#PlaninskePrice: Na vratima Homolja: Mesto koje čuvaju zmajevi

Pred vratima Homolja svakog putnika namernika najpre dočekuju legende. Mene su dočekale još u podnožju Vukana, pre nego što sam počela da se penjem.

Uranila sam, da bih sa vrha gledala Homolje. Vukan je vrh podno sela Ždrelo u blizini Petrovca na Mlavi, na 825 metara nadmorske visine.

Prvo rakija, a onda – uspon!

Dobro jutro avanturistima poželi jedna domaća ljuta, potom kafa, a onda i pita. Domaćinska, sa sirom da prikupimo snagu pre nego što krenemo na vrh Vukan.

Ovde je, pričaju starosedeoci, poslednji zmaj viđen još 1970. Poslednji lov na vampire u ovom delu Srbije bio je 1976.

Od tada, nema ni zmajeva, ni vampira. Legende su zamrle, zaćutale. Retko kad se pričaju, još ređe čuju. Sve manje je i onih koji bi ih ispričali, a ni slušaoca nema kao nekad. Misle da ljudi izmišljaju, ne veruju ni sebi, ni svom srcu.

U srcu legendi

Penjem se na vrh Vukan, a priču želim da čujem. Jedini koji mi priča je Srđan Ilić, čovek sa bezbroj zanimanja. On voli da kaže da je pre svega sportista i planinar. Srđan je jedan od malobrojnih preostalih, koji zna da priče ispriča kao legende, a ne kao bajke.

•  Znaš, Homolje je sasvim drugi svet. Ovde su ljudi najsporije prihvatali modernizaciju i novi svet. Zato su priče i verovanja u zmajeve i vile ostali – priča mi moj prezimenjak.

Stvarno je tako. Navodno, zmajevi su ovde bili oduvek. Generacije rođene od 1943. do 1950, koje su još „pri čistoj svesti i zdravoj pameti„, pričaju da su kao deca u šumama viđali svetleće kugle za koje su im roditelji rekli da ne diraju, a pogotovu ne da ih gađaju kamenjem i granjem, jer su to mali zmajevi, koji se igraju sa njima.

Oni pričaju da su nekada zmajevi čuvali useve. Borili su se sa olujom, i glineni predmeti koji su posle oluje ostajali na zemlji bili su znak da su zmajevi odbranili useve od grada.

Vračare vladaju ovim krajem

Sada zmajeva nema, kao ni drugih pojavnih oblika iz legendi i priča. Ostale su samo vračare, kao njihovi mediji, koje za sebe kažu da se bave isključivo belom magijom, skidaju čini i vraćaju onome ko ih je poslao. Sve naplaćuju u zlatu.

• U njihove čini više veruju ljudi iz velikih gradova nego meštani – kaže Srđan dok prolazimo pored šumarka. Na pitanje zašto danas nema zmajeva, on kaže da je to zbog toga što ljudi više ne veruju u njih.

Proleće na ovom mestu posebno buja. Posebne je boje i posebno izgleda. Cveće je skriveno ispod žbunja, lekovite travke posvuda.

Do Vukana je trebalo dobrano i uz muku prepešačiti, paziti na zmije i trnje. Pogotovu oni koji nisu sportisti, kao ja.

Pošto smo stigli do vrha, Srđan mi kuva čaj. Kao i svaki iskusan planinar, sve je poneo sa sobom. Pokazao mi je kako se šta koristi i objasnio zašto valja uvek imati dobar štap. Za svaki slučaj.

Iako je kraj aprila, toplo je. Priču nastavljamo na samom vrhu. Predstavlja mi Homolje.

Vlasi nisu Rumuni

Ovim krajem nekada su dominirali Vlasi. Iako ih iz komšijske države „svojataju„, većina Vlaha kaže da nisu Rumuni. Utvrđeno je da nemaju iste korene. Smatra se, potiču od Kelta.

Po jednoj priči, rimska vojska, koja je ovde imala utvrđenja mešala se sa lokalnim keltskim stanovništvom i tako su nastali Vlasi.

Vlasi se, inače, dele na tri grupe. Ungurijane, koji su došli iz Ugarske, Carane, koji su naselili Bor i okolinu i zapravo su najstariji od Vlaha, i Bofane.

Nedaleko od Vukana je nekadašnje keltsko utvrđenje Vranj, što bi na keltskom jeziku značilo „osmatračnica„. Ispod njega su nađeni keltski grobovi.

Svakako, Vranj nije najviši, ali dominira. Sa njega se savršeno video ceo kraj. Najviši vrh ovog kraja je Trest.

Ipak, ovde nisu nađeni keltski predmeti kao na Juhoru. Dok rimski jesu. Nađen je jedan štit na kome su ostali tragovi kože onog ko ga je držao.

Manastir u znak Lazarovog pokajanja

Nedaleko od vrha Vukan je manastir Gornjak. Podigao ga je knez Lazar za oprost što je slučajno u šumi strelom pogodio isposnika Grigorija Sinaita.

Priča kaže da je knez Lazar tuda lovio, kada je nešto šušnulo. Misleći da je srna, knez je odapeo strelu i pogodio Grigorija. Potekla je zelena krv, jer je on jeo po tri lista dnevno.

Kaže priča da je Grigorije Sinait zaustavio Mlavu na jednom delu, kada se ponovo susreo sa knezom Lazarom. Lazar je pokušao nešto da mu kaže, ali od šuma Mlave se nisu čuli. Tada je Grigorije Sinait rekao „Tišina!“ i od tad na tom delu se Mlava više ne čuje.

Grob oca Tadeja

Mistiku mesta pojačava i to što je u blizini manastir Vitovnica, gde je živeo i sahranjen otac Tadej. Blizu njega je lekoviti izvor. Selo Kamenovo je poznato po pčelarstvu kao i ceo ovaj kraj.

Vodeničarsko selo Bistrica još čuva sećanja na staro doba kada se brašno dobijalo uz pomoć vodenica.

Homolje ih čuva. Čuva svoje posebnosti. Starci bi rekli, i zmajevi. Jer oni su tu, iako se ne vide. Nikad nisu ni napuštali svoj kraj, samo su ljudi zaboravili na njih. Pojaviće se čim im otvorimo srce.

To su zmajevi. Oni ne mogu bez ljudi.

Fotografije: Slobodan Malešev, Nataša Ilić/Instagram