Bečejski meni je jedna zanimljiva ideja koja je potekla od ugostitelja ovog malog bačkog grada. Zapravo, ono što oni žele je da naprave jedinstveno gastronomsko uživanje. Prvi sa idejom započeo je bečejski restoran „Club 4“.
Hajduci iz Erdelja su počeli da upadaju. Prvo po malo i stidljivo, a onda sve učestalije. Vođe ustanka bili su Teodor Nestorović, vršački episkop, ban Sava i vojvoda Velja Mironić. Izvesni Petar Majzaš je spalio Vršac.
Ohrabreni Srbi su zauzeli Bečej, Bečkerek (današnji Zrenjanin), Titel i Lipovu. Paše su smenjene, ali Turci su imali preča posla braneći grad Ostrogon.
Priča ide da su srpski ustanici napadali oslabljene turske trupe sa zastavom Svetog Save. To je razgnevilo Sinan pašu koji je tražio da mu se donese Muhamedova zastava iz Damaska, ne bil i se na adekvatan način suprotstavio pobunjenom stanovništvu.
Smatra se da je upravo ovaj događaj naveo Sinan pašu da spali mošti Svetog Save.
„Romantika“ je prava atrakcija. Ovaj voz sastavljen je od starih vagona koji su nekada obitavali u „Jugoslovenskoj železnici“, a vuče ih lokomotiva iz 1944. godine. I restoran u vozu je kao iz prve polovine prošlog veka.
Brojni gosti došli su pred dvorac da vide kako je svadba izgledala nekad, a kako danas, kakve su stare, a kakve nove venčanice, kakva se to muzika svira na svadbama, kakve torte zaslađuju život mladenaca, kako svadbuju Hrvati, kako Romi, a kako Srbi iz Knića… Bila je to prava fešta posvećena krunisanju najveličanstvenijeg osećanja.
Nije „Smederevska jesen“ samo manifestacija na kojoj se slave vinogradi, grožđe i vino. To su dani koji obiluju i kulturno-sportskim aktivnostima, pa se tako svakodnevno priređuju takmičenja u raznim sportovima, organizuju književne večeri, likovni susreti, koncerti…
Mirno mesto danas uglavnom živi od zdravstvenog turizma i sve je posvećeno tome. Najpoznatiji od šest hotela u samom centru je grand hotel „Rogaška“, gde su svojevremeno boravili kralj Petar I Karađorđević, car Ferdinand i kompozitor Franc List, koji je čak nastupao u najakustičnijoj dvorani u Sloveniji – u Kristaloj dvorani koja se nalazi u ovom hotelu.
Tu se i dan danas priređuju koncerti i muzičke večeri. Ipak, za one koji žele da se osećaju kao kraljevi, na uzbrdici uzdiže se hotel „Aleksandar“ koji i danas nosi naziv po kralju ujedinitelju. U njemu noćenje košta od 900 do neverovatnih 1.500 evra. Kraljevski.
Leušići su jedno od tih sela gde već dva veka porodica Slobodana Jevtovića na proplanku ima svoje imanje. Ni manje ni više, već su to „Rajski konaci“. Zemlja miriše, na putu do kapije oseća se tek procvetalo divlje cveće.
Uz rakiju koju Jevtovići prave na imanju, goste za dobrodošlicu dočekuje i vruća kafa, ali i tek pripremljena gibanica koji trenutak ranije izvađena iz pećnice. Tu je njihov crno-beli ljubimac, pas koji veselo maše repom i gleda pridošlice. Na samom mestu, Jevtovići imaju nekoliko smeštajnih kapaciteta za idealan odmor u prirodi.
Kada se posetioci umore od ića i pića, mogu da svrate u susedni Šid koji je udaljen svega 16 kilometara. U Šidu meštani će svakog radoznalog stranca uputiti u muzej i dom poznatog slikara Save Šumanovića.
Novi Pazar sa uzvišenja čuvaju Đurđevi stupovi, manastir posvećen Svetom Đorđu. Manastir podignut na uzvišenju izdnad Novog Pazara u Starom Rasu.
Na uzvišenju je da bi se lepo video i da bi pokazao moć vladara, velikog župana Stefana Nemanje, ali i da bi potsećao ljude na duhovne vrednosti, kako kaže otac Gerasim. Danas je pod zaštitom UNESCO.
Vreo, užički asfalt odmah je počeo da priča urbane legende, čim sam kročila. Užičani žele da veruju da je Tolkin kada je pisao „Gospodara prstenova“ bio inspirisan Užicem. Jer Užice je, kao što je poznato (a možda i nije) bio jedina slobodna teritorija u okupiranoj Srbiji u Drugom svetskom ratu.
Mali grad Bečej nalazi se na obali Tise, sa bačke strane. Ta Tisa je upravo ono najvrednije što Bečej ima. Hladna je čak i kada je napolju 32 stepena. Bila, okupala se, iako su me upozoravali da to ne činim. Morala sam. Sad znam kakva je Tisa kojom se Bečejci ponose. Imaju i za šta. „Pola riba, pola voda“, tako ju je u davna vremena opisao srednjevekovni turski putopisac Evlija Čelebija.
Navodno, zmajevi su ovde bili oduvek. Generacije rođene od 1943. do 1950, koje su još “pri čistoj svesti i zdravoj pameti”, pričaju da su kao deca u šumama viđali svetleće kugle za koje su im roditelji rekli da ne diraju, a pogotovu ne da ih gađaju kamenjem i granjem, jer su to mali zmajevi, koji se igraju sa njima. Oni pričaju da su nekada zmajevi čuvali useve. Borili su se sa olujom, i glineni predmeti koji su posle oluje ostajali na zemlji bili su znak da su zmajevi odbranili useve od grada.
