Petrovdan, slava pekara i ribara: Pale se lile, ne jedu se jabuke i priroda se priprema za jesen (RECEPT)

Praznik Svetih apostola Petra i Pavla predstavlja pomen na stradanje apostola u Rimu 67. godine nove ere, a prema nekim izvorima 69. godine. Sveti apostol Petar, rođen kao Simon bio je jedan od 12 apostola i pominje se kao jedan od najodanijih Hristovih sledbenika.

Reči „Ti si Hristos, Sin Boga Živoga„, zapisane u jevanđeljima, izraz su njegove čvrste vere u hrišćansko spasenje, pa se do danas ponavljaju u hrišćanskim molitvama. Petar na grčkom jeziku znači „kamen„, „stena„.“Ti si, Petre, stena na kojoj ću sagraditi crkvu svoju i vrata paklena neće joj ništa moći„, stoji u jevanđelju po Mateju.

Sveti apostol Petar smatra se piscem dve poslanice u crkvi poznate kao Saborne Petrove poslanice koje su pridružene Novom zavetu. Posle Hristovog vaznesenja i silaska Svetog Duha na apostole, propovedao je veru po Palestini, Siriji, Antiohiji, Maloj Aziji i Rimu, gde je dva puta boravio. Kao episkop proveo je sedam godina u Antiohiji i tada je za sledbenike Hristovog učenja nastao pojam „hrišćani„.

Sveti apostol Pavle rodom je iz Tarsa i prvo je bio farisej Savle i veliki progonitelj hrišćana. Bio je veoma obrazovan i imao je status građanina Rima. Pavle nije spadao u grupu prvih 12 apostola, već u takozvanih 70 drugih apostola.

Predanje kaže da je desetak godina bio mlađi od Hrista sa kojim se nikada nije sreo, ali da je u njega poverovao i postao jedan od najvećih propovednika i teologa prve hrišćanske crkve. Kada je krenuo u Damask, na putu je sevnula munja i začuo se glas s neba: „Savle, Savle, zašto me progoniš„, posle čega je oslepeo. Pavle je tri dana bio slep, ali mu se vid vratio posle krštenja.

Car Neron, veliki progonitelj hrišćana, pogubio je oba svetitelja u Rimu. Pavle je uhapšen u Rimu i bačen u tamnicu. Pogubljen je zajedno sa Petrom. Pavlu je odrubljena glava, a Petar je razapet na krst naopačke.

Na ikonama ova dva sveca predstavljaju se zajedno – Petar drži ključeve u ruci, a Pavle mač. Današnjem prazniku prethodio je Petrovski post.

Ko je Sveti Petar?

Petar je bio ribar na Tiberijskom jezeru. Sa bratom Andrejem odlučio je da postane Isusov učenik. Tada je dobio aramejsko ime Kefa, što znači „kamen„, a što je na grčkom bilo Petar.

Petar se često u Bibliji spominje zajedno sa Jakovom i Jovanom, kao svedok važnih događaja poput Preobraženja. Sveti Pavle je svedočio da je Petar apostol za Jevreje, dok je on apostol za ostale narode. Sva četiri jevanđelja tvrde da je na Tajnoj večeri Hrist predskazao da će ga se Petar tri puta odreći pre nego što petao zakukuriče tri puta. U tri jevanđelja se opisuje kako je Petar ispunio ovo proročanstvo bojeći se od osvete naroda.

Petar je, posle provedenih tridesetak godina kao sveštenik, krenuo za Rim gde je postao mučenik. Apokrifna „Petrova pisma“ kažu da je razapet na krstu postavljenom naopačke, jer je rekao da ne zaslužuje da umre na isti način kao Isus.

U crkvi Svetih apostola Petra i Pavla u Rimu čuvaju se verige Svetog Petra kao znamenje snage svetitelja u koje ga je okovao car Irod, progonitelj hrišćana. Predanje kaže da su verige same spale sa ruku i nogu svetitelja pri pojavi anđela Božjeg.

Postoji još jedna često pominjana legenda koja se vezuje za mučeništvo i smrt Svetog Petra. Po njoj je Petar pokušao da pobegne iz Rima, a na putu ga je sreo Hristov duh. Na pitanje: „Kuda ideš gospodaru?“ (latinski: Quo vadis, Domine?), Isus mu je odgovorio: „Idem u Rim da me ponovo razapnu„. Na ovo se Petar predomislio i vratio u Rim, prihvativši svoje mučeništvo.

Rimokatolička crkva smatra da je apostol Petar bio prvi antiohijski episkop i osnivač rimske crkve, to jest prvi rimski episkop, i da je rimskim episkopima Isus Hrist namenio ulogu vrhovnog vođe, učitelja i sudije u hrišćanskoj zajednici. To je osnova za teoriju o primatu rimskih biskupa. Ostale hrišćanske crkve ne dele ovo mišljenje. Za pravoslavnu, anglikansku i drevnoistočne crkve, Sveti Petar je svetac i prvi rimski episkop.

Većina protestantskih i katoličkih teologa i mnogi istoričari smatraju da je Petar stradao za vreme vladavine Nerona u Rimu. Neki od istraživača sumnjaju u crkvene stavove o ulozi Svetog Petra u vreme ranog hrišćanstva. Istoričar Oto Cvirlajn je u dve opsežne studije objasnio da ne postoje dokazi, ni pisani, ni arheološki, da je Petar ikada bio u Rimu.

Postoji verovanje da je njegova isceliteljska moć bila toliko jaka da su od teških bolesti bili izlečeni i oni preko kojih samo pređe njegova senka.

Ko je Sveti Pavle?

Sveti apostol Pavle, rođen je kao Jevrejin, a postao je hrišćanski apostol, svetitelj, propovednik i književnik. Autor je 14 knjiga i poslanica Novog zaveta. Od svog oca, učenog rabina, Pavle je stekao prvo obrazovanje u Tarsu, gde je pored Mojsijevog zakona učio i tkački zanat. Izrađivao je ćilime i vojničke šatore, što će mu kasnije, na misionarskim putovanjima, biti jedan od načina izdržavanja. Tars je u to vreme bio čuven po svom univerzitetu, trećem po ugledu posle atinskog i aleksandrijskog. Školovanje je nastavio u Jerusalimu kod tada čuvenog fariseja Gamalila. Grčki jezik i grčku književnost znao je od rane mladosti.

U Svetom pismu spominje se u priči o kamenovanju đakona Stefana. U samom kamenovanju nije učestvovao, ali ga je odobravao. Iz neobuzdane mržnje prema novoj veri, tražio je od jevrejskih duhovnih vlasti da u Damasku pronalaze i hvataju njene privrženike i bacaju ih u tamnicu. Na putu za Damask, posle čudesnog božanskog čina, doživeo je obraćenje i tada se krstio i postao hrišćanin. U Damasku i Arabijskoj pustinji, Sveti Pavle je proveo tri godine. Pošto je doznao da Judejci uz pomoć namesnika cara Arete IV, u čijoj se oblasti nalazio Damask, hoće da ga ubiju, vratio se u Jerusalim da bi upozorio apostole.

Posle 15 dana boravka u Jerusalimu, Pavle je otišao u svoje rodno mesto. Odatle je sa Varnavom došao u Antiohiju, gde se već bila obrazovala prva hrišćanska opština. Tu su obojica uspešno propovedala. Godine 44. odlaze zajedno u Jerusalim, u kome nisu zatekli nijednog apostola. Odatle se Sveti Pavle sa Markom, Varnavinim nećakom, vraća u Antiohiju, a kasnije je u pratnji svojih saradnika putovao zbog širenja hrišćanske vere. U pravoslavlju su ova putovanja poznata kao misionarska putovanja Svetog Pavla.

Na prvo putovanje od 45. do 48. godine Pavle i Varnava išli su preko Selevkije na Kipar, odakle je Varnava bio rodom. Prvo je Pavle propovedao u Salamini i u drugim mestima i, najzad u Pafu, gde preobraća u hrišćanstvo prokonzula Sergija Pavla. Odatle su otišli u Pergu Pamfilijsku u Maloj Aziji, a zatim u Listru gde je Pavle bio kamenovan. Onda su došli u Dervu, i u povratku obilaze ista mesta koja su posetili, pa preko primorske varoši Atalije dolaze najzad u Antiohiju (Sirijsku). Četrnaest godina kasnije, posle prve posete Jerusalimu godine 49. Pavle sa Varnavom odlazi u Jerusalim na Apostolski sabor.

Na drugo putovanje od 49. do 53. godine, Pavle je išao sa učenikom Silom. Proputovali su Siriju, Kilikiju, Frigiju, Galatiju, Makedoniju. Treće Pavlovo putovanje se dogodilo u periodu od 53. do 58. godine. Krenuo je iz Antiohije, kroz Galatiju i Frigiju i stigao u Efes. Tamo je propovedao u sinagogi, posle čega je došlo do pobune efeskih zlatara predvođenih izvesnim Dimitrijem, jer je Pavlovo propovedanje indirektno bilo usmereno protiv njihovog izvora prihoda – prodaje statua efeske boginje zaštitnice Artemide i njenog hrama. Posle toga odlazi u Troadu, zatim Makedoniju, u Filipi, i Korint, u kome je proveo tri meseca. Za vreme ove treće posete pisao je poslanicu Rimljanima. Pri povratku, posetio je Filipe u Makedoniji, gde se susreo s jevanđelistom Lukom. Zatim je posetio Troadu, As, Mitilinu, ostrvo Lezbos, Samos i Milit.

U Jerusalimu je Pavle optužen da je uveo sa sobom u hram svog pratioca Trofima, neznabošca. Neznabošci pod pretnjom smrtne kazne nisu smeli da uđu u jevrejsko svetilište. Zbog toga je proteran u Kesariju, gde su ga izveli pred rimskog namesnika Feliksa i njegovu ženu Druzilu, pred kojima je održao upečatljiv govor. Saslušavan je u više navrata u toku dve godine od 58. do 60. U Festu, ga je saslušao judejski car Agripa II. Kao nepokolebivi misionar, apostol je i ovog puta propovedao, iznevši svoju biografiju i velika Hristova dela.

Posle toga je Pavle, u pratnji rimske straže, doplovio u grad Mir u Likiji, a odatle na Krit, pa ka Malti, gde se njegova lađa nasukala na sprud. Otišao je u Rim gde je propovedao tamošnjim Judejcima. U Rimu je proveo dve godine.

Iz Rima je otišao u Španiju, zatim u Dalmaciju, pa u Efes, gde je Timoteja postavio za prvog episkopa Efesa. Zatim je preko Troade otputovao u Makedoniju. Neko vreme proveo je na Kritu, gde je Tita postavio za episkopa, pa odatle u Nikopolj, u Epiru. Pavla su ponovo lišili slobode 66. godine u Rimu. Postradao je mučenički, 67. godine. Odrubljena mu je glava.

Običaji koji prate Petrovdan

Veče pred Petrovdan, baš kao i pred Ivanjdan, palile su se lile i noslile oko torova. U gluvo doba noći se brao zdravac koji se sutradan davao stoci da bi bila zdrava. Paljenje lila pratile su različite pesme. Evo jedne:

Peruniko, lepo cveće,
Lepo cveće, plavo cveće,
Lepo rasti, lepo cvetaj
Da t’ uzberem mome bratu,
Mome bratu Radigostu,
Radigostu velju boru,
Velju boru Gostoslavu
Što no goste pričekuje,
Što no gošće dočekuje, 
Da mu dade mili boru,
Mili boru velji Perun,
Velji Perun velju snagu,
Velju snagu i jačinu
I jačinu krepke miške, 
Da pobije svog dušmana,
Svog dušmana Tatarina,
Tatarina tog Turčina,
Tog Turčina crna gosta,
Crna gosta nezvanoga,
Nezvanoga, prokletoga,
Prokletoga iza mora,
Iza mora sinja crna,
Crna mora Tatarina,
Tatarina tog tuđina,
Tog tuđina dušmanina.

Pesma se obraća biljci, pošto rituali vezani za ovaj praznik uključuju i verovanje u magijsko dejstvo bilja. Perunika pripada kultu boga Peruna, a u ovom slučaju namenjena je drugom božanstvu – Radgostu, kome treba da podari snagu neophodnu za dobro obavljanje funkcije. Radgostova uloga je predstavljena je kao dvostruka. S jedne strane, on je bog gostoljubivosti (njegovo drugo ime je Gostoslav), a sa druge zaštitnik od neželjenih gostiju, to jest zlih, demonskih sila.

Praznik Petrovdan jedan je od važnih datuma letnjeg ciklusa praznika. Petrovdan se u tradiciji našeg naroda smatra prelomnim datumom, posle koga u prirodi nastupaju promene, približava se jesen. Kod Srba postoji običaj da se uoči ovog velikog praznika pale lile, koje se prave od mlade kore divlje trešnje ili breze. Obično se to radi na mestima gde se narod okuplja, na trgovima, raskršćima i u tome učestvuju deca i omladina. Ovim činom prizivalo dobro zravlje stoke i blagostanje u domaćinstvu. Pastiri, obično deca, bi palili lilu na trgovima i onda krenuli po domaćinskim kućama, u šali preteći da će zapaliti staje i košnice ako ne dobiju poklon. Domaćice bi ih odvraćale od toga nudeći im sir, mleko i kajmak.

Prema ruskom verovanju, na Petrovdan je Sveti Petar „popljuvao“ lišće, pa se zato posle tog dana više ne kuvaju travke i bilje, ne lome se grane za metle. U južnoruskim gubernijama ljudi su odlazili u osvit zore na Petrovdan da „čuvaju sunce“, da gledaju kako ono na izlasku „igra“. Bugari su verovali da se posle Petrovdana sunce okreće zimi, da ptice prestaju da pevaju, a trava da raste.

Paljenje vatre i lila simbolizuje vreme progonstva i ubijanja hrišćana. Najčešći vid ubijanja hrišćana je bio vezivanje za drvene stubove, natapanje smolom i paljenje. Upravo paljenje lila podseća na to.

Uoči Petrovdana, najstariji ukućanin bi brao po jedan cvet petrovca za svakog u kući. Tako namenjene stavlja ih u zemlju gde ih niko neće ni videti ni dirati. Sutradan, rano ujutru, kad ga niko ne gleda, otišao bi da pogleda cvetove. Kome od ukućana cvet stoji pravo – biće zdrav, kome je klonuo – biće bolešljiv, kome je uvenuo – umreće.

Na ovaj praznik se ne ide u polje i ne počinju teški poljoprivredni radovi. Postoji verovanje da na ovaj dan Sveti Petar deli jabuke deci na onom svetu. Iz tog razloga razvio se čitav niz običaja među kojima je i ono da pre Petrovdana ne treba jesti jabuke.

Verujući u ovu tvrdnju, nekada su se mnoge majke koje su izgubile decu uzdržavale od jedenja jabuka pre Petrovdana, iz straha da zbog toga na ovaj praznik njihovo dete na onom svetu neće dobiti jabuku.

Na Petrovdan se ništa ne radi u polju, naročito se ne uprežu konji u kola. Opšti običaj kod Srba u Vojvodini je da se do Petrovdana ne seku jabuke, niti se sa njima gađa, niti udara, jer se verovalo da će, ako se to učini, padati krupan grad i uništiti useve.

U nekim selima južnog Banata na Petrovdan ujutru raznose jabuke prvim susedima za dušu umrlih, a ponegde se jabuke odnose u crkvu na osvećenje. Opšti je običaj da se za Petrovdan mese kolači sa jabukama koje se zovu „petrovača„.

Kod Srba je Petrovdan slava pekara i ribara. Petrovdan danas kao gradsku slavu slavi i Jagodina. Veruje se da Sveti Petar drži ključeve od raja i da je postavio kovača na Mesec da ga okuje i sačuva za ljude. Nebeska slama  ili Mlečni put i nebeski krst ili sazvežđe labuda pripadaju upravo Svetom Petru.

RECEPT

Petrova pita – Petrovača

Sastojci:

• 1 šolja neotopljene masti
• 1 šolja šećera
• 1 šolja mleka
• 1 celo jaje
• 1 žumance
• brašna po potrebi
• limunova kora
• 1 prašak za pecivo

Fil:

• 1 kg narendanih jabuka (po mogućstvu petrovača)
• prezle
• šećera po želji
• cimet

Priprema:

Penasto umutite mast, jaja i šećer, pa dodajte mleko, rendanu koru limuna i brašno pomešano sa praškom za pecivo tako da se zamesi fino testo, da se oklagija i ne lepi za sto. Testo podelite na dva dela.

Jednu koru stavite u pleh, preko nje fil od narendanih jabuka (jabuke ne treba cediti od soka), prezli i cimeta. Jabuke posuti šećerom i stavite drugu koru.

Pecite pitu u toploj rerni, na blagoj temperaturi. Pečenu pitu posuti vanilin šećerom, a kad se ohladi i šećerom u prahu.

Inspiracija za recept – alo.rs

Fotografije: Wikipedia, Twitter, Pixabay.com, Pinerest, kurir.rs, telegraf.rs, cajeviza.com, czipm.org, vinoconvistablog.files.wordpress.com, spc.rs, quijotediscipulo.wordpress.com, dizajnzona.com, hrvatska-tisina.com