Iz mog ugla: Zašto nisam postala zvezda?

Pitam se to odavno. Zašto nisam posle 14 godina novinarskog iskustva na nekoj poziciji? Zašto se danas borim za egzistenciju trpeći kojekakve pilićare, koji veze sa poslom nemaju, a pogotovu ne sa novnarstvom?

Zašto ne postadoh neka spisateljica i kolumnistkinja, koju bi zvali na raznorazna glupa dešavanja (pa onda to novinarčići sa rubrika „sinoć u gradu“ prenosili uredno kopipejstujući  izveštaje „veselih“  PR-ki) koja se priređuju za novinarsku bagru? One događaje koji svi danas popularno nazivaju „ivent“ (event), gde se svi nešto ljube i smeškaju, prave se da su mnogo važni… E tamo!

Verovatno jedini novinar koji nije gledao Severinin pornić

Evo, pitam se. Zašto nemam neku kolumnu u onim novinama koje koštaju 15 il’ 20 dinara i koja u nadnaslovu, naslovu i podnaslovu obavezno sadrži reč „seks“ (kurac, pička, govno, sisa)?

Zašto ne napisah neku knjigu koja takođe sadrži reč ili više reči na temu seksa? Ili još grđe, nešto u fazonu „Moja tajna„. Eto, ne napisah. Nisam bila spremna. Da pojedem govno i zažmurim.

Nisam davala na važnosti kojekakvim balkanskim pevaljkama koje pune stadione kao što je moja baba punila tegle džemom. Nisam obraćala pažnju na rijaliti programe, gde jedni od nikogovića postaju „slavni„, a drugi, šatro, slavni postaju budale.

Nisam htela da gledam u međunožje neke tamo „starlete“. I prizanjem da sam verovatno jedini novinar koje je radio na rubrici ogavnog naziva džet set, a da nije pogledao Severinin pornić.

Skrnavljenje tekstova

Eto sad bi moji bivši urednici rekli „čega se pametan stidi, time se budala ponosi„. E, ja se ponosim time.

A stidim se onoga što su, onomad, od mog teksta o Sulejmanu Veličanstvenom uradili urednici, napravivši od njega priču za tabloid, da bi Srblji sa internet konekcijom lakše mogli da shvate da je Sulejman ovde po Srbiji pustošio uzduž i popreko.

E pa žao mi je, al’ nikako nisam mogla da najvećeg osvajača 16. veka nazovem ratnim zločincem, sve da mu tu titulu turim u naslov!

Ime u knjizi

Verovatno sam budala. Ali, ponosim se još nečim. Ponosna sam što mi je ime zabeleženo u jednoj knjizi. I što sam pomogla da se obnovi jedini spomenik turske istorije 16. veka u Beogradu – Mehmed pašina česma na Kalemegdanu.

A sad bi neko rekao, pa šta se žališ onda, sama si izabrala put. Sama pala, sama se ubila. Ovim izražavam svoj bunt. Ne žalim što sam izabrala teži put. Iako, priznajem, težak je život bez dinara u džepu…

Nije mnogo za hvalu, znam. Ali ponosim se i time što sam neke sadašnje „novinarske zvezde“ učila da pišu. I eno ih. Oni nisu prezali od reči „seks“ ili „nasilje„. Sve za slavu. Sve, samo da se izvuku iz one kaljuge odakle su potekli. Pa dobro, i kaljuga je za ljude. I iz nje se treba izvući. Ali ne po cenu kaljuge na obrazu.

Bez zaleđine

Zato ja danas nemam posla. Jer ne želim da mi se uz ime vezuje i reč „seks„.

Neću da pričaju da sam se zarad uspeha i uredničke pozicije zveketala sa zadriglim, narandžastim, matorim, bezubim urednikom, direktorom…

Nisam.

Nisam imala zaleđinu. Nikad.

Nisam bila član stranke, jer ne verujem nikome, pogotovu ne političarima.

Nisam se šlihtala debelim urednicama.

Pijanim urednicima.

Mršavim urednicama.

Ludim urednicima.

Isfrustriranim urednicama.

Nisam im govorila da su smršale, kad nisu.

Nisam im govorila da su lepe, kad nisu.

Nisam se smejala njihovim „forama„.

Nisu me „šarmirali“ i vodili na piće redakcijski „jebači„.

Nisam ispijala kafe sa koleginicama koje na minus deset nose miniće bez čarapa. A urednicima nisam govorila da ih volim. Eto…

Zato danas sedim i posmatram vesti sa strane. Čitam tekstove svojih kolega koji jednog sagovornika u tekstu nemaju. Internet im je jedini izvor informacija.

Informaciije putem interneta

Moderni urednici to dozvoljavaju. Danas je svima njima, novinarima nezamislivo da izađu iz redakcijskog ćumeza, odu u Slance, u Ovču, vide Dunav i Savu, spuste se u lagum, prošetaju Srbijom…

Takvim urednicima su nezanimljive priče o obdaništu gde deca ostaju celu nedelju, priče o prosjacima, o najstarijim kućama u Beogradu… Nezanimljivo sve što šalje neku informaciju, a ne tiče se nečijeg međunožja, prevare, razvoda, leve sise…

Da, možda sve to govori više o nama. Narodu, u globalu. Ali ne mogu da za sve krivim narod.

Narod čita, gleda, sluša ono što mu se nudi. Ako mu se nude gole pevaljke na naslovnicama – pa logično da će kupiti takve novine (a kao za inat, baš te novine koštaju 15 il’ 20 dinara!)!

A novinari će reći – pa narod to traži! I tako smo, eto, mi danas u vrzinom kolu.

Nisam kriva što bih da svojim tekstovima obrazujem i informišem narod. Šta ću, narod to neće.

Zato danas nemam posla. I nisam zvezda u svom poslu. Jer imam sebe. I imam Unu.

I priznajem, sutra bi me bilo sramota da mi Una kaže „Jao mama, pa ti si ona Seksi Nata što je imala svoju kolumnu, i emisiju, i ko zna šta„. Evo sad me je sramota, dok ovo pišem!

Nemanje gaća – udarana vest!

Nije ovde reč o moralu. Pričam o posrnulom novinarstvu, kulturi, poštovanju, obrazovanju.

Najzad, svi znamo da svi se jebu negde, nekad, sa nekim. I svi imamo trenutke kada ne nosimo gaće.

Ali ZAŠTO to treba da je udarna vest? I zašto se medijski prostor poklanja devojkama/mladićima čiji je osnovni cilj da se nađu u medijima, a sem dobrog izgleda nemaju ništa, ne bave se ničim, nemaju zanimanje? Jer narod to traži? Stvarno?

Evo i ja sam deo tog naroda, pa bih htela jedan normalan portal ili dnevne novine u kojima mogu da pročitam nešto iz kulture, nešto iz društva, sveta… Politika se podrazumeva.

Ali neću da su mi sve vesti SKANDALOZNE, ŠOKANTNE, EKSKLUZIVNE! Neću da je udarna vest neka Stanija sa levim guzom ili Severina da je rodila sina posle pet dana porađanja.

Najzad, gde je obrazovni program? I školski program? Sve su nam novine žute, svi portali fluorescentni. I da, ne želim da tako nešto ne postoji. Mora da postoji.

Međutim, ovde je svaki medij koji se pojavi tabloidan.

Kolika je cena slave?

Da, sve ima svoju cenu. Ja nisam spremna da platim i da postanem Seksi Nale koja piše baljezgrarije ili kopi-pejst novinarčić ili ono nešto što prati rijalitije, pa o tome piše (????).

I TO što se prepucava sa estradnim sojkama. Nisam spremna.

Zato i nisam zvezda, niti na funkciji. Čekam bolja vremena. Plašim se da, ipak, čekam Godoa.

P.S. Izvinite na psovkama

Fotografije: Pixabay, Nataša ilić/lična arhiva/Facabook, nadlanu.com, kurir.rs, telegraf.rs