Igralište za čentavre Na divanu

Najveći od najvećih: I dalje mislim da nisi ovo zaslužio, Dušane!

By sultanija / 20. decembar 2017.

„On nagnu pehar i ispi ostatak vina. Spusti ga na sto kraj sveće lojanice. Plamičak je izgarao. Poslednjiim treptajima svetla on primeti bledičast, belast odsjaj na rubu svog pehara. Tužno se osmehnu. Otrov je bio premazan samo na polovini ivice. Lazar je pio sa neotrovne strane. Dušan tiho izusti: „Bar se ti, dete, ne otrova“.

Dušan Stefan Nemanjić, car Silni, umro je 20. decembra 1355. godine ili 6863. godine od postanka sveta,  u svojoj 48. godini života. Neki kažu nekoliko dana pošto je pao u postelju. Sahranjen je uz sve počasti u svojoj zadužbini – crkvi Svetih arhanđela kod Prizrena, u podnožju njegove Šar-planine.

Ne zna mu se mesto i čas smrti. Bog zna.“

Odlomak iz knjige „Zmaj i ždral“ Aleksandra Tešića

Jednom sam u belešci na popularnoj mreži Fejsbuk napisala da Dušan nije ovo zaslužio. Na kraju ove knjige sam plakala. Ne znam, možda nisam u pravu da nije zaslužio. Dozvolite mi da mislim da nije. Pokušaću da ispravim tu nepravdu ovim tekstom.

Dušan je, prema nekim nepouzdanim izvorima, bio lep muškarac, veoma visok i razvijen. O tome sam pisala u pomenutoj belešci. Kažu da su mu se divili gde god da se pojavio. Bez dvoumljenja, bio odličan vojnik, veoma hrabar, doličan predstavnik svojih predaka.

Malo (ili malo više) o Dušanu

Dušan je bio drugi sin Stefana Dečanskog, sina kralja Milutina. Rođen je negde između 1308. i 1312. Pošto je Dečanski poražen u sukobu sa svojim ocem, Milutin je 1314. naredio da se on oslepi i pošalje u izgnanstvo u Carigrad.

Dečanski je u Carigradu s porodicom boravio sedam godina. Tu mu je umro mlađi sin Dušica. Stariji Dušan je dobio priliku da se upozna s vizantijskom sredinom. Porodica je bila smeštena u manastiru svetog Jovana Preteče.

Po povratku u Srbiju, Stefan Dečanski je na upravu dobio grad i župu Budimlju. Prema rečima biografa Stefana Dečanskog iz kasnijeg vremena, Grigorija Camblaka, Dušan je jedno vreme boravio na dvoru kralja Milutina. Posle smrti kralja Milutina 1321. u Srbiji su počele borbe za presto gde je profitirao Stefan Dečanski.

Do kraja 1321. godine Srbija je dovedena u mir. Stefan Dečanski je krunisan januara 1322, a njegov sin je proglašen za mladog kralja. Tada je Dušan dobio vladarsko ime Stefan, kojim se služio do kraja života. Dvor mladog kralja nalazio se na obali reke Drimac. Dušan je na upravu dobio oblast Zete, ali pošto je tada imao 14 godina, Zetom su vladali kraljevi službenici o kojima se malo zna.

Stefan Uroš III Dečanski je 1329. poslao na sina „bezbožne pogane babune“ ili bogumile. Ovo je bio prvi pomen učešća Dušana u nekom ratu. Posle pobede kod Velbužda, Stefan Dečanski se posvetio podizanju svoje zadužbine manastira Dečani. Tu je učestvovao i Dušan. Dobri odnosi imeđu oca i sina, nisu dugo potrajali.

Nićifor Grigora tvrdi da je uzrok bio to što se Stefan Dečanski ponovo oženio i počeo da dobija decu, pa je to uznemirilo mladog kralja. Sam Dušan je zabeležio da su ljudi bliski njegovom ocu uticali na Dečanskog da se sukobi sa njim.

Stefan Dečanski je sa vojskom upao u sinovljevu zemlju, a Dušan se sa vojskom povukao na levu obalu Bojane. Sukobljene strane su razmenjivale poslanstva i mir je, najzad, sklopljen.

Mir između sina i oca kratko je trajao. Anonimni biograf Stefana Dečanskog kaže da je kralj pozvao sina na sastanak, a da je Dušan naslutio opasnost i sa bliskim ljudima poželeo da napusti zemlju. Oni su ga od toga odvratili i tražili su da se Dušan sukobi sa ocem. Dušan je na kraju pristao, pa su krajem avgusta 1331. godine Dušan i njegovi saveznici krenuli iz Skadra ka Nerodimlju, gde se nalazio dvor kralja Stefana.

Stefan Dečanski je bio iznenađen napadom. Sklonio se u tvrđavu Petrič. U tvrđavi nije bilo uslova da pruži duži otpor, pa je Dečanski zarobljen. Zatvoren je u Zvečanu gde i umro. Nićifor Grigora pominje da je Stefan Dečanski zadavljen, po naredbi vlastele.

Krunisanje Dušana za kralja

Danilo II je na Rođenje Presvete Bogorodice 1331. godine krunisao Dušana za kralja u Svrčinu. Pošto je uz pomoć vlastele stupio na vlast, Dušan je morao da ispuni njihova očekivanja i da pođe u osvajačke pohode ka jugu. Tamo se srpska država nije širila još od vremena kralja Milutina.

U jesen 1331. Dušan je krenuo u prvi pohod i osvojio je teritoriju do Strume i Amfipolja sa Strumicom i okolnim mestima. Ratovao je u Makedoniji, gde je osvojio važne gradove Ohrid i Prilep. Planirao je napad na Vizantiju.

Glavni Dušanov saveznik Sirgijan je umro, pa su vizantijski car i srpski kralj sastali na reci Galik, nedaleko od Soluna i sklopili mir. Taj mir je svima odgovarao. Dušan je trebalo da smiri prilike na severnoj granici svog kraljevstva gde je napadala Ugarska, dok je vizantijski car hteo da se posveti sređivanju carstva na teritoriji kontinentalne Grčke. Po sporazumu, Dušan je vratio deo osvojenih gradova, ali je zadržao Ohrid i Prilep, dva najvažnija grada osvojena u ovom ratu.

Iako je 1335. jedan ugarski napad odbijen, na severnoj granici je često dolazilo do sukoba. Ugarski kralj je opet napao Srbiju i ušao je duboko u srpsku teritoriju južno od Save. Ugarska vojska se povukla krajem godine. I pored svih problema koje je Dušan imao u ovom delu carstva, severna granica je za njega uvek predstavljala mnaje važni front, a glavni napori bili su usmereni ka južnoj granici i vizantijskim teritorijama.

Godine 1336. u Radovištu došlo je do drugog susreta srpskog kralja i vizantijskog cara. Ubrzo je došlo do novih nemira u Vizantiji, jer je car Andronik III Paleolog preminuo, a njegov biološki naslednik Jovan V Paleolog bio je  mlad da bi carovao. Sledeći je bio Jovan Kantakuzin.

Stefan Dušan je promenu u Carigradu iskoristio za nove pohode. Dušanov pohod zabeležio je Jovan Kantakuzin. Prema Kantakuzinovom pisanju, Dušan je, saznavši za smrt vizantijskog cara, napao deo Makedonije koji je još bio pod vizantijskom vlašću, prošao je pored Soluna i stigao do sela Krićani. Jovan Kantakuzin je tada poslao poslanike ka Dušanu i mir je obnovljen.

U narednim godinama dok je bilo nemira u Vizantiji, car Dušan je napravio pakt sa Jovanom Kantakuzinom i zajedno su osvajali mnoge teritorije. Zna se da je srpska vojska u doba Dušanovog prijateljstva sa Kantakuzinom osvojila Kroju i Valonu u Albaniji. Tokom 1345. i 1346. godine osvojeni su gradovi Kostur, Berat i Kanina. Na povelji od marta 1343. godine Dušan se potpisivao kao kralj i samodržac svih srpskih i pomorskih zemalja i čestnik grčkih strana, što jasno pokazuje proširenja srpske države u tom periodu.

Kantakuzin je posle nekoliko osvajanja učvrstio vlast i smatrao je da može i bez Dušana da osvaja. Iako su se razišli, ni jedan ni drugi nisu hteli da se međusobno napadaju. Međutim, situacija se promenila i Dušan je dva puta pokušao da uhvati Kantakuzina, ali mu nije pošlo za rukom. Kasnije je došlo do otvorenog sukoba, ali je Kantakuzin uspeo da odbije napade srpske vojske.

U svojim osvajanjima Dušan je uspeo da zauzme grad Ser, septembra 1345. Ser je od tog dana bio važno mesto u državi Stefana Dušana koji je u njemu često boravio. U ovom pohodu, Dušan nije osvojio samo Ser, već i druge krajeve jugoistočne Makedonije, između Strume i Meste.

Već oktobra 1345. Dušan je poslao pismo mletačkom duždu u kome tvrdi da je on gospodar skoro celog carstva Vizantije (lat. fere totius imperii Romaniae dominus). Tada je pod srpsku vlast potpala i Sveta gora. Dušan je brzo uredio odnose sa Svetom gorom i to tako što je u molitvama prvenstvo dao pominjanje vizantijskog cara, a za njim srpskog kralja.

Svetoj gori je potvrđena autonomija. Srpski kralj je ovim ugovorom dobio legitimitet svojih osvajanja. Pored pomenutih oblasti, pod srpsku vlast je potpala i Verija, grad koji je čuvao zaleđe Soluna.

Osvajanjima iz 1345. završena je jedna etapa Dušanovih pohoda na vizantijske teritorije. U istoriji postojala su neslaganja oko toga dokle je dopirala srpska jugoistočna granica. Georgije Ostrogorski zaključio je da je srpska država obuhvatala sve teritorije do klanaca istočno od Hristopolja. Tu se se srpska granica nije se menjala sve do Dušanove smrti.

Kralj pa – car

Dušan je prilikom sticanja carske titule nastojao da prati vizantijske uzore. Pre krunisanja obavljalo se proglašenje, što je Dušan i učinio između novembra 1345. i januara 1346. godine. Pojedini istoričari veruju da je ceremonija proglašenja obavljena na Božić 1345. godine u Seru, a Svečanost carskog krunisanja obavljena je u Skoplju, na Uskrs 16. aprila 1346. godine.

Između ova dva događaja u Srbiji su istovremeno postojali i kraljevstvo i carstvo, pa se Dušan na natpisima na novcu pominje kao Rex Rascie – Imperator Romaniae  ili kralj Srbije – car Vizantije.

Takođe, pre krunisanja Dušan je morao da uzdigne srpsku arhiepiskopiju na rang partijaršije, jer je samo patrijarh mogao da kruniše kandidata za cara. Proglašenje Joanikija za patrijarha obavljeno je uz pomoć bugarskog patrijarha Simeona, koji je prisustvovao svečanosti u Skoplju.

Nije moguće sa sigurnošću odrediti kada je Joanikije postao patrijarh. Pretpostavlja se da je to bilo negde između januara i aprila 1346. godine. Činu krunisanja prisustvovali su ohridski arhiepiskop, bugarski patrijarh, svetogorski prot, kao i igumani i starci svetogorskih manastira.

Reakcije na cara

Zvanična reakcija Vizantije i vaseljenske patrijaršije usledila je nekoliko godina kasnije, kada je vaseljenski patrijarh Kalist bacio anatemu na srpskog cara, patrijarha i arhijereje i na taj način ih isključio iz pravoslavnog sveta. Glavni činioc ovog čina bio je Jovan Kantakuzin.

S druge strane, reakcija Jovana V je bila sasvim drugačijeg karaktera. On je krajem proleća 1351. sklopio sporazum o savezništvu sa Dušanom. U julu 1351. Jovan V je izdao povelju manastiru Hilandaru u kojoj je nazvao Dušana preuzvišeni vasilevs Srbije i voljeni stric carstva mi kir Stefan.

Ovde je vizantijski car svakako priznao Dušanovu carsku titulu, ali je ona bila ograničena samo na Srbiju i to je bilo najveće priznanje koje je vizantijski car mogao da da. Dušan je bio spreman da Jovanu V prizna titulu cara Romeja i na taj način prvenstvo u hrišćanskom sistemu vladara. Dušanovu carsku titulu priznali su i svetogorski kaluđeri, ali uz uslov da u svojim molitvama na prvom mestu pominju vizantijskog, pa tek onda srpskog cara.

Dubrovčani i bosanski velikaši su u pismima kau Srbiji Dušana oslovljavali kao cara, međutim ne i u pismima upućenim ka Ugarskoj. Ugarska nije priznavala promenu u tituli i Dušanu se obraćala kao kralju Raške. Isto je činio i papa. Mletačka republika se Dušanu i Urošu obraćala kao carevima, ali i kao kraljevima (rex) pri čemu je, u drugom slučaju, dodavan epitet Raxie et Grecorum (Raške i Grčke).

U narednim godinama, Dušan je utvrdio osvojene teritorije i krenuo je prema Solunu. Na samom bedemu grada sastao se sa Jovanom Kantakuzinom. Dušan je izneo predlog da svako zadrži ono što je osvojio, dok je Kantakuzin to odbio. Vojske su stajale jedne naspram druge, ali niko nije hteo prvi da napadne. Istoričari tvrde da je to zato što niko nije bio siguran u svoju pobedu, pa su se vojske razišle.

Pred smrt, car Dušan je morao da se preorjentiše na severne granice i sukob sa Ugarskom. O poslednjim danima života cara Dušana malo se na. Preminuo je u nedelju, 20. decembra 1355. godine, smatra se u mesu Devol ili Diabolis u današnjoj Albaniji. Sahranjen je u svojoj zadužbini manastiru svetih Arhanđela, nedaleko od Prizrena.

Ništa bez zakona

Jedno od obeležja Dušanove vladavine bio je i „Zakonik„. Izdat je veliki broj povelja. Još dok je Dušan bio kralj, na srpski jezik je preveden „Sintagmat“ Matije Vlastara, koji predstavlja pravnu enciklopediju napisanu 1335. godine.

Po ondašnjim shvatanjima, Dušan je sa dobijanjem carske titule dobio pravo da postavlja zakone opšteg karaktera. Prvi deo „Zakonika“ proglašen je 21. maja 1349. godine u Skoplju i sastojao se od 155 članova. Drugi deo je donet 1354. godine i sastojao se od 66 članova. Sastavljači nisu poznati, a verovatno su bili dvorani čija je služba bila povezana sa sudstvom.

Sadržaj „Zakonika“ je raznovrstan i nastojao da obuhvati gotovo sve oblasti života, ali je pojedinim oblastima posvećena već ai drugačija pažnja. Srbija je iza sebe imala dugu pravnu tradiciju, pa su neke oblasti bile dobro zakonski regulisane.

„Zakonik“ je nastavio da živi dugo posle Dušanove smrti. Primenjivao za vreme Dušanovog naslednika, cara Uroša. Nije poznato da li je imao primenu tokom poslednjih decenija srpske srednjovekovne države. Sa konačnim padom srpske srednjovekovne države pod tursku vlast, smanjilo se područje na kome su se mogle primeniti odredbe „Zakonika„.

Ovo su samo neki od delova „Zakonika“ o kome ću pisati kad za to dođe vreme:

O ubistvu: Ko se nađe da je ubio oca ili mater, ili brata, ili svoje čedo, takav ubica da se spali na ognju!

O prodavanju hrišćana: I ko proda hrišćanina u drugu neverničku veru, neka mu se ruka odseče i jezik sareže!

O bludu vlastelinke: Ako vlastelinka učini blud sa svojim čovekom, da im se obema ruke odseku i nos sareže!

Veliki ktitor

Kao i njegovi prethodnici, i Dušan je bio veliki ktitor. Pored mnoštva obnovljenih crkava, podigao je i manastir svetim arhanđelima Mihailu i Gavrilu kod Prizrena.

I dan danas u Grčkoj postoji izreka prema kojoj plaše decu da će ih posetiti car Dušan Silni, što je jednako Baba Rogi u našoj tradiciji.

Gresi cara Dušana

Ipak, gresi se ređaju jedan za drugim. I zbog njih Dušan nije sveti. Niti će biti. Očigledno.

Postoje bar četiri ozbiljna razloga. Prvi je onako najbliži običnom čoveku , ali, istovremeno, i najmanje uverljiv. Reč je o Dušanovom nepoštovanju strogih pravila jedinstvene republike pravoslavnih monaha na Svetoj gori.

Ondašnji srpski car sklonio se na Atos zbog kuge, poznate pod imenom „crna smrt“ koja se u ono vreme pojavila u azijskim stepama i odatle se širila se na istok i na zapad. Ova strašna pandemija je u razdoblju od 1347. do 1353. godine pokosila trećinu ondašnjeg evropskog stanovništva. Prema nekim procenama stručnjaka za istorijsku demografiju, ova pošast odnela je oko 75 miliona ljudi.

Da bi svoju porodicu i sebe spasao bolesti kojoj nije bilo leka, a koja se širila velikom brzinom, car Stefan Dušan se u zimu 1347. na 1348. sklonio u najbolji mogući „karantin“ – Svetu goru. Sveta gora je bila pod srpskom vlašću od 1345. do 1371. godine. Srpski car je na Atos došao sa suprugom Jelenom i sinom Urošem. Tako je prekršio pravilo po kom je ženama bio zabranjen pristup na istočni „prst“ poluostrva Halkidiki.

Carica Jelena je bila jedna od retkih žena koje su boravile na Svetoj gori. Naravno, postoji priča da su caricu nosili i tako nije prekršeno pravilo, jer nije ni stupila nogom na tlo Svete gore. Ipak, neki smatraju da je to bio neoprostiv prestup zbog kog Dušan nije kanonizovan. Zdravorazumski, ovaj razlog može pre da se svrsta među anegdotske.

Vladimir Ćorović u „Istoriji Srba“ o Dušanu piše: „Taj silni car, koji je gospodario na Balkanu, bio je neobično popustljiv prema svojoj ženi Jeleni, koja je više nego ijedna druga vladarka pre nje uticala na državne poslove i na cara lično…„.

Jelena je bila bugarska plemkinja. Imala je 21 godinu kad se 1332. udala za dve godine starijeg Dušana, koji tek što je nasledio presto. Iako je njihov brak sklopljen iz političkih razloga, bili su zajedno 33 godine, sve do Dušanove smrti. Istoričari nemaju visoko mišljenje o Jeleninoj naravi i karakteru, ali joj je Dušan mnogo verovao.

Jelena je teško ostajala u drugom stanju. Četiri godine po venčanju, bračni par nije imao poroda. Na nagovor vlastele i sveštenstva, Dušan je pristao da se oženi Elizabetom, ćerkom nemačkog kralja. Nemačka princeza, koju niko ništa nije pitao, umrla je pred polazak na put.

Navodno, kad je saznala za planove svog supruga, Jelena je požurila da rodi. Naravno, muško dete. Većina istoričara misli da je „na sumnjiv način“ dobila sina Uroša. Zbog nje je Dušan bio spreman da se suprotstavi i crkvi.

Drugi razlog za to što Dušan nije svetac je optužba za oceubistvo. Poznato da je Dušan u leto 1331. godine zbacio oca, kralja Stefana Dečanskog sa prestola i došao na čelo srpske države. Dušan je bio je sve ono što je srpska vlastela čekala vekovima – sposoban, hrabar i odlučan. Dao im je priliku da osvajaju, šire se i donose ratni plen. Zato i ne čudi što je najveći broj srpskog plemstva, nezadovoljan popustljivom politikom prema Bugarskoj i Vizantiji, u sukobu Dušana i njegovog oca, tadašnjeg kralja Stefana Dečanskog, stao na stranu mladog kraljevića. U jesen 1330. godine došlo je do otvorenog sukoba sina „mladog kralja” Dušana i oca kralja Stefana Uroša III Dečanskog. Iz ovog sukoba, Dušan je izašao kao pobednik i oca je zatočio u tvrđavi u Zvečanu.

Posle Dušanovog krunisanja, Stefan Dečanski je umro 11/24. novembra 1331. godine i sahranjen je u svojoj zadužbini, manastiru Visoki Dečani. Iako je se u školama uči da je umro prirodnom smrću, postoje izvori koji tvrde da je Dušan popustio pred vlastelom i naredio da se njegov otac pogubi. Istoričari tvrde da Dušan tako nešto nije učinio, već da ga je vlastela svojevoljno ubila.

I pored svega, tu je „krivica“ je pala na Dušana. Vizantijski istoričar Nićifor Grigora, koji je bio dobro upućen u prilike u Srbiji, smatrao je da je vlastela odigrala ključnu ulogu, a da je glavni u skobu bio Dušan. Nije isključeno da se kraljević uplašio za nasleđe, jer mu je otac imao i decu iz drugog braka sa vizantijskom princezom Marijom Paleologinom. Dušan je rođen u prvom braku Stefana Dečanskog i majka mu je bila Teodora, ćerka bugarskog cara Smilca.

Opisujući okolnosti pod kojima je došlo do pobune u Srbiji, Nićifor Grigora zabeležio je sledeće: „Sina (Dušana) to je nagonilo na strah i podozrenje koje su verovatno njegovi vršnjaci posejali u njegovu uzburkanu dušu, tako da se na kraju odlučio da se odmetne i ustane na oca… Zatim su ga (Stefana Dečanskog) stavili u tamnicu protiv volje i uz negodovanje sina, koji je ipak ćutao ne mogući se suprotstaviti sili mnoštva jer se bojao da i njega samog ne zadesi neko zlo. Nije prošlo mnogo dana, a staroga kralja udavili su u tamnici i tako su njegovom životu dali gorak kraj umesto onih slatkih trenutaka sreće„.

Činjenica da je car Stefan Dušan umro mlad i u punoj snazi, kada se spremao na pohod za osvajanje Carigrada, i danas je predmet teorija zavera. Od onih kao što je priča ona o prokletstvu Stefana Dečanskog, do priče o trovanju.

Treći razlog zbog kog Stefan Dušan nije postao svetac je onaj da je bio spreman da Srbe pokatoliči, a to radikalni pravoslavni krugovi najoštrije osuđuju. O čemu je reč? Zapravo, Dušan je hteo da ovoji Carigrad. Istu pretenziju su imale i Osmanlije. Srpski car vodio je pregovore sa papom Inoćentijem VI ne bi li odbio flotu za taj poduhvat. Zbog svega toga, Stefan Dušan je bio čak spreman da prihvati katoličanstvo, ne bi li dobio flotu. Ovaj potez je zaista bio ozbiljan. S druge strane, napadali su i Ugari.  Međutim, kada je delegacija Inoćentija VI stigla u Srbiju, naišla je na hladan i vrlo neprijatan prijem. Opasnost više nje vrebala od Ugarske, flota je bila daleko, pa Stefan Dušan, posavetovan sa patrijarhom nije više insisitirao na olako datim obećanjima.

Četvrti i ključni razlog zbog kog Stefan Dušan nije svetac jeste u neslaganju pojedinih visokih crkvenih krugova zbog njegovog proglašenja i krunisanja za cara i uzdizanja srpske crkve iz ranga autokefalne arhiepiskopije u rang patrijaršije. Uz to, došlo je i do otimanja nekih mitropolija carigradske patrijaršije i njihovog potčinjavanja srpskoj crkvi. To je dovelo do toga da Vizantija uputi anatemu 1350. godine. Tako su prekinute veze bliskih crkava na 25 godina.

Treba istaći činjenicu da je prilikom pomirenja carigradske patrijaršije i srpske crkve, 1375. godine, na 20. godišnjicu careve smrti, upriličena svečana ceremonija u manastiru svetih Arhanđela kod Prizrena, inače zadužbini Stefana Dušana. Izaslanici vaseljenskog patrijarha ušli su u crkvu, služili su i pričestili su se sa svetiteljem i srpskim sveštenicima koji su do tada bili pod anatemom iz 1350. godine. Treba naglasiti da su ceremonijom nad carevim grobom uklonjene posledice raskola, ali su u isto vreme osuđene namere Stefana Dušana.

Konstantin Filozof posle nekoliko decenija je zabeležio u uvodu „Žitija despota Stefana Lazarevića„: „Taj Dušan prestupi zapovesti otaca svojih i samovlasno se proglasi za cara„. Jasno je da se pisac ogradio. Prvog srpskog cara na sličan način su imenovali i u letopisima. Jasno je bilo da srpska crkva i njeno sveštenstvo nisu imali mnogo milosti prema jednoj od najvažnijih ličnosti u našoj istoriji.

Kult da, svetac ne

Kult Dušana Silnog koji je počeo da se stvara mnogo kasnije i koji je dosegao velike razmere je rehabilitovao srpskog cara, ali nije mogao da ga približi svecima.

Osim što su postavljeni temelji državnosti, što je donet zakon i poštovano pravo i pravda, za vreme prvog srpskog cara – Dušana Nemanjića, Srbija se prostirala na ogromnoj teritoriji na kojoj se danas nalazi nekoliko država.

Zvanična istorija beleži da je car Dušan imao samo jedno dete, sina Uroša koji ga je nasledio, ali koji nije uspeo da sačuva očevu veliku državu koja se, ubrzo posle Dušanove smrti, raspala.

Jedna freska u manastiru Visoki Dečani možda krije jednu drugačiju verziju istorije. Na njoj su prikazani carica Jelena, mladi carević Uroš, ali i još jedna nepoznata figura, viša možda starija od Uroša i mlada. Nepoznata osoba na glavi jedina nema venac, a natpis pored nje je uništen, tako da ju je nemoguće identifikovati.

Pojedini istoričari veruju da je misteriozna figura zapravo princeza, ćerka cara Dušana, izvesna Teodora. Drugi veruju da je reč o Simeonu Siniši, mlađem bratu Dušana Silnog. 

Odnos prema Dušanu danas

Uticaja Dušana Silnog plašila se i UDBA za vreme komunizma, pa su ipak odlučili da ne spreče prenos njegovih posmrtnih ostataka. One su prenete 18. maja 1968. u crkvu svetog Marka na Tašmajdanu, gde i danas počivaju. Tajni izveštaji Udbinih komisija govore da su odustali od sprečavanja prenosa moštiju, u strahu od reakcije hiljada poštovalaca srpskog cara koji su bili u njegovoj pratnji.

I poslednje – rušenje njegovog kipa u Makedoniji 2013. pokazuje da i dalje živi kult cara Dušana Silnog na ovim prostorima, a da on i dalje sve ovo nije zaslužio.

Inspiracija – knjiga „Zmaj i ždral“, Aleksandar Tešić, telegraf.rs, dnevno.rs, kurir.rs

Fotografije: Wikipeda, telegraf.rs, dnevno. rs, skrivene-istine.com

Tags: , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , ,

Mogu vam se dopasti i ovi članci

Ostavite odgovor