Iza paravana: Sajam knjiga s druge strane ili kako izgleda biti odgovoran za buduće i sadašnje čitaoce (VIDEO)

Sajam knjiga je jedna od najvećih manifestacija u Beogradu. Jedna od najbrojnijih, najposećenijih. Igrom nenadanog slučaja, ove godine bila sam ne samo kao posetilac, već kao neko ko je s druge strane štanda i neko ko vam je preporučivao knjige. Zamislite, znala sam šta radim! Drugari iz „Portalibrisa“ su imali dovoljno poverenja u mene da mi povere priču o knjigama. A zamislite, baš ja znam šta vam preporučujem. 🙂

U prethodne dve godine, kao bloger sam imala prilike da pročitam mnogo „Portalibrisovih“ knjiga. I sad tvrdim da su odlični pisci u njihovim redovima, počevši od Nebojše Petkovića, Ivana Brankovića, Miloša Petkovića i, od skora, Zorana Petrovića. I ne samo oni, već perjanice nose ženski pisci poput Danice Bogojević i mlade nade Dragana Ćosić i Aleksandra Blagojević.

Činjenica, stajanje na jednom mestu je vrlo naporno, pogotovu za nas koji kuburimo sa kičmom. Ivan Branković je lepo nazvao naše odmorište na „Strahorovom“ štandu – pit stop! Tu dođemo da sednemo, popričamo, okerepimo se, nasmejemo i vratimo se u nove radne pobede! Malo o knigama, a više o nekim žanrovima samo nama znanim smo se dotakli u neobaveznim pričama. Teške ili Aleksandar Tešić bi rek’o „sandale„, a mi bi rekli „papuče„! Opet bi se slatko nasmejali!

Aplauz za početak i kraj

Ne znam da li i koliko znate, ali kad počinje, a pogotovu kad se završava Sajam, sledi aplauz. Svakog dana. To znači da smo mi, a bogami i vi, posetioci, preživeli još jedan dan. Preživeli smo i više od dana. Razne ljude, pisce, brbljive kolege, brbljive kupce, ćutljive i neodlučne čitaoce, grdnju, to što smo jedva seli ili nismo seli uopšte. O odlasku WC i da ne govorim! Za to se nema vremena!

„Portalibrisov“ štand je bio u drugom krugu (pakla). Treći je bio onaj u ringu, a prvi onaj gore gde je bio i „Strahor„. Bilo je onih koji su dolazili namenski, oni koji su dolazili da vide i pipnu knjigu, a bilo je i obožavatelja i nevernih Toma.

• Kako ja da znam da ću dobti knjigu na poklon?! – pitala me jedna baka. Stvarno, kako? Evo, veze nemam!

Kolega Lazar je rekao u jednom trenutku: „Sultanija, pa to je karakterna osobina„. Mnogo mu je bilo lakše tako da me zove, nego Roksi. Pa jeste, sultanija zvuči jače, ozbiljnije. Onda sam, po prirodi stvari, upoznala još neke divne ljude, ostvarila nove kontakte i shvatila da će januarsko predstavljanje knjiga biti ozbiljan poduhvat!

Veliki izdavači imali su i ozbiljna mesta za predah, pa u neobaveznoj šetnji kroz Sajam sam sela da odmorim kod drugara iz „Vulkana„. Puna kesa knjiga sa „Laguninog“ štanda je opet bila dokaz da se ne može bez štiva. Naravno, i Una je našla svoje zadovoljstvo, ovog puta među mangama. 🙂 Prevazišli smo raznorazne Jutjuberke i Jutjubere koji crtaju kalendar ili knjige, sad se bavimo ozbiljnijim stvarima. 🙂

Svaki dan na Sajmu

U danima pauze, dok mi je Sajam izgledao kao obično mesto za prošetati, nisam mogla a da ne pomislim kako je kolegama na štandu. Ne možete da se oslobodite utiska iza paravana. Prosto, iza njega ste neko drugi, neko ko ima misliju da kupcu preporuči ono što je najbolje za njega. Imate odgovornost, jer zadovoljni čitalac će doći i sledeći put i pazariti. Nadam se da sam svoju misiju dobro odradila.

Da jesam, bio je gest jednog dečka koji mi je poklonio kupon za pite od borovnica.

• Čemu to? – pitala sam ga.
• Pa Vi ste meni poklonili knjigu! I ja sam Vama poklonio ovo… – rekao je, smejući se.
• Samo zato? Hvala ti, divan si! – ostadoh prijatno iznenađena.

Tako smo se Una i ja okrepile poslednjeg dana Sajma. Pita od borovnice! Zatvorili smo kapije. Do sledećeg Sajma. I da znate, ti ljudi iza paravana stvarno znaju šta rade. I rade naporno. Svakog dana trajanja Sajma. Zato ih poslušajte šta imaju da vam kažu i preporuče. Oni nose veliku odgovornost, zato je jedan osmeh više nego dovoljan kao nagrada za sve reči koje vam upute.

A evo i videa:

Fotografije: Nataša Ilić, lična arhiva