Njegove reči napisao Branislav Nušić: Amanet velikog majora, branioca Beograda (VIDEO)
Major Dragutin Gavrilović bio je branilac Beograda iz Prvog svetskog rata. U godinama koje su
Major Dragutin Gavrilović bio je branilac Beograda iz Prvog svetskog rata. U godinama koje su
Najozloglašeniji indijanski vođa od pre dva veka, rođen je dvadesetih godina 19. veka u Bedonkou,
„Videti me ne znači nužno videti moje lice. Razumeti moje misli znači videti me.“ Mustafa
Prošlo je mnogo izmaglica, ledenih kiša, kao drenovine suvog vazduha, noći bez dana, dana bez svitanja, života od danas do sutra… do jedne letnje noći u vojvođanskoj, preciznije, bačkoj ravnici. Tisi sam dozvolila da mi mazi dlanove i unosi studen u buduće događaje. Nisam ni znala koliko suza imam, dok ne potekoše. Čuli su se stihovi „… vuče te đavo na tu stazu, a ispred sebe imaš dobri, stari, izlizani drum… ukrstim politru i noć, i na taj krst se, tu i tamo, prikivam…“, dok je krokan tekao venama, moje suze rekom, a sećanja su probala da mi pomute jedno leto i još jedan od onih mojih, svojeglavih i zamršenih života. Svaki je, od tih životarisanja, završen. Ubijen. Skončan. Zanavek uspavan. Sećanja su muke. Zato volim kad spavaju.
Koliko je, zapravo, velika uloga profesora i prote Radoslava Grujića? Za istoričare i arheologe, nemerljiva. Nemerljiva je i za crkvu, kao instituciju. O njemu, verujem da niste čuli. Malo vas može da se pohvali da zna o kome je reč. Bio je pravoslavni teolog i istoričar, dopisni član SANU. On je čovek koji je pronašao zemne ostatke cara Dušana.
Isidora je Jesenjina upoznala 1921. u Petrogradu, u ateljeu slikara Žorža Jakulova. Na zabavi boema, vino se tečilo netremice, dima je bilo posvud, a histerični smeh orio se svuda. Isidora je na zabavu pristigla baaš u trenutku kad je Jesenjin svirao harmoniku i pevao.
Rastko Petrović je jedan od najznačajnijih srpskih avangardnih pisaca, a njegov književni opus, svojom obimnošću i raznovrsnošću je jedinstven primer u našoj književnosti.
Da je dobio posao, Bukovski bi bio novinar. Srećom, pa je bio suviše lenj. Trebalo je da pohađa časove novinarstva na LA Siti koledžu, ali nije otišao ni na jedan. „Svaki put bi legao travnjak, umesto da odem na čas novinarstva“. Čak se i prijavio za posao „bednog piskarala“, ali su odlučili da ga ne prime. Dobro je što nisu. Upravo su ti urednici zaslužni za potonji tok književnosti. Da nije bilo njih i njihove odluke, ne bi bilo potrebe da pišem ovaj post.
Kako je Srbiji objavljen rat mesec dana posle Sarajevskog atentata, prve bitke su se dešavale
Najednom, snažan bol pritisnuo mu je grudi i despot je pao sa konja. Jedvačujnim glasom rekao je sviti koja se odmah okupila oko gospodara: “Po Đurđa, po Đurđa“. Mislio je na Đurđa Brankovića. Kad je despot umro, kažu neki, zacrnelo se nebo nad Beogradom.
U ranim jutarnjim satima 12. oktobra 1978. godine, gosti hotela „Čelsi“ („Chelsea„) na Menhatnu u
Svaki put kad si u meni, ja zamišljam drugog muškarca… Tako i doživim zadovoljstvo –