Sretenje Gospodnje se kod nas praznuje i kao crkveni i kao državni praznik. Praznik koji se praznuje 2, odnosno 15. februara. To je dan kada je Bogorodica prvi put uvela u hram novorođenog Hrista da ga posveti Bogu. Sretenje Gospodnje se slavi 40 dana posle Božića i to je prvi susret Boga i čoveka i sretenje (susret) novorođenog Mesije koga je u naručje primio pravedni starac, poznat u narodu kao Sveti Simeon Bogonosac. Sretenje Gospodnje je praznik od velike važnosti za hrišćanstvo. Njegovo značenje se ogleda u prvom susretu Isusa Hrista sa ljudima.
Na dan Sretenja se veliča čistota Bogorodice koju je, kako kaže predanje, prvosveštenik Zaharije, otac Jovana Krstitelja, uveo u jerusalimski hram. Devica Marija je postavljena na mesto određeno za devojke a ne za žene, time pokazujući njenu devičansku čistotu.
Sretenje Gospodnje se zvanično i kontinuirano slavi od vremena cara Justinijana, to jest od 544. godine, kada je epidemija kuge odnosila i do 5.000 života dnevno, a zemljotres u Antiohiji ostavio za sobom veliku pustoš, pa je praznik upriličen kao molitva i molba da nesreće prestanu.
Ustanak protiv turskog ropstva
Slava Sretenja veoma je česta u srpskom narodu, koji za ovaj praznik vezuje svoju tradiciju i običaje. Na dan Sretenja Gospodnjeg 1804. godine u Marićevića jaruzi u Orašcu održan zbor srpskih knezova. Njih je predvodio ranije izabran Karađorđe Petrović, posle dugog većanja. Posle pričesti u obližnjoj crkvi Vaznesenja Gospodnjeg krenuli su u odlučnu borbu protiv turskog ropstva.
Da bih objasnila šta se dešavalo počeću od jakih turskih pritisaka s početka 19. veka. Kako je osmanska vlast slabila, tako u Turci bili nemilosrdniji. Svištovski mir iz 1791. godine donosi Srbima amnestiju. Janičari odlaze iz Beograda i pašaluka. U tom periodu u Srbiji dolazi do oživljavanja privrede.
Proterani janjičari našli su utočište u Vidinu, tačnije kod sina vidinskog ajana Osmana Pazvanolua, koji je bio zaslužan, najverovatnije po nagovoru janjičara, za napad na nahije beogradskog pašaluka. Porta je primorana da se brani i zato uključuje Srbe u borbu protiv janjičara. Zbog opasnosti od daljih janjičarskih napada, 1797. godine formirana je srpska narodna vojska na čelu sa Stankom Harambašićem, koja je krajem aprila 1797. godine brojala oko 15.000 ljudi.
Janjičari, koji su se već vratili u Srbiju, nisu toliko navaljivali da im se vrate oduzeta imanja, ali su se veoma brzo sukobili sa domaćim knezovima. Situacija u zemlji se naročito pogoršala kada su se janjičari pobunili protiv samog paše. U julu 1801. godine janjičari su zauzeli Beograd i primorali pašu da udalji svoju vojsku. Vrhovnu vlast tada su preuzeli četiri vođe janjičara, Kučuk Alija, Aganlija, Mula Jusuf i Mehmed-aga Fočić. Nazivali su sebe dahijama, a svakom od njih pripao je po jedan deo zemlje, dok su zajedničku vlast vršili iz Beograda. Dahije su ukinule povlastice i, sami ubirali poreze i druge dažbine, sudili i presuđivali po svojoj volji.
Turska Porta je bila potpuno nemoćna, što je ugrozilo autoritet centralne vlasti i sultana. Stanje u pašaluku stvoreno janjičarskim terorom je uticalo na ujedinjenje svih srpskih snaga da se bukvalno digne „kuka i motika“, kao što su seljačke mase, starešinski i trgovački sloj da se dignu na ustanak. U Zemunu se okupio veliki broj Srba i Turaka, među kojima je najaktivniji bio Petar Ičko, a na turskoj strani najviše se isticao nekadašnji pašin blagajnik Hasan-beg, na čijoj je strani bio i priličan broj spahija, koji su bili ugroženi od dahija. Oni su već u leto 1802. godine pokušali da organizuju neki veći pokret u Srbiji, ali su zbog prerane akcije oko Požarevca i ispod Avale, pretrpeli neuspeh.
Na nesreću, ovo pismo je palo u ruke dahijama, na dan letnjeg Aranđelovdana 26. jula 1803. Oni su tek tada uvideli kakva je situacija u Beogradskom pašaluku. Bojeći se i austrijske intervencije u mogućem ustanku, dahije su organizovale seču knezova, 4. februara 1804. godine, u kojoj je pobijena većina istaknutijih Srba trgovaca, knezova, sveštenika, naročito onih koji su se istakli u borbi protiv janjičara.
Po pravcima kojima su dahije krenule u seču knezova, buljubaša, sveštenika, kmetova, hajduka, trgovaca i drugih znatnijih ljudi, mogu se obeležiti glavna žarišta bune koja su odmah usledila. To su: istočna Srbija, Šumadija i zapadna Srbija. Broj žrtava je bio stravičan. Počev od prvih žrtava, kneza Alekse Nenadovića i Ilije Birčanina u Valjevu, kneza Petra u Ćupriji i mnogih drugih, do pogubljenja Hadži Ruvima, brojke se razlikuju. Od onih srpskih poglavara koji su izbegli seču, neki su se sklonili, dok su drugi odmah organizovali ljude u svojim krajevima. U zapadnoj Srbiji to su bili Jakov Nenadović i njegov sinovac prota Matija, kao i Milan Obrenović. U Šumadiji Karađorđe uz pomoć hajdučkog harambaše Stanoja Glavaša i drugih okuplja ljude, a u istočnoj Srbiji to čine Milenko Stojković iz Kličevca, uz pomoć kneza Momira Dugalića iz Lučice, Petra Dobrnjca iz Dobrnje i drugih.
Seča knezova je bila neposredan povod za početak Prvog srpskog ustanka.
Prvo su se u Šumadiji sastala tri narodna poglavara. Đorđe Petrović, kog su Turci nazvali Karađorđe, zatim Janko Katić i Vasa Čarapić. Oko njih su se veoma brzo okupili mnogi, kako i domaće srpsko stanovništvo, tako i hajduci, među kojima su bili i Stanoje Glavaš i hajduk Veljko.
Na ovu vest diglo se stanovništvo i s one strane Kolubare, gde su se naročito istakli Jakov Nenadović, Aleksin brat, sveštenik Luka Lazarević. Slična situacija bila je i s one strane Morave, gde su se istakli Milenko Stojković i Petar Todorović Dobrnjac. Ubrzo je skoro cela zemlja bila pod oružjem.
Za vođu ustanka na skupštini najuglednijih iz Šumadije prvo je predložen Stanoje Glavaš, ali pošto je to ovaj odbio, predložen je knez Teodosije Marićević iz Orašja u kragujevačkom okrugu, ali posle njegovog odbijanja i na njegov predlog za vođu ustanka izabran je Karađorđe 15. februara 1804. godine na zboru u Orašcu, tačnije u Marićevića jaruzi, koja je nešto dalje od centra Orašca. Tog dana dešavala se svadba u jaruzi i tad su srpski zaverenici pod maskom svatova došli na svadbu Maksima Tomića, pa su se tad okupil ida ne bi bilo sumnjivo Turcima. Tada su i predložili Karađorđu da ih vodi. Vođa je jedva pristao. Na ovom zboru bilo je oko 300 ljudi, uglavnom iz okoline. U vezi sa datumom održavanja zbora u Orašcu postoje nedoumice. Najčešće se kao verovatan datim uzima 2. februar 1804. po starom ili 15. po novom kalendaru. Na osnovu redosleda događanja, verovatniji je navod Vuka Karadžića da je zbor u Orašcu bio posle sukoba sa Aganlijom u Drlupi, a taj sukob se dogodio između 21. i 24. februara. Zbor u Orašcu je bio improvizovani skup jednog broja starešina, uglavnom iz Šumadije. Prema raspoloživim podacima, učesnici na skupu u Orašcu predstavljali su mahom Kragujevačku nahiju, a najviše njenu knežinu Jasenicu, i deo Rudničke nahije. Prisutni su bili i hajduci Stanoja Glavaša. Zato se ovde me nože govoriti o izboru nekog ko bi predvodio celokupni srpski narod.
Sretenjski ustav – jedan od prvih demokratskih ustava u Evropi
Istog dana, na Sretenje Gospodnje godine 1835. u Kragujevcu je proglašen i prvi Ustav kneževine Srbije, poznat kao Sretenjski ustav, a Srbija na ovaj dan slavi Dan državnosti. Sretenjski ustav je prvi ustav u istoriji Srbije, a doneo ga je novinar Dimitrije Davidović. Povod za donošenje Ustava bila je Miletina buna, tačnije mnogi su u to vreme dizali bune nezadovoljni apsolutizmom kneza Miloša.
U članu 5. proglašeno je načelo podele vlasti na zakonodateljnu, zakonoizvršiteljnu i sudsku. No, ovo načelo nije dosledno sprovedeno. Centralni organi vlasti su: 1. knez 2. državni sovjet i 3. narodna skupština, dok „vlasti srpske“ čine samo knez i savet.
Državni sovjet je telo kojim su srpski velikaši nastojali ograničiti kneževu vlast. To je svojevrstan oligarhijski organ. Članovi sovjeta su predsednik, sekretar, neodređen broj savetnika i popečitelji (ministri).
Sretenjski ustav je prvi moderni srpski ustav. U njemu su izražene potrebe srpskog društva: nacionalna emancipacija, razbijanje feudalnih ustanova i autikratske vladavine. Ustav jerađen po uzoru na francuske ustavne povelje od 1814. i 1830. i belgijski ustav od 1831. godine. Sretenjski ustav je takođe jedan od prvih demokratskih ustava u Evropi.
Verovanje na Sretenje: Da li je izašla mečka?
U našem narodu postoji i verovanje da se na Sretenje sreću i razdvajaju zima i leto. Ako na Sretenje osvane sunčan dan, a medvedi izadju napolje i uplašeni od sopstvene senke vrate se u zimski san, veruje se da će zima potrajati još šest nedelja.
Danas se obavezno pale sveće, jer se veruje da plamen sveće kuću štiti od groma i drugih nesreća, ali i da ima čarobnu moć.
Najzanimljivije od sretenjskih verovanja jeste da mlade devojke treba da paze danas koga će prvo sresti. Smatra se da će im mladoženja biti baš takav – i po izgledu i po karakteru.
Fotografije: novosti.rs, koreni.rs, poskok.info, Wikipedia, spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs, in4s.net, majstor.org, pixabay.com, Tumblr
Mogu vam se dopasti i ovi članci
-
Sveti Joakim i Ana: Poklonite nešto crveno, udelite siromašnima i klonite se svađa
-
Uvertira za Holokaust: Hitlerova sujeta je potegla duge noževe
-
Plavooki otac Turaka: Od zaostale carevine stvorio modernu republiku, a zemlja ga neće
-
Dan zaljubljenih: Malo ste preterali – slavite ljubav svaki dan! (VIDEO)
-
Sveti Vasilije Veliki i Hristovo obrezivanje: Danas bez svađa i uz spremanje vasilice (RECEPT)