#Planinskeprice na Zlatiboru: Dva lica Morane

Sećate se #Planinskeprice? E pa desile su se, neki su I bili nagrađeni i obreli su se na planini Zlatiboru, zasluženo. Trodnevni boravak u hotelu “Mona” sa posetom nekih znametosti ovog kraja kao što je Sirogojno, Stopića pećina, vrh Tornik i Nacionalni park Tara. Sve je to došlo i prošlo, pa je valjalo napisati koji redak o tome kako nam je bilo. A trebalo je i da se vratimo u stvarnost, što meni ponekad teško pada.

Ovo je priča o Morani. Onoj koja se kao lepotica pokazuje u studenom, osunčanom, zimskom danu i rugobi kada ta ista studen počne da ledi dah i niže inje po trepavicama i obrvama. Kad Morana zagrli, kad se hladnoća učini da je topla, a njeno prelepo, bledo lice uokvireno crnim vlasima postaje poslednje koje se kroz izmaglicu vidi. Ovo je priča o dva lica Morane koja nas je kao duh pratila do Zlatibora. I koja je odlučila da pokaže najlepše lice koje ima.

Morana

Morana je nekadašnja boginja kod Srba i Slovena. Boginja zime, smrti, gladi, mraka. Svega lošeg, kao što joj ime kaže. Ona mori, muči. Morana je, kao prevrtljivo žensko, ipak rešila da nam pokaže svoju lepšu stranu. Prvo se malo nećkala i premišljala, pokazivala nam zube, oštre, bele očnjake, ali baš onih dana kada se grupa blogera i novinara otisnula na put ka Zlatiboru, boginja zime rešila je da se nasmeje. I obuče najlepšu odoru koju ima. Kao da je želela da nas očara. Uspela je u tome. Možda zato što je spoznala naše namere? Ne znam. Ona zna. Naši osmesi su govorili mnogo toga.

Dan prvi – A onda nas okrznu nepažljiv vozač…

Sećate se #Planinskeprice? E pa desile su se, neki su i bili nagrađeni i obreli su se na planini Zlatiboru, zasluženo. Trodnevni boravak u hotelu “Mona” sa posetom nekih znametosti ovog kraja kao što je Sirogojno, Stopića pećina, vrh Tornik i Nacionalni park Tara. Sve je to došlo i prošlo, pa je valjalo napisati koji redak o tome kako nam je bilo. A trebalo je i da se vratimo u stvarnost, što meni ponekad teško pada.

Sudar na Zlatiboru

U poslednje vreme, u svemu pronalazim simboliku. Tako sam se i dosetila prevrtljive Morane. Možda je ona kriva što smo se pred sam dolazak na odredište malo okrznuli o drugo vozilo i imali utisak da putovanje nije dobro počelo, ipak smo uspeli da svojim pozitivnim rasoloženjem oteramo maler. Tog dana, boginja Morana kao da je htela da nas obeshrabri. Učinila je sve da nam pokaže kako gruba, teška i ružna ume da bude. Kao i njeno ime. Bilo je hladno, padao je sneg. Tmuran dan. Dan kada prija samo nešto fino i toplo, da se zagreje telo, a potom i duša.

Stopića pećina

Iako smo kasnili, stigosmo da vidimo Stopića pećinu smeštenu na istočnom delu Zlatibora i da kroz zavejano Sirogjno dođemo do krčme gde nas je čekao domaćinski ručak. Stopića pećina otvorila je svoja pećinska vrata samo za nas blogere i ponekog novinara. Jer, u sred februara, u sred zime – ne radi. Ljubaznošću Turističke organizacije Zlatibora i nasmejane Jelice, Stopića pećina je u to februarsko popodne otvorila svoje šupljine pustila nas da se divimo njenom vodoskoku i bigrenim kadama.

Bigrene kade

Sećam se, bilo je leto kada sam pećinu prvi put videla. Inače, pećina je stara oko 20.000 godina i prohodna je 1.600 metara. Sada sam bila tu da ponovim gradivo. Bigrene kade su naslage rastvorenog žutog krečnjaka koje su formirale kosi zid preko koga se krečnjak neprestano preliva. Vodopad “Izvor života” je na kraju tog prohodnog dela i pred njim zastaje dah. Pećina je od prošlog puta malo doterana i uređena. Sada postoje mostići i prolazi do bigrenih kada i vodopada koji je kao i onomad, pre skoro četiri godine, zaglušujuć.

stopic
Pogled iz Stopića pećine

Ulazak u Sirogojno bio je propraćen ulaskom u dubok sneg. I dalje je vejalo. Na nas motrila je crkva Svetih Petra i Pavla. Približavali smo se starom selu iz kog potiču rukotvorine za koje stranci znaju da daju i po nekoliko stotina evra. Etno selo, takozvani muzej na otvorenom, sačuvalo je svoj prvobitan izgled iz 19. veka sa pedesetak kuća koje verno prikazuju kako su nekad živeli Zlatiborci. Ipak, ne zastasmo mnogo tu, krčma je delovala primamljivije. I toplije. Zauzesmo mesta kod malenih stolova, sedosmo na klupe ili hoklice. Baš kao nekad. Jedino friško premazani drveni zidovi podsećaju na sadašnjost, inače sve drugo moglo je da se poistoveti sa životom od pre dva veka.

Ispred hotela “Mona”

Nije trebalo dva put da nam se kaže – vruća rakija za sve! Kakvo okrepljenje od surovih Moraninih čini. Predjelo: pršuta, kajmak i sir. Glavno jelokupus sa mesom. Domaće. Na kraju i vino. Da krv prostruji i da se oteraju loše misli. I duhovi.

Uživancija u hotelu

Ubrzo smo se našli pod okriljem hotela “Mona”. Lepo sređene, mirisne sobe, pažljivo odabrane boje zidova, zavesa, posteljine samo su upotpunile doživljaj. A takav je bio i gastronomski užitak. Odmor je mogao da počne, za mene tek posle teretane i oporavka od višečasovnog sedenja.

Dan drugi – Tornik prekriven snegom

Tornik

Kako je tog drugog dana na Zlatoboru Morana okrenula priču i pokazala nam svoju lepšu stranu! Ovoga puta, baba Jagu je ostavila negde da odmori, a ona se prerušila u lepoticu. Osvanuo je divan sunčani dan, bez oblačka! A blogeri su se uputili ka vrhu Tornik.

Pogled sa žičare

Belina, sunce, zadovoljni i najsmejani blogeri, a potom i novinari. Pa šta ima lepše?! Većina nas neskijaša morala je nekako da se zabavi. I zabavila se, naravno. Prvo su nas poslali na vrh Tornik uz pomoć žičare gde smo uspeli na najbolji mogući način da se uverimo u lepote zime na Zlatiboru. Pošto bih ja sad samo pisala “prelepo”, najbolje je da vidite slike, iako mislim da neke stvari treba da se dožive. Ako tu želju uspem da probudim u vama, moja mislija je ispunjena.

Žičara je za mene prevozno sredstvo koje obožavam. Visina! Moguće da zbog toga nisam zatvarala usta i jedino pazila da ne ispustim mobilni telefon. Od uzbuđenja! I sreće.

Prisetila sam se da se sa Tornika vide Durmitor, Jahorina i, naravno, ona “neprežaljena, stara ljubavTara. Kao i onomad kad sam Tornik videla u zelenom izdanju.

Zabava za blogere i novinare je čekala u podnožju. Jedan krug bobom i drugi krug na tjubingu. Tjubing sam prošla, bob nisam, bar ne na Zlatiboru.

Kolega Vlada Jovanović i ja

Jesam, u Sloveniji. Zato smo se prvo provozali bobom. Osmeh na licima je bio dovoljan i sve je pričao, bez reči.

A tek tjubing! Nas troje (dva blogera i jedan predstavnik medija) vezanih guma upustilii smo se u avanturu spuštanja niz stazu, samo za to namenjenu. Posedasmo u gume i spustismo se!

Neko je lupio stražnjicu, a neko se opasno zabavljao. Sebe računam u one koji nisu mogli da dođu do daha od smeha!

Okrepljujući trenutak se desio nešto kasnije, uz kuvano vino. I odmor (za nekog umor – kao što sam ja, jer sam išla u teretanu) u hotelu do večere i spa provoda. Opuštencija u bazenu, sauni i turskom kupatilu, mada je voda u bazenu bila hladna. Dobro sad, da ne sitničarim, biće toplija sledeći put!

Dan treći – Lepotica Tara i njene tajne

Zaovine

Opet nas je Morana pozitivno iznenadila, tog trećeg dana. Očigledno je htela da se o njoj lepo piše. Poslala nam je sunce da uživamo dok putujemo kroz Taru. E pa Morana, zaslužila si koji pozitivan redak!

Ostalo nam je da se divimo Tari. Onoj koju svake godine obilazim. Lepota Tare se ne da tako lako opisati. Prosto očarava. I leti, i zimi. Tako je bilo i sad. U sebi krije neke retke biljne vrste i životinje na koje je zabranjen lov. Mede slobodno šetaju ovim krajevima. Ima i vukova. Potpuno različita od Zlatibora, divlja i svoja. Lepotica Tara.

Najinteresantnije priče koje se na Tari mogu čuti su one iz sela Kremna o Kremanskom proročanstvu, o Milošu i Mitru Tarabiću, kao o najvećim srpskim prorocima. Ipak, origanlni zapis koji je beležio prota Zaharije o njihovim proricanjima je uzidan u temelju kuće u centru Užica. Pop je umro, a nikome nije odao tajnu gde je original Kremanskog prorčanstva zazidao. Proročanstvo kaže da kada se ono pronađe, i nama će krenuti na bolje.

Svakako, Tara je poznata i po Pančićevoj omorici, drvetu koje je otkrio jedan od najpoznatiji srpskih botaničara Josif Pančić 1875. godine na mestu gde se danas nalazi jezero Zaovine i brana. Sem Pančićeve omorike, Tara je poznata i po edemskoj vrsti – Pančićevom skakavcu.

Reka Vrelo

Posle pogleda na Drinu sa visine, brane na jezeru Perućac i izvora reke Vrelo ili Godine, kako je zovu, jer je dugačka svega 365 metara i smatra se da je jedna od najkraćih reka na svetu, imali smo tu čast da se okrepimo klekovačom. A onda i da uživamo u domaćem specijalitetu mešanog pečenog mesa u Bajinoj Bašti i da sve to zalijemo pivom. Jer, valja se. Pred put za Beograd.

Kleka za srećan put

I tu negde nas je Morana ostavila. Snega više nije bilo. Samo je bilo hladno. Ali toliko od Morane smo mogli da podnesemo. Neke je grejala klekovača. Ispratila nas je zadovoljna što smo njenu belinu i lepotu islikali na svakom koraku. Zadovoljno je gledala kako joj se divimo. Znala je da ćemo joj doći ponovo u goste, kada zavlada njena bela, hladna i surova strana godine. Možda bude dobre volje. A možda nam pokaže kako zla ume da bude.

Sada je vreme za neku prolećnu avanturu. I sećanja.

 

Fotografije: Željko Sinobad, Mladen Savković, Youtube, Nataša Ilić Instagram,

Ostavite komentar

%d bloggers like this: