Zemlja za najlepša iskustva: Crna Gora priča neverovatne priče

Zemlja koju mnogo volim, a za koju mi je bilo potrebno da shvatim koliko me svaki put oduševljava, je Crna Gora. Još od kad su počeli nemiri na ovim balkanskim prostorima i kad smo, umesto rečima, sukobe rešavali usijanim glavama i puškama, Crna Gora postala je prvo jedini izbor za letovanje, a onda, uz Grčku, i omiljeno mesto za letnji odmor. Tada sam i ja počela da je upoznajem. Sporo postepeno i svakom godinom sve više. A onda sam je zavolela. Priznajem, nisam je celu upoznala, ali polako… I ove godne se nadam da ću videti deo nje i njenu najlepšu plažu o kojoj sam već dva puta pisala – Adu Bojanu!

Leti, po kamenjaru Crne Gore se teško hoda. Crnogorci znaju da kažu da Bog kada je stvarao svet i počinjao da raspoređuje kamenje po njemu, pukla mu je torba iznad Crne Gore i svo se kamenje sručilo na nju. Ipak, nije kamenje ono o čemu pamtim Crnu Goru.

Ono po čemu ću je uvek pamtiti je spokoj koji osetim kad sam tamo. Ušuškanost, sigurnost. Jer, dok sedim na terasi i svežina sa pučine dolazi do moje kože, uz obavezno vino „Plantaža„, osećam se kao svoj među svojima. Da, tamo sam probala neka od najukusnijih jela poput priganica, popeca ili pite od heljde.

Crna Gora krije moje omiljeno mesto. Crna Gora je sve samo ne ona plaža u Budvi. Crna Gora priča jednu priču na severu, a drugu, u mnogo verzija, na samom jugu zemlje. Sve zavisi da li želite da ih čujete. I ne izostavite istorijske znamenitosti, jer ova prva i jedina ekološka država u Evropi mnogo toga može da vam isprča.

Kako da najbolje upoznate Crnu Goru, nego uz Crnogorce koji poznaju svoju zemlju?! 😉 Tako ili – nikako!

Ivanova korita stvarno postoje

Počeću od Ivanovih korita. O da, to mesto stvarno postoji i stavrno je u Crnoj Gori. Podno Lovćena i Njegoševog mauzoleja. Da budem iskrena, nikad nisam ni razmišljala da li je mesto iz pesme Merime Njegomir stvarno, a onda sam shvatila da – jeste! Ivanova korita su ponela naziv po osnivaču Cetinja, Ivanu Crnojeviću, u istoriji poznatog kao Ivan – beg. Naziv se odnosi na put jednog potočića koji izvire iz Tresetnika. Skuplja se u jedan kameni rezervoar, pa se preliva u korito napravljeno od bukovih balvana, koje je izgradio Ivan – beg Crnojević. Tu su spomenici crnogorskim vladarima iz dinastije Petrović, hotel i odmaralište. Zamirisale su priganice. Znate li šta su priganice? Uštipci. Mekike. Izdašne, sveže, vruće… Sa medom ili sirom. Obavezno ih treba probati pod Lovćenom!

Podno Lovćena ima mnogo turista. Penjali su se gore. Na Lovćen. To je bila i moja želja. Da vidim gde počiva moj omiljeni pisac. Mauzolej je podignut na Jezerskom vrhu, mestu koje je Petar II Petrović Njegoš još za života izabrao za večni počinak.

Tu je Njegoš sagradio kapelicu u kojoj je i sahranjen. Po austrijskoj okupaciji Crne Gore, za vreme Prvog svetskog rata, ova je crkva srušena, a Njegoševo telo preneto u Cetinjski manastir. Kapelica je ponovo obnovljena za vreme kralja Aleksandra, dvadesetih godina prošlog veka, ali je on tu stavio kapelu za svog oca. Ipak, Njegoš je vraćen tamo gde je i bio. Posle Drugog svetskog rata, komunisti u Crnoj Gori su 1970. godine počeli pripreme za njeno rušenje i izgradnju mauzoleja. Idejni tvorac je vajar Ivan Meštrović. Meštrović, inače, nikada nije bio na Lovćenu.

Ta ideja nije se mnogo svidela Crnogorcima koji Njegoša uče od malih nogu i za njih je ova istorijska ličnost poput najviše institucije. Izbili su protesti zbog kršenja Njegoševe poslednje želje i rušenja skromne zadužbine u korist monumentalne građevine koju Njegoš nikada ne bi želeo. Nije urodilo plodom.

Ipak, videla sam gde počiva čovek koji je, po meni, promenio ovdašnju književnost. Ulaznica za mauzolej je tri evra.

Cetinje – grad muzej

Ispod Lovćena je Cetinje. Ovaj grad se, ne bez razloga, naziva grad muzej. Na malom prostoru nalazi se mnogo građevina koje podsećaju na burnu istoriju. Grad, prestonica Crne Gore, nosi ime po selu Cetinju, a ono, pak, od 14. veka nosi ime po Cetinjskom polju. Inače ime Cetinje potiče od staroslovenske reči kaito što znači „šuma„. Inače, neki naučnici smatraju da ceo kraj nosi naziv po Tračkom konjaniku (reka Cetina je imala ime Hippios – konj). Tu je i reka Cetina, koja je tekla tuda do kraja 17. veka. Cetinje se u istorijskim izvorima prvi put pominje 1440. godine, a oko 1450. godine, na Cetinju je podignuta crkva, poznata pod imenom Vlaška crkva.

Vlaška crkva je najstarija zgrada na Cetinju, a poznata je po ogradi od pušaka. Godine 1897. oko crkve je podignuta ograda od oko 2.000 cevi turskih pušaka koje su Crnogorci zarobili u raznim bitkama 1858. godine i u periodu od 1876. do 1878. godine. Crkvu su podigli oko 1450. godine Vlasi ili  pastiri koji su čuvali stoku zetske vlastele (vlah zanči stočar, a detaljnije po kome su dobili ime možete pročitati ovde). Po njima je i dobila ime. Današnji oblik Vlaške crkve potiče iz 1864. godine.  Oko crkve je bila bogumilska nekropola sa deset stećaka koji su ugrađeni u njene zidove.

Cetinje kakvog ga danas znamo nastalo je u 15. veku. Osnovao ga je vladar Zete, Ivan Crnojević. Pošto su Turci osvojili njegovu dotadašnju prestonicu  Žabljak (ne Žabljak koji mi danas znamo, već Žabljak na Skadarskom jezeru),  Ivan Crnojević je odlučio da premesti svoje sedište u manje pitome krajeve – u kraško polje ispod Lovćena. Tu je sagradio 1482. godine dvor, a onda i manastir Svete Bogorodice, u koji je kasnije premestio sedište Zetske mitropolije. Neprestane borbe protiv Turaka dovele su do dvovekovne stagnacije u razvoju Cetinja. Ponovni razvoj počinje tek krajem 17. veka, dolaskom dinastije Petrović na vlast. Urbanizacija i značajniji napredak počinje sa dolaskom Petra II Petrovića Njegoša na tron. Za vreme njegove vladavine izgrađena je i čuvena Biljarda.

Izgrađena je 1838. godine. U početku se zvala Nova kuća, ali je ubrzo dobila novo ime – Biljarda, po bilijaru koji je Njegoš obožavao da igra. Za vreme kad je podignuta zgrada je impresivno izgledala, dužine veće od 70 metara i širine 7,5 metara, sa 11 prostorija u prizemlju i 14 na spratu. Neke prostorije Njegoš je koristio za svoje potrebe, dok je veći deo bio određen za Senat, perjanicima i drugim državnim organima, kao i za boravak uglednijih gostiju.

Biljarda je i Njegoševim naslednicima služila kao rezidencija, sve do 1867. Prvo knezu Danilu, a potom, vrlo kratko i knezu Nikoli. U njoj je, posle preseljenja iz manastira, jedno vreme radila Njegoševa štamparija, osnovana 1834. godine, zatim Bogoslovija, gimnazija i kratko Devojački institut. Početkom 20. veka korišćena je za Ministarstavo, a između dva svetska rata, za potrebe vojske.

Danas se u Biljardi nalazi Njegošev muzej. U dvorištu Biljarde 1916./17. godine smeštena je reljefna karta Crne Gore. Taj reljef Crne Gore je jedinstven ju Evropi po veličini i jasnoći. Reljef su uradili austrijski vojni stručnjaci za vreme Prvog svetskog rata. Oni su na njemu naznačili svako naselje i puteljak iz tog vremena. Reljef je urađen u razmeri 1:10.000. Završen je za godinu dana, što se, s obzirom na njegovu veličinu, a to je 17 puta 15 metara, smatra velikim podvigom. Ulaznica za Biljardu je tri evra i zabranjeno je fotografisanje.

Na mestu na kome se, nalazio dvor Ivana Crnojevića, vladika Danilo je 1701. godine podigao Cetinjski manastir. Cetinjski manastir je posvećen rođenju Bogorodice. Sagradio ga je 1484. godine Ivan Crnojević i tada je postao sedište Zetske eparhije. Posle 1493. vladike ove eparhije zvale su se „crnogorski i primorski“. Manastir su srušili Turci 1692, a obnovio ga je vladika Danilo. Tom prilikom u novi manastir je ugrađeno kamenje iz starog, a preneta je i ploča sa grbom Crnojevića i posvetom Ivana Crnojevića. Ne zna se tačno kad, ali pre 1714. manastir je spaljen, a obnovio ga je oko 1743. crnogorski mitropolit Sava Ivanović Njegoš. Više puta je dograđivan, a sadašnji izgled je dobio 1927. godine.

U manastiru se čuvaju ruka Svetog Jovana Krstitelja, mošti Svetog Petra Cetinjskog (Petra I Petrovića Njegoša), čestica Časnog krsta Gospodnjeg, epitrahelj Svetog Save iz 13. veka, kruna srpskog kralja Stefana Dečanskog iz 14. veka, koja je bila istovremeno i kruna crnogorskog kralja Nikole I Petrovića kojom je krunisan 1910. godine, štap prvog crnogorskog vladara Ivana I Crnojevića iz 15. veka, stari crkveni barjaci, a među njima i barjak Boška Jugovića za koji je teško utvrditi autentičnost i Cetinjski letopis.

Leti je velika gužva, turisti bukvalno opsedaju manastir i ako stražaru zaličite na stranca, obratiće vam se na stranom jeziku. Konkretno, ruskom. Meni se to desilo!

Muzej kralja Nikole osnovan je 1926. godine u rezidenciji poslednjeg crnogorskog vladara Nikole I Petrovića Njegoša, kao produžetak tradicije čuvanja materijalnih dokaza iz crnogorske prošlosti. Gradnja je započeta 1863, završena je oko 1867. godine. Međutim, pouzdano se zna da je prvobitna namena zgrade bila da bi se u njoj smestili udovica i ćerka kneza Danila.

Vladarska rezidencija je pretrpela nekoliko značajnih rekonstrukcija. Poslednje prepravke izvršene su 1910. godine, kada je zgrada dobila konačan izgled.

Danas se Muzeju kralja Nikole nalaze delovi Vojnog i Narodnog muzeja, institucija formiranih u 19. veku, kao i sav sačuvan inventar iz crnogorskih dinastickih rezidencija. Muzej kralja Nikole prati sve nacionalne, državotvorne tokove, od srednjevekovnih do 1918. godine, kada Crna Gora, kao samostalna država, nestaje sa političke mape Evrope. 

Sedmi vladar Nikola I koji je vladao od 1860. do 1918, ostavio je neizbrisiv trag u istoriji Crne Gore. Svojom snažnom ličnošcu, državničkom mudrošcu i diplomatskim sposobnostima, uspeo je da, za 58 godina koliko je bio na tronu, modernizuje crnogorsko društvo i državu. Njegova epoha, obiležena kao najdinamičnija i najsloženija, Crnoj Gori je dala međunarodno priznanje i veliki ugled kod južnoslovenskih i balkanskih naroda. Nikola I je podizao škole, kulturne institucije, uspostavio telegrafski i telefonski saobraćaj, ostvario napredak u poljoprivredi, trgovini i zanatstvu, gradio kolske puteve, dovodio umne i sposobne ljude sa strane, što je značajno uticalo na nivo kulture i duhovnog života uopšte. Umro je u izgnanstvu, bez prava na povratak u zemlju, 1. marta 1921. godine u Kap Antibu  u Francuskoj. Zemni ostaci crnogorskog vladarskog para i njihovih ćerki, princeza Ksenije i Vjere, iz Ruske pravoslavne crkve u San Remu preneseni su posle 68 godina i ponovo sahranjeni 1. oktobra 1989, u Dvorskoj kapeli na Ćipuru. Ulaznica za Muzej kralja Nikole je pet evra.

Skadarsko jezero i put od Virpazara do mora

Čini mi se da dok ovo pišem, na svetu ne postoji toliko lepota na jednom mestu kao što je to slučaj sa Crnom Gorom. Skadarsko jezero je jedna od tih lepota.

Pošto sam obedovala u restoranu „Plantaža“ koji gleda tačno na jezero i uživala u vanserisjkom pogledu, imala sam prilike i da se spuštam preko Virpazara starim, uskim putem do plaže na jezeru.

Ako pre toga obilazite Cetinje, savetujem vam da probate riblje specijalitete u restoranu „Jezerski vrh“ na Cetinju. 🙂 Prelep pogled i prelepa terasa.

Put je toliko uzak da dva vozila ne mogu da se mimoiđu. Jedno mora da se zaustavi. Kod Sakdarskog jezera bile su nekadašnje prestonice Žabljak, Obod, Kom i Prečista Krajinska. Tu je Lesendro, tvrđava koju Turci nisu dali tako lako, a Petar II Petrović Njegoš je uporno osvajao.

Tu je, na brdu iznad Rijeke Crnojevića, na Obodu štampana prva ćirilična knjiga kod Slovena – „Oktoih Prvoglasnik„. To je bilo  1493. godine.

U Skadarskom jezeru je ostrvo Grmožur. Zvali su ga i crnogorski Alkatraz i ostrvo zmija i ostrvo-zatvor na koje je poslednji crnogoski suvereni kralj Nikola slao svoje protivnike. Žabljak Crnojevića je srednjovekovni grad, utvrđenje blizu ušća Morače u jezero. Već sam spomenula da je bio prestonica države.

Žabljak su Turci zauzeli sredinom druge polovine 15. veka. Crnojevići prestonicu sele na Obod, a zatim na Cetinje. U utvrđenju je postojala palata i crkva Svetog Đorđa koja je, po dolasku Osmanlija, pretvorena u džamiju.

Obod utvrđeni grad sagradio je Ivan Crnojević 1475. godine na brdu iznad Rijeke Crnojevića. U njegovom središtu, istovremeno je izgrađen manastir Svetog Nikole, u kome se nalazilo središte Zetske mitropolije.

Za grad Obod vezan je rad štamparije Crnojevića. Danas su od nekadašnjih objekata ostali tragovi jedne porušene zgrade, za koju se pretpostavlja da je pripadala štampariji, i deo gradskog bedema.

Još jedno jezero kod Skadarskog jezera

Kad sam kolima krenula ka moru, prošla sam pored jezera Šas i jedne svadbe, sa sve albanskom zastavom. Ako se odlučite na avanturu, proveravajte vaše mobilne telefone i ne pričajte, ne uključijte internet i ne šaljite poruke, jer se mobilne mreže Albanije i Crne Gore tu ukrštaju.

Šasko jezero se nalazi u Ulcinjskom polju. Jezero je sezonsko stanište ptica selica. Turisticka sezona na jezeru je cele godine. U letnjem periodu, jezero se ne vidi dok se ne dođe do njega, a zimi je gotovo čitav kraj pod jezerskom vodom. Na njegovoj obali se nalaze ruševine starog grada Šasa.

Postoji poznata legenda o ovom delu Crne Gore. Jedan od prvih kraljeva koji je vladao krajevima Crne Gore bio je kralj Jovan Vladimir. Kralj je bio u zatočeništvu bugarskog kralja Samuila II, da bi spasao svoj narod. Kralj Jovan Vladimir je mučen i oslepljen. Samuilova ćerka Kosara se zaljubila u Jovana Vladimira i spasila mu je život tako što se udala za njega, a iz velike ljubavi prema njemu morala je da sagradi 365 crkava, za svaki dan u godini, da bi mu povratila vid. Ona je izabrala baš Šasko jezero i tu je podigla 365 crkava i hramova i tako je povratila vid svom suprugu. I zaista, danas, kada posetite jezero, možete videti ostatke osam crkava, koje su građene jedna do druge.

Šasko jezero je lepo izletničko mesto na kome se danas prave piknici, igra se fudbal i kupata se u čistoj jezerskoj vodi. Možete se voziti i malim čamcima ili gliserom. Jedinstven je doživljaj voziti se kanalom koji je jedini prilaz do jezera. Kanal je dug oko 300 metara i obrastao je u gustu trsku, dok se na vodi vide lokvanji.

Mesto gde se rađala civilizacija

A ako se pitate od kad datira Bar, pa napisaću samo ovo – tokom četvrtog veka pre nove ere Grčka je započela kolonizaciju jadranske obale. Grci su šurovali sa lokalnim ilirskim stanovništvom. Rimljani su 229. godine pre nove ere zaratili protiv ilirske kraljice Teute, jer im je smetalo ilirsko gusarstvo. Posle dva rata 168. pre nove ere, Ilirsko kraljevstvo je prestalo da postoji. I to je neki početak starog grada. Ulaznica za Stari grad Bar košta dva i po evra.

Najstarija crkva pod Goricom – mesto krštenja velikog župana

Ono što je mene oduševilo u Podgorici je crkva Svetog Đorđa pod Goricom. To je crkva gde je kršten veliki župan Stefan Nemanja. Na tlu Podgorice, u predosmanskom dobu, postojalo je više crkava i manastira.

Od svih tih crkvi iz predosmanskog perioda ostala je samo ova crkva. Upravo njena starost ukazuje da je postojalo srednjevekovno jezgro Podgorice, jer je podignuta verovatno u desetom ili 11. veku, a možda čak i na kraju devetog.

Aleksandar Deroko je pre više od 80 godina zapisao da crkva Svetog Đorđa ima odlike koje imaju srednjevekovne katoličke crkve iz Dalmatinskog primorja.

Iznad ulaznih vrata stoji natpis: „Pravoslavna opština podgorička podignu ovaj zvonik svemogućem Bogu na slavu i svetome velikomučeniku Georgiju u znak svoga oslobođenja 27. januara 1879. godine. Pod vladom Njegovog Visočanstva Gospodara oslobodioca knjaza Nikole I-og. U Podgorici 1880. godine„. Crkva je tada uvećana, pošto je tada sagrađena prostrana priprata.

Crkva je posle nadogradnje iz 1880. još imala stari, četvrtasti zvonik. Međutim, on je porušen 1931. Prilikom prepravke 1931. godine i upotrebom betona, nestali su tragovi koji bi možda dali odgovore na mnoga pitanja.

Na osnovu istraživanja iz sredine šezdesetih godina prošlog veka, crkvi je vraćen deo nekadašnjeg izgleda.

Treba pomenuti i podzemni prolaz koji se nalazi u oltaru. Reč je o uzanom četvrtastom otvoru u podu, kroz koji se jedva može provući odrastao čovek i koji prekriva kameni poklopac sa alkom.

Prema legendi, ovim podzemnim prolazom stiže se do hodnika koji vodi ka Duklji. Prema drugoj verziji, prolazom se može stići do obale Morače udaljene oko 800 do 900 metara prema zapadu.

U međuvremenu je podzemni prolaz zazidan, što je sumnjivo. Inače, u dvorštu crkve postoji 700 godina star grob.

Manastir Dajbabe – manastir u pećini, a pećina još krije mošti

Manastir Dajbabe, posvećen Uspenju Presvete Bogorodice nalazi u istoimenom selu u blizini Podgorice. Ono što je vrlo zanimljivo kod ovog manastira je – istorija. Iako spolja ima uobičajen izgled za manastir, njegova unutrašnjost je posebna. Manastir  se nalazi pod zemljom, a njegov unutrašnji prostor čine pećine kojih ima u velikom broju na ovom postoru. Unutrašnjost manastira oslikao je njegov osnivač Simeon Popović, a na uređenju je radio do svoje smrti 1941. godine.

Najviše poseta ima početkom septembra. Posetioci su oduševljeni lepotom i mirom ovog manastira.

Davne 1890. godine, dečaku Petku Iveziću iz sela Dajbabe dok čuvao ovce javio se svetac, sav u zlatu i rekao mu da pomeri stado, jer je to sveto mesto i da tu napravi crkvu. Dečak mu je odgovorio da je siroče bez oca i majke i da nije u mogućnosti da napravi crkvu. Onda mu je svetac pokazao svoje mošti u pećini.

Dečak je otišao u manastir Ostrog i tamo je sreo jeremonaha Simeona, dajbabskog sveca. Jeremonah Simeon dolazi na Dajbabsku goru 1896. godine i počinje da kopa na mestu za koje je dečak rekao da je sveto i pravi crkvu u pećini pod zemljom u obliku krsta. Crkvu je napravio za pola godine. Mošti još nisu nađene, a smatra se  da pripadaju Svetom Ilarionu, prvom episkopu na ovim prostorima.

Manastir Morača je oduševio i Pabla Pikasa

Manastir je podigao 1252. godine Stefan, sin kralja Vukana, a unuk velikog župana Stefana Nemanje.

Manastirski kompleks se sastoji od saborne crkve Uspenja Bogorodice, male crkve Svetoga Nikole i konaka. Posebnu znamenitost manastira Morača predstavljaju njegove slike. Od prvobitnog slikarstva iz 13. veka sačuvan je samo manji deo. Posebno se izdvaja 11 slika iz života proroka Ilije.  Dobar deo slika je stradao u prvoj polovini 16. veka kada su manastir opustošili Turci i odneli olovni krov.

Prema predanju, manastir je spaljen 1505. i bio je pust sve do 1565. ili 1570. godine kada je obnovljen, pod patronatom igumana Tome i Vukića Vučetića. Ukrašavanje je trajalo do kraja 16. veka i tokom 17. veka. Morača je imala značajnu ulogu upravo u 17. veku. Poslednji turski napad na manastir je bio u junu 1877. godine, kada je iguman Mitrofan Ban predvodio bataljon koji je odbranio manastir. Današnji izgled manastira potiče iz 1935. godine, kada je restauiran.

Fresku „Gavran hrani proroka Iliju“ iz ovog manastira Pablo Pikaso je svrstao u remek dela svetske umetnosti. Freska potiče iz 16. veka.

Ovo je samo mali deo priče o Crnoj Gori. I samo da znate, nisam vam još sve ispričala. A nisam ni sve videla. Čekam avgust i godine da mi pokažu svaki crnogorski kamen. Dotle, uživajte u mom viđenju ove male, istorijski bogate države.

P. S. Niko nije platio reklamu za ovaj post. Svaki boravak u hotelu i na Adi Bojani je samostalno finansiran. Svaki ručak je plaćen evrima, kao i svaka ulaznica.

Fotografije: Nataša Ilić, Wikipedia, skyscrapercity.com, cetinje.travel, ateljedraft.com, montenegro-for.me, oblun.me, montenegrina.net, greenhome.cd.me