Veliki svetac i njegove žrtve: Svetom Đorđu jagnje, koka i venčić od bilja (VIDEO)

Podstaknuta jednom skorašnjom pričom i raspravom na društvenim mrežama, kako višeboštvo nije postojalo i, parafraziram, „čista je budalaština„, baš pred ovaj veliki hrišćanski praznik Đurđevdan pokušala sam da pronađem u literaturi razne oblike žrtvovanja u našem narodu koja vode poreklo baš iz višeboštva. Hrišćanska religija na ovim prostorima nije do kraja iskorenila veru u više bogova, pa su neka žrtvovanja i dan danas ostala. Evo jedne zanimljive priče koja se to žrtva prinosila o Đurđevdanu.

Pile, jatagan i zmija

Običaji u jadranskim selima, u Zavlaci na primer, bili su takvi da se nekoliko dana pre Đurđevdana sastanu muškarci na prethodno dogovorenom mestu i jedan od starijih kaže:

• E ljudi, hoćemo li što da radimo da ne dođe do grada (vremenska nepogoda)? 
• Hoćemo ja, i dosad smo radili!

Izaberu se tri čoveka, među kojima treba da bude jedan stariji, koji je ovaj obred već radio. Jedan treba da ode u tuđ atar, da sa vodenice donese parče ustave. Ustava je deo vodenice. Drugom dodele zadatak da nađe veliki nož, najbolje jatagan, s kojim je neko povređen, uboden ili ubijen. Treći treba da nađe pile koje se pre Blagovesti izleglo. Ako nema pileta, onda treba da nađe zmiju. Kad dođe Đurđevdan i padne mrak, sva trojica treba da dođu do raskršća na severnoj strani sela i da ćute, ma šta ih ko pitao. Onda krenu sva trojica na konjima. Prvi jaše onaj sa nožem, mašući istim. Za njim ide drugi koji nosi ustavu i treći koji ne radi ništa. Prvi, na četvrtini puta zabode nož u zemlju, a drugi stavi parče ustave da izviruje. Na polovini puta, prvi opet zabode nož, a drugi sad stavi celu ustavu u zemlju. Isto urade i na trećoj četvrtini puta, kao i na kraju. Kad se vrate na mesto odakle su pošli, zakopaju živo pile u zemlju, ali tako da mu samo glava viri. Nekad pile i ne zakopaju, već ga vrate kući i puste. Onda to pile, navodno, pokaže kad će biti grada, jer pred grad, to pile podigne glavu i pišti. Ako grad i padne na selo, biće blag i bez vetra.

Zmiju, ako nema pileta, nosi treći čovek u tikvi i nju takođe hvata pre Blagovesti. Kad se sa zmijom vrate na polazno mesto, nju ne zakopvaju, već je puste.

U selu Ljutovnica, u takovskom okrugu, pođu trojica neženja koje određuje glavni iz sela. Jedan nosi pile, drugi pušku, a treći čuturu sa rakijom. Kad počne da pada mrak, krenu od crkve zajedno prema istoku. Tokom puta treba da ćute, a mogu malo da zastanu i popiju rakije. Vrate se do crkve, pa zakopaju živo pile s desne stane građevine, tačnije „sahrane ga„. Neki ga ostave da se uguši u zemlji, a neki ga samo malo potrpaju, pa ga živog izvade da bi im pokazalo kad će biti grada.

Grom voli cer

U nekim podrinjskim selima postoji običaj da dva oženjena čoveka nose oko sela koku sa pilićima koji su se izlegli između Mladenaca i Blagovesti ,kao i zmiju koju su u isto vreme uhvatili. Koku sa pilićima jedan stavi u pletenu korpu, a zmiju u posudu i obe zatvore da ne bi pobegle. Drugi čovek nosi parče tisovine, burgiju i ustavu. Obojica nose po pušku i barut bez kuršuma. Prvi uzme i naduvanu mešinu i pođu ćutećki. Na određenim mestima poznatim po tome što se tu čuva straža i udaraju vetrovi i kojih ima četiri, izbuši se po jedan cer. Smatra se da grom najčešće udara u cer i u njega stave parče tisovine, koju pritisnu ustavom. To urade na sva četiri mesta, a onda pucaju okrenuvši pušku ka mestu odkale bi nepogoda mogla da dođe. Kad bi došli kući, puštali bi koku sa pilićima i zmiju. Pre su se ovi rituali obavljali nagi, a kasnije obučeni.

Sličan običaj postoji i u Jadru. Dvojica uzmu koku sa pilićima koji su se izlegli između Mladenaca i Blagovesti. Bitno je da ljudi koji to čine budu pošteni, a ne oženjeni ili neoženjeni. Oni su kretali predveče, uoči Đurđevdana. Pošto obiđu celo selo, dođu na mesto polaska i zakopaju jedno živo žensko pile koje je bilo s njima u obilasku, a pored njega stave tri jajeta i kažu:

• Kad ova koka izvela piliće, tada u ovom selu grad i činilice (zli dusi) stoci i usevima štetu učinili!

Onda ispale pušku punjenu olovom u pravcu drugog sela. Ostale piliće i koku vrate domaćici od koje su ih uzeli. Kad ovi pilići odrastu, kolju ih kao i koku.

Pomenuti ljudi su znali da sa sobom ponesu mešinu u koju, pre duvanja, stave onoliko zrna pasulja koliko misle da ima zlih duhova (činilica) u okolnim selima. Svako zrno pasulja namene avetima. Pošto završe sa obilaskom, svaki zli duh (činilica) mora da dođe kući iz koje je mešina poneta u roku od tri dana. Tada zli duh traži nešto iz kuće i moli da se mešina pusti. Avet mora da obeća da neće da naudi stoki, pa se seljaci smiluju i puste ga.

Klasično žrtvovanje na Đurđevdan je opisao Vuk Stefanović Karadžić: „Oko Timoka svaki domaćin dotjera na Đurđevdan k crkvi po muško jagnje, i ondje mu na svaki rog prilijepi po voštanu svjećicu, pa pop posle leturđije iziđe među jaganjce koima se onda svijeće na rozima zapale, te im ačrti molitvu i blagoslovi ih da se kolju i jedu„. U celom obredu se i vidi da je jagnje žrtva, što opet može da znači da je Sveti Đorđe zaštitinik i stoke. Sličan običaj postoji i za Spasovdan.

Muža koza i ovaca, trčanje oko tora i lupanje jajeta

U Planinici se uoči Đurđevdana prvi put muzu koze i ovce. Pre muže, dok su koze i ovce još u toru, iskopa se pred torom rupa u koju se stavi u pepelu ispečeno jaje i parče soli. Onda se nad iskopanom rupom namesti vedro ili bakrač, nad njim se namesti veliki pšenični kolač, koji je na sredini probušen i u tu rupu se stavi tkačko brdo, pa cev od zove, a na cev se stave prsten i probušen kamen, koji se takav nađe u prirodi (može i od čekića). Kada se se sve to uradi, onda domaćin sedne na ulaz tora, otovri vrata i pusti stoku. Od prve ovce nekoliko kapi propusti kroz cev, brdo i kolač i sve to ostavi sem vedra, pa onda pomuze svu stoku. Pri muženju pazi da poslednju pomuze onu ovcu ili kozu koja mu se poslednja ojagnjila ili okozila. Kada se pomuze poslednja ovca ili koza sledi običaj koji se radi na dva načina.

Prvi način:

Uzme se ono jaje ispod vedra i razbije se o čelo te poslednje ovce. Zatim joj se stavi oko vrata venac od obične livadske trave sa cvećem. Onda domaćin obiđe tor tri puta. Potom uzme iz rupe parče soli, pokupi žumance, belance i ljusku razbijenog jajeta, pa onda obavi nuždu (veliku ili malu) u rupu i, krećući za ovcama, kaže:

• Ko hoće da obere moju stoku, on prvo da obere ovo… pa onda moju stoku!

Kad sustigne ovce, domaćin skine sa ovce onaj venac, pa sutradan zajedno sa grumenom soli i ostacima jajeta isitni i stavi u trice i da ovcama da pojedu.

Drugi način:

Posle muže, domaćin uzme ono jaje sa grumenom soli i zakopa u mravinjak. Sa tim se vrati pred tor i u rupu obavi nuždu i kaže isto kao i u prvom načinu. Posle jednog dana, izvadi jaje i so iz mravinjaka, isitni, dobro pomeša sa tricama i da stoki sa „željom da mu se stoka pati kao mravi„.

Uoči Đurđevdana, kad padne mrak, brat i sestra, obično  deca (a kad nema dece, onda to čine i veliki, čak udate i oženjeni), stanu na vrata od tora, tu se svuku goli i pođu oko tora – jedno na jednu, drugo na drugu stranu. Tako triput obiđu tor i uvek kad se sretnu, mimoiđu jedno drugo, oboje kazavši:

• Kad se uzmu brat i sestra tad da mi oberu stoku!

Pošto obiđu tor tri puta, dođu na ulaz gde su se svukli. Uzmu košulje i stave ih unakrst pred sam ulaz u tor, pa onda obuku druge košulje, već spremljene, a dole obuku istu garderobu.

U istom selu, na Đurđevdan, svaki domaćin zakolje po jedno jagnje i to kraj potoka „da ima u godini mleka kao vode„. Pošto jagnje u društvu pojedu, kosti ne bacaju, već se zakopaju u mravinjak „da se pati stoka kao mravi„.

U Planinici mnogi su stočari muzli stoku uoči Đurđevdana na sledeći način: kad je stoka u toru, domaćin (kod njih su muškarci uvek muzli stoku, a samo u lošim situacijama to su činile žene) uzme bakrač, pa na njega stavi venac od trave sa cvećem koje je brano na Biljani petak. Zatim stavi na bakrač veliki kolač koji je na sredini probušen. Odozgo stavi tkačko brdo, a na brdo srebrni prsten. Na to ide šivaća igla i to držeći levom rukom. To tako stavi da uši budu tačno nad otvorom prstena. Kad počne da muze, gleda da prve kapljice mleka prođu kroz iglene uši, prsten, brdo i kolač. Kad to učinim onda češljem počešlja po vimenu i kaže:

• Ko se očešlja ovim češljem i ovom iglom zakrpi, taj da obre moju stoku!

Zatim, skloni sve sa bakrača i pomuze svu stoku. Kad pomuze poslednju ovcu ili kozu, onda uzme jaje što je stajalo ispod bakrača, pa razbije o čelo poslednje ovce ili koze i stavi toj ovci ili kozi onaj venac o vrat što je bio na bakraču. Pošto ona malo ponese venac, domaćin joj skine i sutradan venac isitni zajedno sa solju koja je bila ispod bakrača, pomeša se sa tricama i da stoki da pojede.

U Sićevu, uoči Đurđevdana narod ide u šumu i na palninu i tu borave berući trave i pletući vence. Kroz jedan veliki venac koji tu ispletu prođu sve ovce u tor na mužu. Zatim, jedan veliki venac stave u kotao u koji će musti. Jedan venac se stavi na ovcu koja se prva ojagnjila, a jedan na njeno jagnje – prvenče. Posle muže, venac koji je bio na kotlu baci se u potok da otplovi i „svaku bolest odnese„. One vence što su bili na ovci i jagnjetu ne diraju, ali oni brzo nestanu, jer ih druge ovce obrste. Mleko se od te prve muže usiri i zakiti klasjem od žita, pa tako lepa grudva se nosi u crkvu na osvećenje.

Sirevi, venčići, crveni i žuti konac

U Beloj Palanci postoji isti takav običaj s tom razlikom  što tamo još umese kolač kao venčić. Taj kolač daju svim ovcama da ga razgrabe i pojedu, a drugi kolač kao hlepčić reže domaćin ujutru, pošto završi mužu, i daje svakom detetu uz parče sira – sreće radi.

U Pirotu i okolini, devojke uoči Đurđevdana pletu vence i krijuči jedna od druge stave ih na kuće. Ako sutradan nestane venac, to jest ako ga neko ukrade ili vetar odnese, onda veruju da će se te godine udati. U istom kraju, kad žene farbaju jaja za Uskrs stavljaju prvo ofarbano jaje za kupanje uoči Đurđevdana. Uoči praznika beru lalu, selen, pelen, zdravac, debelicu, ružu, kopitac, petrov krst, presličicu, zubaču, neven, živu koprivu, vrbove grančice, pa onda sve potope u sud pun vode koju su sa izvora donele. U tu vodu spuste uskršnje jaje zajedno s biljem. Taj sud stave pod crvenu ružu da prenoći. Tu ružu vežu crvenim kočićem, a sebi oko ruke vežu žuti konac. Odatle sutradan biraju cveće za kićenje. Ujutru rano na Đurđevdan ustaju da se okupaju, posebno mladi, a u tu vodu doliju još „biljne vode„. Zatim sa sebe skinu žuti konac i zavežu ga za ružu, a sa nje skinu crveni konac i vežu sebi za ruku. Tada kažu:

• Dajemo ti žutilo (bolest) za crvenilo!

To je zato što se nekad deca u proleće u Srbiji radovala kad prvo vide crvenog leptira, a bivala tužna ako ugledaju žutog. Ujutru rano, seljaci idu sa popom u torove i uzimajući mlado spremlejno pečeno jagnje i mladosirenje i idu do mesta gde im je krsti. Tu čine molitvu za svoje blago i onda: noge poda se, a jagnje preda se, pa se jede i pije dok traje.

Rumunski narod u Banatu poznat kao Krašovani za Đurđevdan stave na vedricu pleten kolač, na venac od vrbovih grančica, mlečike, koprive i peršuna.

U knjizi „Život„, Nj. Begovića stoji sledeće: „Uoči Sv. Đurđa koliko kođ imaš sjemenja a ti toliko ukrši ljeskovijeh ljetorasta unesi u kuću da prenoći pod krovom. Na Đurđevdan do sunca provuci ove grančice kroz pušnicu tri puta i pomeći po sjemenju„.

U Valakonju, stariji ljudi, posebno oni koji su u žalosti, na Đurđevdan prvo sipaju deci mleko i polivaju ih njime, pa ga tek onda sami piju.

U Mozgovu se jaganjci obeležavaju na Đurđevdan. Izresci iza uha zovu se belezi. Njih spuste u malo mleka, pa zajedno zakopaju u lep, izdignut mravinjak. Tog dana se prvi put kolju jaganjci, a to jagnje koje ispeku za ručak ne obeležavaju. Ovo se radi da bi se stado množilo kao mravi u mravinjaku.

Šta to spaja Svetog Đorđa, Svetog Iliju i Peruna?

Svi paganski praznici su se asimilirali sa hrišćanskim. Paganstvo je došlo iz naroda i to je ono što je čista duša, a hršćanstvo je državna vera nametnuta narodu, kaže se u knjizi „Glavni srpski žrtveni običaji“ Sime Trojanovića. U trvenju između dve neprijateljske vere, često je karakter jednog paganskog boga prešao ne samo na jednog naslednika, kao što je primer sa Perunom i Svetim Ilijom. Perun je dobio odlike i u Svetom Đorđu, jer je i on zaštitinik zemljoradnje. Zato se i kod njega vide neke osobine koje su svojstvene za Svetog Iliju, to jest Peruna. Životinjsko obeležje oba sveca je petao koji se javlja i u jeku đurđevdanskih običaja, iz istih razloga.

Pošto su Sveti Ilija i Sveti Đorđe vezani pokazuje to što oni koji slave Svetog Đorđa, slave i Svetog Iliju. Ovo se jasno vidi u predviđanju vremena u Perušićskom kotaru. Tamo se kaže:

• Koliko pre Đurđeva grmi, toliko će poslije Đurđeva biti zločesto vrijeme! 

To samo govori da se i uoči Đurđevdana predviđa vreme, a vremenom gospodari Sveti Ilija. Dodala bih da se više Sveti Đorđe poistovećuje sa Jarilom, iako ta veza nikad do kraja nije striktno označena.

 

Inspiracija – „Glavni srpski žrtveni običaji“, Sima Trojanović

Fotogrfije: Pixabay.com, Tumblr, bomiship.com, outdoors-forum.com, top-kristo.hr, kupindo.com, plantea.com.hr, seeds-gallery.com, srbadija.forumh.net, vukovisadunava.com