Dugo osvajanje Sera: Nije ni Dušanu bilo lako s Turcima

Ovu priču počeću prvim sukobom srpske i turske vojske na Balkanu, iako je glavna tema ovog teksta osvajnje grada Sera. To je bila bitka kod Stefanijane, koja se desila u drugoj polovini maja 1344. godine. I tad je turska vojska odnela prvu pobedu nad Srbima. Napad na Seldžuke je odlagan deset godina, iako je prva ideja o tome bila još 1334. godine.

Poraz Turaka na moru

Hrišćanska flota koju su činili mletački brodovi, brodovi kiparskog kralja Huga IV od Luzinjane, vitezova sa Rodosa i pape Klimenta IV krenula je na Smirnu (današnji Izmir)u proleće 1344. Umur, seldžučki emir se zbog toga povukao iz Trakije, gde je ratovao kao saveznik pretendenta na vizantijski tron, Jovana Kantakuzina. Umur je morao da brani svoj grad. Umurovo povlačenje nije značilo povlačenje svih turskih vojnika sa Balkana. U maju 1344. hrišćanski saveznici su kod poluostrva Longos u blizini Halkidikija napali turske brodove i zapalili ih. Turski vojnici, njih oko 3.100, uspeli su da se dokopaju obale, ne bi li preko Helesponta prešli u Malu Aziju.

Bitka kod Stefanijane

Kralj Stefan Dušan je boravio u Zihni kada je čuo za ovaj uspeh. Tada je shvatio da mu se pružila dobra prilika da nanese štetu kako Jovanu Kantakuzinu, tako i Seldžucima. Turcima je cilj bio da se dokopaju tračkog Hersona, pa da se odatle prebace u Malu Aziju.

Vojskovođa Preljub

Kralj Dušan im je u susret poslao najbolji deo svoje vojske, oklopnike, pod vođstvom Preljuba, koji se svojim ratničkim veštinama isticao među ostalim velikašima. Velike nade koje je Dušan polagao u ovaj pohod mogu se naslutiti slanjem najbonjeg dela svoje vojske na Turke.

Srbi su sustigli turske mornare kod Stefanijane, na severu Halkidikija. Pred srpskim naletom, Turci, kojih je prema Jovanu Kantakuzinu bilo oko 3.100, su se povukli u brda uz koje srpski konji nisu mogli da se veru. Zato su Srbi ostavili konje u podnožju i sami krenuli po neprijatelja. To su Turci iskoristili, pa su u luku obišli Srbe i spustili sa brda. Tu su zarobili srpske konje. Tada su napali Srbe koji su se spuštali. U podnožju je došlo do borbe u kojoj su Turci potukli srpske oklopnike koji su im se našli na putu. Većina Srba je tu izginula, a manji deo je potražio spas po istim onim brdima gde su se vijali sa Turcima.

Turci su na srpskim konjima došli do Jovana Kantakuzina koji se nalazio kod Gracijanopolja, obavestivši ga da su potukli Srbe. Tako su Turci pokazali spremnost da ratuju za Kantakuzina, ukoliko ih dobro plati. Pošto Kantakuzin nije znao da se kralj Dušan posle poraza kod Stefanijane vratio u Srbiju, vizantijskom caru se učinilo da mu je ova pomoć dobrodošla. Pošto nije imao novca kod sebe, Turcima je obećao će ih isplatiti čim pare stignu iz Didimotike. To tako nije išlo sa Seldžucima, koji su ga odmah napustili.

Nezaustavljivi Dušan

Iako su kod Stefanijane Turci odneli pobedu, to nije zaustavilo kralja Dušana i dalje srpsko napredovanje u Makedoniji. Uskoro je srpska vojska zauzela Veriju i Kostur, a zatim rešila da ponovo napadne grad Ser, koji se uporno nije predavao.

Crkva u današnjem Seresu

Povratak i nova osvajanja Stefana Dušana su potpuno razumljiva, jer je s druge strane Kantakuzin slabio. Serani, saterani u ćošak Dušanovom opsadom, poslli su poslanstvo Kantakuzinu u Didimotiku. Nadali su se da, ako se priklone vizantijskom caru da će se tako osloboditi Srba. Takoje i bilo. Kada se na ulicama grada počelo klicati Jovanu Kantakuzinu, a u crkvama spominjalo i Kantakuzinovo ime, Stefan Dušan je prekinuo opsadu i ponudio Seranima primirije. Serani su molili Kantakuzina da im pošalje zapovednika grada. Pravdajući se problemima u carstvu, Kantakuzin im je uputio poslanika Jovana Hrisoverga. Jovan Kantakuzin je dao stanovnicima Sera rok od dve nedelje da razmisle o ponuđenim uslovima, a usput im je postavio i zapovednika. Kad je sve to učinio, poslao je poslanstvo kralju Dušanu, da ga podseti na zakletve i ugovore koje ima prema njemu. Međutim, te poslanike koje je Kantakuzin uputio Dušanu, zarobio je vojvoda Momčilo, koji je već tada potpuno samostalno istupao. On je poslanike pustio, oduzevši im sve što su imali.

Razmišljajući kako da kazni neposlušnog Momčila, Jovan Kantakuzin se za pomoć obratio savezniku emiru Umuru. Međutim, Umur nije više imao flotu sa kojom bi mogao da pređe u Evropu. Kada je nekako uspeo da skupi vojsku, poslao je Jovanu Kantakuzinu pomoć od 20.000 konjanika.

Okršaj kod Periteroina

Ostaci grada Periteorina

Umur i Jovan Kantakuzin su se sastali u Didimotici. Čekali su se da se opremi romejska vojska. Kada je romejska vojska bila spremna, Umur i Kantakuzin su se uputili na zapad, ka vojvodi Momčilu. Momčilo je prvo pokušao da se dogovori sa Umurom, a kada mu to nije pošlo za rukom, rešio je da to isto pokuša i sa Kantakuzinom. Kako su svi diplomatski pokušaji propali, došlo je do bitke. Okršaj se desio 7. juna 1345. godine, kod grada Periteorina. Momčilo je izgubio i bitku i poginuo, a stradala je i skoro cela njegova vojska. Kada je Kantakuzin ušao u nebranjenu Ksantiju, gde je živeo vojvoda Momčilo, pokazao je samilost i razumevanje prema njegovoj porodici.

Vojvoda Momčilo

Nenadano, protivnici Jovana Kantakuzina su pretrpeli još jedan jak udarac. Veliki vojvoda Aleksije Apokavk ubijen je koji dan posle bitke, dok je obilazio tamnicu gde su bili zatvoreni njegovi politički protivnici. Bez Aleksija, glavnog oslonca carice Ane Savojske, koja je svog sina Jovana V Paleologa želela da ustoliči, njeni planovi su pali u vodu i građanski rat je bio na vidiku. Jovan Apokavk, sin ubijenog velikog vojvode, prešao je na Kantakuzinovu stranu. On je izveo napad u Solunu i hteo je da grad preda Kantakuzinu. Međutim, to se nije desilo. Mornari, koji su izvršili protivudar, brutalno su ubili Jovana Apokavka i ostale zaverenike.

Greška u koracima

Jovan VI Kantakuzin

Vest o ubistvu Aleksija Apokavka, stigla je do Kantakuzina, dok je sa vojskom boravio u selu Gavrilovu, na putu za Ser. Istog dana, Jovan Kantakuzin saznao je da se kralj Dušan sa vojskom povukao od Sera. Tada je došlo do većanja u Kantakuzinovom taboru. Većina je bila da se odmah krene ka Carigradu, dok je manjina, zajedno sa Jovanom Kantakuzinom, bila za to da se ostane u Seru. Uzalud je Kantakuzin pokušavao da objasni važnost ovoga grada za državu Romeja. Kantakuzin je predlagao da se on sa delom vojske uputi ka Seru, a da ostatak vojske krene ka Carigradu. Čim bi sredio prilike u gradu, Kantakuzin bi se uputio ka prestonici. Iako su romejski velikaši prihvatili predlog Jovana Kantakuzina, tome su se protivili Seldžuci, zahtevajući da se bez zadrške krene ka Carigradu.

Didimotika danas

Kad su Kantakuzin, njegova vojska i seldžučki saveznici došli pod Teodosijeve bedeme u Carigradu, shvatili su da su se pristalice Aleksija Apokavka najzad udružile, i uspele da zavedu red u gradu. Razočaran, Kantakuzin je nameravao da se pod hitno vrati na zapad, da bi sprečio kralja Dušana da ponovo napadne Ser. Emir Umur ga u ovom pohodu nije mogao da isprati, već je počeo sa vojskom da se prebacuje u Malu Aziju. Zabrinut za sudbinu Sera i cele Makedonije, Jovan Kantakuzin uputio se nazad u Didimotiku, grad u Trakiji.

Ser postaje Dušanov

Iako je u Seru postojala grupa verna Jovanu Kantakuzinu, pristalice oko Stefana Dušana bile su sve brojnije. Dušan je svojim pristalicama u gradu ponudio mesto zapovednika Sera. Grad se predao Dušanu 25. septembra 1345. godine. Vođa Dušanovih pristalica bio je Manojlo Asen, rođak Jovana Kantakuzina, stric njegove supruge Irine.

Kavala, nekadašnji Hristopolj

Posle pada Sera, Srbi su zauseli i Dramu, Filipolj i Hrisopolj, dok je Hristopolj ostao u romejskim rukama, kao pogranično utvrđenje ka Srbima. Pored cele jugoistočne Makedonije, pod srpsku vlast dospelo je i poluostrvo Halkidiki sa Svetom gorom, centrom monaškog života pravoslavnoga sveta. Ova monaška zajednica-država imala je naročito veliki uticaj u pravoslavnom svetu.

Vreme za novo carstvo

Već u novembru 1345. godine, Stefan Dušan je izdao povelju svetogorskim zajednicama, dajući im posede i privilegije. Za uzvrat, njegovo ime se spominjalo u toku bogosluženja, ali tek posle pominjanja vizantijskog cara. Povelja koju je kralj Dušan izdao krajem 1345. godine, bila je prva u nizu grčkih povelja. Ovom pobedom se završena jedna značajna etapa u osvajanjima Stefana Dušana. Pored važnog Sera, osvojena je skoro čitava Makedonija, bez Soluna.

Ono što je još važnije, javila ideja koja će na istorijsku pozornicu postaviti novo carstvo, koje će tokom celog svog trajanja težiti da zameni oronulo romejsko carstvo.

 

Inspiracija – istorijskabiblioteka.com, history-corner.com, B. Ferjančić, S. Ćirković: „Stefan Dušan. Kralj i car 1331-1355“, Beograd 2005.

 

Fotografije: Wikipedia, Youtube, Pinterest, discovergreece.com, muslimheritage.com, politikin-zabavnik.co.rs, usus.org.rs, svilengrad.bg, web-tribune.com, bulgarianhistory.org

Оставите одговор