Hirurški rezovi: Srećan mi rođendan! (VIDEO)

Punim 42. Znam, bilo je tih rođendana kada nisam želela da ih proslavljam. Bilo je i uspomena kojih nisam želela da se sećam. Tako je to kad imate granični poremećaj ličnosti i još nekoliko nakarikanih, „začinskih“ dijagnoza. Depresiju, anksioznost…

Ponekad mi se činilo da je ceo moj život jedna obična havarija. Krivila sam sebe za to što sam. Više nema razloga za tim.

Znam da nisam kriva za loše stvari koje su mi se desile, ali sam uvek imala potrebu da se trudim više i jače, da se dokazujem, da me ne bi sve to „pojelo“ i uništilo. Da drugima budem bolja. A drugi, ti drugi… Njih tako ne zanima, pa taman bila najbolja na svetu. Znali su da pitaju „A što se pravdaš?„. Navikli me. Bilo je baš teško ustati sa hladnog parketa, pre 23 godine.

Borba, ali za šta?

Mnogo puta sam samu sebe unižavala. Znala sam da odbacim i ovu mrvicu života želeći da što jače povredim sebe. Plakala sam za propuštenim prilikama za koje ili nisam bila spremna ili nisu bile za mene. Trebalo je da se borim. Ali, za šta? Bila sam bolja od tog. Bila sam. I sad sam.

Pre nekoliko noći sam rekla sebi „Nećeš više!„, dok me je otac, po nebrojeni put, okrivljavao i za ono što jesam i za ono što nisam uradila. U mom slučaju, ne valja ni jedno, ni drugo. „Sad uzimaš svoj život u svoje ruke!„. Ta rečenica je kasno došla, ali je bila neophodna.

Bolno priznanje

Sve što sam želela da kažem pokojnoj majci, rekla sam psihijatru. Posle šest godina od njene smrti. Isplakala sam se i oprostila joj. Rekla sam joj istinu koju bih joj rekla i da je živa. Ostali su odgovori koje nisam dobila. Pitala bih je:

• Što me je pustila da padnem sa litice kad sam imala pet godina?
• Što je mislila da je lažem?
• Što je bila ljubomorna na mene?
• Što me je vređala?

Ona je umrla sa graničnim poremećajem ličnosti, a da nije ni znala da ga ima. Međutim, ostao je otac. On te boljke nema. Ima druge. On me i dalje vređa i nipodaštava. To nije radio pre. Bar ne toliko često. Valjda starost čini svoje.

On je čovek bez osećaja za tuđa osećanja. Ne, nije mi čestitao rođendan jedne godine. I kad je to činio, bilo je kao da treba da podigne tuč i da zamahuje njime. „Ma, ne treba„, pomislih. „To je samo glupi, još jedan u nizu, rođendan„.

I dan danas, koliko god dobra bila, on koristi priliku da me unizi. Znam da se ranije trudio što je najbolje mogao, ali je oduvek bio slab. Svakako, to nije njegova krivica. Ali, nije ni moj problem. I dalje nisam sposobna da ga ostavim.

Zatvaranje vrata

Star je, i svakog trenutka može nešto loše da mu se desi. Neće biti nikog, sem mene, ko bi mu pomogao. Ma koliko kivna bila, on je moj otac. Pa makar mi ne čestitao ni jedan rođendan.

Volela bih da mogu da svoju porodicu, sem ćerke, ostavim iza sebe. Da ih tek, reda radi, pozdravim. Viđam, kad nemam drugog izbora. Odem od njih, blago zatvarajući vrata. Jer, život je nepredvidiv.

Odstranjivanje „tumora“

Odbacila sam mnoge ljude iz života. To je bilo tako potrebno. Gušili su, ugrožavali mi slobodu, sedeli na grudima, pojačavali anksioznost…. Nekoliko hirurških zahvata, bolnih odstranjivanja „tumora“ i – kraj. Sad sam jača od svih koji bi makar i pokušali da mi unište ono što imam. Nije mnogo, ali mi pripada.

Borila sam se za to i znam koliko sam energije, vremena, suza, krvi, živaca uložila. Dobila sam opet depresiju iz koje izlazim, uz malu pomoć. Sama sam sebi najveći neprijatelj, ali moj đavo i ja već duže vreme ne pristajemo na remi.

Greške su me stvorile, njima hvala

Odavno sam napravila jednu veliku grešku koja je trajala skoro šest godina, bacila me u blato, gurnula niz provaliju, pokušala da stavi krst na zemlju ispod koje će ležati moja duša. E pa teško, batice. Eksere ti neću zabijati, svoj krst odavno klešeš sam. Ustala sam, odvojilase od tebe. Nisam bila jaka, ali biću. Polako. Samo znam da me ti više ne možeš povrediti. Nikad i ničim.

Tome je kraj, nema povratka. Kako znam? Jer me ne zanima šta je sa tom osobom. Naučila sam da volim, ponovo. I to baš onako, jako, naglašeno, iskreno.

Sve sam iz prethodnih veza ostavila iza sebe. Bilo je lepih trenutaka, onih manje lepih, ali sve sam zbacila kao am i sad sam slobodna da volim, najjače.

Već vidim da stiže „nezvani“ gost. O ne, na remi ne igramo. Smejem se. Smeje se i on. Pustiće me ovaj put, bio je svedok svih borbi.

Zato sad pišem:

Sad volim.

Sad sam slobodna.

Neka je uzdravlje!

Još jednoj godini dižem čašu, i palim cigaretu.

„Nezvani“ gost čeka da i on nazdravi… Ima vremena. Ovo je moj dan.

Fotografije: Pexels, Nataša Ilić/ličnaarhiva/Facebook, wall.alphacoders.com, eistria.com