Zmajeviti junak gradio manastir: Manasija pleni svojom lepotom i okuplja nove vitezove (VIDEO)

Na mestu odakle može lepo da posmatra svoju zemlju, uzdiže se manastir Manasija. Ne bez razloga nazvan “najlepši manastir u Srbiji“, po Braničevskom tefteru iz 1467. U kraju ga znaju i kao manastir Resava. Stil gradnje pripada takozvanoj moravskoj školi.

Freska despota Stefana Lazarevića u manastiru Manasija

Manastir je gradio jedan vitez. I to ne bilo kakav vitez. Bio je to vitez Reda zmaja, srpski depsot Stefan Lazarević. Sin kneza Lazara Hrebeljanovića i kneginje Milice. Ako se udubimo u priču o Redu zmaja i povežemo ga sa zmajevitim junacima kod nas, možemo da kažemo da je po toj legendi Zmaj od Jastrepca otac velikog despota i da zato ovaj junak nosi zmaja na svojim grudima. I ne samo on. Sećate se ovog inserta iz igrane serije “Moj rođak sa sela“? Svojevremeno sam ga i ja dobila u poruci na jednoj društvenoj mreži. Jedna od teorija kako je sultan Murat stradao:

Zmajeviti su bili junaci Kosovske bitke počev od Miloša Obilića. Zmajeviti su i Kraljević Marko, Ljutica Bogdan, Banović Strahinja, ali i sprska loza Nemanjića je “oplemenjena” zmajevitim junacima poput cara Dušana. Da sada ne bih šrila priču, pomenuću da Red zmaja sigurno nije nastao godinu dana pošto je Manasija počela da se uzdiže iznad Despotovca. Neka istorijska istraživanja kažu da je bar dva veka prošlo od osnivanja do prvog zvaničnog pomena koje mi imamo, a to je 12. decembar 1408, a gde stoji i ime despota Stefana.

Konstantin Filozof beleži da su manastiru postavljeni temelji 1407. godine. Gradnja je trajala više od deset godina, a sudeći po letopisima Konstantina Filozofa, manastir Manasija je završen 1418. kada su došli i uselili se monasi. Manastirska crkva je posvećena Svetoj Trojici.

Vitez nije gubio vreme. Manasija je postala kulturni centar despotovine. Osnovana je takozvana Resavska škola, prepisivački centar kao i prevodilačko mesto tokom celog 15. i 16. veka.

Zmajevito poreklo ktitora manastira

Despot Stefan Lazarević je iznenada preminuo 19. jula/1. avgusta 1427. godine, od srčanog udara. Krenuo je iz svoje letnje rezidencije u selu Belo polje ka Beogradu i zastao kod mesta Glavica, gde je imao svoju zadužbinu. Taman je ručao i pošao u lov, kada ga je na konju zadesila smrt. Prema despotovim biografima, poslednje reči su mu bile: “Po Đurđa, po Đurđa“, a mislio je na Đurđa Brankovića. Kad je umro, kažu neki, zacrnelo se nebo iznad Beograda. Na mestu gde je preminuo despot Stefan podignut je stub u Markovačkim Crkvinama kod Mladenovca.

Ploča na mestu despotove smrti kod Mladenovca

O despotu Stefanu ću izdvojiti jedan ceo blog post, jer je toliko zanimljivosti o njemu da ne može da stane u jednu priču o Manasiji. Evo da vam samo zagolicam maštu: Zna se da despot Stefan nije imao potpomaka. Međutim, narodno predanje koje je zabeleženo u Vukovom “Srpskom riječniku” kaže da je upravo on otac Janoša Hunjadija (Sibinjanin Janka), a način na koji je dobio sina Janka i ćerku Janju, prema Veselinu Čajkanoviću, govori o njegovom “zmajevitom poreklu” i mitološkom predanju koje ga prati. Ali o tome u zasebnom tekstu. 🙂

Gde počiva despot?

Nadgrobna ploča despota Stefana Lazarevića u manastiru Manasija

Do skora se verovalo da despotove mošti počivaju u manastiru Koporin. Međutim, kada je počela restauracija manastira Manasija 2005. godine, došlo je do otkopavanja i nađene su mošti u samom manastiru. Antropolog i paleopatolog Srboljub Živanović smatra da su mošti despota Stefana otkrivene početkom osamdesetih godina prošlog veka u manastiru Koporin. On te svoje tvrdnje pravda na osnovu analiza oštećenja na kostima. Živanović tvrdi da one odgovaraju povredama za koje se zna da ih je imao despot.

Manastir Koporin

Nasuprot njemu, arheolog Marin Brmbolić smatra da su mošti nađene u Manasiji upravo despotove. Te tvrdnje potkrepljuje činjenicom kako je grob položen u crkvi na isti način kao što su položeni grobovi Stefana Nemanje u Studenici i kralja Milutina u Kraljevoj crkvi u Sofiji. Uz pomoć DNK analize pronađenih moštiju ispod Manasije, utvrđeno je da su kosti despotove sa 99,9378 odsto tačnosti.

Vuk Lazarević

Živanović opet smatra da je, ipak, tu reč o Lazarevom mlađem sinu Vuku. Celokupna slika nije potpuna, jer ne postoji DNK analiza kostiju koje počivaju u Koporinu, pošto vladika Braničevski nije dao saglasnost za njihovu analizu. Pitam se zašto? 😉

Manastir čuvaju zidovi

Ceo kompleks manastira je opasan velikim zidovima koji su služili za odbranu. Utvrđenje ima 11 kula. Razmaci među kulama su veći na istočnoj, a manji na zapadnoj strani, zbog lakše odbrane od napada. Kule su povezane odbrambenim zidovima da bi branioci mogli da se kreću. Najviša je donžon kula, poznatija kao Despotova kula koja je izuzetak, jer se u nju ne može ući sa bedema. Na udaljenosti od dva metara oko čitavog utvrđenja podignut je još jedan odbrambeni zid. U manastiru je sačuvana samo trećina fresaka, a živopis Manasije spada u najveće domete srednjovekovnog slikarstva.

Zna se da je manastir stradao u požaru 1456. godine. Turci su osvojili Manasiju 1458. godine. Kako se pomerala granica zemlje prema severu, tako je i manastir izgubio značaj za Turke. Jedino su seljani iz Orašja vodili računa o Manasiji. Godine 1516. se prvi put pominje da u tvrđavi imam i hatib, što pokazuje da je tu jedno vreme postojala muslimanska bogomolja. Austrougari su 1689. zauzeli manastir, ali su ga Turci brzo povratili. Manasija dolazi ponovo pod upravu Austrougara kada je zabeležena intenzivnija gradnja i obnova. Priprata je završena 1735.

Od tada se u manastiru ništa nije radilo što je dovelo do toga da utvrđenja propadaju. Zbog toga su 1929. godine porušeni gornji delovi kula, zidovi su poravnati i njihove površine su zalivene betonom. Tako su porušeni originalni delovi kula i zauvek uništeni materijalni ostaci za njihovu obnovu.

Manasija je od 1954. godine ženski manastir, a za potrebe sestrinstva je sagrađen konak 1977. godine.

Južno od crkve nalazi se trpezarija, pravougaonog oblika. To je najbolje očuvana građevina prvobitnog manastirskog naselja. Trpezarija je mogla da primi 250 do 300 osoba. Sastojala se od dva prizemlja i sprata. Prizemlje je služilo za čuvanje hrane, a na spratu je bila prostorija za ručavanje, a smatra se i da je bila oslikana.

U današnje vreme, pred Veliku Gospojinu se dešava viteški festival gde dolaze ovovremenski vitezovi iz celog sveta da pokažu svoju veštinu baratanja srednejvekovnim oružjem. Na neki način nas tako vraćaju u prošlost, a ceo kraj oživi uz zvekete oružja.

 

Fotografije: Nataša Ilić, Wikipedia

Ostavite komentar

%d bloggers like this: