Bio je vreo dan kad su iz suve starosrpske zemlje provirili ostaci manastira Svetih arhangela kod Prizrena, te 1927. Nije se stajalo sa kopanjem, iako su vekovi pokrili zadužbinu divljim ružama i slojevima zemlje.
„U karlovačkom i zagrebačkom rodoslovu očuvana je zabeleška očevica koji se toliko oduševio njome da je naziva „preslavnom“ i drži „da joj nema ništa ravnog pod Suncem“ – stoji zabeleženo. Tu stoji da crkva Svetih arhanđela svojom lepotom i umetničkom izradom prevazilazi crkvu dečansku i ima bolji mramor u oplati zidova. Naročito ističe mozaički patos, o kome piše da ga nema nigde u svetu“.
Polako, kao da se tek rađa, izvirivale su zidine koje su bile deo manastira i tvrđave Višegrad. Veliko otkriće postalo je još veće kada su se ukazale mošti ispod mramorne ploče, zatrpane delovima izlomljenog sarkofaga. Taj sarkofag je bio ukrašen reljefom cara sa mačem na grudima. Vekovi su tu krili mošti cara Dušana. Ono što je iznenadilo profesora Grujića koji je i otkrio ovo veliko blago od nacionalnog značaja je da je sarkofag u kome su počivale mošti urađen u zapadnjačkom stilu.
„Iznad poklopca grobnice koji je bio u ravni s patosom, bio je drugi poklopac od beličastog mramora sa izvajanim visokim reljefom cara Dušana, po zapadnom običaju, kome u srednjovekovnoj Srbiji nema primera„, stoji u beleškama profesora Grujića. Tom prilikom otkopano je i nekoliko prilično očuvanih delova još jedne careve mramorne statue u prirodnoj veličini. Bilo ih je dve.
„Nije bio drugog izlaza osim da se oni iz razvalina prenesu u Skoplje i sačuvaju u Muzeju južne Srbije. Bar dok ne nastupe takove prilike da se kod samih razvalina ne bude mogao osnovati i urediti muzej„, zapisao je Grujić. On je u Skoplju osnovao Muzej južne Srbije. Profesor je sve što je našao stavio u taj muzej, jer su vernici u talasima dolazili da bi uzeli relikvije sa Dušanove zadužbine.
„Sa velikom mukom čuvani su ti objekti od mnogobrojnih posetilaca. Postavljen je jedan vojnik da pazi na njih. Ipak, nestalo je nekoliko vrlo lepih manjih objekata. Jedan viši državni fukcioner odneo je tri objekta u Beograd. Kako mi sam docnije reče, dao ih je da se kao amajlija uzidaju u temelje kuće„, zapisao je profesor Grujić.
Zemljotres „progutao“ vrednu zaostavštinu
Muzej Svetih arhangela nikad nije izgrađen, pa je više od 1.600 kamenih ukrasa među kojima su skulpture, fragmenti fresaka i raskošan podni mozaik ostali u Skoplju. Profesor Grujić je uspeo da u Beograd donese samo careve mošti koje je dugo skrivao. O tome u redovima ispod.
Da je ovo bio dobar potez srpskog profesora govori podatak da su tokom zemljotresa 1963. u Skoplju nestali delovi reljefa sa sarkofaga, glava, ruka i šaka cara Dušana sa statue. Pričalo se da su ukradeni. Zemljotres ih je, navodno, uništio. To se, gle čuda, nije desilo drugim kamenim ukrasima donesenim iz manastira Svetih arhangela. Naravno, u to vreme, a ni pre ni posle, niko iz Srbije nije tražio ostatke iz Dušanove zadužbine.
Profesora Grujića, tadašnjeg profresora nacionalne istorije na tek osnovanom Filozofskom fakultetu u Skoplju, je na lokalitet blizu Prizrena dovela povelja sa zlatnim pečatom. U njoj piše da je car 1341. u klisuri reke Bistrice našao lek za tešku bolest, iako se već pomirio sa neminovnošću.
„Car kaže da je na tom mestu pronašao staru crkvu Svetih arhanđela i na njemu podigao novu veliku crkvu „vojvodama nebeskih sila i čudotvoraca“„, stoji u spisima profesora Grujića. Grujić je sam kopao i tražio, izazivao sudbinu, jer ovim prostorima su harale razularne bande Albanaca i Bugara.
Sinan paša od delova Dušanove zadužbine sagradio džamiju
Na delu zemlje između reke i klisure bili su vidljivi ostaci zidina koje su opasivale manastir i tvrđavu Višegrad na bregu u zaleđu. Sem manastira i tvrđave, na ovoj lokaciji pronađena je crkva Svetog Nikole i konak. Od manastira Svetih arhangela nije ostalo gotovo ništa posle turskog razaranja u 16. veku. Vinovnik ovog pustošenja je Sinan paša, koga naša istorija pamti kao velikog osvetnika posle Banatskog ustanka 1594. Sinan paša je tad spalio mošti Svetog Save. Ironija je što nedaleko od mesta gde je Sinan paša, želeći da uništi moral srpskom stanovništvu, spalio mošti srpskog sveca danas počivaju mošti velikog srpskog vladara. Crkva Svetog Marka čuva mošti cara Dušana od 1968.
Profesor Radoslav Grujić se nije zaustavio samo na istraživanju crkve Svetih arhangela, već je tragom narodnog predanja proučavao i džamiju. Tako je došao do sledećeg otkrića što je i zapisao: „Sinan je dao porušiti sve crkvene zidove koji su bili obloženi uglačanim mramornim pločama i zajedno sa svim ostalim podesnim materijalom dao je preneti u Prizren, pa je od njega sagradio svoju impozantnu džamiju„.
Oblik Sinan pašine džamije je kopija manastira Svetih arhangela. Profesor je otkrio da sav mermer na njoj potiče sa zadužbine cara Dušana, kao i svi monolitni bogato ukrašeni stubovi.
Sve ovo što je profesor Grujić našao, desetinama godina je stajalo kao neko đubre u Kuršumli hanu u Skoplju. Naravno, zaslužne za svo to obezvređivanje jesu komunističke vlasti koje su ukinule Muzej južne Srbije. Zato sad idem redom da vam objasnim kolika je zasluga ovog čoveka.
Veliki istraživač Grujić
Radoslav Grujić je rođen krajem juna 1878. u Zemunu, u tadašnjoj Austrougarskoj. Bogosloviju je učio u Sremskim Karlovcima. Studirao je prava u Beču i filosofiju u Zagrebu 1911. Doktorirao je u istom gradu 1919. Za vreme Prvog svetskog rata 1914. je bio uhapšen i kao „veleizdajnik Austrougarske monarhije„, zatvoren i prognan. Dok je studirao, radio je kao pomoćni paroh u Zemunu i kao veroučitelj u gimnaziji u Bejlovaru.
Prvo je radio kao profesor u Beogradu, a od 1920. i kao profesor u Skoplju gde je bio i dekan u dva navrata. Da život ume da uredi i da dodeli zvanja, uloge i očekivanja dokazuje i priča profesora Grujića. Za njega je život imao drugačiju priču od prvobitne. Ona je bila – da sačuva srpske svetinje od zaborava. Koliko su mu okolnosti dozvoljavale, uspeo je.
Od 1937. godine Radoslav Grujić je bio profesor istorije srpske crkve na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu. Bio je dopisni član Srpske kraljevske akademije 1939, a bio je i redavan član Matice srpske, Matice hrvatske i Matice slovenačke.
Telom branio mošti
Pošto se iz Skoplja vratio za Beograd, ostatke cara Dušana je poneo sa sobom, u običnoj drvenoj kutiji. Držao ih je u fioci pisaćeg stola. Iz straha da ih aprilsko bombardovanje ne uništi, profesor je ležao preko sanduka i svojim telom štitio ostatke srpskog cara.
Mošti je prvo uspeo da skloni u kapelu Patrijaršije, sve dok nije došlo vreme da počivaju u crkvi Svetog Marka na Tašmajdanu. Prenos moštiju cara Dušana predstavljao je ozbiljnu pretnju ondašnjim vlastima koje su pokušale da spreče da se nešto tako organizuje. Naime, smatrali su da će to da izazove nacionalističku i velikosrpsku euforiju. Na hiljade ljudi je prisustvovalo tom činu.
Spasio mošti kneza Lazara, cara Uroša i despota Stefana Štiljanovića
Tokom aprila 1942. profesor Grujić je uspeo uz pomoć svog poznanstva sa majorom baronom Johanom Albrehtom fon Rajsvicom da obezbedi prenos mošti kneza Lazara iz manastira Bešenovo, oskrnavljene mošti cara Uroša iz manastira Jazak i despota Stefana Štiljanovića iz manastira Šišatovac u okupirani Beograd i tako ih spase od daljeg ustaškog uništavanja. Već tad je primetio da su mnoge dragocenosti koje su stajale uz pomenute mošti ukradene.
Prema svedočenjima, profesor Grujić je bukvalno banuo u kancelariju majora fon Rajsvica, podrhtavajući od uzbuđenja zbog užasa kome je svedočio rekao majoru da su ustaše stigle do Fruške gore i da su zapalile i uništile srpske manastire. Major fon Rajsvic, koji je bio velliki poštovalac umetnosti i istorije i čovek koji je na okupiranim teritorijama pokušavao da spreči uništavanje kulturne baštine, pogotovu crkava i manastira, odmah je organizovao ekspediciju koja je krenula na Frušku goru da spase srpske svetinje. Kada je ekspedicija stigla, kovčezi sa moštima su već bili otvoreni, vrednih stvari nije bilo, a kosti su bile razbacane. Ništa drugo nije preostajalo jednom Nemcu i jednom Srbinu nego da pokupe mošti i da ih donesu u u Beograd. Tamo su zemni ostaci srpskih vladara čuvani u Sabornoj crkvi do kraja rata.
Bio je čovek
Za vreme Drugog svetskog rata, profesor Radoslav Grujić je intenzovno zbrinjavao srpske izbeglice i prikupljao materijal i svedočanstva o genocidu nad Srbima. Zahvaljujući njemu, mnoge porodice su izbegle smrt, užase i strahote u logorima, glad i bolest. Pošto je već tada bio udovac, sam i bez dece, profesor Grujić je primio devojčicu koja je u ratu ostala siroče i o njoj se brinuo do kraja života.
Koliko je ova priča paradoksalna govori u prilog to da je naučnik koji je pronašao Dušanove kosti i 1942. spasao mošti kneza Lazara, cara Uroša i despota Štiljanovića, na ideološkim sudovima 1945. osuđen na gubitak srpske nacionalne časti i udaljen sa Univerziteta.
Ta presuda doneta je 3. aprila 1945. Komunisti su kao dokaze za takve svoje postupke naveli Grujićev predlog Nedićevoj vladi da organizuje Odbor za registrovanje i popis uništenih srpskih nacionalnih dragocenosti za vreme Drugog svetskog rata i rad sa fon Rajsvicem na spasavanju mošti. Lišen je nacionalne časti 1. septembra iste godine, jer su njegova predavanja na Kolarčevom univerzitetu prenošena na radio Beogradu, koji je tada bio u nemačkim rukama.
Zalaganje za povraćaj crkvenog blaga
Početkom 1946. godine profesor Grujić je predložio najvišim crkvenim vlastima da zatraže od države da se u Beograd prenese kulturno-istorijsko blago Srpske pravoslavne crkve, koje je tokom Drugog svetskog rata odneseno iz crkava i manastira sa područja Nezavisne države Hrvatske. Ovaj predlog je prihvatio je Sveti arhijerejski sinod. Ujedno su ga zamolili da sačini elaborat o načinu registrovanja i vraćanja odnetih crkveno-umetničkih predmeta. Ubrzo je i formirana komisija koju su sačinjavali predstavnici crkvenih i državnih vlasti. Smatra se da je crkveno blago u 40 vagona preneto u Zagreb. Crkvene dragocenosti čije je vraćanje odobreno, dopremljene su aprila 1946. godine u Beograd u 11 vagona.
Posle rata, profesor Grujić je živeo u velikoj bedi. Do kraja života se bavio istraživanjem istorije crkve u Muzeju srpske crkve i patrijaršijskoj biblioteci. Radovi su mu retko objavljivani.
Umro je 25. maja 1955. tokom lečenja na Hvaru. Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu. Opelo mu održao patrijarh srpski Vićentije II. Godine 1992. je ispunjena želja profesora Grujića da njegovi posmrtni ostaci i ostaci njegove supruge budu preneti u manastir Grgeteg na Fruškoj gori koji je tokom rata pokušao da zaštiti od ustaša.
Rekonstrukcija Dušanove zadužbine na osnovu Grujićevih otkrića
Onda je arhitekta dr Slobodan Nenadović od 1961. do 1965. ponovo istraživao mansatir Svetih arhangela i proučavao ogromnu Grujićevu zaostavštinu. Otišao je u Skoplje gde je na osnovu Grujićevih iskopina napravio rekonstrukciju zadužbine cara Dušana. Ovu studiju je objavio u knjizi koju je posvetio uspomeni na profesora Grujića. Smatra se da možda zbog toga nije postao akademik.
Profesor Radoslav Grujić rehabilitovan je odlukom Višeg suda u Beogradu 14. marta 2014. godine.
O profesoru imate i u ovom video klipu:
Inspiracija – novosti.rs, dnevno.rs, Wikipedia
Fotografije: Wikipedia, Pinterest, Nataša Ilić/lična arhiva/Instagram, nacionalist.rs, dtk.rks-gov.net, dinastijanemanjic.weebly.com, patriot.rs, bfspc.bg.ac.rs, novosti.rs
Mogu vam se dopasti i ovi članci
-
Njegove reči napisao Branislav Nušić: Amanet velikog majora, branioca Beograda (VIDEO)
-
Apač kome ni četvrtina američke pešadije nije mogla ništa: Džeronimo je bio šaman dostojan divljenja!
-
Plavooki otac Turaka: Od zaostale carevine stvorio modernu republiku, a zemlja ga neće
-
Žal za jugom: I ova predstava je završena, doviđenja, dobri moj! (VIDEO)
-
Fatalnost kao takva: Sergej i Isidora su išli od raja do pakla