Veliki dobrotvor, guverner, kockar i mason Vajfert: Nemac rođenjem, Srbin opredeljenjem

O Đorđu Vajfertu su mnogi tek ponešto čuli. Smeši nam se sa novčanice od 1.000 dinara. Zna se da je imao prvu pivaru u Pančevu,po njemu je jedno pivo koje se višene proizvodi nosilo ime. Neki ga znaju kao Nemca koji je živeo u Srbiji. Manje poznata činjenica je i ta da je bio mason.

Prvi Veliki majstor

Đorđe Vajfert spada u malobrojne strance koji su mnogo voleli Srbiju. Ovaj Nemac je bio prvi srpski bankar, guverner, vlasnik najveće pivnice u tadašnjoj Srbiji i osnivač deset rudnika. Bio je istaknuti član masonske lože. Tu postoji i jedna zanimljiva priča sa kojom i krećem ovaj tekst. Vajfert je 9. maja 1912. godine uzdignut na 33. stepen i bio je prvi Veliki majstor Velike lože Srba, Hrvata i Slovenaca koja se zvala „Jugoslavija„. U njegovo vreme, u Beogradu je održan 1926. godine.

  Tom kongresu prethodili su burni pregovori oko mesta održavanja. Jedna od glavih tačaka ovog susreta masona iz celog sveta bila je izmirenje sa masonima iz Nemačke. Većina je mislila da nemačka braća nisu učinila da bi sprečila Prvi svetski rat. Nemačka delegacija je činila sve da se kongres održi u nekom nemačkom gradu bilo da je to Beč, Berlin ili Minhen, samo da ne bude Beograd. Pritisak je vršen i na Đorđa Vajferta. Priča kaže da je slavnog industrijalca na jednom od sastanaka masona, jedan mlađi brat pitao kako on, kao rođeni Nemac, poreklom iz Austrije, glasa za Beograd, a ne za neki nemački grad. Priča kaže da ga je Vajfert samo pogledao i rekao: „Gospodine, ja sam Nemac po rođenju, a Srbin po opredeljenju„. Kongres masona je kao što sam napisala održan u Beogradu 1926. godine. Moto tog skupa glasilo je: „U znak mira„.

Rođen u izobilju

Sad da se vratim na poreklo Đorđa Vajferta. Rođen je juna 1850. u Pančevu. Otac mu se zvao Ignjat, a majka Ana. Njegova porodica bila je bogata i bili su industrijalci. Pančevo je tada bilo malo pogranično mesto na ušću reke Tamiš u Dunav, naseljeno pretežno Srbima, Nemcima i Mađarima. Sa druge strane granice, preko Dunava je Beograd, komercijalni centar i glavni grad ponovo uspostavljene Kraljevine Srbije.

Vajfertov deda se doselio u Pančevo početkom 19. veka, tražeći svoju sreću prvo kao trgovac, a zatim i kao proizvođač piva. Da bi ojačao svoje preduzeće, poslao je svog sina Ignjata u Minhen koji je radio u pivarama i izučavao zanat. Pošto se Ignjat vratio, Vajfertovi su izgradili još veću pivaru, koja je postala najveća na Balkanu, i koja je postojala sve do 2008. godine.

Tokom 1865. godine Vajfertovi su iznajmili pivaru u Beogradu, da bi počeli i na beogradskoj kaldrmi da proizvode „tečni hleb„, a sve zbog toga da bi izbegli troškove transporta i carine prilikom dovoženja pančevačkog piva za Beograd.

Đorđe Vajfert je u Pančevu pohađao nemačku osnovnu školu i mađarsku srednju školu, posle čega ga otac poslao u Budimpeštu u Trgovačku akademiju. Posle toga, Đorđe je otišao na usavršavanje u Vajenštofen, pored Minhena, gde je apsolvirao Veliku pivarsku školu. Posle diplomiranja 1872. godine, Đorđe je iz Pančeva došao u Beograd da bi pomogao ocu u poslu. Zajedno su izgradili novu pivaru na Topčiderskom brdu.

Priča o ljubavi kroz kocku

Đorđe Vajfert se 1873. godine oženio Marijom Gisner. E sad, nije tu postopjala nikakva ljubavna zavrzlama i priča. Marija se dobro udala i jednoj Nemici su tom udajom ostvareni svi snovi. Međutim, bila je svedok Đorđetovog opasnog poroka – kockanja! Marija je muževljevu strast pripisivala Srbiji, a Đorđe nije stajao. Kocka mu je bila kao ljubavnica. Ona ga je i naterala da kupuje rudnike po Srbiji. Ništa nije moglo da ga odvrati od toga.

A onda je 1903. uspeo i da bankrotira. Kuća mu je bila pod hipotekom, prodavao je menice od pivare. I još jednom se upustio u rizik. Nisu vredela ni ženina zapomaganja. Ništa! Kupio je rudnik u Boru. Ispalo je da je to bio pravi pogodak. Milijarderski san! Đorđe Vajfert i Marija Gisner nisu imali dece. Ona je, posle jednog nezgodnog pada niz stepenice ostala hroma. Njen portret stoji u sobi guvernera u Narodnoj banci Srbije. To je Đorđetova zasluga, jer je on to izričito tražio, dokle god bude postojala Narodna banka. Zbog toga, jer je Marija umela sa njim i njegovim porokom.

Sa medaljom za hrabrost u grob

Godinu dane pre izbijanja Srpsko-turskog rata koji je trajao od 1876. do 1878, Đorđe Vajfert je donirao novac za kupovinu topova za srpsku armiju. Tokom rata, Vajfert se pridružio srpskoj vojsci kao dobrovoljac i bio je u konjičkoj službi. Za pokazano junaštvo u srpskoj vojsci dobio je orden za hrabrost. Po njegovoj želji, od svih medalja i priznanja koje je dobijao za života, jedino je ova medalja zajedno sa njim otišla u grob. Vajfert nije bio član nijedne političke partije, uvek se trudio da bude balans u uzburkanom političkom životu tadašnje Srbije. Jedan od primera je i Timočka buna, pobuna protiv kralja Milana Obrenovića 1883. godine. Mnogo srpskih političara je tada bilo uhapšeno i kažnjeno smrtnom kaznom. Vajfert je tada tražio prijem kod kralja. Zahtevao je da se smrtne kazne zamene za vremenske, što je opravdao prestankom daljeg krvoprolića u Timoku, a samim tim i u Srbiji.

Guverner Vajfert

Jedan je od osnivača Narodne banke Srbije. Od 1890. on je bio guverner, i kako takav je zaslužan za održanje vrednosti dinara i olakšanju kreditnih poslova u Srbiji. Guverner je bio u periodu od 1890. do 1902. i od 1912. do 1926. Bio je i predsednik Upravnog odbora Samostalne monopolske uprave Kraljevine Srbije u periodu od 1895. do 1900. godine. Tokom 1893. godine Đorđe Vajfert je osnovao je fond „Kralj Stevan Dečanski„, dobrotvornu organizaciju koja se brinula o gluvonemoj deci i omogućavala im školovanje i uključivanje u život. Đorđe Vajfert nije samo osnovao ovaj fond, već je bio i glavni finansijer. Nosio je titulu počasnog predsednika.

Vajfertovi su, kao veliki dobrotvori, otvorili veliko pančevačko katoličko groblje, gde i danas počivaju posmrtni ostaci članova porodice Vajfert. Takođe su iz svog fonda sagradili pančevačku katoličku crkvu Svete Ane i još mnoge druge javne i dobrotvorne ustanove.

Finansiranje vojnog puča

Malo je poznato da je Đorđe Vajfert finansirao vojni puč 1903. kad su svrgnuti Obrenovići i dovedeni Karađorđevići na vlast. Ono što se zna ubistvo kralja Aleksandra i kraljice Drage počinili su srpski političari i srpski vojnici, na čelu sa Dragutinom Dimitrijevićem Apisom. Sve su finansirali ugledni poslovni ljudi. Kad se puč pripremao nisu svi srpski oficiri bili za ideju da se na srpski presto dovede kralj Petar I Karađorđević. Po principu da para vrti gde burgija neće dat je ogroman novac da bi se i oni najkolebljiviji ubedili u ideju. Najviše novca u te svrhe dao je niko drugi do Đorđe Vajfert. Prema istorijskim navodim, koji se i danas čuvaju u Austriji, Đorđe Vajfert je dao veliku sumu novca u kešu Apisu da bi „ubedio“ one oficire koji se kolebaju.

Veliki dobrotvor

Tokom Prvog balkanskog rata 1912. godine, Vajfert je platio za 60.000 vekni hleba koje su davane najsiromašnijim porodicama u Beogradu. Za vreme Prvog svetskog rata, Đorđe Vajfert je ratne godine proveo na jugu Francuske. Odatle je, prema situaciji i mogućnostima, slao pomoć Srbiji. Godine 1915. kompletan trezor banke je prebacio u Marsej, gde je banka nastavila da radi tokom rata. Bio je doživotni počasni guverner banke. Posle rata, Vajfert se vratio u Beograd da bi pomogao u izgradnji porušenog grada. Tokom 1921. godine, zajedno sa Edinburškim odborom škotskih žena i Londonskim odborom škotskih žena, osnovao je Bolnicu za ženu i dete u Beogradu. Vajfert je takođe poklonio zemljište za izgradnju kluba Beogradskog ženskog društva. Treba istaći da je Vajfert finansirao izgradnju zgrade Srpske akademije nauke i umetnosti.

Septembra 1923. Vajfert je poklonio svoju numizmatičku zbirku sa 14.114 komada novca Beogradskom univerzitetu. U njoj je sjedinjena zbirka njegovog oca i brata. Kolekciju zlatnih, srebrnih i bronzanih medalja je poklonio Narodnom muzeju, a veliku kolekciju skica i starih slika Beograda Muzeju grada Beograda. Brinuo je o vatrogascima i od 1921. je bio predsednik Banatskog vatrogasnog udruženja. Dobitnik je mnogih odlikovanja. Bio je počasni predsednik pančevačke Pučke banke i Vršačkog vatrogasnog udruženja. U Pančevu postoje dve zgrade izgrađene o njegovom trošku. To su Anina crkva iz 1923. godine i portalna zgrada na pančevačkom katoličkom groblju, izgrađena 1924. godine.

Kuća u okviru fabrike

Đorđe Vajfert je preuzeo pivaru koju je njegov otac sagradio kod današnjeg „Mostara“ u Beogradu. U blizini mu je bila vila koja i danas postoji na adesi Vojvode Putnika broj 5. Odatle je kretao Mokroluški potok. Vajfertovi su prvi započeli gradnju kuća u okviru fabrika. Kupio je rudnik mrkog uglja kod Kostolca, rudnik bakra u Boru i rudnik kamenog u Podvisu, čemu pridolazi još i zlatni rudnik u Svetoj Ani, te je na taj način postao tvorac modernog rudarstva u Srbiji.

Posle nekoliko godina eksploatacije Borskog rudnika, postao je jedan od najbogatijih industrijalaca u Srbiji. Deo dobiti je usmerio na otvaranje pivara u Sremskoj Mitrovici i Nišu. Pošto je nabrojano ono što je posedovao, od rudnika žive na Avali, preko rudnika mrkog uglja Kostolac, kamenog uglja Podvis, borskog rudnika, do pivara u Beogradu i Pančevu procenjuje se da je reč o bogatstvu od 12 milijardi dolara. Sem kockanja, Vajfert je voleo trkačke konje. Omiljeni konj mu je bio Fantast. Ulagao je dosta u ergele i konjički sport. U svoje vreme važio je za najvećeg industrijalca u Jugoslaviji.

Smrt u sobi iznad ulaza u vilu

Umro je 12. januara 1937. godine, u 17.20 časova u svojoj vili u Beogradu, u sobi iznad ulaznih vrata. Opelo je održano u pančevačkoj katoličkoj crkvi Svete Ane 14. januara. Sahranjen je dan kasnije u porodičnoj grobnici na pančevačkom katoličkom groblju. Njegovu imovinu nasledio je sestrić Ferdinand Gramberg. Marija Gisner nije sahranjena sa mužem. Posle njegove smrti se iselila iz Srbije.

Interesantno je da je hrončar južnog Banata Feliks Mileker, monografiju o porodici Vajfert napisao povodom proslave 50 godina braka Đorđa Vajferta i Marije Gisner. Izdanje na srpskom jeziku je dopunjeno procenom današnje vrednosti imovine Đorđa Vajferta, koja je nacionalizovana posle Drugog svetskog rata. Vila je prvo služila kao obdanište, a onda je 1970. pripala pivari „BIP„. Za sada niko ne traži povraćaj imovine. U Češkoj žive Vajfertovi naslednici po bočnoj liniji. Prema nekim tvrdnjama, Vajferovih daljih rođaka ima i u Srbiji.   Inspiracija  – dnevno.rs, telegraf.rs, Wikipedia, „Vodič kroz ljubavnu istoriju Beograda“ – Nenad Novak StefanovićFotografije: Wikipedia, fonddjordjevajfert.com, portalmladi.com/Suzana Janković