Kad se usne i jezici spoje: Poljubi me – francuski! (VIDEO)

Ljubljenje nije uvek, svuda i u svakoj kulturi bio način da se iskažu emocije. Čak i danas, postoje narodi kojima poljupci nisu svojstveni. Ovo ukazuje na to da poljubac nije urođen ili intuitivan, kako se smatra. Postoji teorija da je poljubac naučeno ponašanje koje je nastalo iz „poljupca hranjenja„, tačnije načina na koji su majke u nekim kulturama hranile bebe – iz usta u usta.

I danas kod nekih naroda postoj i praktikovanje ljubljenja, ali ne u društvu. Poljubac bi mogao sa bude određeni oblik ponašanja ili, u slučaju dubokog ili erotskog poljupca, zamena i dopuna za penetraciju.

Poljubac nije svojstven ljudima, ali francuski već jeste

Bez obzira na sve, poljubac nije baš svojstven ljudskim bićima. Primati, kao što su bonobo majmuni često ljube jedni druge. Psi i mačke se ližu i trljaju njuškama. Pripadnici drugih vrsta, pa čak i puževi i insekti imaju svoj način ljubljenja, iako to nama baš tako ne izgleda. Možda je to u njihovom svetu način da se malo pomaze, omirišu ili da komuniciraju jedni s drugima. Čak i da je tako, ovakvo njihovo ponašanje podrazumeva i jača poverenje i vezivanje.

Ljudska bića uživaju u nežnosti, uključujući zagrljaje i poljupce. Ali, jedan od najvećih izraza ljubavne i seksulane energije je „francuski poljubac„, gde se jezici dvoje ljudi spoje, ne bi li doživeli seksualnu stimulaciju. Francuski poljubac je izraz ljubavi i naklonosti u mnogim  kulturama. Prva osoba koja je to pokušala, mora da je bila veoma hrabra. Ko je bila ta osoba? Teško je utvrditi.

Ljubljenje otvorenih usta pojavljuje se u mnogim drevnim spisima, dok najstariji datira iz Sanskrita iz 1500. godine pre nove ere u, naravno, čuvenoj „Kama Sutri„. Vedski tekstovi iz drevne Indije govore o ljubavi, a „Kama Sutra„, koja smatra se da datira iz drugog veka, posvećuje čitavo poglavlje načinu na koji se ljubi.

Postoje neke ljudske zajednice koje nikad nisu videle poljupce sa jezikom, pre nego što su došli u kontakt sa Evropljanima. Sve im je to čak bilo vrlo gadno.

I stari narodi znali da se strasno ljube

Neki antropolozi smatraju da su Grci saznali za erotski poljubac od Indijaca, kada je Aleksandar Veliki osvojo Indiju u 326. pre nove ere. Međutim, ovo ne znači da je poljubac nastao u Indiji. Tačnije, ne postoje i usmeni dokazi vedskih tekstova vezanih za poljubac. Po Homerovim spisma, koji datiraju iz devetog veka pre nove ere, kralj Prijam poljubio je Ahilovu ruku da bi ga zamolio da mu da leš njegovog sina Hektora:

„Boj se, o Ahile, srdžbi nebeskih; misli o svom ocu i imaj saosećanja za mene, jadan sam da jadniji ne mogu biti, jer sam se jačao kao niko nikad, a sad spuštam usne na ruke čoveka koji mi je ubio sina“.

Herodot u „Istoriji“ koja potiče iz petog veka pre nove ere govori o poljupcima među Persijancima, koji su se pozdravljali poljupcima u usta pod uslovom da su istog ranga ili poljupcima u obraz, ako su nižeg. Takođe, Herodot je pisao kako su Grci pojeli kravu, koja je bila sveta Egipćanima, pa su Egipćani odbili da Grke poljube u usta.

Poljupci se takođe pominju i u Starom zavetu. Prerušen u Ezava, Jakov je poljubio slepog Isaka i time je ukrao bratovljev blagoslov. U „Pesmi nad pesmama„, koja vrlo jasno slavi telesnu ljubav i seks, jedan od ljubavnika preklinje: „Neka me poljubi njegovim usnama, jer je ta ljubav bolja od vina“.

Za vreme Rimljana, poljupaci su postali sve uobičajniji. Rimljani su ljubili svoje partnere ili ljubavnike, porodicu, prijatelje i vladare. Oni su razlikovali poljubac u ruku ili obraz (osculum), poljubac u usta (basium) od dubokog i strastvenog poljupca (savolium). Rimski pesnici kao što su Ovidije i Katulije su slavili poljupce. Evo Katulijevog primera:

„Zbogom devojko, sada je Katulije ojačao, on te neće tražiti, neće te pitati protiv tvoje volje. Ali ćeš žaliti, kada niko ne pita. Teško tebi, zla devojko, šta ti je život ostavio? Ko će te sada prihvatiti? Ko će videti tvoju lepotu? Ko ćete sad voleti? Čija ćeš sada biti? Koga ćeš ljubiti? Čije usne ćeš gristi? Ali ti, Katulije, najzad, budi jak“.

Rimski poljupci su od socijalne i političke naklonosti postali izraz seksulane želje. U vremenu kada je vladala nepismenost, poljupci su služili za potpisivanje sporazuma. Otuda izraz izraz „zapečaćeno poljupcem“ i „X“ na kraju teksta. Društveni status građanina Rima određivao se i po tome gde je osoba smela da poljubi cara, od obraza do stopala. Parovi su se venčali poljupcima pred okupljenim grđanima, a ta praksa je ostala i do današnjih dana.

A Judin poljubac?

Praksa se promenila sa padom Rimskog carstva i jačanjem hrišćanstva. Rani hrišćani su se često pozdravljali „svetim poljupcem„, za koji se verovalo da je deo duhovne povezanosti. Latinska reč „anima“ označava i „udah“ i „dušu„, i, kao „animus“ (um), proističe od indoevropskog korena „ane“ što znači „disati, duvati„. Iako je sveti Petar govorio o „poljupcima milosrđa„, a sveti Pavle o „svetom poljupcu„, rana crkva je izostavila poljubac na Veliki četvrtak, dan kada je Juda izdao Isusa, poljubivši ga. Izvan crkve, poljubac je bio vrlo važan za društveni poredak – podanici su uvek ljubili su kraljevu odoru ili papski prsten, kao i papuče.

Posle pada Rima, romantični poljubac se naprosto izgubio na više od 1000 godina, da bi se na kraju 11. veka ponovo pojavio kada se vratiila i ljubav. Poljubac Romea i Julije je postao simbol vraćanja poljubca „na velika vrata„, koji je pokušao da odvoji ljubav od kontrole koje su porodice i društvo imali u to vreme. Ovaj poljubac je slavio romantičnu ljubav kao oslobađajuću, dostupnu i, potencijalno, revolucionarnu silu. Sudbina ovih ljubavnika podseća da takva sloboda nije bez rizika. Najzad, i vampirizam je nastao iz težnje ka opasnosti, bilo da je reč o zdravlju ili (ne)sreći – kad se poljubi pogrešna osoba.

Sve je poteklo od američkih i britanskih vojnika