Vreme kada je Srbijom vladala žena: Kako je Milica od kneginje postala carica

Bio je prohladan jesenji dan 1405. kada je monahinja Jevgenija predala svoju dušu Gospodu u svojoj zadužbini Ljubostinji, sagrađenoj iste godine kad je i preminula. Sa molitvenikom u ruci, u tim poslednjim trenucima, pored nje je bila Jefimija, supruga despota Uglješe Mrnjavčevića poginulog u bici na Marici 1371. koja joj je i sklopila oči. Kneginja Milica, a onda i monahinja Jevgenija, poživela je kažu spisi, oko 70 godina. U bolu i tišini despot Stefan Lazarević je sahranio majku. Kraj njega je bila supruga Jelena i brat Vuk Lazarević.

Po zvanju, Milica je kneginja. Međutim, posle Kosovske bitke ova vladarka je uspela da stvori svevremenski kult kako svog supruga, tako i sebe. Naučnici smatraju da je i teritorija kojom je upravljao prvo njen muž, a potom i ona, bila dostojna zvanja carice. Tragična pogibija kneza Lazara na Kosovu vinula ih je u besmrtnost i dodelila im je najviše zvanje.

Velika Milica

Vladarka koju naš narod posebno voli i poštuje je knjeginja Milica, supruga kneza Lazara Hrebeljanović obezglavljenog u Kosovskom boju 1389. Milica je rođena oko 1335. godine, vodi poreklo od Nemanjića.  Bila je ćerka kneza Vratka Nemanjića, u narodnoj tradiciji poznatijeg kao Jug Bogdan. Jug Bogdan vodi poreklo od najstarijeg sina velikog župana Stefana Nemanje Vukana Nemanjića, koji je vladao Dukljom. On je imao sinove Đurđa, Stefana i Dimitrija, kasnije monaha Davida. Dimitrijev sin Vratislav je imao sina Vratka, čija je ćerka Milica. Otac kneginje Milice, Vratko, bio je topličko-polimski kralj.

Knez Lazar i kneginja Milica

Pošto je bila u bliskom srodstvu sa carom Dušanom, često je boravila na dvoru, gde su je car i carica Jelena zavoleli. Tako je Milica dovedena na carski dvor. Tu se upoznala i zavolela sa knezom Lazarom Hrebeljanovićem. Lazar je tada bio na službi u carskom dvoru. Milica se za Lazara udala, 1353. godine, uz blagoslov cara Dušana i carice Jelene. Sa Lazarom je izrodila pet kćeri i to Maru, Draganu, Jelenu, Teodoru i Oliveru i tri sina Stefana, Vuka i Dobrivoja. Dobrivoje je umro nedugo posle rođenja. Lazar Hrebeljanović je titulu kneza nosio od 1365, ona je prvi put zabeležena u dokumentima 1371. godine. Knez Lazar i kneginja Milica su živeli u veoma skladnom braku.

Iz pozorišne predstave “Poslednji zmaj”

Tu postoji jedna zanimljivost opevana u pesmi “Carica Milica i Zmaj od Jastrepca“. Prema ovoj pesmi, kneginja Milica je imala ljubavnu aferu sa Zmajem od Jastrepca. Iz te ljubavi, navodno, rodio se despot Stefan Lazarević, kasnije prozvan zmajevitim junakom. Zmajevi su uvek čuvali Srbiju i često su imali veze sa lepim ženama i devojkama iz čijih su se odnosa rađala posebna deca. Sem despota Stefana, zmajeviti su bili i mnogi junaci koji su učestvovali u Kosovskom boju, ali o njima u nekom narednom blogu.

Lazarev grad u Kruševcu

Kneginja Milica i knez Lazar su uredili svoj dvor po ugledu na dvorove cara Dušana i cara Uroša, sa mnogo tepiha, zavesa, slika, sa porcelanskim posuđem. Knez Lazar i kneginja Milica su imali bogatu biblioteku. Na njihovom dvoru su se gde su se okupljali prevodioci i prepisivači, izbeglice iz Vizantije i Bugarske, da prepisuju i prevode svetovne knjige. Velika pažnja se poklanjala istoriji i geografiji, jer se u to vreme javljao sve veći interes za istoriju srpskog i susednih naroda.

Lepota, umetnost, čitanje na srpskom dvoru

Hrebeljanovići nisu sledili primer Nemanjića da ostave rodoslovno stablo u svojim zadužbinama (Ravanica, Ljubostinja), a istorija ne poznaje druge izvore, pa se ni ne zna se tačan red po kome su se rađala njihova deca. Mara je po svoj prilici najstarija od ženske dece, a najmlađa je bila Olivera. Lazarova i Miličina deca su odrasla i vaspitavala se u lepo izgrađenom i dobro opremljenom dvoru kneza Lazara u Kruševcu i za njihovo vaspitanje su bili angažovani mnogobrojni domaći i strani učitelji. Pored opšteg obrazovanja, Stefan i Vuk su stekli i solidno vojno obrazovanje, što je moglo da se vidi na mnogobrojnim turnirima organizovanim na Kruševačkom polju, na kojima su i oni učestvovali. Poznato je da su Lazarova i Miličina deca učila i strane jezike, a devojčice su dobijale dobro domaće obrazovanje. Njihovom vaspitanju je doprinela veoma obrazovana monahinja Jefimija, supruga despota Uglješe Mrnjavčevića, koja je posle tragedije na Marici i kraćeg druženja sa caricom Jelenom, boravila na Lazarevom i Miličinom dvoru u Kruševcu. Na dvoru u Kruševcu razvijani su umetnički talenti. Tako se i despot Stefan oprobao i napisao ljubavnu pesmu “Slovo ljubve“. Po nekim zapisima, pesma je bila namenjena njegovom bratu Vuku, sa kojim najčešće nije bio u dobrim odnosima koji su vodili do ratova. Teške prilike u kojima je živeo i borba za opstanak, uticali su na Stefanov karakter. Istorija tvrdi da je po prirodi je bio blag i da je voleo književnost, ali je iz njega često izbijalo nešto grubo i bezosećajno, što ga je navodilo na dela drugačija od njegove prirode. O tome svedoči i slučaj surovog obračuna sa zarobljenicima prilikom pobune rudara u Srebrenici, pri kraju njegove vladavine. O despotu Stefanu pisaću u nekom od narednih blogova.

U podizanju Kruševca, drugih gradova, crkava i manastira, u Srbiju se unose nove graditeljske i arhitektonske veštine, a sa njima i njihovim opremanjem razvijaju se umetnost, klesarstvo, slikarstvo i vajarstvo. Tada nastaje nova i specifična moravska škola.

Kobno Kosovo

Svi znamo šta se desilona Kosovu 1389. Međutim, ono što treba da znamo je da novija istraživanja pokazuju da mi nismo gubitnici u toj bici. Istorijski podaci govore da se u Srbiji nije pričalo o porazu sve do druge polovine 15. veka, kada su crkveni velikodostojnici vršili propagandu i Kosovski boj predstavili kao poraz. Činjenica koja je izvesna je da je mnogo naše vojske izginulo u bici. Svakako, i da smo pobednici (još se ne zna da li smo pobednici ili je bitka bila nerešena) ono što smo dobili je čista Pirova pobeda. Najteže je bilo kneginji Milici. Pored lične tragedije, bila je odgovorna za srpski narod, za dalju sudbinu Srbije i za svoju decu, koja su bila maloletna. Stefan je imao oko 13. godina, Vuk je bio još mlađi, a Olivera je imala oko 14. godina.

Vuk Branković
Vuk Branković

Vuk Branković se srčano borio na Kosovu, a kasnije su ga  narod i istorija neopravdano optužili za izdaju. Ako uzmemo u obzir da je razbio celo desno tursko krilo u Kosovskoj bici, te priče ni malo ne stoje. Naime, postoji verovatnoća da su se Lazar i Vuk dogovorili da ako jedan bude zarobljen, drugi ostane u životu i preuzme vođenje države. Zato se smatra da Vuk kad je video da je Lazar zarobljen, obustavio napad. Kneginji Milici je Bajazit ponudio vazalstvo, što je bilo izuzetno neobično za ono doba, a to je značilo da je Bajazit veoma cenio Milicu.

Diplomatija, teška rabota

Postoji verovatnoća da je Branković je pokušao da ubedi Milicu u njegov dogovor sa Lazarom, ali Milica nije lako pristajala. Tako postoji verovatnoća da su se njih dvoje posvađali oko teritorija. I tu je počelo Miličino opankavanje Vuka Brankovića da je izdajnik. Postoji jedna nepotvrđena priča da je Milica, navodno, došla glave Brankoviću 1398. Njihova svađa uticala je na ugarskog kralja Žigmunda da brzo ostvari nameru i da upadne u severni deo Srbije. Suočen sa velikom upornošću kneginje Milice, Vuk je više nije pritiskao da se okrene Mađarima, već joj je čak pružao podršku, iako je po nekim izvorima smatrao da bi on trebalo da nasledi preostalu Lazarevu državu.

Kneginja Milica nije bila sigurna šta je najbolje da uradi i nastojala je da čuje što više mišljenja. Odlučila je da ostane u Srbiji i o daljim potezima konsultovala je preživele vojne starešine, plemiće i vrhovno srpsko sveštenstvo i igumane srpskih manastira. Na sastancima sa ovim zvaničnicima, utvrđeno je da je za opstanak bitno da kneginja Milica ostane u zemlji sa svojom porodicom i da ponudi sultanu Bajazitu da stupi kod njega u vazalni odnos, kao što su ranije učinili Vizantija i neki srpski feudalci. Pošto je ovo prihvaćeno i sa time se saglasila i kneginja, ona je obavestila prisutne da je ovlastila čelnika Radiča Postupovića da komanduje preostalom srpskom vojskom i izdala mu naredbu da je obnovi, da popuni tvrđave i obezbedi zaštitu srpskih granica.

Dubrovnik u srednjem veku

Posle Kosovske bitke, prodice sa Kosova su krenule prema Jadranskom moru. Pošto nisu imali čime da hrane decu, prodavali su ih kao roblje na trgu Drijeva na ušću Neretve ili u Dubrovniku. U srednjem veku, na Jadranskom primorju je bila razvijena trgovina robljem, a naročito u Dubrovniku. Dubrovčani su odatle preprodavali slovensko roblje u Italiju i druge zemlje. Tek na inicijativu despota Stefana, Dubrovčani su 1416. godine zabranili ovu trgovinu.

Sultan Bajazit
Sultan Bajazit

Milica je u teškoj situaciji morala da smisli i ono što se zove plan B, u slučaju da Bajazit ipak ne prihvati vazalni odnos Srbije i krene da je porobi. Zato je uputila pismo dubrovačkoj vladi sa molbom da je sa decom i pokretnom imovinom prihvati i zaštiti, ako bude prinuđena da napusti Srbiju. To su Dubrovčani prihvatili. Sultan Bajazit je dugo bio uzdržan, ostavivši Srbiju jedno vreme na miru, jer je bio zauzet gušenjem pobune u Maloj Aziji. Navodno, to je bio glavni razlog njegovog brzog povratka iz Srbije posle Kosovskog boja. Međutim, novija istraživanja kazuju da to baš i nije tako.

Ugarski kralj Žigmund
Ugarski kralj Žigmund

Prvi se “javio” mađarski kralj Žigmund. On je pre Kosovskog boja postigao sporazum sa Srbijom o miru na granicama i za to je primio nadoknadu u srebru. Ali ni to nije bilo dovoljno, pa je iskoristio priliku posle Kosovskog boja da pripoji svojoj državi severne delove Srbije.

Tako je Žigmund na čelu velike vojske, samo tri meseca od Kosovskog boja, upao u Srbiju. Ušao je u Mačvu i Šumadiju, pljačkajući. Pred brojnijim Mađarima, morali su da se povlače malobrojni srpski granični odredi, koji su samo na pogodnim terenima pružali jači otpor. Mađari su zadržali osvojene teritorije.

Kad se turski sultan Bajazit do kraja 1389. učvrstio na vlasti, Srbiju nije napadao, ali je tražio ustupke za postizanje mira. Njegovi izaslanici su krajem te godine došli u Srbiju. Nemajući drugog izlaza, pritisnuta Mađarima sa severa, kneginja Milica i vlastela su morali da prihvate sve uslove.

Srbija je primila na sebe vazalne obaveze prema Turcima. Priznala je vrhovnu vlast sultana Bajazita, obećala plaćanje danka, davanje pomoćne vojske u slučaju potrebe, uz obavezu da Miličina najmlađa ćerka Olivera dođe u Bajazitov harem.
Pored toga, Srbija je pristala da u Golubac i neke druge pogranične gradove i palanke, uđe turska vojska da bi kontrolisala kretanje Mađara. Zauzvrat, Turci su obećali Srbima pomoć da isteraju Mađare. Srpska vojska je, uz pomoć Turaka, posle teških borbi uspela da istera Mađare. Bajazit je pomogao Srbima da suzbiju novi upad Mađara, čija je vojska bila prodrla čak do Kruševca i da pojača neke svoje garnizone, koji su bili ključni za zaštitu od Mađara.

Kult kneza Lazar stvorila – Milica

Mošti kneza Lazara

Tragajući za telom kneza Lazara, kneginja Milica je preko svojih ljudi saznala da se njegovo telo nalazi balsamovano u crkvi Vaznesenja u Prištini. Nije poznato ko je i kako sa bojnog polja izneo telo i predao ga kaluđerima da ga balsamuju i čuvaju. Postoji više verzija ove priče. Navodno, vojnici turskog vazala Konstantina Dejanovića, koji je bio naklonjen knezu Lazaru, dobili su dozvolu od Bajazita da odnesu telo. Druga mogućnost je da su kaluđeri i narod sutradan posle Kosovske bitke pretražili bojište, našli i izneli kneževo telo, pošto je Bajazit već ujutro pokrenuo svoju vojsku sa Kosova.

Kneginja Milica je  imala velikog udela u ustanovljenju kulta kneza Lazara. Presudan trenutak je bio kada je, nedugo posle Kosovske bitke, u kući Lazarevića doneta odluka o prenosu kneževih moštiju iz Prištine u njegovu zadužbinu, manastir Ravanicu. Kneginja Milica je uz Bajaztovu dozvolu u zimu 1392. sa crkvom i velmožama organizovala prenos moštiju iz Prištine do Ravanice, po najvećoj hladnoći u februaru te godine. U susret povorci, na izlazu iz Ibarske klisure, izašla je kneginja Milica sa decom, dvorskim plemićima, vojvodama i crkvenim starešinama, prateći kneževe mošti do Ravanice. Tu se opelom visokih crkvenih dostojanstvenika završila ova tužna svečanost. Knez Lazar je prva svetovna ličnost izvan vladarskog roda Nemanjića koja je proglašena za sveca.

Svečanoj i ujedno tužnoj povorci, koja je krenula iz Prištine, pridružio se i zet kneza Lazara, Vuk Branković, sa ženom Marom i svom svojom vlastelom. I ovo samo govori da nema reči o izdajstvu. Po pisanim dokumentima Konstantina Filozofa, tada “nije bilo mesta u Srbiji gde se nije čulo ridanje i vapaj koji se ne može ni sa čim uporediti.”

Početkom 1390. godine došlo je do prvog susreta sultana Bajazita i Stefana Lazarevića, koji je tada, zajedno sa bratom Vukom, odveo sestru Oliveru u Bajazitov harem. On je Stefana sa srpskim poslanstvom veoma ljubazno primio, pa će se njihovi odnosi razvijati veoma dobro. Stefan je pokazao iskrenost i postojanost, a Bajazit se kasnije javljao čak i u ulozi zaštitnika Srbije.

Tužno odrastanje

Despot Stefan Lazarević
Despot Stefan Lazarević

Odrastanje despota Stefana Lazarevića nije bilo lako. Sav taj veliki teret, Stefan možda ne bi izdržao, da se uz njega nije našla majka Milica, koja je umesto sina upravljala državom do njegovog punoletstva. Sve do svoje smrti, stajala je uz sina, pomagala mu savetima i često nalazila izlaz iz teških prilika. Kada je umro despot Stefan 19. jula/1. avgusta 1427. godine, žalili su ne samo Srbi, već i Dubrovčani, Kotorani, Venecija i Mađarska.

Vuk Lazarević

Vuk Lazarević je sa Stefanom i srpskim oklopnicima, učestvovao je u boju kod Angore 1402. godine, gde je Bajazit potučen i zarobljen. Kada je Đurađ, sin Stefanove i Vukove sestre Mare, sa Turcima krenuo na Stefana, nezadovoljan što ujak nije hteo da mu vrati deo zemlje Brankovića na Kosovu, koju je dobio od Bajazita, Vuk je sa delom srpske vojske učestvovao u bici protiv Đurđa i bio potučen kod Lipljana. Zbog Stefanove kritike zbog lošeg predvođenja srpske vojske u ovom boju, uvređeni Vuk se priključio Bajazitovom sinu Sulejmanu, jednom od pretendenata na turski presto. Ovaj sukob među braćom teško je pogodio kneginju Milicu, koja odlazi kod Sulejmana, posreduje u njegovom primirju sa sinom Stefanom i uspeva da vrati Vuka u Srbiju i pomiri sa bratom. Međutim, u njemu se javilo nezadovoljstvo zato što mu brat Stefan nije ustupio polovinu srpske despotovine i to je često bio razlog njihovih svađa. Dok je kneginja Milica bila živa, uspevala je da smiruje strasti između Vuka i Stefana. Kad je Milica umrla, Vuk se osilio pa je  na kraju je napustio dvor i otišao kod Sulejmana. Navodno, na to ga je nagovorila sestra Mara i njen sin Đurađ, koji su tad još bili u lošim odnosima sa Stefanom.

Mošti Svete Petke
Mošti Svete Petke

Dok je bila u Jedrenama 1398. godine, kneginja Milica je uspela da dobije dozvolu od Bajazita za prenos moštiju Svete Petke iz Vidina u Srbiju. Slovo o prenosu moštiju napisao je 1404. ili 1405. godine Gligorije Camblak, ukazujući da je prenos moštiju bio zalog spasenja srpske zemlje, čega je bila svesna i kneginja Milica. Mošti su ostale u Beogradu sve do osmanskog osvajanja Beograda 1521. godine, kada su mnogi Srbi iseljeni u Carigrad. Tada su, po odobrenju Turaka, poneli ono što su mogli, pa i svoje svetinje – mošti Svete Petke, carice Teofane i nekoliko ikona. Oni su se naselili u okolini Carigrada, gde su sagradili i crkvu posvećenu svetoj Bogorodici, koja je izgorela 1955. godine.

Kneginja Milica je oprezno i mudro upravljala Srbijom, sve do punoletstva sina, despota Stefana Lazarevića. Stefan je, postavši punoletan oko 1393. godine, preuzeo vlast u Srbiji. Bez obziora na vazalstvo, Srbija je išla napred. Pošto je Stefan pruzeo vlast, Milica odlazi u manastir i postaje monahinja Jevgenija. Ipak, vlast nije predavala tako lako, pa se i dalje osećala njena umešanost u državničkim poslovima.

 

Fotografije: Tumblr, Pinterest, politika.rs, novosti.rs, dnevno.rs, srbin-info.rs, czipm.org, crveneberetke.com rs, vikingsword.com

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Ostavite komentar

%d bloggers like this: