U poseti vinariji “Aleksić”: One su dokaz da vino uspeva i bez brkova, stomaka i prljavih ruku (RECEPTI)

Vremena su se promenila i žene su uključene i u vino i u proizvodnju vina. Ta grana biznisa se baš menja. Vinarstvo je najbolje rastuća grana poljoprivrede. To se vidi i po 540 registovanih vinarija, što je ogroman broj za Srbiju koja do 2000. skoro da nije znala za vino.

Jutro u Vranju je sneno i lenjo, bez obzira na sunce koje obećava lep dan. Nigde žurbe, prvo kafica, pa tek onda radne obaveze. Vinarija “Aleksić”, gazdinstvo tri sestre, nalazi se na obodima Vranja. Same su se upustile u te nesigurne i muške vode, ali su rešile da ne odustanu od sna. Upornost i istrajnost su, ipak, ženske vrline. I u ženskom rodu.

Maja Aleksić-Ilić

Ispred nas dočekuje Maja Aleksić-Ilić, jedna od sestara koje paze o svom čedu – vinariji.

Žensko preduzetništvo je nešto što se danas sve češće čuje. Vino je do skora bilo samo muška priča. Kako ste se vas tri obrele u njoj?

  • Registrovani smo 2007, a tad je sve bilo rezervisano samo za muškarce. Od 2012. smo krenuli da se bavimo prodajom. Do tad je vinarija bila samo usputan posao i hobi. Kad smo 2012. došle na sajam, susretali smo se sa pitanjima “Aha, a ko je je gazda?” i “Da vidimo ruke“. To je značilo da ako nemaš radničke ruke, brkove i stomak, nije im bilo jasno kako pravimo vino – kroz smeh priča Maja.

Danas su svi uključeni u vinarstvo

Jesu li na slogan “Ženskih ruku delo” ljubomorni muškarci?

  • Kad smo krenule nas tri, imale smo problem da nam se muškarci ne javljaju za posao. U vinariji podela po polovima ne postoji. Kod nas svako ima šansu da radi. Podrumari su muškarci, direktor prodaje je muškarac. Mi smo primer da žene mogu da urade nešto korisno za društvo.

A kako danas stoje stvari u vinarstvu?

  • Vremena su se promenila i žene su uključene i u vino i u proizvodnju vina. Ta grana biznisa se baš menja. Vinarstvo je najbolje rastuća grana poljoprivrede. To se vidi i po 540 registovanih vinarija, što je ogroman broj za Srbiju koja do 2000. skoro da nije znala za vino. Na nama je da radimo na uvođenju vinske kulture i sve većeg broja ljudi koji će se u nju uključiti. Svaki posao je težak. Olakšavajuća okolnost što potičemo iz preduzetničke porodice i što smo imale ogromnu podršku. Vinarsvo je skup posao. Ovo što vidite je ozbiljna investicija i porodičan biznis.

Maja nas provodi kroz proizvodini deo crvenih vina koji su prošle godine pustili u pogon. Zato ne treba biti skroman.

  • Prošle godine smo imali proizvodnju do 450.000 litara vina, što je za nas maksimum. To nam je bila odskočna daska. Na nivou ispod je proizvodnja belih vina. Ovaj pogon nam omogućava da istovremeno radimo dve prerade, što nam skračuje vreme. U berbi uvek nedostaje vreme. A vino, kao što se zna, iziskuje vreme. Nema žurbe nema, nervoze, samo vreme. Postoje vinifikatori od 20 tona i manji od osam tona. Planiramo i flaširnicu i imamo direktnu vezu sa magacinom gotovih proizvoda. Sad sa ovim novim prostorom imamo sve. Penušavac radimo po tradicionalnoj metodi, na primer. Radimo debužiranje po tradicionalnoj metodi, kvasac je tu. Osam metara ispod nivoa zemlje je proizvodni deo. Tu je odeljak za fermentaciju i odležavanje vina. Gore je prijemni deo za bela i roze vina.

I dok prolazimo kroz bogatu arhivu, pogled zastaje na prva vina sestara Aleksić iz 2007. Prvo vino je “Kadarka“, kaberne sovinjon. Vina odležavaju u buradima “Đorđević” i “Pinter” iz Vranja. Kako objašnjava Maja, u planu je barik sala.

Da li vam je bilo teško, s obzirom da ste na jugu, da “napadnete” tržište?

  • Ne znam da li je bolje imati udruženje koje stoji iza nas ili biti solo. Mi smo ovde jedini. Kažu nam da je mnogo je teško u udruženjima, jer se svi svađaju. Ipak, smatram da je za njih bolje da su u dobrim odnosima, da bi mogli da doprinesu sveukupnom razvoju vinogradarsva i vinarstva. Mi šta god da radimo, radimo sami.

Same, jedine!

Kako je biti jedini?

  • Drago nam je da u Vranju, gde ne postoji vinogorje, mi radimo i sadimo 60 hektara u jednom komadu. To je za Vranje veliki potencijal. Ipak, vino je priča koja će se pričati i za 30 i 60 godina. Vino nije trenutana stvar. To treba da rade i naša deca, i njihova deca. Kad smo krenule, krenule smo sa koopercijom, jer nismo imale naše vinograde. To baš i nije zaživelo i imamo mali broj ljudi sa kojima sarađujemo. Nama nije dovoljno 60 hektara vinograda, već nam treba još. Najteže je plasirati proizvod, a onda ga i naplatiti. Zato je i bolje što imamo naše.

Da li se uz pomoć vas Vranje pokrenulo?

  • Na žalost, ne možemo mi da pokrenemo Vranje, jedni smo u nizu koji radimo taj vid oživljavanja Vranja. Nekada je ovde bio veliki “Navipov” konkurent, ali od njihovih vinograda nije ostalo ništa. Što nas više bude bilo, to je bolje za sve.

Ime je odraz vina

Kad su se pokazali prvi rezultati?

  • Prve rezultate smo videli posle pet godina. Nismo stali sa ulaganjem. Srećni smo kad smo na nuli.

Kako dajte imena vinima?

  • Nimalo nije jednostavno. I ukus, i etiketa, i ime – sve to treba da prenese vašu ideju. Žuti cvet” i “Barbara” su se izdvojile odmah. Naša ideja je bila da vina budu pristupačna svima. Kad smo krenule, srpska vina su bila skupa. Prvo smo počele sa klasik serijom koja je podrazumevala malo internacionalne, malo autohtone sote i malo tamjanike. Sad je tamjanika apsolutni hit. Naš prvi vinograd je upravo tamjanika. Imamo i limited seriju gde su “Bonaca“, domaći penušavac, smederevka… Počasno mesto zauzima”Bonaca Gold” sa dvadesetčetvorokaratnim zlatom.

Pošto ste sestre, da li imate omiljeno ili su vina kao deca?

  • Kao deca. Vino je piće trenutka i društva.

Da li su bračni patneri uključeni u ovaj biznis?

  • Samo kao glas potrošča – objašnjava nam, uz širok osmeh, Maja.

A onda nastupa uživancija. Uz vino ide pšuta, pečenica, slavonski kulen, suvi vrat…

  • Mama je Dalmatinka, pa to nije moglo da prođe bez njihovih delicija – objašnjava Maja.

Da utisak bude potpun, tu su stigli vranjski specijaliteti – propeć i samsa. Dugujem vam objašnjenje šta su propeć i samsa, iako ni sama nisam sigurna da ću to uspeti u rečeneci ili dve. To su pite po kome je ovaj kraj poznat. Znalci kažu da ih samo Vranjanke prave kako treba. Druge gospođe ne smeju da se usude.

Verujem da, kad budete svratili do Vranja, to će vam biti jedna od želja da probate, ako već niste. I da uživate u nekom od vina sestara Aleksić.

Recepti

Propeć

Propeć ili prepeć je pita koja se sprema u južnoj Srbiji, u Vranju i na Kosovu i Metohiji. Propeć je neka vrsta turske ačak pite, takozvane “otvorene pite”. Pita se filuje sirom, a kore se preklapaju na poseban način ili “faltanjem”.

Sastojci:

  • 400 g brašna
  • 2 dl vode
  • 1 kašika masti
  • 1 kašičica soli
  • 250 g sira
  • 2 jajeta
  • 1 dl mleka
  • mast za premazivanje

Priprema:

Prosejte brašno i posolite. Dodajte mast i toplu vodu, pa umesite meko testo. Ostavite da odstoji, pa formirajte valjak. Valjak isecite na 12 delova. Svaki deo razvaljati na pobrašnjenoj površini u lepinjicu, pa ih namažite mašću. Devet lepinjica tanko razviti, još malo namastite, pa staviti jednu preko druge. Sve zajedno lagano rastanjiti, da bude oko deset centimetra veće od pleha u kome će se peći.

Preostale tri kore rastanjite na veličinu pleha. Ovo je mera za okrugli pleh od 30 centimetra. Pleh bogato namazati mašću, pa postaviti veliku koru, pri čemu krajevi treba da vise preko ivice. Namastitei, sipjte deo fila od sira, jaja i mleka, pa poklopite prvom od tri kore. Filujte nadevom, stavie sledeću koru, pa ponovo fil, i na kraju povoviti i sa trećom korom.

Na kraju, prebacite testo do sredine tepsije i složiti u vidu falti. Sve preliti ostatkom fila, pa peći oko pola sata na 200 stepeni.

Propeć se poslužuje dok je topao, i ne treba ga seći nožem, već otkidati parčiće.

Samsa

Samsa je pita koja se tradicionalno sprema u vranjskom kraju. Pravi se od ručno razvijanih kora, ne filuje se, već se ispečena preliva kiselim mlekom u koje je dodat beli luk. To je “prazna” prelivena pita, jednostavna, a izvanrednog ukusa.

Sastojci:

  • 1 kg mekog brašna
  • 500 ml mlake vode
  • malo soli
  • 400 ml ulja ili otopljene svinjske masti
  • 1 l kiselog mleka
  • 5 čenova belog luka

Priprema:

Od brašna, soli i mlake vode zamesite glatko testo. Potom ga podelite na deset loptica, pa svaku lopticu razvaljajte u krug. Premažite ih rastopljenom mašću ili uljem, pa spajati dve po dve. Tih pet jufki ostaviti oko sat vremena da odstoje.

Potom ih jednu po jednu razvijajtena stolu posutim brašnom, preliti mašću ili uljem, pa uvijati u rolnu. Ređati u pleh, iseći na komade i premazati masnoćom.

Pecite na 200 stepeni oko pola sata. Za to vreme, sitno istucajte beli luk i sipajte u kiselo mleko, posoliti po ukusu, pa preliti preko pečene pite. Vratite u pećnicu na još nekoliko minuta, da pita upije preliv, a zatim služite dok je topla.

Inspiracija za recepte: secanja.com

Fotografije & video: Facebook stranica vinarije Aleksić/Nataša Ilić & Ivan Dimitrijević/Youtube

Ostavite komentar

%d bloggers like this: