Ta tako teška reč „samoubistvo“: Jebala vas „tuga do neba“! (VIDEO)

Ponekad, ako držite oči i uši otvorene i to baš otvorene, svemir će vam sa zadovoljstvom poslati korisne informacije na najneverovatnije načine. A ponekad, toliko jasne i očite stvari nećete videti ni ako su jarkim bojama nacrtane ispred vas ili čuti čak i ako vam ih neko izvrišti u megafon direktno u uvo. Za vest koja je tog dana usledila, nisu mi bile potrebne ni boje, ni megafon.

„Manekenka i voditeljka M. Ć. (25) izvršila je samoubistvo u svom stanu koji se nalazi na Savskom vencu tako što se kaišem obesila o gelender.

M, jedna od najpoznatijih beogradskih klaberki, nije ostavila oproštajno pismo. Porodica preminule manekenke je u šoku jer M. nije pokazivala da ima bilo kakve probleme. Njeni prijatelji, takođe, tvrde da ništa nije ukazivalo na tragediju i da se ona radovala novim projektima koje je trebalo da radi„.

Ovo je vest skinuta sa jednog portala. U potpunosti razumem da ti koji su pisali ne razumeju šta su napisali, sem onog dela u naslovu „Tuga do neba„. Jebi ga, za ljudsku dušu se uče škole (što ne garantuje uspeh), a za napisati „Tuga do neba“ vam nije potrebna neka škola (što, paradoksalno, može da donese uspeh). Probaću da objasnim.

Samoubistvo koje ne razumemo

Sećate se Robina Vilijamsa? Da, onog glumca zbog kog ste se valjali od smeha u bioskopskim salama ili pred TV ekranom? E pa, nadam se da isto tako znate da je izvršio samoubistvo tako što se obesio. Sećate se di-džeja Avićija? Da, onog popularnog momka od 28 godina koji je punio arene, festivale, pokretao mlade da đuskaju, a sa radio stanica i svetskih top lista nisu silazile njegove muzičke numere… Znate li da je i on izvršio samoubistvo isekavši se polomljenom bocom od vina? Da ne spominjem Čestera Beningtona, pevača grupe „Linkin Park“ koji se obesio u svom domu u Los Anđelesu. A sećate li se najboljeg svetskog kuvara Entoni Burdena, koji je proputovao svet spremajući raskoš od ukusa za svačija nepca? O da, opet samoubistvo i to – vešanjem.

Dragi moji, depresija je opasna bolest. U većini slučajeva je nećete prepoznati, pogotovu ako niste bliski sa tom osobom ili ako niste lekar. Ponekad vam ni bliskost nije garancija da ćete nešto videti i primetiti. Depresija je podmukla zver koja brutalno oduzima živote onima kojima se strast ogleda u pogledu i pokretu, ostvarenim ljudima i natprosečno inteligentnim i briljantnim umovima. Vrlo često je neprimetna. Međutim, šta ćemo sa onima koji deluju daleko slabije od gore navedenih, a prolaze kroz pakao depresije? Depresija se može videti i kod zatvorenih ljudi, ušuškanih u smrdljive ćebiće životnih okolnosti. Najčešće ima nasmejano, srećno lice, a praznu dušu koja jako, jako boli. Zato sam odlučila da napišem ovo, možda vas osvestim. Da, depresija se veoma često ne vidi! Neki put je dovoljno jasna, ali često je vrlo prikrivena i kao parazit se hrani životnom energijom.

Nadražaj koji vas neodoljivo tera na kraj

Probaću da opišem kako ja doživljavam ozbiljnu depresiju, koja tera na samoubistvo. I biće ovo jedna lična priča. Moja priča. Elem, to je kao kad hoćete da kinete. Nadražaj može da bude toliko jak da ga telo samo sledi, bez razmišljanja. Tada nema razmišljanja o porodici, niti o razlozima koji bi vas odvratili da to ne uradite. Jedino što osećate je neverovatna želja da kinete i potpunosti ste sigurni da ništa manje od kijanja neće olakšati stanje u kome ste. To je lepo objasnio američki pisac Dejvid Foster Volis:

„Takozvana „psihotično depresivna osoba“ koja pokušava da se ubije, neće to učiniti zato što se oseća „beznadežno“ ili zbog nekog apstraktnog uverenja da se u njenom životu mnogo stvari ne uklapa i točkovi ne kotrljaju onako kako je ona zamislila. Sasvim sigurno, ta osoba ne želi da se ubije zato što joj smrt izgleda veoma privlačno. Osoba koja se u sebi bori sa agonijom i čija agonija dostigne određeni stepen nepodnošljivosti, tražiće spas u smrti na isti način kao što će osoba okružena plamenom u stanu na 15. spratu tražiti spas u skoku kroz prozor da bi se spasila vatrene stihije. Zato, da vas ne zbuni – strah čoveka koji pada kroz prozor sa velike visine je idientičan sa strahom čoveka koji netremice gleda sa te visine. Tačnije, strah od pada je ono što je konstantno. Ono što je tu promenljivo je vatrena stihija koja, kada se dovoljno približi, čini da skok u smrt postaje manje užasan od straha od visine. To ne znači da čovek želi da skoči, već da u njemu postoji strah da ga plamen ne proguta. On od dva zla bira manje. A realno, niko na ulici ko viče „Nemoj!“ ili „Sačekaj vatrogasce!“ ne razume onog ko se odlučio na skok. Trebalo bi da ste zarobljeni u stanu koji gori i da osetite plamen kako vas guta da biste zaista razumeli tu beznadežnost i borbu sa samim sobom pre nego što se odlučite na skok kroz prozor“.

Kad dogori, nema nazad

U više navrata sam pričala sa osobama koje su htele da se ubiju. Čak sam i upoznala neke kojih nema danas. I znate šta? Ni jedna nije bila tužna, na prvi pogled. Međutim, postojala je jedna osoba koja je prolazila pakao. Iz dana u dan. I kad je, najzad, skočila iz „zapaljenog stana“ znala sam da je, napokon, slobodna. Jer ju je plamen godinama pekao.

Kad mi je pre nekoliko meseci umro drug, bila sam ljubomorna na njega. On je hteo da živi, ja sam htela da me nema. Kad se nekom poverim o tome, niko ne razume. Razumem da ne razume. Zato ućutim, našalim se i nasmejem. Najradije bih vrištala. A onda, kad sam svojevremeno svakodnevno susretala ljude koji su imali iste ili slične probleme kao ja, shvatila sam da se svima njima ista osećanja i misli vrzmaju u duši i glavi. Jedna divna žena, medicinski radnik, mi je tad rekla:

„Prema Vašim rečima, rekla bih da pihvatate smrt… Taj zamišljeni neprijatelj sa kojim se borite Vas je naučio da se bijete. I to dobro činite, rekla bih. Objasniću Vam. Vi, kao i većina žena Vaših godina, maskirate i zavaravate starost, to jest neminovnost. Sigurno se mackate onim kremama protiv bora? Dobro, možda ne Vi, ali to rade Vaše vršnjakinje koje, igrom slučaja, imaju probleme kao i Vi. Vi možda igrate igrice da bi uvežbali reflekse ili idete u teretanu da sredite liniju i telo dovedete u formu. Sve činite da produžite ono što neminovno dolazi. Ne uzimajte me doslovno za reč, ali da, terate smrt od sebe. Znate šta?

Smrt nas sve čeka.

Taj strah od smrti koji nas, ironično, tera na život nema istu funkciju kod onih koji pate od poremećaja raspoloženja sa samoubilačkim idejama, među kojima spadate i Vi.

Zato treba da nađete nešto što će Vas držati u životu. Nešto u čemu uživate. Nešto što Vas čini da ste deo trenutka. Nešto slatko, ukusno poput sklatka od šumskih jagoda, što se tako neodoljivo lepi za prste i celu Vas umaže. Kapljice mora na koži, dok prilazite plaži. Iskre koje u letnjoj noći lepršaju, dok gori logorska vatra ispred Vas. Gledanje u zvezdano nebo u prirodi. Maženje sa ljubimcima. Reči osobe koju želite da čujete i slušate.

Baš zato što prihvatate smrt i ponekad je prizivate i iščekujete, ili živite sa njom u mislima, kao da je najnormalnija stvar na svetu, Vi zapravo imate tu jedinstvenu sposobnost da snažno doživite trenutak, da mnogo učite i naučite, i da ponovite sve to navedeno pre nego što se prepustite sudbini, životu ili, njazad, smrti“.

„Najteža stvar u životu mi je da ostanem u životu“

I sve ovo je istina. Ljudi koji se bore sa depresijom se ne plaše se smrti. Zbog toga su u stalnoj potrazi za nečim što bi ih držalo u životu, pogotovu kad ih obuzme onaj osećaj kad neizdrživo žele da kinu.

Znam da ovo što ću sad napisati neće imati apsolutno nikakvog smisla za nekog ko nije patio od depresije, ali ću to učiniti i rizikovati da me osude čitaoci bloga: „Najteža stvar u životu mi je da ostanem u životu„.

Preplivala sam Adu noću, letela helikopterom više puta, mazila tigrove, mede i pume, držala zmije, jahala, stajala na vrhu srušene zgrade Centralnog komiteta, popela se na vrh Vukana, vozila motor i pala sa njega, u petom mesecu trudnoće izveštavala sa Exit-a, skakala po citadeli na Jegorovom putu i rizikovala da padnem i da u, najmanju ruku, budem sva izlomljena, preživela bombardovanje i pretrpela udarce od kojih se ne ustaje…

Znala sam da se odreknem omiljenih cipela, hrane, alkohola, izlazaka, lenčarenja, seksa i svega u čemu sam uživala i uživam. Ništa mi nije padalo teško kao donošenje odluke da ostanem živa, osećajući neodoljivu potrebu da kinem ali da, ipak, zapušim nos i kroz nekoliko trenutaka udahnem drugi, svežiji vazduh.

P.S. Izvinite zbog psovki

Fotografije: Pixabay, Unsplash, Instagram