Zaboravite na grilovano povrće: “Enso” je svet iz gurmanske mašte (VIDEO)

Ovo što ću vam sad dočarati može biti i predstavljanje restorana i intervju. Odmah da znate – u ovom tekstu i restoranu nema grilovanog povrća i ne važe narudžbine: “Dajte mi nešto sa tartufima“. Ne.

Kada dođete u “Enso“, pravo je uživanje da probate ono što je u meniju, ma kako vam neobično “zvučalo“. To nemojte da zaboravite!

Energetske kuglice

Idemo redom…

Pre svega, ovaj tekst je opis jednog gurmanskog užitka. Jer, kako se kroči u restoran “Enso“, tako se prepuštate njihovom osoblju. Na vama je samo da izaberete čime ćete častiti svoja nepca. Priznajem, to je teži deo. 🙂 Uskoro ćete razumeti zašto.

Originalnost je ključ uspeha

Papaline

U gradu kakav je Beograd nije lako biti originalan. Tako je i kad je hrana u pitanju. Znate svi, svuda ima pasta, pica, roštilja, grilovanog povrća, pomfrita… Šopska ili vitaminska salata. Daleko od toga da sam protivnik tako nečega, naprotiv! I ja, kao i svi, volim dobro mesište, somun, pomfrit i salatu. Sve ono što goji 🙂

Međutim, ponekad se čovek uželi i nečeg drugog. Ako se malo prošetate po gradu, možda dođete do nečega što će vam promeniti pogled na kulinarska uživanja. Nešto što pretenduje da promeni ukus Beograda. Nešto što nemate prilike svaki dan da jedete, nešto novo, drugačije. A opet tako poznato, istinsko i – beogradski. To je “Enso“.

Restoran u sred gradske gužve, na ukrštanju ulica Bulevar despota Stefana i Dragoslava Srejovića, a opet tako fino ušuškan i sklonjen od vrućine. Hladovina tek otvorene bašte prosto mami. A onda, kad u ruke uzmete jelovnik na tabletu, malo prstom zavrtite, pa vidite da ćete dobiti sve, samo ne običnu hranu. U tome i jeste poenta. Naručite zeca ili tatar, gusku ili patku, možda lososa i nećete se pokajati!

Uroš i Nedeljko

Pozdravljaju me Tijana Sekulić i Miša Relić, alfa i omega ovog mesta. Hladim se odličnim španskim, belim vinom “Basa“, dok kuvari polako zauzimaju svoja mesta. Ispred mene sedaju Uroš i Nedeljko, mladi majstori kulinarstva, željni da svakom gostu predstave ono što znaju.

Da li je izazov raditi u jednom ovakvom restoranu?

Nedeljko: Jeste. Izazov je raditi u ovakvom restoranu. Miša nas je pustio da radimo šta želimo. Imao je on neke smernice, ali  sve je uglavnom naše. Nismo se mnogo toga pridržavali. U stvari, verovatno bismo sad rolali suši da smo slušali njega. Mi to čak i ne umemo da radimo!

Uroš: Miši se sviđao koncept drugog restorana, sa mnogo predjela. Međutim, nama se to nije svidelo. Vrlo brzo smo se snašli i uklopili. Ovo što se servira je naša priča. Dobio je više nego što je očekivao da će dobiti. Drago nam je što mu se dopada.

 

Da li se više vremena potroši na dekoraciju ili na spremanje?

Nedeljko: Dekoracija nije toliko bitna. Priprema je važna.

Uroš: Nama su sama jela dekoracija. Jedino što koristimo, a što je baš neobično su mikro travke. Ali njih baš retko koristimo. Volimo da pratimo formu. Linije su jasne, neka jela ne prate formu, pa su čudnija. Koristimo neke dodatke u samoj pripremi i nadograđujemo jela.

Guska

Šta je najzahtevnije za spremanje?

Nedeljko: Piletina. Treba dosta stvari za nju. Četiri tiganja zahteva to jelo. Više od pola šporeta je zauzeto i kad to radimo napravimo “čep”.

restoran

Kako Beograđani reaguju na “Ensov” meni?

Uroš: Zavisi od gosta do gosta. Postoje ljudi koji imaju kulturu odlaska u restorane, a ima i onih kojima treba da se obajsni šta sa nekom hranom treba da rade. Takvi još “otkrivaju” lososa. Imamo dosta pozitivnih kritika na naš meni. Dobijamo pohvale na izgled porcije, kao i na ukus. Na primer, kombinujemo kukuruz i vanilu sa skušom, koja je jeftina riba. Međutim, kombinacija svega toga je ludilo. 🙂

Nedeljko: Zec je takav. Još sa karijem, bananom i sladoledom…

Snikers kolač sa sladoledom od kokica

Da li je to vaša kreacija? Kako se spajaju ukusi?

Nedeljko: Jeste. Uroš je napravio zeca. Pravili smo u nedogled, dok nismo dobili nešto dobro. Retko kad se napravi iz prve. Ima suprotnosti u ukusima. Na kraju se nađemo u jednom. Kod zeca smo imali ono što ide sa zecom i ono što se tek otkriva. Uklapali smo, usklađivali. Došli smo do toga da ide turšija. Onda smo se odlučivali koja turšija.

Šta će biti hit leta?

Nedeljko: Gaspačo od jagode. To je nešto što svi naručuju. Ide super i tatar od gambora. Pačetina. Nema ko to ne naruči, a to smo stavili onako usput. To smo napravili za jedno popodne.

Uroš: Ne pravimo neke jednostavne stvari tipa paste, piletina sa karijem… Izazov je da uradimo nešto drugačije.

Nedeljko: Stalno nešto kombinujemo.

Uroš: Mi radimo i nešto smišljamo. Vidi se kad neko radi samo da otalja posao i čim istekne osam sati, skida kecelju. Toga kod nas nema.

Nedeljko: Uglavnom zapisujem sve što smislim. Nešto mi padne na pamet i ja to zapišem, pa ostavim sa strane. Dok ne dođe vreme. Kad dođe vreme, onda pravimo. Neki put ispadne dobro, neki put ne, ali se uvek izveštimo.

Uroš: Eto, na primer, naš kolega Stefan sad kiseli lubenicu. Šta će to da ispadne – ne znamo. Ne kiseli meso, nego koru. Sve što je nelogično i što ne možeš da skapiraš u glavi, to uvek ispadne super.

Meni na tabletu

Da znate da je tako. Bila i uverila se. 🙂

 

≈ tekst je nastao ljubaznošću Tijane Sekulić i Miše Relića ≈

Fotografije: Enso/Facebook, Nataša Ilić

Ostavite odgovor