Sreća je najnepouzdanija i najprevrtljivija ljudska potreba i želja. Jednom je Ivana Brlić-Mažuranić rekla da “kad si srećan i sunce za tobom žuri”. I stvarno je tako. Ernest Hemingvej je u romanu “Starac i more” lepo napisao:
“Ali, mislio je, držim ih baš kako treba. Samo, više nemam sreće. Ko zna? Možda danas. Svaki dan je novi dan. Dobro je kad čovek ima sreću”.
Prizivaju ljudi tu sreću od pamtiveka. A ona je tako nedostižna. I baš zato što je takva, ona mami.
Ja, ipak, volim da zađem u prošlost i objasnim vam odakle sve to potiče. Primetili ste, ima toliko kockarnica, igara na sreću, kladionica… Sve je moralo odnekud da krene. Nekada davno.
Pećinski ljudi bacali koske, a Kinezi smislili kockice
Istoričari su otkrili da su i pećinski ljudi, sudeći po njihovim crtežima, bili kockari. Ne, nisu to bili klasični kockari, ne zamišljate neke kamene točkove kao rulete. Više je to njihovo kockanje bilo vezano za obrede koji su postojali u takvim primitivnim društvima. Kockanje je više bilo proricanje budućnosti ili pokušaj razumevanja nekih sila, onomad “neshvatljivih”. To se uglavnom radilo ovako: neko baci malu kost, kamen, neki plod, pa gde i kako padne – to je to, i to nešto znači.
Kako je vreme prolazilo i kockanje, da ne napišem proricanje je bilo složenije. Prinosile su se žrtve, uglavnom životinjske, ali i ljudske, zbog raznih potreba. Da li zbog žetve ili zbog pobede u ratu, nebitno je. Sreća je tu igrala vrlo bitnu ulogu.
Kosti ili plodovi ubrzo su se pretvorili u kockice. U Kini su pronađene prve kockice, ali i detaljni opisi kockanja koji dosežu do 2300. godine pre naše ere. Kockanje je u Kini bilo vrlo važan društveni aspekt i pratilo je socijalni razvoj. Ono je postalo neodvojivi deo kineskog društvenog života oko 1000. godine pre nove ere.
Ni Egipćani nisu bili “imuni” na sreću. U Egiptu je pronađen par kockica od slonovače koje su, prema procenama, nastale oko 1500. godine pre nove ere. U egipatskim grobnicama pronađeni su slikovni opisi kockanja i to samo ukazuje da je kockanje bilo vrlo zastupljeno u egipatskom životu.
Ni bogovi nisu odoleli kockanju
U prilog tome govori da su se i sami bogovi kladili “kao nezdravi”. Prema nekim tumačenjima, tako smo i dobili onih 365 dana u godini. U Keopsovoj piramidi u Gizi je sve lepo i slikovito objašnjeno. Bog Teut, inače bog brojeva, slova i računanja vremena hteo je da pomogne boginji neba Nut, koja se upustila u ljubavnu vezu sa bogom Kronosom i začela.
Boginja je htela da rodi dete, ali se tu naljutio bog Sunca Ra i nije joj dozvolilo taj “luksuz”, pa se bog Teut, da bi joj omogućio da rodi, odlučio na igru – kockanje sa bogom Meseca Tebe Konsuom. Teut je igrom osvajao dane i ono što je osvojio, a to je dobrih pet dana, to je dodao egipatskom kalendaru od 360 dana.
Ni grčka mitologija nije manjkala od manije kockanja. Poznato je da su se Zevs, Had i Posejdon kockali da bi podelili svet na nebo, more i svet mrtvih. I tu su kockice bile u igri.
I Ahil i Ajant bacali kockice
Herodot u svojoj “Istoriji” beleži da su Liđani, a kasniji Etrurci, izmislili i igre na tabli koje su u njegovo vreme bile omiljene i među Grcima. Liđani su smislili igre kockicama, astragale i sve ostale igre, sem mica. Grci su imali Palameda, koji je bio učesnik Trojanskog rata.
Palamed je smislio vojne činove, taktiku, sistem mera i tegova. A onda je osmislio i igre na tabli. Njima su se učesnici desetogodišnjeg rata zabavljali pod zidinama Troje kad nisu ratovali. Prve kockice Palamed je posvetio boginji Tihe iz Arga, u čijem hramu su se one čuvale.
Priča o kockanju, koja potiče iz četvrtog veka pre nove ere prikazuje scene igranja sa kockicama čiji su učesnici muškarci i žene. Najpoznatije delo koje se odnosi na kockanje je ono gde su glavni junaci Ajant i Ahil koji igraju kockice za vreme Trojanskog rata.
U igrama na sreću nije se razlikovao ni drugi deo planete. Slične igrice su igrali Asteci i Maje, ali i Polinežani, Eskimi i afrički narodi. Možda u upotrebi nisu bile kocke, ali drugi predmeti jesu. I opet je sve bila stvar sreće.
Igra kockicama je bila veoma popularana u Persiji. Grčki istoričar i biograf Plutarh zabeležio je priču o igri sa kockicama između kralja Artakserksa i njegove ćerke Parisatis. Do igre je došlo tako što je persijski kralj Artakserks I naredio da se odrubi glava njegovom unuku Sajrusu, koji je pokušao pučem da dođe na vlast, ali je bio poražen.
Onda je njihova majka odlučila da igrom kockicama osveti Sajrusa. Ulog je bila glava sluge koji je usmrtio Sajrusa. Parisatis je nadigrala oca i tako se osvetila dželatu njenog drugorođenog sina.
Kocka je bačena, ali stvarno
Sećate se one Cezarove “Alea iacta est”? Tako je Julije Cezar odlučio da pređe reku Rubikon. Naravno, tek pošto je “bacio kocku”. Rimsko carstvo je bilo poznato po tome što se u njemu sve moglo i što su bili vrlo raskalašni i neumereni. Svi su se kockali – od plemića do građana, pa čak su i robovi voleli da se kockaju.
A kako to obično biva, protiv poroka su najglasniji uvek oni koji su najviše poročni. Rimiski car Avgust je zabranio kockanje, jer je i sam bio zavisnik od istog. Kockanje je jedino bilo dozvoljeno u vreme festivala boga Saturna. Ako bi Rimljani bili uhvaćeni da se kockaju van festivala, bili su strogo kažnjavani.
Rimski carevi posle Avgusta su dozvoljavali kockanje. Poznato je da je razvratni Kaligula o važnim stvarima razgovarao za kockarskim stolom. Arheolozi su u Pompeji otkrili mnogo kockica i stolova za kockanje.
Kockanje je bilo učestalo kada se rešavala budućnost nekog naroda i teritorije. Tako su, na primer, kralj Olaf Norveški i kralj Olaf Švedski su oko 1000. godina rešili da se dogovore kome će od njih pripasti okrug Hising. Pošto nisu ništa uradili diplomatskim putem, kraljevi su odlučili da bace kockice. Norveška je tako dobila teritoriju, a kraljevi su se razišli u dobrim odnosima.
U srednjem veku, na Starom kontinentu, igre sa kockicama su bile veoma popularne. Kralj Ričard Lavlje srce je 1190. naredio da se ograniče igre na sreću i kockanje među vojnicima.
Pozovite karte!
Do 15. veka su bile popularne kockice, a onda na red dolaze – karte. Karte vode poreklo iz Azije od polovine 14. veka. Vek kasnije, karte su bile uobičajena pojava širom Evrope. Prema nekim istoričarima, simbolične “svete strelice” koje su se koristile za proricanje sudbine u šestom veku u Koreji bile su preteče današnjih karata. Kinezi su karte prilagodili da budu onakve kakvim ih znamo. Ubrzo je svet “poludeo” za njima.
U srednjem veku kockanje je bilo veoma popularno, pa su neke zemlje zabranjivale vojnicima da učestvuju u igrama, jer ih je kockanje sprečavalo da dobro obavljaju vojne dužnosti. Kralj Engleske Henri VIII je zabranio kockanje, pošto je utvrdio da su vojnici imali više vremena za kockanje, nego za obaveze.
Kockanje je postalo uobičajena pojava u Engleskoj za vreme vladavine Čarlsa II, koji je bio poznat kao “veseli vladar” zbog svoje sklonosti ka hedonizmu i uzbuđenju. Naravno, bio je poznat i kao strastveni kockar.
Od konjskih trka do malog točka
Što se tiče klađenja, ono je svoj put krčilo od 1860. godine iz Francuske. Odatle je polako došlo u Veliku Britaniju i u ostale evropske zemlje. Tek onda je stiglo do Australije i SAD. Najpoznatije opklade bile su vezane za konjske trke, automobilizam, trke pasa. Najviše je klađenja bilo na borbe bikova, pasa i – ljudi.
Istorija kaže da je rulet (što na francuskom jeziku znači “mali točak”) napravio matematičar Blez Paskal 1655. Prema drugoj priči, smislili su ga niko drugi do Kinezi, a da se Evrope domogao uz pomoć sveštenika, tačnije dominikanskih kaluđera koji su ga “pošvercovali” na tlo Starog kontinenta.
Savremeni rulet su napravili Frans i Luj Blan. Legenda kaže da su braća prodala svoje duše đavolu u zamenu za tajnu igre. Inače, zbir svih brojeva na ruletu iznosi 666.
Kako su se selili, Evropljani su sa sobom poneli i kocku. Tako je kockanje došlo do Novog sveta. Tamo je kockanje doživelo veliki uspeh, kao gotovo sve što se dočepa Amerike. Što se tiče kockanja u Sjedinjenim američkim državama, postoje tri talasa.
Prvi talas je počeo tokom kolonijalnog perioda i trajao sve do sredine 19. veka. Drugi talas je krenuo na kraju Građanskog rata i trajao je sve do početka 20. veka. Poslednji, treći talas je počeo tokom takozvane “Velike depresije” (od 1929.) i, kako tvrde sociolozi, još traje.
Igranje pokera za novac je od 1800. u SAD tretirano kao oblik kockanja. Kako su doseljenici dolazili do američkog tla, svi su imali različit pristup kockanju. Što se duže živelo na tlu Amerike, to su i puritanske vrednosti bile jače, pa su i zabrane bile strože. Što su doseljenici kraće boravili, kockanje je bilo normalnija i učestalija pojava.
U doba “Zlatne groznice” u Kaliforniji je kockanje doživelo vrhunac. Zlatne godine bile su od 1848. do 1855. Od vremena “Velike depresije“ kockanje je legalizovano.
Automehaničar patentirao automat za kockanje
U životu mnoge stvari idu naizgled slučajno, pa je tako i sa kockanjem. Prvi mehanički automat za kockanje izumeo je automehaničar Čarls Fej, izbeglica iz Bavarske. On je mašinu patentirao 1895. godine u San Francisku. Automat je nazvan “Liberty Bell” (vrlo simbolični naziv), imao je tri prednja točka na kojima su bili naslikani dijamanti, srca, lopate i zvona “Liberty Bell”. Glavna nagrada je pripadala onom kome se ukažu tri zvona.
Kao što se i očekivalo, mašine su postigle ogroman uspeh, pa Fej nije mogao sve da ih proizvede u maloj radnji. Za neku ozbiljniju proizvodnju ovakvih aparata čekalo se 12 godina, kada su počele da se prave slične mašine u Čikagu. Problem je bio u tome što je takvim mašinama bilo lako doskočiti.
Ali, sreća nije dugo trajala. Već 1909. u San Francisku stupa na snagu zabrana upotreba slot mašina. Taj primer sledi američka država Nevada, a dve godine kasnije, u celoj Kaliforniji su zabranjene slot mašine. Ništa nije moglo da prođe bez političara, koji su sebi pravili marketing, fotografišući se kako uništavaju slot mašine.
Posle represije svi pojuriše za srećom u – Las Vegas!
Posle godina represije, američka država Nevada ponovo legalizuje kockanje 1930, tako što dozvoljava klađenja na trke konja. Sledeće godine potpuno legalizuje kockanje. Tako, u sred pustinje kao pečurke posle kiše počinju da niču kazina i kockarski gradovi.
Nije stalo i ostalo sve na tome, pa je 1935. godine lansirana prva mašina za automatsko bacanje kockica. A Las Vegas je postao raj za izazivače sreće.
Sredinom šezdesetih godina prošlog veka napravljeni su elektronski slot aparati. Prvi video slot aparat imao je svoju “premijeru”u Las Vegasu 1975. godine. U Americi je kockanje u pojedinim državama potpuno legalizovano 1978. godine, međutim postoje izuzeci.
Na primer, kockanje u državi Misisipi nije dozvoljeno na tlu, dok je na reci ova zabava dozvoljena.
Igrači u početku nisu dobro prihvatili video slot aparate. Ove video mašine su čekale svoje vreme i postale su popularne osamdesetih godina prošlog veka, pošto su u domove ušle video igre. Od 1984. počinje razdoblje video pokera.
Kockanje u Srbiji ili kad “ždrebe” odluči
Šta je sa kockanjem u Srbiji? Kockali su se naši stari, kockali i gubili zemlje, kuće, imanja… Pisala sam o tome u nekoliko svojih tekstova, o Gedeonu Rohociju, o Dunđerskima, ali i o vladarskim glavama koje su volele da obrnu jednu turu, pa šta bude. Na primer, kralj Milan Obrenović ili kralj Aleksandar I Karađorđević. Neretko je “ždrebe” ili kocka odlučivala o tome kome će zapasti bolji komad zemlje.
U “Srpskom etnografskom zborniku” iz 1907. godine, u prvoj knjizi pod nazivom “Običaji srpskog naroda” postoji dokument koji govori da su se kocka i igre na sreću u tadašnjoj Srbiji i Crnoj Gori primenjivale kod pravnih običaja. Evo citata:
“Kad se postavlja međnjik, ljudi pozivlju i decu da vide i pamte, da se ne bi docnije svađala oko međe. Kad je spor o međnjiku, selo natera onog koji tvrdi da je bio međnjak na nekom mestu, da punu torbu zemlje od te njive prenese o vratu s jednog kraja njive na drugi. Selo ga tada pita: “Nosiš li ovu zemlju ti na vrat i na onaj svet?” Ako kaže: “Nosim”, selo mu poveruje”.
Kada je trebalo da se deli zadružna zemlja, dešavalo se da zadrugari ne mogu da se dogovore koji će deo kome pripasti. Tada je presuđivalo već pomenuto “ždrebe”. Okupe se seljani, a dvojica bacaju kocku, to jest, dele “vrljav ždrebe”. To je izgledalo ovako:
“Dva brata koji dele neku njivu uzmu jedan kamenčić u ruku i predadu ih jednom od izabranih seljaka. Ovaj ih stegne u ruku i tako stisnute preda drugom seljaku, ovaj ih preda trećem, a treći četvrtom i tako dalje, dok ne dođu do poslednjeg, koji zemlju meri. Ovaj, ne znajući ni sam koji je kamenčić čiji, metne jedan na jedan deo njive, a drugi na drugi deo. Bolji deo njive pripašće onom, čiji je kamenčić na njega dodje, a rđaviji ostaje drugom bratu.”
Razvoj onlajn igara na sreću
Od pećinskih ljudi dođosmo do onlajn ponude kockanja. Tu su poker, rulet, blekdžek, bingo, klađenje i sve drugo i to iz topline svog doma. Na vama je samo da mrdnete prstom i to je sve.
Kako su se razvijali kompjuteri i internet, tako se razvijalo i kockanje. Danas je igranje igara na sreću dostupno na klik. Od 1994. godine igre na sreću se vrlo uspešno igraju potezima prstića na mišu. Pouzdano se zna da je industrija igara na sreću jedna od najbrže rastućih u svetu, a procenjuje se da “vrti” više stotina milijardi dolara godišnje. Pojedina tržišta naročito beleže veliki rast, poput centralne i istočne Evrope.
Srbija je 2015. godine od kocrarskog turizma zaradila 500.000.000 dolara. Igre na sreću donose čak 20 odsto ukupnog prihoda od turizma i postoje brojne inicijative da se podstiče taj vid zabave kod nas. Trebalo bi ulagati u rizort hotele koji nude usluge zabave i rekreacije u čijoj je kategoriji i kockanje.
U Srbiju, namenski, zbog kockanja dolaze Turci, Arapi, Izraelci i Iranci, pošto je u njihovim zemljama zabranjeno kušati sreću.
Fotografije: Pixabay.com, Pinterest, sparklerparties, comodos-uno.org, anythinganywhere.com, quatr.us, ,snsdeainavi.info, neatorama.com, geocaching.com, helconfutador.blogspot.rs, filhosdehiran.blogspot.rs, englishhistory.net, theimaginativeconservative.org, bbc.co.uk, oldpicz.com, pokerstarscasino.com, betmotion.net, turizampazova.rs, gornjimusic.rs, phillymag.com, saktopia.se
