Pad Srbije 1459: Kraj despotovine „između čekića i nakovnja“

Crne misli cara Dušana počele su da bivaju stvarnost po Srbiju u drugoj polovini 15. veka. Palo je Smederevo. Pala je Srpska despotovina. Osmanlije su postale vrlo istinite. Stasao je mlađani Mehmed II (kasnije poznat kao el Fatih – Osvajač), sin sultana Murata II. Nestrpljiv i prek, krenuo je da osvaja.

Ono što je prethodilo padu Srbije

Pad Carigrada 1453.

Prva na udaru bila je Vizantija. Na carskom prestolu njenom nalazio se Konstantin XI Dragaš, sin carice Jelene. Caru Konstanitnu nije bilo teško da predvidi opasnost koja se spremala. Da bi imao što više saveznika u borbi sa Turcima, on je 1451. zatražio ruku novopečene udovice, sultanije Mare, ćerke despota Đurđa Brankovića. Ona je bila vrlo uticajna kako na osmanskom dvoru, tako i po Evropi i njena reč se slušala.  Međutim, Mara je odbila tu ponudu iz ličnih razloga. Nije želela novi brak. A možda je samo bila proračunata i shvatala da Vizantijskom carstvu nije mnogo ostalo.

Mehmed II Osvajač

Od početka 1452. Turci su počeli pripreme za sistematsko zauzimanje Carigrada, a u proleće 1453. su krenuli sa opsadom. Sultan Mehmed II stiže 5. aprila pod zidine grada, da vodi napade. Za one koji ne znaju, u Mehmedovoj vojsci bili su i Srbi, pomoćni odred od 1.500 ljudi. Vodio ih je vojvoda Jakša. U utorak 29. maja 1453. Konstantinopolj je pao. Tog dana Turci su ga napali na juriš, posle strašnog krvoprolića po ulicama. Sultan Mehmed II ušao je u grad kao osvajač i očitao molitvu u crkvi Svete Sofije, koja je odmah pretvorena u džamiju. Od tog dana, Konstantinopolj je postao turska prestonica.

Mehemd II

Pad Carigrada je bio težak udarac za Evropu. Bio je to početak kraja balkanskih hrišćanskih država. Sultan se  kao što se naslućivalo nije zaustavio na Carigradu. Odmah je krenuo dalje na Balkan. Srbija, Bosna, Zeta, samo su čekale svoj konačni sud.

Pao je Carigrad, pašće i Srbija

Despot Đurađ Branković

Posle pada Carigrada, došla je na red Srbija. Pravi povod za napad u tom trenutku nije poznat. Sultan je vrlo često napadao despota Đurđa Brankovića da mu nije veran i da šuruje sa Ugarima. Prema istoričarima, despot Đurađ je sve svoje obaveze prema moćnom neprijatelju ispunjavao. Sultan je tražio od despota da mu ustupi gradove Golubac i Smederevo, da bi lako mogao ka Ugarskoj. Despot na to nije pristao, pa je sultan u leto 1454. upao u Srbiju ostavljajući pustoš za sobom. Sultan je krenuo na Smederevo, ali nije mogao da ga osvoji zbog jakih gradskih bedema. Đurađ Branković nije mogao da skupi vojsku u Srbiji, pa je od Ugara tražio pomoć. Ugari su mu pomogli. Zato je Sibinjanin Janko došao do Beograda. Kada je sultan Mehmed II čuo da je čuveni ugraski vojskovođa u blizini, odustao je od daljeg osvajanja Smedereva i povukao se u Sofiju. Sibinjanin Janko je došao do Kruševca i tu je poptpuno porazio osmansku vojsku. Glavni zapovednik Osmanlija, Feriz-beg, je uhvaćen i odveden u Smederevo. Dve srpske vojske su bile na jugu i čekale su Turke. Jednu vojsku  je vodio Nikola Skobaljić, koji je imao svoj dvor (čiji su ostaci možda i danas sačuvani, ne znam) iznad sela Vučja kod Leskovca. Njegova vojska se sukobila sa Osmanlijama, što je posebno razbesnelo sultana koji se u poznu jesen sam obračunavao sa Skobaljićem. Skobaljić je poražen i nabijen na kolac, za opomenu drugima.

Novo Brdo

U proleće 1455. sultan je ponovo krenuo na Srbiju, da nastavi prošlogodišnju akciju. Prvo je napao Novo Brdo, kao glavni izvor despotovih prihoda. Novo Brdo je palo 1. juna 1455. Sultan je bio veoma strog prema stanovništvu. Vlastelu je pogubio, 320 mladića je odveo za janičare, dok je 700 žena „podelio“ vojnicima. Sultan je poštedeo samo rudare koji su bili potrebni Turcima. Navodno, tu je nađeno mnogo blaga, posebno srebra. Turci su grad naselili svojim ljudima ne bi  li tako što pre dobili muslimansku većinu.  Od zarobljenika, sultan Mehmed je izabrao osmoricu da mu budu komornici. Međutim, mladići su rešili da ubiju sultana. U svojoj nameri nisu uspeli, pogubljeni su, a sultan posle toga nije puštao Srbe blizu sebe.

Posle osvajanja Novog Brda, Mehmed II je krenuo na zapad. Osvojio je Trepču, Bihor, Lipljan i ostala mesta na Kosovu. Tri nedelje posle pada Novog Brda, pao je i Prizren. Stari zetski grad Medun je poslednji je osvojen i tako je dobar deo južne Srbije pao pod tursku vlast.

Stari despot pokušavao je da dobije pomoć od Ugara i zapada. Samo su Ugari videli neposrednu opasnost od Turaka. Ugari su bili spremni da se ponovo suprotstave Turcima. A onda je Ivan Kapistran, franjevački sveštenik i teolog tražio od despota Đurđa da primi katoličanstvo. Despot je to odbio naglasivši „da je ceo svoj vek proveo u pravoslavlju i da ne želi pod stare dane da izgleda kao čovek koji je u svoj nesreći izgubio i pamet„.

Sibinjanin Janko

Na ugarskom saboru održanom u junu 1455, vodio se razgovor o novim akcijama protiv Turaka. Iako veoma oštećen, despot se obavezao da će dovesti vojsku od 10.000 ljudi. Istorija pamti da je Sibinajnin Janko rekao, pozivajući se na svoje iskustvo, da će sa 100.000 pravih boraca za tri meseca oterati Turke iz Evrope. Međutim, što iz finansijskih razloga, a što iz političkih interesa, sav teret ratovanja je pao na Ugare. Zapadna Evropa nije imala nikakvog razumevanja, a ni interesa za balkanske stvari.

Poraz Osmanlija kod Beograda

Bitka za Beograd 1456.

U Srbiji su postojale dve struje. Jedna je bila za Ugare, a druga za Turke. Srbija je tad bila „između čekića i nakovnja“ i nije joj bilo lako. Tursku struju u Srbiji podržavali su Turci, a sve je dolazilo od sultanije Mare, ćerke despota Đurđa. S druge strane, neka ugarska postupanja nisu stvarala poverenje kod Srba. Srbi su bili kivni na Mihaila Silađija, zapovednika Beograda i šuraka Sibinjanin Janka. Jednom prilikom kad je Silađi izlazio iz Beograda sa bratom Ladislavom, napali su ga despotovi ljudi. Silađi je pobegao, a brat mu je ubijen. Iz osvete, Silađi i njegovi ljudi su napali starog despota u Kupinovu u decembru 1455. Tada je despot zarobljen i zatvoren u Beogradu. Despot, iako je bio u dubokoj starosti (oko 80 godina) žestoko se borio, a savladali su ga tako što su mu odsečena tri prsta desne ruke. Prema istoričaru Vladimiru Ćoroviću stoji sledeće: „mi u istoriji nismo imali drugog čoveka, koji je pokazivao toliko životne energije i toliko izdržljivosti posle svega što ga je snalazilo u životu„. Da bi se oslobodio ropstva, despot je morao da preda Silađiju svoje ugarske gradove Bečej i Šomljo i da mu plati 10.000 dukata. Čak je i  svoju ženu poslao kao taoca u Beograd. Kad je mladi ugarski kralj Ladislav čuo za taj slučaj, osudio je Silađija i njegovog zaštitnika Sibinjanin Janka, pa je naredio da se despot odmah pusti, bez uslovljavanja. Neki istoričari tvrde da se despotov sin Lazar, njegov naslednik, nije baš žurio da spasi oca.

Opsada Beograda 1456.

Ovo je sve samo iskoristio sultan Mehmed II. Pokušao je da se izmiri sa Đurđem i da uz pomoć njega napadne Ugare. Sultan je na taj način hteo da rasturi hrišćanski savez. Sa despotom se sultan lako nagodio. Severna Srbija od zapadne Morave je pripala despotu, a južna je bila Osmansko carstvo. Despot je plaćao umanjen danak, i davao Turcima pomoć u vojsci. Na taj način je u Srbiji je pobedila turska struja.

Onda je turska vojska krenula na Ugarsku. Tako je despot shvatio da su Turci igrali svoju igru i da su ga prevarili. Đurađ Branković je pripremio Smederevo za odbranu. Došao je da ponovo moli ugarskog kralja za zajedničku borbu protiv turske pošasti.  Sultan je došao sa vojskom na Dunav i počeo opsedu Smedereva i Beograda. Sultanovu nameru da Smederevo uzme brzo i na juriš, osujetila je hrabra gradska odbrana. Turci su napad na Beograd izveli zajedno sa flotom, koja je imala 200 lađa. Glavni napad na grad se dešavao 22. jula 1456. Međutim, i tu su Turci naišli na snažan otpor. O ovoj bici pročitajte ovde.

Osmanska minijatura napada na Beograd 1456.

Sibinjanin Janko je prvo razbio tursku trapavo vođenu rečnu flotilu, a onda je s novom vojskom ušao u Beograd. Turci se nisu nadali dugoj opsadi. Verovali su da se napad može brzo izvesti. Kad su videli da se ratovanje oteže i da su u vojsci zbog bara, blata i leševa nastale boleštine, sultan je naredio juriš. Borba je bila krvava. Turci su već ušli u beogradsku varoš. Onda je vojska Sibinjanin Janka izvršila nekoliko protivnapada. Tu su se posebno istakli srpski strelci. Turcima nije pomoglo ni što je sultan sam ušao u borbu. Poraz se pripisuje svađama rumelijskih begova i tome što su neki vojnici otišli u pljačku. Posle neuspelog juriša, koji je odneo mnoge žrtve, ranjeni sultan je naredio povlačenje. U borbi je ranjen i Sibinjanin Janko, koji je odmah prebačen preko Dunava u Zemun, u tvrđavu.

Sibinjanin Janko

O pobedi se kratko razmišljalo. Kuga, koja se pojavila među Turcima, zahvatila je i branioce. Bolest se proširila preko cele Srbije sve do Dubrovnika. Od te zaraze, kao i od posledica ranjavanja umro je Sibinjanin Janko nedugo posle bitke, 11. avgusta i kaluđer Ivan Kapistran te jeseni. Ovaj pomor u hrišćanskoj vojsci bio je i glavni razlog što ona nije mogla da iskoristi ovu pobedu. Međutim, nije postojalo samo to.

Pošast na Balkanu

Ladislav Hunjadi

Hunjadijeva smrt je napravila nove svađe i nerede. Njegov sin Ladislav je preuzeo zapovedništvo nad beogradskom tvrđavom i počeo je odmah da pokazuje netrpeljivost prema određenim članovima ugarske carske porodice. Posebno nije voleo Celjske. Grof Ulrih Celjski bio je ujak mladog Ladislava Hunjadija i pretstavljao je smetnju da on dobije vodeću ulogu u ugarskoj kraljevini, koju je imao njegov otac. Kada je u zimu 1456. ugarski kralj Ladislav V zajedno sa Ulrihom došao u Beograd, Ladislav Hunjadi nije hteo da pusti kraljevu vojsku koja ga je dopratila. Tada su Ladislavljevi ljudi ubili grofa Celjskog, despotovog zeta. Ti sukobi predstavljali su glavnu smetnju da se hrišćani okupe i suprotstave Turcima.

Đurađ Branković

Poptuno izmoren od ratova i godina, stari despot pokušao je da se ponovo izmiri sa sultanom. Sultan je postao prijemčiviji za razgovor posle neuspeha pod Beogradom. Pre bilo kakvog sultanovog odgovora, despot Đurađ Branković je umro na Badnji dan 1456. Despot je sahranjen u crkvi Krive Reke kod Despotovice. Tri nedelje posle Đurađeve smrti, sklopljen je mir između Turaka i despotovog naslednika Lazara Brankovića. Lazar je, iako najmlađi, uzeo vlast, jer su mu oba starija brata bila oslepljena. Grgur i Stefan, stariju Lazarevu braću oslepeo je 1441. sultan Murat II zbog stalne Đurađove neopredeljenosti i „sedenja na dve stolice“. Iako su bili slepi, braća su težila da vladaju, samo u tom trenutku nisu hteli da prave Lazaru probleme. Ili, nisu mogli da prave probleme. Srbija je novim ugovorom priznala vrhovnu vlast Turske i obavezala se da plaća danak 40.000 dukata godišnje.

Sultana, i pored neuspeha koji je doživeo pod Beogradom, nije napustila ideja o novom napadu. Već početkom 1457. godine on je u Bosnu poslao majstore, da mu preko Save spreme prelaze za vojsku, i uz te majstore poslao je 8.000 vojnika da ih čuvaju. Ta je vojska je bila i opomena za bosanskog kralja, da bi što pre ispunio turske zahteve. Vojska se tako i ponašala – neprijateljski.

Sultanija Mara

U Srbiji su, za to vreme, vodile bitku dve struje – turkofilska i ugrofilska. Prvu struju su zastupali sultanija Mara i njen brat Grgur, a sa njima se slagala i despotica Jerina i njen brat Toma Kantakuzen. Zato je početkom 1457. došlo do mira između Srbije i Osmanlija.  Drugu, ugrofilsku struju, zastupala je žena despota Lazara, Jelena, i drugi sin despota Đurđa, Stefan. Jelena nije imala muških potomaka, pa je želela da presto osigura svojoj ćerki udajom za nekog od hrišćanskih prinčeva. Sam despot Lazar, naslednik Đurđa Brankovića, kolebao se, isto kao i njegov otac, između te dve struje.

Despot Lazar Branković

U građanski rat u Ugarskoj, koji je u to vreme buknuo, umešao se i despot Lazar. Bio je na strani Sibinjanovih i Silađijevih protivnika. U aprilu 1457. Lazar je zauzeo Kovin, ali je potučen na Tamišu. Zato se smatra da je u jesen te godine pustio Turke da, preko njegove zemlje, dođu do Banata.

Matija Korvin

U jesen te godine umro je ugarski kralj Ladislav V. Posle dugih pregovora i kriza, za kralja je izabran Matija Korvin, sin Sibinjanin Janka i to u januaru 1458. U isto vreme, iznendada je umro despot Lazar. On nije imao muškog potomka i posle njegove smrti su počele borbe za vlast. Srpsko pitanje postalo je aktuelno svima u okolini. I Ugarima, i Turcima, i Bosancima.

Bosanac na srpskom tronu – bitka bez borbe

Poslednji srpski despot Stefan Tomaš

Bosanski kralj Stefan Tomaš je došao na ideju da ne ratuje sa sa Srbijom, već da njegov sin Stefan oženi najstariju ćerku despota Lazara, koja je u to vreme imala nešto više od deset godina i tako spoji Bosnu i Srbiju. Ali stvari nisu išle lako. Ugarska je sama polagala nade u Srbiju, a sve zbog njenog strateškog položaja, i zbog njenih rudnika. Kralj Tomaš je to znao i poslao je kralju Matiji Korvinu poslanike kad se Matija pojavio u Beogradu. Bosanci su obećali Matiji priznavanje vrhovne vlasti i saradnju u borbi sa Turcima. Tomaš se u januaru 1459. našao u Ugarskoj, na saboru u Segedinu. Ugari su dali pristanak da se Bosna ujedini sa despotovinom, jer bi na taj način obe bile pod ugarskom vlašću. Matija je Tomašu obećao i pomoć protiv Turaka.

Turci su, naravno, doznali za Tomašev odlazak u Ugarsku, pa su njihove trupe ušle u Bosnu i poharali su je. Opseli su grad Bobovac, u kom se nalazio Tomašev sin, Stefan. Stefan se jedva izvukao i otišao za Smederevo. Ali sam brak nije imao previše svrhe. Srbija je bila oslabljena, Bosna nije imala hrabrosti da vodio bitke sa Turcima dok Hercegovina i Zeta nisu htele da ulaze u savez sa Bosnom. Turska je za sve njih bila previše jaka sila sa jednim ciljem.  Turci su videli jasno svoj put. Nisu hteli da ugarski štićenik vlada Srbijom i to je bio kraj njene samostalnosti. Bar što se Turaka tiče.

U Srbiji, dolazak bosanskog despota na tron je pojačao unutrašnju krizu. Slepi despot Stefan, sin despota Đurđa, nije se mirio sa tim da despotsko nasleđe ustupi Bosancu. Zbog sukoba je slepi despot napustio Srbiju. Bosanci su vodili svoje bitke sa Turcima tog proleća, a Ugari su imali svoje unutršanje borbe. Srbija, sa novim despotom iz Bosne, je bila na vetrometini.

Kad su Turci stigli pred Smederevo, mladi despot Stefan Tomašević bio je sam. Bila je to bitka bez borbe. Despot Tomašević se predao bez borbe 20. juna 1459. Turci su ga pustili da sa porodicom i pratnjom iziđe iz grada, ali nisu hteli da oslobode ugarsku pratnju. Ugarska je, padom Srbije, izgubila štit.

Srbija je sa osvitom leta 1459. završila svoj politički život u srednjem veku. Napori koji su činjeni da se ona spase i digne, od Kosovskog boja do pada Smedereva, pokazuju umeće ravno čarobnjaštvu i mnogo državničke veštine. Srbija je uništavana borbama za vlast i sebičnim prohtevima uticajnih članova dinastije i veće vlastele. Takođe, značaj u njenom uništavanju imala je politička kratkovidost u odnosima između suseda.  Jedini koji je bio jak i kao ličnost i kao vladar bio je despot Đurađ Branković, ali je imao mnoge probleme. Njegovi naslednici su slomljeni na samom početku. Zemlje na Balkanu delovale su kao muve bez glave. Naspram njih, stajala je sila, vođena idejom koju su svi, bez pogovora, sledili.

Vladimir Ćorović ukaže: „Sa dolaskom borbenog i energičnog sultana Mehmeda II, koji je bio pregao da Balkan napravi potpuno svojim, morala je prestati sva politika srpskog laviranja. U ostalom, kad je on preduzeo odlučni korak da učini kraj samostalnosti srpske despotovine, srpsko pitanje bilo je u osnovi davno rešeno. Ogromna većina srpskog naroda nalazila se već od ranije pod sultanom; 1459. god. ugašena je samo prividna vlast srpske despotovine, koja je bila svedena na nepuna dva-tri sreza„.

To je samo još jedna tužna godišnjica u srpskoj burnoj istoriji…

 

Fotografije: srbin.info, nationalgeigrafic.rs, Wikipedia, srbijadanas.net, kosovoguide.com, galerija.metropolitan.ac.rs, istorijskabiblioteka.com, funzine.hu, egymagyar.blogspot.com, folyoiratok.ofi.hu, alchetron.com, palelive.com, vrazickenovine.blogspot.com, virtuelnimuzejdunava.rs, srbijatop10.com, actualno.com

 

2 мишљења на „Pad Srbije 1459: Kraj despotovine „između čekića i nakovnja“

  1. Да ,нисмо никада ни требали да долазимо на Балкан и глумимо штит између разноразних империја,много лоша одлука ..

    1. Tako je, kako je… I tu smo gde smo. Pročitaj i istorijski tekst pre ovog da vidiš kako su se zapadne zmlje odnosile prema nama u drugoj polovini 19. veka. Ni sad nije ništa bolje.

Оставите одговор