Da letnje kiše brže prođu: Teške ženske sudbine, zabavne avanture sa đavolom i paralele sadašnje i ondašnje Srbije

Nadam se da uveliko uživate na nekom proplanku, u prirodi, pored vode, morske, rečne ili jezerske, u šumi ili na planini, u ravnici i na selu. Možda na balkonu? Svejedno je. Važno je sebi stvoriti svoje parče raja kad ste na odmoru. Pravo je vreme da se u torbi koju se poneli ili u ruci nađe i neka knjiga. Moja strast za njima ne prestaje i ja svakog godišnjeg doba imam nešto novo da vam preporučim.

Poslednja devojka, Nadija Murad – Vulkan

Iako teške knjige nisu za leto, smatram da je svako godišnje doba idelano da se pozabavimo kroz kakve muke prolaze žene koje ne žive u zemljama u kojima su zaštićene i sa pravima dostojnim ljudskog bića. Pogotovu ako su to ratom okupirane zemlje. Priča o Nadiji Murad je jedna takva. Potresna, za mene brutalna i na momente sam morala da zastanem sa čitanjem da bih progutala knedlu.

Nadija je devojčica rođena u jezidskom selu na severu Iraka koja se suočila sa najbrutalnijim gnevom Islamske države. Ubijaju joj najbliže, zarobljavaju nju i njene drugarice, silom prilika odrsta i postaje žena. Siluju je, maltretiraju i iscrpljuju, postaje seksulana robinja. Knjiga me je do te mere potresla da sam plakala čitajući koliko je ta žena jaka i koliko se borila da preživi. I preživela je. Mlada žena koja je pokazala koliko je snaga života i snaga volje da opstane jača od bilo čega. Kasnije je nominovana za Nobelovu nagradu za mir. Zbog nje, svet je čuo za strahote modernog doba. Ostaje pitanje: da li je sve ovo moralo da se desi da bi svet čuo patnje ovih žena?

Džentlmen, Forest Leo – Vulkan

Okultni savez Srbije, Dušan Jevtić – Metafizika

Iza svega onoga vidljivog i opipljivog, nalazi se drugi svet. Svet koji sliči našem, ali njime upravljaju sve one spodobe u koje ne verujemo ili se pravimo da ne verujemo – veštice, vešci, vampiri i raznorazne karakondžule. A u tom svetu, sve toliko podseća na domaću srpsku scenu kako društvenu, tako i političku. Dušan Jevtić besprekorno lepo povlači paralele, direktno nam ukazujućina paradoksalnost društva i svega što nas okružuje.

Kroz vešticu Adalbertu koja je u međuvremenu izgubila uticaj i skliznula sa trona Okultnog saveza Srbije, prepoznajemo neke nama dobro znane likove iz stavrnog sveta, prošlog i po svemu sudeći budućeg. Pošto su je sa trona svrgle Baba Jage, Adalberta slučajno dolazi do Hermanariških vitezova, sa kojima se udružuje zbog svog cilja. Tu se meša Veterih, Adalebrtin stari znanac, ali da ja ne bih sve otkrivala, potražite knjigu i lepo se zabavite. Za sve koji vole paralele sa sadšnjim svetom, a posebno našu domaću epsku fanatstiku, od srca preporučujem ovaj roman. Svaka čast, Dušane! P.S. On je profesor istorije i vrlo često moj glavni kritičar. 🙂

Ljudsko srce, Ilija Vukićević – Portalibris

Verujem da je tek poneko čuo za Iliju Vukićevića, koji je stvarao krajem 19. veka. Krasi ga divan način pripovedanja, za neke pomalo arhaičan, vraća vas u prošlo vreme, a sve ne bi li shvatili ljude koji su tada živeli, u vreme kada je nada bila jača od svega i jedina veza sa životom. Jedino što nam je ostalo isto je – mentalitet.

Ilija opisuje ljude i njihove sudbine. Ponekad vam, dok čitate, srce trune. Ponekad se smejete. Ali to su ljudi. I njihovi odnosi. Lepo je opisao kako se običan svet ondašnjeg vremena borio sa nedaćama i teškim životom. Čak, netremice, Vukićević provlači nestvarne, bajkovite elemente kao što je fantastika, pa se za trenutak zapitate da li je bilo stvarno ili je sve odradila piščeva i čitalačka mašta.

Dokolice, Milutin Garašanin – Portalibris

Knjigu kao zapise jednog vremena Milutin Garašanin je objavio 1892. godine. To je knjiga „Dokolice„. Savšeno štivo za one koji žele da se upute u politička zbivanja u Srbiji s kraja 19. veka. Iako je Milutin Garašanin sin čuvenog srpskog diplomate Ilije Garašanina, treba ga gledati kao individu za sebe i čoveka koji je bio vrlo aktivan u političkom životu tadašnje Srbije. Zato je napisao neku vrstu dnevnika koji će vam lepo objasniti kako je politički život u Srbiji tad funkcionisao.

Ništa se nije poromenilo, odmah da znate. Ukazao je kako volimo da se bavimo „ćoravim poslovima“ (pre bih napisala „slepim„), da mnogo pričamo, a malo ili nikako delamo, da se busamo u grudi da smo patriote, ali da ništa ne radimo da shvatimo šta je osnova patriotizma, da nas ima „lažnih patriota“ koji šuruju sa izdajnicima, a tvrde da vole zemlju u kojoj žive (poznatoooo?), da se novinari mešaju i u ono što znaju i u ono što ne znaju, a da postaju novinari iz sopstvenog nezadovoljstva. Zvuči poznato? Od štampe i novinara navjveću korist imaju kolovođe vrzinih kola – političke stranke. I eto koliko se ništa noje promenilo 126 godina kasnije. Na vrlo duhovit način je opisao naš mentalitet koji je postojan i nepromenljiv. Sve mi hoćemo, sve mi menjamo, vidimo mi to kako Zapad radi, ali proradi „panđurska larma“ i sve ode dođavola. Odlično štivo i za svaku preporuku.

Fotpgrafije: Pexel, vulkani.rs, metaphysica.rs, portalibris.rs