Povratak mladog sunca ili Hristovo rođenje: Žrtveni običaji iz pravere za najradosniji hrišćanski praznik

„… Svijetlost se prosu iz nebesa,

Razigra se na istoku sunce,

Oko njega igraju se zv’jezde,

Smiriše se gore i planine,

Ispravi se sva gora zelena,

I u gori uvenula trava,

Rascvjeta se po travici cv’jeće,

Udariše mnogi mirisovi –

Okadi se gora i planina;

U gorici ptice zapjevaše, 

Sve to hvali Boga velikoga“

Ne kaže se džabe u našem narodu da „Nema sveca bez Božića“ ili čak „I ptičica u gori Božiću se veseli„. Koliko je slava više porodični praznik, toliko je Božić narodno veselje.

Kult predaka i slavljenje slave: Kada živi mole mrtve da ih čuvaju

Iako se sve danas vezuje za hrišćanstvo, Božić, prema mnogim etnolozima, pripada onom mnogobožačkom vremenu, kada se, prema Simi Trojanoviću „obožavao bog Perun„. Nekada se u Srbiji deci veoma često davalo ime Perun, pogotovu u jugoistočnoj Srbiji.

Kad nebom klaparaju točkovi vatrenih kočija: Perun sa munjama donosi kišu

Kod Rimljana je 25. decembra padao praznik Dies natalis solis invicti ili Dan rođenja nepobeđenog sunca. Na taj dan su se slavile i Saturnalije, o čemu sam pisala u ranijim blogovima. Naravno, praznovao se zimski solisticij, kada je bio najkraći dan, a najduža noć i od kad je dan počinjao da raste, a sunce da biva jače.

Koledo dovodi zimu: Pesme pomažu mladom Suncu da pobedi tamu

Borba sunca da ojača

Sunce je u to vreme zamišljano kao živo, koje se za svoj opstanak borilo sa isto tako živim bićima, kao što se i čovek borio da bi preživeo. Od jesenje ravnodnevnice je sunce gubilo na toploti i snazi, a narod je mislio da ga neko goni i hoće da mi dođe glave. Najkritičniji period je bio u decembru, jer se tad sunce najviše zamorilo.

Njegova vatra je pomogla Suncu da ojača: Savrog je zaštitnik vaseljene, ognjišta, braka i kovača

Narod nije znao da stručno objasni neke stvari, ali je uviđao da sunce počinje jače greje negde oko Božića. Tada se sunce vraćalo jače i snažnije. Poznato je da su drevni narodi, pa i naš, u vreme pomaračenja sunca smtarali da aždaja guta sunce, a crvenilo na njemu su opisivali kao krv koja je, od ujeda, iscurila. Neki su znali da pucaju iz pušaka na sunce, drugi su gađali strelama, treći lupali u bubnjeve ili bakrače, a sve ne bi li uplašili aždaju da bi ona odustala od sunca.

Božić nije samo praznik od tri dana. Njemu prethode i slede ga mnogi praznici. Početni dan ciklusa pada na Svetog Ignjatija 20. decembra, odnosno 2. januara.

Kokošiji Božić ili Sveti Ignjatije: Danas se čuva živina i kreću koledarske povorke

Narodni običaji počinju baš na svetog Ignajtija a završavaju se na Bogojavljanje 6, odnosno 19. januara. Običaji na Svetog Ignjatija se podudaraju sa običajima na Badnje veče. Tu nastupa takozvana borba za život ili smrt. Sunce se na svetog Ignjatija oslobađa tame i vraća se na „stare staze„.

Krstovdan i Bogojavljenje: Prestaju nekršteni dani i otvara se nebo

Običaji koji prate Božić

U Sirinićkoj župi, u današnjoj Makedoniji, domaćin je znao da naseče uoči svetog Ignjatija onoliko hrastovih grančica koliko ima muške dece u kući i da ih ostavi negde u dvorištu. Te grančice niko nije smeo da dira, niti da unosi u kuću.

Sutradan ujutro je znao posle umivanja i molitve da uđe u kuću sa jednom grančicom i da pozdravlja ukućane sa „Dobro jutro, srećna Nova godina s berićetom!„. U nekim krajevima se pozdravljalo i sa „Srećan Ignjat za mnogo godina da ga slavimo i zdravo dočekamo Božić!„. 

Onda je džarao po vatri kao za Božić i kad se grančica malo upalila, on bi je zabo u gredu gde bi ostala do Nove godine i tek tad bi se uzela i stavila pod sač da izgori. Neki domaćini su znali njime da pospu i pšenicu. Ponegde su i deca rano ustajala, pre domaćina, pa sugrančicom badnjaka prodžarajula po ognjištu. Isti običaj se javljao i u drugim delovima Makedonije i u vranjskom okrugu.

Trojanović u svojoj knjizi smatra da se badnjak, ipak, ne odnosi na Peruna. Njega predstavlja donekle, ali se ne odnosi u potpunosti na njega i pita se zašto badnjak ne nosi neko ime izvedeno od imena Perun.

Trojanović je pokušao da objasni zašto srpski badnjak ima obeležje idola i da se čak smatra za živo biće. Za to je uzeo primer običaja u Dragačevu. Badnjak bi se sekao samo od cerovog drveta i to na Badnji dan, pre sunca.

Onaj koji bi sekao badnjak poneo bi žito, pšenicu ili kukuruz u rukavici. Čim bi doošli do drveta, navukli bi rukavice, izvadili žito i njime bi posuli drvo i rekli: „Dobro jutro i čestiti ti Božić!„. Neki ne bi govorili ovo, već bi triput obišli badnjak za suncem, posuli žito po drvetu i rekli: „Ja ću tebe žitom, a ti mene rodom i plodom, životom i zdravljem!„. Ranije su ljudi govorili: „Dobro jutro badnajče! Moj badnjače, moj veseljače, oveselio te Bog i ti moj dom!„.

Čudesna moć badnjaka

Badnjak se sekao samo sa istočne strane. Pritom se pazilo da se drvo pri padanju ne zaustavi na drugo drvo, nego padne na zemlju. To, navodno, ne valja, ako drvo padne na drugo drvo, jer bi tu porodicu mogla da snađe neka bolest. Ne valja ni da se badnjak zaljušti, pa se odozgo seče.

Obično idu po dvojica da seku badnjak i prva iverka se ostavlja od badnjaka. Jedan seče, a drugi hvata prvu iverku. Tom iverkom se bajalo da kokoške dobro nose, pčele daju med ili u štali ne bi li stoka davala više mleka. Čak se ostvaljao ovršak od badnjaka i davao se stoci u mekinjama u slučaju bolesti.

Kad se badnjak odeče, preseče se na tri dela – tri badnjaka. Treći je kraći i zove se ovr(h)ovak, čarkač ili žarač, jer se njime preće česnica. Deblji kraj zove se desni, a tanji, levi zove se badnjak. Ti badnjaci su se doneli do kuće, prislonili bi se uz kuću sa istočne strane, gde bi stajali do mraka. Kada bi se uradili svi kućevni poslovi i stoka namirila, onda bi se badnjaci unosili u rukavicama.

Onaj ko bi unosio badnjak govorio bi: „Dobro veče i čestiti vam Božić!„, pa jednom rukom bi prosipao žito po kući i deci i svima koji stoje i dočekuju badnjak. Jedan od ukućana bi odgovarao: „Bog ti pomogao i čestit nam Božić!“ i on bi žito na onoga koji je uneo badnjak. Tada bi se polagao desni badnjak u pročelje ognjišta s desne strane, dok bi se levi unosio bez ikakve ceremonije i bez pozdrava i polagao se s leve strane. Treći bi se stavljao do desnog. Z

arupci badnjaka bi se mazali medom i svi bi prilazili da poljube desni badnjak, uz reči: „Kako ja ljubio badnjak onako ljubile krave telad, ovce jagnjad, koze jarad„. Deca bi polizala med sa badnjaka. Tada bi nastupila molitva. Ukućani bi se okadili tamjanom, a voštanu sveću bi prilepili uza zid. Posle molitve, svi bi se izljubili. To se zove mirbožanje.

Evo šta je sve nasleđeno iz pravere. Prvo, onaj koji bi sekao badnjak navlačio bi rukavice i time bi pokazivao oštovanje prema drvetu. Drugo, obraćao bi mu se kao živom stvoru. Treće, obilazi bi oko badnjaka kako se sunce kreće, čime se badnjak dovodio u vezu sa suncem – staro sunce umire, a novo se rađa i kako novo sunce obasjava, tako i badnjak treba da obasja dom i porodicu i štitio ne samo čoveka, nego i sve oko čoveka.

Nije zgoreg pomenuti da nijedan sveštenik ne radi nikakav obred u domovima parohijana na Badnji dan i da je Badnji dan ostao onakav kakav je bio u iskonska vremena. Sa Božićem je već druga priča.

Običaji na Badnji dan i Badnje veče

U Miljkovcu kod Niša domaćin je odsecao graničev badnjak. Kod kuće ga odsecao na nekoliko komada, pa je sve naslagao na novu košulju. Na to bi stavio šaku pšenice, a sve to lepo povije i trput bi obišao oko ognjišta. I ovde je jasno da se sa badnjakom postupalo kao sa živim bićem, a pošto je povijen govori da je reč o mladom stvoru, mladom novom idolu. Pošto je košulja ljudska, reč je o nekome muškog pola. Nešto slično se radilo i u Svirljigu.

Kod Stare planine postoji običaj da se na badnjak navuče najlepša domaćinova košulja. Bogatiji obično uzimaju novu, dok siromašnije porodice mu oblače čistu. I tu važi običaj dodirivanja badnjaka rukavicama, time mu odajući veliku počast.

Kad je već reč o paljenju vatri, zanimljivo je da se sve običajne vatre tokom godine lože napolju, sem ove za Badnje veče koja se loži u kući.

U Risnu i na primorju badnjaci su se kitili. Njega su kitile devojke i žene. Na njega su privezivale crvenu svilu i zlatan ibrišim i obavijale ga lovorovim lišćem i cvećem. Pri unošenju badnjaka u kuću, oni su palile dve sveće na vratima.

U Vasojevićkom selu Slacku kad se naloži badnjak, onda se na njegovu bradu (brada je odljuštak od trupca – opet zamišljanje badnjaka kao čoveka) stavi pogača i ostalog jela od večere da tu prenoći. Ovo je tipično žrtvovanje.

U Kumanovu domaćin podeli na Badnje veče voće, a prvo voće sleduje badnjaku, pa tek onda ostalim ukućanima. U Andrejevici badnjak daruju novcem.

Na primorju badnjak se polivao vinom uz reči: „Zdrav badnjače moj veseli veseljače!„. Ovde se vidi naša sklonost da razgovaramo sa prirodom, koja se ne ogleda samo u razgovoru sa badnajkom, već i u priči sa rekama, na primer: „Oj Dunave, vodo moja hladna!„.  Polivanje badnjaka vinom postoji u Crmnici, gde se badnjak posluživao i hranom, mlekom i vodom.

Badnjakova prva iverka se smatrala lekovitom i njome se i vračalo. Stavljala se u mleko, da se uhvati debeo skorup. Isitnjen ugljen od badnjaka je nekad služio kao lek. Pećanke su ostavljale pepeo od badnjaka, pa su njime posipale kupus da ga zaštite od gusenice. Sličan običaj je postojao i u Nemačkoj.

U Podrinju se preostalo parče badnjaka stavlja u vodu i daje se onima koji obole od groznice da popiju tu vodu. U Crnoj Gori kad pop dođe na Božić treba ga dotaći badnjakom i tada badnjak postaje lekovit. U Bugarskoj, ono što je prostalo od pregorelog badnjaka od toga su se pravili  zaglavci na ralu, pa tim ralom je dete pooralo njivu, da grad ne udari u polja.

U Miljkovcu su se od zaostalog badnjaka pravili krstići koji su se umotavali belom i crvenom vunom i zabadali u zgrade, vinograde, njive i bašte, a sve zbog sreće. Ugarci od badnjaka zadevali su se u voćke, a sve ne bi li bolje rodile.

Kad domaćin na Badnje veče baca orahe po uglovima sobe, prvi baci na istok. Čak i položajnik kad ulazi, ulazi na istočna vrata ako postoje dvoja vrata na kući. Istok, kao strana sveta, je vrlo prisutna kod nas, jer se smatra da se na istoku javila zvezda koja je povela mudrace do Hrista, na istočnu stranu se stavlja ikona…

U Dragačevu su nekad svi na Badnju noć spavali zajedno i tu je trebala da gori svetlost cele noći. Jedan muškarac je bdeo kraj badnjaka i, kad je pregoreo, pazio je da ne padne na ognjište. I tu se pazilo na badnjak, kao da je živo biće. U Sokolu, onaj što bi legao pored badnjaka, stalno je sa ovsenom slamom posipao ognjište i čekao da prihvati pregorelo deblo.

U Drobnjacima su se badnajci unosili s glavom napred, između sveća, a pre unošenja se uklanjalo sve od gvožđa, da ih badnjak „ne bi video„. U Glasincu u Bosni oko badnjaka niko nijne smeo da hoda bos. Badnjak je oduvek bio svetinja i nije se smelo da se potparuje, niti da se duva u njega, jer se smatralo da je čovečji dah od smrtnog stvora i to bi moglo da oskrnavi badnjak.

Sličan običaj postojao je kod Starih Slovena, na ostrvu Rujan, u hramu u Arkoni. Ni tamo sveštenik nije smeo da diše, da ne bi boga obeščastio i uvredio.

Žrtva i poreklo reči „badnjak“

Žrtva koju prinosimo uz badnjak, čuvena pečenica, potiče još od starih Indusa. U Posavini se žrtva ne kolje odmah, već se prvo udari grumenom soli. Najzad, i seča badnjaka je prva žrtva u ovom obredu. Onda idu kolači za decu, njivu i ostalo. Istu ulogu ima i česnica.

U Vojvodini se prvo parče česnice namenjuje bogu. U Planinici se česnica kaže časnica i u davna vremena se nije jela, već samo namenjivala bogu. Sve oko Banje večeri je, na neki način, žrtva. Večera je žrtvena i sve ia svoja magijska svojstva.

Česnica: Od obrednog hleba boga Svetovida do pite ili pogače sa novčićem u čast Hristovog rođenja (RECEPTI)

Smatra se da je reč badnjak u stalnoj upotrebi od 17. veka, a da se koristi još od 13. i to u Dubrovniku, na dvoru gradskog poglavara. Badnjak je bio prisutan kod svih slovenskih naroda, Germana, pa čak i Francuza, pa je nemoguće odrediti tačno poreklo reči koja zasigurno doseže do daleke prošlosti.

Prusi su imali boga koga su, kao i mi godišnje obnavljali, a to je bio bog jela i pića. To što se od badnjaka pravi krst je već hrišćanska zasluga.

 

Inspiracija – „Glavni srpski žrtveni običaji“, Sima Trojanović 

Fotografije: Pixabay