Sahrana Titove udovice: Ubi nas promaja! (VIDEO)

Umrla je Jovanka Broz. Umrla je ona još pre nego što joj je mozak otkazao i srce prestalo da tuče. Otišlo je tako ono poslednje što nas je tankim nitima vezivalo za nekadašnju Jugoslaviju i ona vremena o kojima pojedinci danas prave izložbe i grupe na društvenim mrežama.

Nisam na tu vest nikako odreagovala, dok sam to nedeljno popodne gledala u raznovrsni jelovnik restorana „Šlep„, na Dunavu.  Izgovorila sam ono moje: „Stvarno?! „. I to je to. Sa istim uzbuđenjem bih odreagovala i da su mi javili da je umro komšija dva ulaza od mene koga sam sretala tek u prolazu, uz pozdrav.

Imala sam dve godine i dva meseca tačno u dan kada je umro drug Tito. Ali sećam se. Ne znam kako mozak deteta selektuje šta će mališan zapamtiti, a šta ne, pogotovu u tako malom uzrastu, ali ja sam Titovu smrt zapamtila.

Trčkarajući po stanu u Birčaninovoj 2a, na trećem spratu, ušla sam u sobu, dnevni boravak. Mama je sedela na kanabetu i plakala. Televizija je prikazivala nešto što ne mogu da opišem.

Ne sećam se, biće pre. Ali znam da je nešto odvraćalo pažnju.

Suze za druga Tita

• Mama, zašto plačeš? – bilo je moje pitanje.

Nije mi odgovorila. Pokušala je da sakrije to što je osećala, obrisala je suze. Dalje se ne sećam šta je bilo. Lažem. Sećam se.

Bila sam pionir. I učila sam o bratstvu i jedinstvu, znala sam odličja svih šest republika i dve pokrajne. I družila sam se sa devojčicom iz Zagreba na crnogorskom primorju.

Slobodno sam putovala uzduž i popreko po Jugoslaviji, sve do one godine pred rat, kad sam čula da ne možemo preko Kupresa.

Ne mogu da zaboravim pogled čoveka iz Stona koji je, izlazeći iz prodavnice, gledao u našu „zastavu“ sa beogradskim tablicama (BG * 706-226) … Ma, nije važno.

Bez jugonostalgije

Nisam jugonostalgičar. I neću da pišem da je tamo nekih godina bilo bolje. Verovatno da je nekima bilo, bili su mlađi ili su prosto verovali.

Nekima nije bilo bolje.

Nekima je uvek isto.

Neću o tome da pišem. Pišem ono čega se sećam. Meni je bilo lepo. Čak je i moja pokojna majka znala da kaže da joj je bilo lepo u to neko vreme. Ona je to lepo i ružno delila isključivo po onome šta je mogla sebi da priušti za svoju platu. A mogla je.

Ćerka kraljevog oficira koji je penzionisan pošto je loše pričao o Titu je, ipak, suzu pustila za Maršalom tog maja ’80.

Moj otac, s druge strane, kontraš po ubeđenju, nije se mnogo bavio Titom. Terao je kontru. Onomad komunistima. A danas ovim novim  „vernicima“ i kojekakvim šarlatanima.

Imao je uvek za sve i svašta nešto da doda, ali ga Broz nije mnogo zanimao. Za to i takvo vreme kaže da je bilo humanije za čoveka. Tako priča danas, iz bolničke postelje.

Ako mu pozli, hitna pomoć neće doći. Možda i hoće, ali posle trećeg poziva. Ili petog. Svakako, biće kasno.

Bilo je važno biti pionir

Kada sam bila mala, bilo je vrlo važno biti pionir. I ja sam bila ponosna što sam pionir.

Negde u podrumu sam sakrila knjigu „Rat i djeca Kozare„, da je slučajno neko, pod uticajem nacionalizma i strasti ne bi bacio.

Moj otac mi je uvek govorio da knjige ne treba bacati.

U toj knjizi plašiala sam se slika. Leševi dece. To je bio moj prvi susret sa Drugim svetskim ratom na području SFRJ. Ne zaboravite, nas su tako učili – da taj rat ima veze sa partizanima i oslobođenjem. Sa komunizmom. Postojali su  dobri i loši momci. Loši su bili Nemci, četnici i ustaše. Dobri – partizani. Kasnije sam shvatila da istoriju pišu pobednici.

Elem, kult Tita i Drugog svetskog rata bio je vrlo izražen, svuda. Bar sam ja imala takav utisak. Kao da nismo imali alternativu.

Biti pionir, biti omladinac, biti radnik. Slaviti tekovine narodnooslobodilačke borbe. Kad se samo setim!

Komšinica, prvoborac, dva puta ranjena u Drugom svetskom ratu, držala je Titovu sliku u vitrini. Klela se u njega. Svaki Dan Republike je bio njen praznik. Moja porodica je odlazila kod nje na kolače za 29. novembar, a ona je kod nas dolazila na Svetog Nikolu. Eto.

Jedinu senku na to vreme baca mi samo trenutak kad sam uskršnja jaja iznela na terasu stana u novobeogradskom Bloku 19a. Tada me je baka prekorila i unela ofarbana jaja u kuću. Grubo me je povukla.

• Mogao bi neko da te vidi! – glasnije je prošaputala.

Druga komšinica, do dolaska devedesetih godina prošlog veka i buđenja boga i crkve međ’ Srbima nije ni znala šta je Uskrs.

Pobegla iz hercegovačke krši, Čapljine, udala se za glavu nižeg oslobodioca. Danas mu ona dođe jedna od onih najvećih vernika koje obavezno stavljaju i maramu na glavu kad ulaze u crkvu. Juče je naučila da se krsti.

Titova sahrana u malom? Teško!

Sahrana Titove udovice je trebalo da bude Titova sahrana u malom. Ne znam da li je bila. Ono što videh, više mi je bio nespretni pokušaj oživljavanja uspomena. Htedoh da odem na sahranu, ali samo zato što sam novinar. Danas, na sve gledam malo drugačije.

Moram priznati, oni starci sa pionirskim kapama, oronula Šesta lička, sedma sila, bake i deke sa slikama i ordenjem na grudima… I Ivica Dačić. Sve nekako izgleda kao sprdnja.

Kao da se neko grubo našalio sa jednim vremenom. Idolopoklonstvo mi nije baš blizak pojam.

Svakako, žena koja je ostala iza velikog Tita nam je pokazala koliko smo nisko pali. Moralno.

Ona, ta bakica, nekada rasna Ličanka, fino upakovana u kalup komunizma i socijalizma pokazala nam je koliko šljama i đubreta postoji među nama.

Evo, napisaću za kraj. Sram bilo sve one urednike medija koji su pohitali da objave raznorazne izjave nekih tamo Titovih rođaka o Jovanki Broz. Neka ih je sram.

I sram bilo sve ove političare što su se utrkivali koji će pre nešto da grakne na sahrani. Svi koji su otvorili usta neka ih sad lepo zatvore. Ubi nas promaja.

P.S. Sećam se jednog teksta gde su Jovanku pitali kako je to biti u vezi sa 32 godine starijim čovekom, a ona je odgovorila: „Tito je i sa 60 vitalniji od bilo kog mladića“. Jasno?

Fotografije: Nataša Ilić/lična arhiva/Facebook, glossy.espreso.rs, solonovpolis.wordpress.com, slobodnadalmacija.hr, biblioteka.sabh.hr, novosti.rs/Tanjug, politika.co.rs