Veliki despot Đurađ: Žrtveni vladar na oltaru raščerečene Srbije

Despot Đurađ Branković poznatiji i kao Đurađ Smederevac, bio je srpski despot i drugi sin Vuka Brankovića i Mare, ćerke kneza Lazara. Rođen je, smatra se, oko 1375 ili 1377. Vladarsku palicu preuzeo je 1427. i nosio ju je do smrti 1456. Poneo je ime po svecu Đorđu Kapadokijskom, kao i njegov unuk Đorđe Branković. Đurađ se u početku prezivao Vuković, a njegov unuk Stefanović. Tek ih je Mavro Orbin prozvao Brankovićima.

Ženio se dva puta. Ime njegove prve žene nije poznato. Prema nekim istoričarima, sa njom nije imao dece, a prema drugim je imao Maru Branković. Druga Đurđeva žena bila je Irina Kantakuzin, ćerka sevastokratora i morejskog despota Dimitrija I Kantakuzina, tačnije unuka vizantijskog cara Matije Kantakuzina i praunuka cara Jovana Kantakuzina.

Irinom ili Jerinom despot se oženio 1414. i u to vreme je imao oko 39 godina. Despotova deca su bila Todor, koji je umro mlad; Grgur, otac Vuka Grgurevića; Mara, supruga Murata II; Stefan, srpski despot; Katarina, udata za Ulriha II Celjskog i Lazar, srpski despot.

Čovek – žrtva

Despot Đurađ Branković bio je nesrećan čovek i toga je bio svestan. Franjevcu Jovanu Kapistranu, koji ga je nagovarao da pređe u katoličanstvo odgovorio je: „Narod moj veruje da sam mudar, mada sreće nemam. A ti sad tražiš od mene da učinim nešto po čemu bi moj narod pomisliti mogao, da sam u starosti pameću pomeo„.

Đurađa su Mađari i zapadnjaci proglasili za izdajicu zbog svog držanja u vreme Kosovske bitke iz 1448. godine. Jurij Baraković ga je u „Vili Slovinki“ iz 1613. nazvao „smiderski gospodin“ koji je stavljen u pakao, u „srce zemlje„, u „donju propast„. Legendu o izdajstvu prihvatilo je, na neobjašnjiv način, naše narodno predanje, ali je nju vezalo za Đurđevog oca, Vuka Brankovića, i za Kosovsku bitku iz 1389. godine.

Imao je najburniji život od svih srpskih vladara i postao je jedna od najtragičnijih ličnosti srpske istorije. Lik despota Đurđa postoji na njegovoj povelji svetogorskom manastiru Esfigmenu iz 1429. godine. Prikazana je cela porodica despota Đurđa. Lik despota Đurđa nalazi se i na novcu.

Kako ga izvori opisuju, despot je bio „stasit i pun dostojanstvenog izgleda“ i „dostojan poštovanja„. On je konačno ujedinio zemlje Brankovića i Lazarevića koje su bile ugrožene sa više strana. Ovaj vrlo promoćurmi vladar poslednje srpske prestonice, večito na vatrometini Istoka i Zapada, kao poslednju odbranu, sazidao je na ušću Jezave u Dunav, tvrđavu, koja će svojom monumentalnošću označiti sjaj i propast jedne blistave epohe srpske, nemanjićke državnosti.

Jedino Branković pružao otpor Turcima

Đurđev otac, Vuk Branković, bio je jedini koji je posle Kosovskog boja pružao otpor Turcima. Turci su 1391. godine zauzeli Skoplje, a iste godine je umiro Vukov saveznik, bosanski kralj Tvrtko. Hteo ne hteo, Vuk je bio primoran da postane turski vazal. Dankom je održavao mir sa Turcima. Međutim, ta vernost nije dugo potrajala. Vuk Branković se nije odazvao pozivu da učestvuje u bici na Rovinama. Turci su mu oduzeli deo teritorija. Do jeseni 1396. godine, Turci su uništili Vuka Brankovića. Vuk je postao žrtva loše vođenog Nikopoljskog krstaškog rata 1396. godine.

Bajazit je najveći deo Branovićevih teritorija dodelio Stefanu Lazareviću, a to su uglavnom oblasti koje su nekada pripadale knezu Lazaru. Zvečan, Jeleč i Gluhavicu su ostali pod Osmanlijama. Mara je ostala na nekom zapuštenom delu teritorije. Stefan Lazarević je postao vodeća ličnost među srpskom vlastelom.

Brankovići su se pred bitku kod Angore ustoličili u Prištini. Ovladali su manjim delom očevih teritorija. Prihvatili su vazalan odnos prema Bajazitu.Brankovići uspeli da do 1402. godine ovladaju delovima Kosova, delom Polimlja, sjeničkim krajem i Brskovom. Turci su zadržali Zvečan, Jeleč i Gluhavicu koji su ostali u sastavu Skopskoj krajišta.

Ogromne promene na Balkanu izazvala je navala Mongola na istočnu granicu Osmanskog carstva. Turski emiri u Maloj Aziji su prešli na stranu šaha Timura, osvajača Indije, Mesopotamije, Persije i Zlatne Horde. Bajazit je sve snage usmerio na svog protivnika. U bici kod Angore, karajem jula 1402. učestvovali su Lazarevići i Brankovići.

Posle te bitke došlo je do razlaza između Lazarevića i Brankovića. Bajazit je teško poražen i zarobljen. Odveden je u zarobljeništvo gde je sledeće godine izvršio samoubistvo. U Turskoj su izbili nemiri. Mongoli su došli do Egejskog mora, osvojivši Smirnu.

Tursko kretanje ka Evropi

Bajazit je imao petoricu sinova i to Sulejmana, Isu, Musu, Mustafu i Mehmeda. Najstariji, Sulejman, težio je da ovlada evropskim delom carstva, sa centrom u Jedrenu. Od srpskih vladara, u ropstvo su otišli Grgur Branković i sultanova žena Olivera. Oboje su oslobođeni posle pregovora despota Stefana i mongolskog vladara. Srpski kneževi su se sa ratišta vraćali preko vizantijskih teritorija. Stefan i Vuk Lazarević krenuli su prvo u Carigrad.

LJUBAV VEĆA OD ISTORIJE: EMOCIJAMA SULTANIJE OLIVERE I SULTANA BAJAZITA I NIŠTA NIJE MOGLO DA STANE NA PUT

Vizantijski car Manojlo nalazio se tada na Zapadu gde je tražio pomoć. U Parizu je saznao za vest da su Turci poraženi, što je dalo nadu Vizantijskom carstvu u sledećih pola veka. Manojlov savladar Jovan VII je avgusta 1402. godine dao Stefanu Lazareviću despotsku titulu, najveće znanje posle careve. Tako je Srbija stekla status despotovine.

U Carigrad je došao i Đurađ Branković. Došlo je do neslaganja između njega i Stefana, o čemu pojedinosti nisu poznate. Mavro Orbin je zabeležio da je razlog bila Đurđeva težnja da se pridruži Sulejmanu. Stefan je naredio da se Đurađ zatvori. U Srbiji se nije znalo za njihov sukob. Đurđa je oslobodio izvesni Rodop. Đurađ je otišao sultanu Sulejmanu od koga je tražio vojnu pomoć za borbu protiv Stefana i dobio ju je.

Odred srpske vojske koji se vraćao u despotovinu, napadnut je u blizini Jedrena. Nedaleko od Gračanice čekale su ih čete Turaka i Đurađevih vojnika. Tada je vođena bitka kod Gračanice  ili Tripoljska bitka. Stefan je Vuku naredio da napadne Đurđa, dok je on napao Turke. Turski vazal, Uglješa, prešao je na Stefanovu stranu i tako je znatno doprineo ishodu bitke.

Turci i Đurađ su izgubili bitku. Lazarevići su se povukli u Novo Brdo. Posle bitke, Stefan je prebacivao Vuku što ne poznaje ratnu veštinu. U bici ga je potisnuo Đurađ Branković. Vuk je odlučio da napusti zemlju i otišao Sulejmanu.

Krajem 1403. ili početkom 1404. godine, Stefan je krenuo u napad na Brankoviće. Iste godine izmirio se sa Vukom. Proterao je Turke i ugušio sve ustanke. Prema nekim tvrdnjama, krajem 1404. godine, Stefan se pomirio sa Brankovićima.

Bratska netrpeljivost

Dok je kneginja Milica bila živa, nije bilo ozbiljnijih sukoba između Stefana Lazarevića i njegovog brata Vuka. Posle njene smrti, krajem 1408. izbilo je otvoreno neprijateljstvo među braćom. Turci su bili iza njega. Turske čete su ranijih godina harale po Srbiji. Turcima se pridružio Vuk koji se nije slagao sa bratovljevom prougarskom politikom. Vuk Lazarević i Đurađ Branković harali su po južnim oblastima srpske despotovine. Stefanu je u pomoć pritekao ugarski kralj Žigmund. Žestok napad bio je kad su Turci došli do Beograda.

Stefan se povukao u Beograd i odbio je da se preda Turcima, ali je otpočeo pregovore sa bratom. Vuk je tada, po svemu sudeći, dobio južni deo zemlje. Zajedno sa Brankovićima, priznao je vrhovnu sultanovu vlast. Oblasti Brankovića bile su pod dvojnom, srpsko-turskom upravom.

Đurađ je 1410. godine učestvovao na turskoj strani u bici kod Kosmidiona, dok je Stefan Lazarević učestvovao na Musinoj strani. U bici je Musa poražen, a Sulejman je poslao Vuka Lazarevića i Lazara Vukovića da preuzmu vlast u srpskoj despotovini. Pokušaj nije uspeo, jer su Vuka i Lazara zarobili Musini ljudi. Vuk Lazarević je ubrzo pogubljen.

Musa je pokušao da uceni Đurđa da pređe na njegovu stranu. Đurađ nije pristao. U bici kod Hadrijanopolja, Đurađ je bio na turskoj strani. Musa je zbog toga, iste godine, pogubio Lazara.

Sultana Sulejmana su 1411. godine ubili Musini ljudi. Musa je preuzeo vlast u evropskom delu Turske i promenio je politiku. Počeo je da saveznike pretvara u neprijatelje. Stefanovim poslanicima je zaprećeno u Carigradu. Razlaz je bio neizbežan. Stefan je sa vojskom napao pirotski kraj, pa mu je Musa ponudio pregovore. U Musinoj vojsci koja je opsedala Selimvriju nalazio se Đurađ Branković. Odnosi sa Musom su dovedeni u red su zahvaljujući Đurđevoj majci, Mari Branković.

Pokušaj likvidacije Đurđa

Musa nije imao poverenja u Đurđa i pokušao je da ga ubije, sipajući mu otrov u hranu. Đurađ se od otrova samo razboleo. Onda je Musa poslao ljude da ga ubiju. Međutim, Đurađ je saznao za sultanovu zaveru, pa je sklopio dogovor sa Vizantincima iz Selimvrije. Inscenirao je napad da bi zavarao Musu. Đurađ je pokušao da stupi u veze sa ujakom i da se vrati u Srbiju. Na jesen 1412. godine, u Srbiju se iz Soluna vratio Đurađ Branković. Pregovori sa Stefanom su uspešno završeni. Izvori beleže da ga je Stefan prihvatio kao sina, a nešto kasnije ga odredio za naslednika.

Protiv Muse su se digli ugarski kralj Žigmund, i bosanski vojvoda Sandalj Hranić, koji se krajem 1411. godine oženio despotovom sestrom Jelenom, udovicom Đurđa Stracimirovića. I Vizantija je stala na Mehmedovu stranu i obezbedila mu brodove za prebacivanje trupa u Evropu. Stefan je sa vojskom krenuo iz Kruševca u proleće 1413. godine ka Ovčem polju. Musu su napustili najverniji saveznici.

Despot je kod Skopske Crne Gore predao zapovedništvo Đurđu Brankoviću. Do odlučujuće bitke došlo je kod sela Čamorlu, jula 1413. godine. Presudnu ulogu odigrala je srpska vojska. Bitka je završena Musinim porazom, koji je poginuo prilikom bega. Vlast je preuzeo sultan Mehmed I. Građanski rat u Osmanskom carstvu je time završen.

Druga osoba u Srbiji

Tokom vladavine Stefana Lazarevića, Đurađ je bio druga važna ličnost u Srbiji. Stefan je umro u svojim pedesetim godinama. Đurađ je tada bio istih godina. Za razliku od Stefana, imao je mnogobrojnu porodicu. Ženio se dva puta. Drugi put je sklopio brak sa Irinom Kantakuzin 1414. godine. Ona je u srpskoj tradiciji poznata kao Prokleta Jerina. Đurađ Branković se istakao u Drugom skadarskom ratu. Rat je izbio 1419. godine između Mletačke republike i Balše III Balšića. Balša je umro 1421. godine. Svoju državu zaveštao je ujaku, despotu Stefanu Lazareviću, koji je nastavio rat sa Venecijom.

Stefan Lazarević je u leto 1423. godine ratovanje u Zeti prepustio svome sestriću Đurđu Brankoviću. Đurađ je došao sa 8.000 konjanika pred Skadrom. Republika je bila spremna na pregovore. Đurađ se sa Frančeskom Bembom sastao kod Svetog Srđa. Sklopljen je Skadarski mir. Veneciji je ostao Kotor, Ulcinj i Skadar, Srbima Bar, Drivast, a obećana im je Budva i novac iz Skadra. Predviđena je razmena zarobljenika.

Mirom su zadovoljene obe strane, ali Zeta nije bila mirna. Bilo je spornih pitanja kao na primer oblast severno od Skadra, Luštica, grbljanske solane i Ratačka opatija. Takođe, srpska strana je tražila je Paštroviće. Vojvoda Nikola je na leto 1425. godine bio u Veneciji gde je pregovarao sa Republikom. Mlečani nisu želeli da plaćaju danak za Kotor koga su ranije davali Balšićima, odugovlačili su sa predajom Budve i nisu se slagali sa predajom Paštrovića. Konačan mir sklopljen je 1426. godine u Vučitrnu.

Republika nije bila dužna da plaća danak za Kotor, dobila je Paštroviće, Grbalj, 100 kuća Andrije Humoja u skadarskom distriktu, kotorske solane, utvrđene prelaze na Bojani. Despotovina je dobila solane Balšića, opatiju Svetog Nikole na Bojani, Budvu i Ratačku opatiju. Poslednje obaveze izvršene su 1434. godine. Regulisano je pitanje trgovine solju u Budvi. Sporazumom je određeno da se ubuduće u Budvi može prodavati despotova so i so njegovih podanika, proizvedena na njihovoj teritoriji.

Zemlju nasledio od despota Stefana

Pred kraj života, despot Stefan je oboleo, a nije imao dece. Zbog toga je, prema običaju, sazvao državni i crkveni sabor u Srebrnici kod Stragara, u duhu nemanjićkih tradicija. Tamo je pozvao sve prisutne da Đurđa prihvate za njegovog naslednika, a od Đurđa je tražio da sledi njegovu spoljnu politiku. U Tati je Stefan 1426. godine vodio pregovore sa ugarskim kraljem Žigmundom, koji je Đurđa prihvatio za naslednika i despota uz uslov da se Ugarima vrate Beograd i Golubac, Mačva i krajevi zapadno od Drine.

Despot Stefan Lazarević je iznenada preminuo jula 1427. godine. Našao se u lovu sa sokolima i svoju pratnju je zaustavio kod mesta Glava ili Glavica, u blizini Mladenovca. Pratnja je primetila da od kad je uzjahao konja da se zateturao, kao da će pasti, pa su ga brzo skinuli sa konja i poneli u šator. U tom teškom stanju samo je promrmljao „Po Đurđa, po Đurđa„.

Postoje tvrdnje da je despot ležao u komi i da se te večeri podigla velika oluja koja je odnela krov sa Oliverine kuće u Beogradu. Umro je ili od srčanog ili od moždanog udara. Sahranjen je, neki misle u manastiru Ravanica, a neki tvrde u svojoj zadužbini, u manastiru Manasija.

ZMAJEVITI JUNAK GRADIO MANASTIR: MANASIJA PLENI SVOJOM LEPOTOM I OKUPLJA NOVE VITEZOVE (VIDEO)

Od svih srednjovekovnih srpskih vladara, Đurađ je bio najveći prijatelj Dubrovčana. Ostao je to do kraja svoje vladavine. Đurađ je na vlast došao u teškim okolnostima. Turci su zauzeli Niš i Kruševac, a napadali su i Novo Brdo, najveći rudnik u zemlji. Novo Brdo je ipak izdržalo Muratovu opsadu. Na vest o Stefanovoj smrti, Đurađ je požurio u Beograd.

Žigmund je prekinuo ratovanje u Vlaškoj i došao u Beograd da preuzme teritorije koje su mu pripale po ugovoru u Tati. Priznao je Đurđa za despota i uvrstio ga u red barona ugarske krune. Đurađ je, teška srca, predao prestonicu. U gradu su izbili nemiri. U sastavu despotovine ostala je okolina Beograda. Suprotno ugovoru, Đurađ je zadržao Mačvu.

Neosvojivi Golubac

Žigmund nije uspeo da osvoji Golubac. Jeremija, zapovednik grada, tražio mu je 12.000 dukata koliko je, navodno, platio Stefanu za grad. Đurđa su pred kapijama Golupca napali Jeremijini ljudi. Onda je Jeremija predao grad Turcima. Ne zna se da li je Žigmund primio posede sa druge strane Drine, koje mu je takođe dugovao Đurađ, a ne zna se ni koji su to tačno gradovi.

NEVEROVATNI DUNAV: TAMO GDE REKA PRIČA RATNE PRIČE (VIDEO)

Žigmund je rešio da Golubac zauzme silom. Podigao je tvrđavu Svetog Ladislava preko puta Golupca. Turcima je stiglo pojačanje, pa se Žigmund početkom juna 1428. godine povukao. Ovim porazom je izgubio je ono malo ugleda što mu je u Srbiji ostalo. Pošto je Ugarska odustala od rata, Đurađ nije mogao ni da pomisli na nastavak sukoba sa Turcima. Turci su mu poručivali da Srbija ne pripada njemu, već Stefanu, a pošto je Stefan upokojen, pripada sultanu.

Đurađ je morao da pristane na teške uslove, a to je značilo na tursku vrhovnu vlast i danak od 50.000 dukata godišnje, iako je Stefan za veću državu plaćao 40.000. Takođe je prihvatio i vojne obaveze prema Turskoj  od 2.000 konjanika i vojskovođu.

Granice Đurđeve države bile su sužene. Turci su držali Golubac, timočku oblast do Knjaževca i Niša, oblasti Vranja i Preševa. Novi srpski despot držao je Resavu, Ravanicu i Novo Brdo, Prištinu, Peć, Prizren i druga obližnja mesta, u Zeti su mu pod vlast bili Podgorica, Medun, oblasti Vasojevića i Pipera, Budva i Bar, najznačajnije mesto u Đurđevoj Zeti. Pripala joj je i Srebrenica, a Đurađ joj je posle nekoliko godina priključio i Teočak i Zvornik, pa se nazvao „gospodarom cele Usore„.

Granica sa Turcima bila je na reci Moravi. Turci su držali Kruševac u kome se pominje Sinan beg. Kod Stalaća su imali 80 do 100 brodića za prebacivanje vojske. Flota je bila pod komandom Sinan bega, a čuvalo ju je 300 ljudi. Na Dunavu sultan je imao 100 lađa za borbu protiv Ugara.

Zidanje Smedereva

Đurađ je na početku vladavine ostao bez prestonice i većih utvrđenih gradova, pa je počeo da zida novu prestonicu – Smederevo. Morao je da ima dozvolu sultana koju je skupo platio. Prema nekim izvorima, sultanu je obećao ćerku Maru za harem. Smederevo je podignuto na ušću Jezave u Dunav. Tu je u 11. veku postojalo malo naselje.

Osnova grada imala je oblik trougla, sa dve strane zaštićenog rekama, a sa treće rovom koji je spajao Jezavu i Dunav. Tvrđava se sastojala od Malog i Velikog grada.

Kako je na Krstastoj kuli zapisao neimar, Mali grad je podignut za dve godine, od 1428. do1430. godine. U tom trouglu je smešten dvor, velika sala za prijeme, prostorije za despota, njegovu porodicu, pratnju i stražu, pisarnica, kovnica novca i čuvena dvorska biblioteka.

Uvidevši da je Mali grad sa pet kula i zidovima, pretesan da zaštiti dvor, za desetak godina uspeo je da sazida i Veliki grad, na površini od oko deset i po hektara, zadržavši oblik nepravilnog trougla.

Na dvoru bogatog i obrazovanog despota Đurđa, živelo se raskošno. Sjaj dvora privlačio je Dubrovčane, Grke, Mađare, Turke. Neki od njih, kao Toma i Đorđe Kantakuzin, Jerinina braća, mitropolit Atanasije, Dubrovčanin Paskoje Sorkočević, Grk Stefan Ratković, logotet, zauzimaju visoka mesta kao „gospoda od Smedereva„, i uživaju Đurđevo poverenje. Konstantin Filozof je u Smederevu napisao „Žitije Stefana Lazarevića„, a kir Stefan Domestik prve note-neume po kojima se izvodila crkvena muzika.

Smederevo je postalo centar u koji su se sjatili mnogi naši i od Turaka izbegli bugarski i grčki književnici, prepisivači i sastavljači originalnih dela srpske srednjovekovne književnosti. U Smederevu je postojala i kolonija dubrovačkih trgovaca.

Mali grad je bio vladarski dvor i vojno utvrđenje ojačano snažnim odbrambenim zidovima. Dvor ili „polata“ imao je prostranu dvoranu za audijencije gde su se potpisivali ugovori i povelje. Mali i Veliki grad ukupno su imali 24 kule. Tvrđava je građena prvenstveno za borbu hladnim oružjem, iako je vatreno već uveliko bilo u upotrebi. Bila je to najveća srpska srednjovekovna tvrđava. Po veličini se moglo meriti sa Dubrovnikom.

POMOGLA SRBIJI, OSTALA PROKLETA: TRAGIČNA SUDBINA I JOŠ TRAGIČNIJE SEĆANJE NA DESPOTICU IRINU KANTAKUZIN

Izgradnja je završena 1430. godine. Radovima je rukovodio Đorđe Kantakuzin, Jerinin brat i drugi grčki graditelji. Oni su za običnog čoveka bili krivci za muke što je građena velelepna tvrđava, o čemu svedoči narodna tradicija. Despot je u Smederevu ustanovio sedište posebne vlasti i kovnicu novca. Pominje se čelnik riznički, sudija gospodina despota i smederevski vojvoda.

U Srbiji je Smederevo nazivano i Konstantinovim gradom, kao i Carigrad. U vreme zidanja Smedereva, poslanici cara Jovana VIII krunisali su Đurđa despotskim vencem. On je postao „Đurađ, po milosti Božjoj, despot Raškog kraljevstva i Albanije gospodar„.

Ratovi u Zeti i na primorju

U despotovoj Zeti, osamostalila su se braća Đurašević, Đurađ i Lješ, koji su poneli staro prezime Crnojević. Oni su ugrožavali Lušticu i Svetomiholjsku metohiju, pa je despot zamolio Mlečane da ih uzmu pod zaštitu. Pod mletačku vlast su tada potpali i Paštrovići, koji su do tad bili pod vlašću Đurđa Brankovića. Kao i njegov prethodnik, i Đurađ je bio u sukobu sa gospodarem Danja, Kojom Zaharijom.

Početkom 1429. godine u Zetu je došao Stefan Maramonte, sin Konstantina Balšića i Jelene Topija, i odmah je za sebe vezao Koju i Tanuša Malog iz porodice Dukađini. Doveo je i turske čete koje su pljačkale po Zeti. Zauzeo je grad Drivast, ali su ga ubrzo svi napustili. Onda je stupio u službu Mletačke republike za koju je ratovao u Lombardiji i Furlaniji. Kasnije je i nju izneverio. Sultanove čete nastavile su sa pljačkom Zete i opsele su Drač.

Koja Zaharija i Dukađini su tada izgubili svoje posede. Despot, Mlečani i Turci ostali su jedini gospodari Zete. Mir je sklopljen septembra 1430. godine na Porti.

Despot je povratio Drivast, a pokorili su mu se i Đuraševići. Sada su bili potčinjeni neposredno Đurđu, a ne vojvodi Altomanu u Baru. Mlečani se nisu sporazumeli sa sultanom zbog Soluna. Dobili su ga 1423. godine od vizantijskog cara. Rat oko Soluna trajao je sedam godina. Mlečani su sultanu nudili 300.000 aspri godišnjeg danka, ali Murat nije pristajao. Na kraju ga je zauzeo na juriš, marta 1430. godine.

Đurađ Branković nije žalio novca za otkup grčkog roblja. Istovremeno je sultanu poslao sina Grgura da predvodi vojsku u ratovima u Zeti i Albaniji, pomažući skopskog krajišnika Isaka u opsadi Drača i borbi protiv Ivana Kastriota. Murat je zauzeo Janjinu, a despote Arte i Etolije primorao na vazalstvo. Potom se povukao u Jedrene i izdao Dubrovčanima povelju o trgovinskim povlasticama na srpskom jeziku. Pred Turcima, Grci beže na sever, u Srpsku despotovinu.

Najugledniji od njih, Jerinin brat Toma, stupio je u despotovu službu i stekao bogatstvo poput kuća u Novom Brdu i Srebrenici. Pored Grka, u službi srpskog despota bili su i Dubrovčani, ali i Turci.

Godine 1430. izbio je rat između Radoslava Pavlovića i Dubrovčana. Đurađ je stao uz Dubrovnik i zauzeo se za Republiku na sultanovom dvoru. U proleće 1433. godine Đurađ je postigao značajan uspeh u Bosni pripajanjem delova Usore, zajedno sa tvrđavom Zvornik i Teočakom. Pored Đurđa, bosanskog kralja Tvrtka II napadali su i Turci.

Ženidbene veze za mir u regionu

Zavisnost od turske i ugarske države navela je Đurđa Brankovića da ženidbenim vezama pokuša da se čvršće veže za obe strane. Svoju ćerku Katarinu udao je za Ulriha Celjskog, rođaka Žigmundove žene Barbare. Ulrih je bio jedan od najbogatijih ljudi u Ugarskoj. Drugu ćerku, Maru je poslao  u harem sultana Murata II, septembar 1435. Sestru su u Jedrene otpratila braća Grgur i Stefan koje je sultan bogato nagradio.

DIPLOMATIJA SRPKINJE U OSMANSKOM CARSTVU: SULTANIJA MARA, PAMETNA LEPOTICA SA STAVOM

Đurađ je poslao bogat miraz, prema svedocima onog vremena, nekoliko stotina hiljada dukata u zlatu, novcu i tkaninama. Murat je potvrdio mir i obećao da će ga poštovati. Obećanje je kratko trajalo. Oblast Brankovića je posle Kosovskog boja bila posebnim ugovorom vezana za Tursku. Despot je nije mogao da deli vlast, kao što je to činio u zemljama Lazarevića. Tu se održalo uređenje iz doba carstva. Na primer, zadržale su se kefalije. Presudna je bila uloga turskog „sklava“ čije je odluke poštovao i despot.

Na lažnu vest o Muratovoj smrti izbio je 1433. godine ustanak u Albaniji. Ratovanje u Albaniji trajalo je tri godine. Tri puta turska vojska je poražena, ali je Đurađ svaki put slao pomoćne odrede. Žigmund je u Albaniju poslao bugarskog cara Fružina sa nešto vojske, ali je skopski namesnik Isak 1436. godine ugušio ustanak. Istovremeno je vođen ugarsko-turski rat u Vlaškoj. Žigmund se za to vreme nalazio u Bazelu gde je prisustvovao sastanku na kome je rešavano pitanje primata u katoličkoj crkvi.

Muratova vojska je ušla u Banat i Erdelj preko Dunava. Srbija je bila pošteđena u tursko-ugarskim ratovima koji su trajali 1435. do 1437. Muratov pohod protiv Srbije izazvao je napad ugarskog vojskovođe Jovana Marcalija dolinom Morave 1437. godine. Marcali je stigao do Stalaća gde je uništio turske lađe, zauzeo je Kruševac i naneo Turcima poraz u bici na Godominskom polju kod Smedereva.

Despot je uspeo da se nagodi sa Turcima, gde je dobio grad Braničevo. Ovo je bio poslednji rat kralja Žigmunda. Umro je u decembru 1437. godine. Za novog cara krunisan je njegov zet, muž Jelisavete Luksemburške, Albert Habzburški. Murat je nastavio ratovanje. Jedna vojska prodrla je u Erdelj, a druga u Srbiju, u Kučevo i Braničevo. Zauzela je grad Borač u Gruži, Ostrovicu kod Rudnika i manastir Ravanicu. Srbi su sultanu morali da ustupe tvrđavu Ždrelo.

Sultan pred Smederevom i pad Srbije

Sledeće godine je na čelo vojske koja je opsela Smederevo stao lično sultan. Despot je u ugarskoj prikupljao pomoć, a grad je branio njegovi sin Grgur i šurak Toma Kantakuzin. Posle tromesečne opsade, grad je predat avgusta 1439. godine. Despotovina je izgubila svoju prestonicu. U Smederevu je postavljen sandžakbeg Isak beg. Zapadne delove Despotovine je zaposeo Stefan Vukčić, a neko vreme držalo se Novo Brdo i Zeta. Turci su zauzeli Srebrenicu.

SVETI LUKA, EVO VUKA: KAKO JE DESPOT “UKRAO” MOŠTI SVECA DA SPASI SRBIJU

Kralj Albert, koji je bio u sukobu sa ugarskom vlastelom, jedva je uspeo da sakupi 25.000 vojnika i da se sa Đurđem sretne u Segedinu. Poklonio mu je zamak Vilagoš u zarandskoj županiji. Đurađ je novcem pomagao pripreme za krstaški rat. U Beču i Budimu je građena flota. Đurađ se pominje među prvima na listi ugarskih barona koji su kralju Albertu odobrili smanjenje poreza od jednog dukata po svakoj kući na ime krstaškog rata. Međutim, kralj Albert je oktobra 1439. godine umro u Nesmelju. U Ugarskoj su otpočele borbe za presto.

Grgur se u Smederevu nagodio sa sultanom, predao grad i dobio zemlje svoga dede Vuka Brankovića na upravu. Istovremeno, zvona na katedrali u Firenci oglasila su sklapanje crkvene unije između istočne i zapadne crkve. Firentinska unija zaključena je posle višegodišnjeg napora vizantijskog cara Jovana. Međutim, Vizantinci su joj se oštro usprotivili te nije dovela do rezultata. Vizantija je izgubila ono  malo ugleda što je imala. Moskovska Rusija osporila je Carigradu vođstvo u pravoslavnom svetu. Srpska patrijaršija nije ni poslala predstavnike u Firencu, a Đurađ je takođe bio protiv unije.

Seoba Srba i prva opsada Beograda

Posle prvog pada despotovine, Srbi su bežali na jadransku obalu odakle su ih Dubrovčani, kako bi oslobodili morsku obalu, prevoze do Apulije ili Marke. Srbi su se u Italiji naselili u oblasti između Venecije i Brindizija. Neki Srbi beže u okolinu Jajca u Bosni, ali najveći broj seli se preko Save i Dunava. Posle turskog rušenja Kovina, ugarski kralj je tamošnje Srbe preselio na Čelepsko ostrvo ispod Budimpešte.

Srbi su bežali u Poljsku, Erdelj, pa čak i u Rusiju. Sultan Murat II je 1438. godine počeo da primenjuje običaj devširme ili odabira dečaka koji su prevođeni u islam i svrstavani u redove turske vojske. Mnogi od njih stekli su viskoa zvanja i položaje u imperiji.

Aprila 1440. godine, sultan Murat je opseo Beograd. Grad je branio Jovan Talovac. Sultanovi ljudi su kopali tunel ispod grada. Braniocima je neko porukom zavezanom za strelu dojavio za tunel. Ugari su eksplozivom razneli Turke. Posle tromesečne opsade, Turci su se povukli. Đurađ je za to vreme pokušavao da ugovori brak između svoga sina Lazara i Albertove udovice Jelisavete. Udovica je, međutim, odbila da se uda za pravoslavca.

Na kraju se udala za petnaestogodišnjeg Vladislava III Jagelonca, kralja Poljske. Rodila je preminulom mužu sina Ladislava Posmrče. Nastojala je da sinu obezbedi presto, ali je izbio građanski rat. Đurađ je bio na strani Ladislava. Rešio je da napusti Ugarsku i ode u Zetu.

Ucenjena despotova glava

Krajem maja 1440. godine, Đurađ je sa Jerinom i pratnjom od nekoliko stotina konjanika došao u Kjođu, gde je lepo primljen. Njegova ponuda za kupovinom Ulcinja je odbijena. Posle toga je isplovio ka Zeti. Nedelju dana proveo je u Dubrovniku, gde je dočekan kao pravi vladar. Osmanlije su za to vreme ucenile njegovu glavu.

U Zeti je dao povlastice Budvi i Baru, a odlučio je da je napusti zbog opasnosti. Krijući se, stigao je aprila 1441. godine u Dubrovnik. Njegova misija u Zeti je propala. Sultan je za to vreme zarobio njegove sinove Grgura i Stefana. U gradu Tokatu, maja iste godine, oni su oslepljeni. Molba sestre Mare je stigla je prekasno da to spreči. Istovremeno, Đurađ je izgubio najveće rudarsko mesto – Novo Brdo. Novo Brdo je juna 1441. godine predato rumelijskom beglerbegu Šehabedinu. Đurađ je tako izgubio čitavu državu.

Pad despotovine naveo je Đurđa da se priđe Vladislavu te je napustio Dubrovnik i ponovo krenuo u Ugarsku. U Zeti, Stefan Vukčić je na svoju stranu pridobio Stefanicu Crnojevića, koji je osvojio Bar. Njegovu vlast priznao je veći deo Paštrovića. Budva se predala Mlečanima, a ubrzo i Lastva i Drivast. Mlečani su na proleće 1443. godine zauzeli i Bar. Pokorio im se i Stefanica Crnojević. Tako je despot izgubio i posede u Zeti.

Spor Ugara i Turaka na srpskom tlu

Turci su posle osvajanja Novog Brda prodrli u Potisje i Slavoniju. Odbranu južnih granica Vladislav je poverio Janošu Hunjadiju i Nikoli Iločkom. Janoš Hunjadi, u srpskim narodnim pesmama poznat kao Sibinjanin Janko, je erdeljski plemić rumunskog porekla. Njegov otac je od Žigmunda 1409. godine dobio grad Hunjad po kome porodica nosi ime. Učestvovao je u bici kod Godominskog polja 1437. godine. Bio je kapetan Beograda, tamiškog župana, severinskog bana i erdeljskog vojvode.

HUNJADI KAO VIŠENARODNI HEROJ: NEPISMENI JUNAK PORAŽEN NA KOSOVU, A ODBRANIO BEOGRAD

Nikola Iločki je bio mačvanski ban. Hunjadi je na jesen 1441. godine ušao u Srbiju, opustošio sve krajeve kroz koje je prošao i porazi smederevskog sandžakbega Isaka. Isak je jedva uspeo da pobegne u Smederevo. Turci zbog odbrane dižu grad Žrnov na Avali, odakle su lako držali na oku ravnicu i Beograd.

Hunjadi je nastavio ratovanje i na proleće 1442. godine, porazio i ubio Mezid bega u Erdelju. Kola sa glavama turskih vojnika i Mezid bega poslata su Đurđu Brankoviću kao trofej. Šehabedin se zakleo da će mu se osvetiti i poveo je veliku vojsku, računajući da će Hunjadi pobeći čim je vidi. Međutim, na Jalomnici u Vlaškoj Turci su pretrpeli je težak poraz. Na hiljade Turaka je stradalo, a mnogi su zarobljeni. Oko 200 turskih ratnih zastava je zaplenjeno.

Papa i Venecija su proslavili Hunjadijeve pobede. Istovremeno, papa je objavio da će biti oprošteni grehovi svima koji prilože novac za borbu protiv Turaka, a sam je izdvojio petinu svih svojih prihoda. Za krstaški rat ubirao se desetak od svih crkava i manastira, a kardinal Julijan Ćezarini uputio se u Ugarsku da izmiri Jelisavetu i Vladislava.

U Ugarskoj je tada već bio veliki broj Srba koji su u županiji Spoljni Solnok na Tisi imali svoje kapetane ili sudije, pa i vojvodu. Vladislav ih je 1442. godine nazivao „našim Rašanima„. Početkom 1443. godine, na zalaganje kardinala Ćezarinija, doneta je odluka da se u pohod krene još istog leta. Muratu je sa istoka pretio gospodar Karamanije, Ibrahim beg, koji je održavao veze sa Mletačkom republikom, Ugarima i papom.

Ušao je u unutrašnjost Male Azije i primorao Murata da lično krene u rat. Murat ga je naterao na mir. Istovremeno je u Amasiji zadavljen Muratov stariji sin Ali Čelebija, pa je Mehmed II postao prestolonaslednik.

Krstaški pohod na Turke

Vojska od 25.000 krstaša i 8.000 Srba prešla je u ranu jesen 1443. godine Dunav kod Beograda. Prodirući poznatim Carskim drumom duž Morave, krstaši su naneli poraz Osmanlijama kod Bovana kod Aleksinca i drugi kod Niša. Preko Niša i Pirota su bez većih problema stigli do Sofije. Grad je zauzet i opljačkan, a očekivalo se da za osam dana stignu do turske prestonice Jedrena. Vođa pohoda bio je Đurađ Branković.

Turci su zatvorili Trajanovu kapiju i vojska je krenula na istok, između planine Balkan i Srednje Gore, odakle je put vodio ka Plovdivu. Klance su po teškoj zimi branile najsposobnije turske vojskovođe. Zbog zime, nestašice hrane i jakog otpora, krstaši su odlučili da se vrate. Kasim beg je krenuo da ih goni, ali je poražen kod Sofije. Turci su pretrpeli poraz januara 1444. godine na Kunovici, između Pirota i Niša. Izdao ih je upravnik Tesalije, Turahan beg, koga je potplatio despot Đurađ. Krstaši su januara 1444. godine bili u Prokuplju. Đurađ je nudio novac kralju da prezimi u Srbiji i na proleće nastavi pohod, ali  iscrpljeni krstaši su tražili da idu kući. Za njima je pošao i despot. Krajem januara stigli su u Beograd, a onda i u Budim.

Uspešan prodor krstaša naveo je Novobrđane na ustanak koje je turski namesnik iz Prištine brzo ugušio barutom koga su mu nabavili Dubrovčani. Do ustanka je došlo u Grčkoj, Bugarskoj, Albaniji. Skendrebeg je poveo borbu protiv sultana, napustivši tursku vojsku. U Bosni je za kralja izabran Stefan Tomaš koji je 1443. godine zauzeo Srebrenicu. Sultan Murat je sa Đurđem pregovarao o miru. Pregovori su se vodili u pravcu vraćanja oslepljenih sinova i despotovine. Đurađ je nagovorio na mir Hunjadija i Vladislava. Poslanstvo Ugara i Srba u Jedrenu predvodio je Srbin Stojko Gizdanić.

Sa Vladislavom je ugovoreno desetogodišnje primirje, koje je stupilo na snagu kada ga je ugarski kralj potpisao u Segedinu jula 1444. godine. Đurađ je od sultana dobio sinove i 24 grada. Oblast Brankovića zadržala je raniji status. Đurđeva zemlja, iako opljačkana, bila je u veća nego kada ju je izgubio, a obuhvatala je i Golubac.

Samo nekoliko dana posle potpisivanja mira, Vladislav ga je, na podsticaj Julijana Ćezarinija, odbacio jer ga nije prihvatio papa. Zapadne zemlje već su dogovarale podelu turskih teritorija. Dubrovčani su, na primer, molili Đurđa da interveniše da dobiju Kaninu i Valonu odakle su nabavljali žito. Đurađ nije učestvovao u ovom ratu. Krstaši su na jesen 1444. godine krenuli, zaobilazeći Srbiju na čelu sa Vladislavom. Sultan Murat je brzo stigao iz Male Azije. Đenovljani su ga prevezli preko Bosfora, za ogromnu sumu novca. Za svakog vojnika dobili su po jedan zlatnik.

Odlučujuća bitka vođena je u novembru 1444. godine, kod Varne. Murat je odneo veliku pobedu. Poginuo je ugarski kralj Vladislav, kardinal Julijan Ćezarini, a Hunjadi se jedva spasao i pobegao u Ugarsku. Posle pobede, Murat je odmah otišao u Malu Aziju, a sina Mehmeda je ostavio da upravlja evropskim delovima države.

Rodbinske veze i sa Vizantijom

Đurađ nije dobio one zemlje koje su od 1439. do 1444. godine zaposeli drugi gospodari. Najpre se izmirio sa Stefanom Vukčićem koji mu je vratio Gornju Zetu sa Medunom i Sokom. Mlečani su odbijali da vrate gradove pravdajući se da su mnogo potrošili kako bi ih zauzeli. Vlast despota ograničena je na Gornju Zetu gde su upravljali njegovi namesnici, Toma Komnin i Altoman. Srebrenica je do 1448. godine prelazila iz ruku despota u ruke Stefana Tomaša. Na novcu koji je kovan na jednoj strani bio je lik bosanskog, a na drugoj srpskog vladara. Konačno, 1448. godine zauzeo ju je despotov šurak Toma Kantakuzin uz pomoć Stefana Vukčića.

Na proleće 1446. godine Murat se vratio u Jedrene posle ratovanja u Maloj Aziji. Krenuo je na prvi pohod protiv morejskog despota Konstantina Paleologa koji se proširio na turske teritorije, koristeći to što Murat nije tu. Đurađ se iste gorine orodio sa Konstantinom. Svoga jedinog neoslepljenog sina Lazara oženio je ćerkom despota Tome, Konstantinovog brata posle čega je proglašen za despota i očevog savladara. Turska vojska slomila je otpor na Korintskoj prevlaci, upala na Peloponez i odvela više od 60.000 zarobljenika 1446. Konstantin je posle smrti Jovana VIII došao na vizantijski presto, 1448. godine. On je bio srpskog porekla, jer mu je majka Jelena bila ćerka Konstantina Dragaša iz porodice Dejanović.

ZABORAVLJENA POSLEDNJA VIZANTIJSKA CARICA, SRPSKOG POREKLA – JELENA DRAGAŠ: GRČKA JE SLAVI, U SRBIJI JEDVA DA JE NEKO ZNA

Đurađ je pomagao vizantijskog cara o čemu svedoče dva natpisa na carigradskim zidinama gde piše da je Đurađ uložio novac i obnovio jednu carigradsku kulu. U Ugarskoj je za to vreme bio prazan presto iako je za kralja je bio priznat Ladislav Posmrče, koji je imao šest godina. U prvi plan izbio je Janoš Hunjadi, koji je 1446. godine izabran za gubernatora Ugarske. Janoš je želeo da se osveti za poraz kod Varne. On je već 1445. godine pokušavao da zauzme Nikopolj. U narednim godinama, tražio je pomoć na sve strane. Papa i Alfons Aragonski davali su prazna obećanja. Mletačka i Dubrovnik nisu želeli da narušavaju mir sa sultanom. Pomoć mu je pružio jedino Skenderbeg. Ni despot Đurađ nije hteo da učestvuje u ratu. Obećao je da će biti neutralan, ali je Murata obavestio o pohodu koji Hunjadi sprema.

Drugi Boj na Kosovu

Hunjadi je sa vojskom prolazio kroz Srbiju kao kroz neprijateljsku teritoriju, pljačkajući Moravskom dolinom. Vojska je prošla pored Kruševca kroz klisuru između Kopaonika i Jastrepca koja od tada nosi naziv „Jankova klisura„. Iz doline Rasine ušla je u Toplicu, pa na Kosovo nedaleko od Prištine. Dve vojske susrele su se na mestu već poznate bitke iz 1389. godine. Turci su bili brojčano jači. Predvodio ih je sam sultan Murat II.

Druga bitka na Kosovu otpočela je 17. oktobra 1448. godine i trajala je tri dana. Hrišćani su vatrenim oružjem nanosili teške gubitke Turcima. Presudno je bilo to što su im Turci došli iza leđa i opkolili ih. Na tursku stranu prešao je vlaški vojvoda Vladislav, što je navelo Hunjadija da pobegne sa bojnog polja.

Turci su takođe imali velike gubitke, pa je Murat naredio da se sahrane samo najistaknutiji ratnici, dok su ostali bačeni u Sitnicu. Voda u reci bila je toliko zagađena da dugo nije bila za piće. Sultan je pogubio hrišćanske zarobljenike, pa čak i Vlahe koji nisu bili na njegovoj strani.

Sultan nije gonio Hunjadija, već se vratio u Jedrene. Hunjadi nije uspeo da stigne do Dunava. Uhvaćen je, navodno, u košari u jednom srpskom selu. Odveden je despotu. Despot Đurađ je od Hunjadija tražio da mu plati veliku odštetu, jer je vojska koju je on predvodio dok je išla preko Srbije ka Kosovu, činila velika zverstva i pljačke, pustošila zemlju, odnosno ponašala se kao da prolazi kroz neprijateljsku teritoriju.

Pošto Hunjadi to nije želeo, despot ga je zatvorio u tamnicu i posle nekog vremena ga prodao Ugarima za 100.000 dukata otkupa. Hunjadi je u Segedin stigao krajem decembra.  Stvar je na kraju izglađena, Janoša je kao talac zamenio njegov sin Ladislav, koji je na kraju i sam pušten, ali je ostalo zapisano da je papa Nikola V izdao bulu 1450. godine, u kojoj je despota Đurađa proglasio za „nepoštena, nečovečna, nerazborita i nedostojna„.

Od proleća 1448. godine Stefan Vukčić je poneo titulu hercega, a sledeće godine uzeo je titulu hercega Svetog Save, vezujući se za manastir Mileševu, koja je bila na njegovoj teritoriji. Sa bosanskim kraljem se srpski despot sporio oko Srebrenice. Spor je konačno rešen 1451. godine, uz posredovanje Dubrovčana, kada je rudnik vraćen Srbiji.

Mlečani ucenili Skenderbegovu glavu

 

Mlečani su maja 1448. godine ponudili 100 dukata godišnjeg prihoda onome ko donese Skenderbegovu glavu. Protiv Skenderbega su krenuli vojvoda Altoman i Crnojevići. Mlečani su se trudili da se izmire i sa srpskim despotom, pa su mu nudili gradove koji su mu oduzeti tokom turske okupacije u zamenu za nadoknadu troškova koje su imali prilikom osvajanja.

Međutim, posle poraza koji je Altoman doživeo od vojske Jakova Dolfina, barskog potestata, a u kojoj je bio i Stefanica Crnojević, Mlečani su odustali od ponude. Uspeli su da oktobra 1448. godine sklope mir i sa Skenderbegom. Đurađ je zato molio sultana Murata da mu pošalje odred kojim bi osvojio zetske gradove. Murat nije želeo da krši mir sa Mlečanima.

Mlečani su na svoju stranu pridobili Stefanicu Crnojevića čime je unesen razdor u ovu porodicu. Stefanica je braći Gojčinu i Đurašinu oduzeo deo teritorija. Stefanicu su Mlečani uputili protiv Grblja, koji je priznavao despotovu vlast. Grbalj nije želeo da se preda, već je molio despota da pošalje pomoć 1451. Stefanica je 1452. godine opustošio Grbalj. Kotorske vlasti pogubile su 30 ljudi, a više od 200 ljudi su proterali iz Grblja. Preostalom stanovništvu povećane su dažbine. Tako je u krvi ugušena najveća pobuna u Grblju.

Uskoro je u Zetu stigla Đurđeva vojska pojačana turskim odredima. Međutim, Stefanica je porazio prvo Altomana, a potom i novopristiglu vojsku Tome Kantakuzina. Zauzeo je Gornju Zetu sve do Morače.

U isto vreme je došlo do pogoršanja odnosa između Ugarske i Srbije. Đurađ je nudio posredništvo u sklapanju mira između Turaka i Mađara. Međutim, Hunjadi je to odbio posle čega je zauzeo sve Đurđeve posede u Ugarskoj.

Mehmed II na tronu

U Jedrenu je februara 1451. godine umro sultan Murat. Nasledio ga je sin Mehmed II. Jedna od prvih mera sultana Mehmeda bilo je ozakonjenje bratoubistva. Novi sultan je ubio svoga brata, dete u kolevci. Sultan Mehmed II je na početku vladavine ispoljio veštinu vladanja i diplomatije, pa je izgledalo je kao da želi mir sa svima. Znao je srpski jezik, pa je sa despotom Đurđem pregovarao oko obnavljanja vazalnih obaveza. Vazalni odnos je produžen pod istim uslovima. Pored toga, Mehmed je oslobodio maćehu Maru iz harema i vratio je ocu, poklonivši mu Toplicu i Dubočicu.

Hunjadi je sa Srbijom sklopio mir 1451. godine, tako što je Đurđeva unuka, ćerka Ulriha Celjskog, verena je za Hunjadijevog sina Matiju. Novembra 1451. godine zaključen je i tursko-ugarski mir.

U Rimu je 1452. godine za svetorimskog cara krunisan Fridrih III koga su savremenici smatrali zaštitnikom hrišćanstva. Humanisti su ga podsticali na borbu protiv Turaka. Međutim, on nije mogao da učini ništa, a jedno vreme je držao ugarskog kralja Ladislava u zarobljeništvu. Srpski despot se 1451. godine umešao u rat između Dubrovčana i Stefana Vukčića, stajući na stranu Dubrovnika i ometajući hercegove diplomatske akcije na Porti. Srpski despot računao je da okrene sultana protiv hercega i da zauzme istočne krajeve njegove države, uključujući i Mileševu.

Sultan Mehmed je vodio prijateljsku politiku sa zapadnim državama, jer nije želeo da otkrije svoj plan – osvajanje Carigrada. Pre nego što je krenuo na vizantijsku prestonicu, Mehmed je u leto 1452. godine na najužem delu Bosfora sagradio jako utvrđenje nazvano Rumeli Hisar ili Novi Grad, više Carigrada, kako stoji u pisanim dokumentima.

Zimu 1452. na 1453. godine proveo je u pripremama, uglavnom u nabavci artiljerije. Lio je ogromne topove, od kojih su neki mogli da se pomeraju samo uz pomoć 100 volova.

Napad na Konstantinopolj

Vizantijski car Konstantin tražio je pomoć na Zapadu. Imao je malo uspeha posle propasti Firentinske unije. Mnogim Vizantincima draža je bila turska, od latinske vlasti. Ipak, papski legat Isidor održao je decembra 1452. godine u Svetoj Sofiji rimsku misu i objavio novu uniju. Predvođen kaluđerima, narod je izašao na ulice. Tako je  i ovaj pokušaj propao. Najveća pomoć koja je od Latina stigla je odred od 700 Đenovljana.

Turcima su pristizale trupe iz svih krajeva carstva. Opsada je započela početkom aprila 1453. godine. Turske snage bile su 20 puta veće od hrišćanskih. Veliki topovi rušili su zidove, ali su ih Grci preko noći ponovo dizali. Na zaprepašćenje branioca, Turci su prevukli brodove preko kopna i spustili ih u Zlatni rog.

Preko Zlanog roga je spušten pontonski most od buradi. Tako je grad opkoljen sa svih strana. Mehmed je pozvao Konstantina da se preda, ali je ovaj to odbio. Mehmed je onda obećao vojnicima pljačku grada posle osvajanja.

U zoru 29. maja otpočeo je juriš. Turci su prodrli u grad i istakli svoju zastavu na zidinama Carigrada. Konstantin je poginuo u uličnim borbama. Njegova glava stajala je na zidinama grada da bi Grci videli da su ostali bez cara. Usledio je neviđen pokolj i pljačka koja je trajala tri dana. Mehmed se od 1453. godine naziva „Osvajač„. Kada je ušao u grad, najpre se zaputio u Svetu Sofiju koja je pretvorena u džamiju.

Đurađ je u ovom ratu morao da potisne osećanja i da Mehmedu pošalje pomoćne odrede za osvajanje vizantijske prestonice. Vojvoda Jakša, rodonačelnik čuvenih Jakšića u Ugarskoj, predvodio je srpski odred od 1.500 ljudi. Đurađ je poslao i rudare iz Novog Brda koji su kopali tunele ispod vizantijske prestonice. Konstantin Mihailović iz Ostrovice, takođe jedan od srpskih vojnika, kasnije je napisao memoare u Poljskoj.

Po njemu je sultan tražio od Đurđa vojsku za borbu protiv gospodara Karamanije, ali ih je kasnije poslao na vizantijsku prestonicu. Vojnici su želeli da se vrate, ali im je prećeno smrću. Srpski odred bio je smešten kod Jedrenske kapije. Nije neposredno pomagao Turcima u osvajanju grada.

Đurađ je teško primio vest o padu Carigrada. Izvori kažu da se tri dana zatvorio u sobu i nikoga nije primao. Ipak, sultanu je, kao i ostali vazali, uputio čestitke. Mehmed mu je kao na poklon poslao crkvene stvari iz Carigrada. Đurađ je otkupio mnoge zarobljene Vizantince. Zahvaljujući Đurđu, prenete su mošti Svetog Luke iz Epira u Smederevo. Mnogi Vizantinci su 1453. godine stigli u Srbiju. Među njima je i Đorđe Kantakuzin, arhistrateg koji je u Smederevo doneo dva Prokopijeva rukopisa.

Vest o padu Carigrada primljena je u Zapadnoj Evropi sa zaprepašćenjem. Najpre je stigla u Mletačku republiku i ostale italijanske države. One su, međutim, bile međusobno zaraćene, pa nisu mogle da reaguju na tursku pobedu.

Mehmedov pohod na Srbiju

 

Uz posredovanje pape, italijanske države međusobno su se izmirile i osnovale su takozvanu Lodijsku ligu. Svetorimski car Fridrih sazvao je 1454. godine sabor u Regensburgu, ali ni sam nije došao na njega. U jesen iste godine sazvao je sabor u Frankfurtu, a početkom sledeće godine i treći sabor u Bečkom Novom Mestu. Sabori nisu doveli ni do kakvih rezultata. Srpski diplomata, Junije Gradić, je u jesen 1453. godine posetio Milano, Napulj, papu i Veneciju. Stvarnu pomoć despot nije dobio. U Budimu je 1454. godine održan sabor na kome je donesena odluka o pokretanju krstaškog rata na čijem bi čelu bio Janoš Hunjadi.

Posle zauzeća Carigrada, Mehmed je krenuo u osvajanje balkanskih država, uprkos mirovnim sporazumima koje je sa njima sklapao. Prva na udaru bila je Srbija od koje je Mehmed zatražio Smederevo i Golubac. Despot Đurađ je odbio da ih preda. Mehmed se pravdao kako zemlja nije Đurđeva nego Lazarevića i bio je voljan da mu ustupi nekadašnje oblasti Brankovića, sa gradom Sofijom. Pošto je njegov poslanik odbijen, Mehmed je jula 1454. godine pokrenuo veliku vojsku na despotovinu.

Mehmedova vojska je ubijala sve muškarce starije od 14 godina. Žene i deca odvođeni su u roblje. Đurađ se sklonio u Ugarsku, a Turci opsedaju Rudnik i Smederevo. Stanovnicima Rudnika obećano je da će im biti dozvoljeno da se slobodno povuku, pa su otvorili kapije Turcima. Mehmed ih je porobio.

Na vest da se Hunjadi sprema da krene na Turke, Mehmed je digao opsadu Smedereva i povukao se u Jedrene. Sa sobom je odveo veliki broj Srba koje je naselio u okolini Carigrada, svoje nove prestonice. Kod Kruševca je ostavio trojicu sandžakbegova koje je Hunjadi porazio u jesen 1454. godine, u tri bitke. Nastavio je da pustoši okolinu Niša i Pirota posle čega se preko Vidina vratio u Beograd.

Turcima su se suprotstavili i Srbi, dva odreda. Prvi je predvodio Nikola Skobaljić, koji je septembra 1454. godine odneo pobedu u predelu Banje. U drugoj bici, Nikola i njegov stric su zarobljeni u blizini Novog Brda. Turci su ih nabili na kolac. Njih dvojica su prvi Srbi za koje je poznato da su kažnjeni na ovaj način.

Zazuzeće Novog Brda, značajnog rudarskog kraja

U ratovanju 1454. godine Mehmed je osvojio Toplicu. U rano proleće 1455. godine Mehmed je ponovo napao Srbiju i opseo Novo Brdo. Opsada je trajala 40 dana, posle čega je najveće rudarsko središte srednjovekovne Srbije palo u turske ruke. Mehmed je najistaknutije branioce pogubio, deo izabrao za janičare, 700 žena razdelio svojim vojnicima, a ostatku dozvolio da se vrati u grad. Crkva Svetog Nikole pretvorena je u džamiju.

Ubrzo je pala stara srpska prestonica, Prizren. Crkva Bogorodice Ljeviške pretvorena je u džamiju. Zauzeta je cela nekadašnja oblast Brankovića čime je despotovina prepolovljena. Mehmed je potpm krenuo ka Solunu. Zadržao se na mestu gde je 1389. godine poginuo njegov predak Murat.

Ovo je deo itvora koji svedoči o poslovanju Novog Brda tokom njegove najveće aktivnosti tridesetih godina 15. veka. Korišćena je poslovna knjiga Mihaila Nikole Lukarevića. Lukarević navodiimena velikog broja foksera (rudara), plakaoničara, hutmana, trajbara i drugih. Navodi i mesta porekla svojih dužnika. Dugovi su izraženi u dubrovačkim litrima, mera za težinu od oko 300 grama ili oko litre.

Drugi izvor koji govori o rudarstvu tokom Đurđeve vladavine jeste Bertrandon de la Brokijer u svom putopisu „Putovanja preko mora„. Francuski putopisac zabeležio je da Đurađ ima prihodaod Novog Brda u iznosu većem od 200.000 dukata godišnje. Piše i „da bi Đurađ bez rudnika izgubio svoju zemlju„. Rudnici su zamrli 1439. godine, a posle obnove despotovine nisu dostigli svoju raniju snagu. Do vidnog opadanja Novog Brda, Trepče i Prištine dolazi 1449. godine. Turci ovu oblast konačno osvajaju 1455. godine.

Đurađ je imao prihode od rudnika na osnovu regalnih prava. O njegovom ubiranju prihoda svedoče i turski hroničar Dursun beg i vizantijski pisac Kritovul. Početkom 1458. godine računalo se da Srebrenica daje 30.000 dukata godišnjeg prihoda.

Đurađ je u Dubrovniku založio ogromni depozit koji se sastojao od više od 1.000 litara zlata, oko 3.000 litara srebra, milion aspri u novcu i razno zlatno i srebrno posuđe. Đurađ je svojim novcem isplaćivao danak sultanu koji je do 1439. godine iznosio 50.000 dukata, a od 1444. godine 60.000 dukata.

Velika bitka za Beograd

Đurđevi pregovori u Smederevu bili su neuspešni. Vratio se u Smederevo i započeo pregovore sa Portom. Zadržao je krajeve severno od Kruševca za koje je snosio vazalne obaveze. Brankoviću su ostale samo nekadašnje teritorije Lazarevića. Despotove posede u Zeti više nije imao ko da štiti. Stefanica Crnojević je do 1453. godine osvojio celu Gornju Zetu sem Meduna. Vojvoda Miloš predao ga je Turcima 1456. godine.

Sultan se na zimu spremao za novi rat. Vojske Stefana Vukčića i Petra Pavlovića stigle su u Carigrad. Đurađ je za to vreme snabdevao Smederevo hranom. U Ugarskoj je besneo građanski rat, koji je primorao Ladislava da napusti zemlju i ode u Beč. Veliki broj krstaša pristizao je u Beograd kako bi učestvovao u jednoj od najvećih bitaka koja je vođena na prostorima Srbije. Predvodio ih je franjevac Jovan Kapistran.

Glavnicu borbi prilikom opsade Beograda 1456. godine preuzela je vojna posada Beograda na čelu sa Mihailom Silađijem. Turska vojska je prvo napala Smederevo, odakle je odbijena uz velike gubitke. Opsadom Beograda rukovodio je lično Mehmed.

Janoš Hunjadi i Đurađ Branković prodirali su rečno prema Beogradu. Hrišćanska flota okupila se u Slankamenu. Do odlučujuće bitke došlo je kod Zemuna 14. jula.

Čamci srpskih ratnika razbili su borbenu flotu Osmanlija. Borba je završena velikim trijumfom hrišćana. Imala je i veliko psihološko dejstvo. Opšti juriš na Beograd otpočeo je 21. jula. Turci su uspeli da prodru u gornji grad. Beograd se, međutim, održao.

Sledećeg dana, hrišćanska vojska izvršila je veoma žestok juriš koji je suzbijen. Sultan je ranjen u ovom okršaju, pa je naredio povlačenje. Pogubio je mnogo svojih vojskovođa koje je smatrao odgovornim za poraz. Turska vojska je u Srbiji napadana prilikom povlačenja.

Vest o Mehmedovom porazu širila se Evropom. Papa Kalist III je ustanovio praznik koga je 6. avgusta slavio čitav hrišćanski svet, u čast pobede kod Beograda. Beograd je teško platio ovu pobedu. Gradom se raširila kuga koja je pokosila i glavne učesnike borbe – Janoša Hunjadija i Jovana Kapistrana.

Ugarski kralj Ladislav vratio se u zemlju posle Hunjadijeve smrti u nameri da Beograd preuzme od Hunjadijevih pristalica. Međutim, u Beogradu je uhapšen, a njegov najbliži saradnik, Đurđev zet Ulrih Celjski, posečen.

Borba do poslednje kapi krvi

Ceo svoj vek dug skoro ili malo više od 80 godina, Đurađ je proveo u ratnim okršajima, pa je, godinu dana pred smrt, izgubio tri prsta na desnoj ruci braneći se mačem od konjanika zapovednika Beograda, Mihaila Silađija . Taj „trpenija venac“ primio je „v približenih žitija koncu“ (kad se približio kraj života). Rana mu, izgleda, nikako nije mogla da zaraste i od nje je i umro.

Ostavio je Srbiju između ugarskih i turskih interesa, a njegovi potomci i naslednici ubrzo su  otkrili svu tragiku u kojoj se našla porodica Branković i srpski narod. Ni kratkotrajna vladavina najmlađeg sina, despota Lazara, ni namesništvo na čelu sa Mihajlom Anđelovićem, ni slepi Stefan, a ponajmanje mladi bosanski kraljević Stefan Tomašević, čija je vladavina na srpskom prestolu trajala nepuna tri meseca, nisu bile dovoljno jake da sačuvaju srpsku državu.

Ostavio je despot Đurađ još nešto, po čemu se može zaključiti da je bio pametan i učen vladar koji nije mislio samo na materijalnu korist. On je na svom dvoru negovao umetnost, koju je ostavio naslednicima kao tradiciju. Kir Stefan Srbin, domestik (dirigent), upravo je na despotovom dvoru napisao muziku beleženu neumama, koja se lepotom ne može meriti ni sa čim.

To su psaltike na srpskom i grčkom jeziku „Ninja sili“ i „Vkusite„, horske kompozicije komponovane u najlepšem maniru srednjovekovne vizantijske i crkvene muzike. Originalni zapisi su ili nestali ili su spaljeni u bombardovanju  6. aprila 1941. godine.

U vreme despotovine, od 1428. do 1459. godine, u Smederevu su napisane čak 24 knjige, koje su, tvrde pojedinici, izgorele u već pomenutom bombardovanju. Ovo je vrlo neprecizna informacija od koje se ograđujem.

Smrt na Badnji dan i Srbija na raskolu

Borba za vlast u srpskoj prestonici davala je priliku ne samo Osmanlijama nego i ostalim susedima despotovine da se bore za njene ostatke. U poslednjem ratnom pohodu kroz opustošenu Srbiju, bez ikakvih prepreka, sultan Mehmed II je sa velikom vojskom stigao pred zidine Smedereva. Bez otpora, konačno su Turci ušli u prestonicu despota Đurđa, tako da je 1459. godine padom Smedereva prestala da postoji ranije najmoćnija sila na Balkanu.

Život despota Đurđa se završio na Badnji dan 1456. u Srebrenici pod Rudnikom. Nad despotovim mrtvim telom, nepoznati smederevski besednik držao je posmrtni govor, koji je jedan od najlepših i najpotresnijih tekstova u srpskoj književnosti. Iako istorija tvrdi da je sahranjen je u svojoj zadužbini, danas nepostojećoj crkvi u selu Kriva Reka, ispod Rudnika, postoje i druga mišljenja.

Arheolog Dimitrije Madas, već četrdesetak godina tvrdi da je grob despota Đurđa u crkvici u zaseoku Ikonići, u Slavkovici kraj Ljiga. Tu je sredinom 15. veka, uz zapadnu fasadu crkve, dozidana priprata u kojoj su, u ukopanim kamenim sarkofazima, sahranjene tri ugledne ličnosti, verovatno ktitori. Sudeći po izgledu, bili su napravljeni da bi bili izloženi, a onda su, iz nekog nepoznatog razloga, skriveni zakopavanjem u zemlju.

Skelete su ispitivali vojni i sudski forenzičari i utvrdili su da su pripadali jednom starijem i jednom mlađem muškaracu, a treći starijoj ženskoj osobi. Među njenim ostacima pronađena je izuzetna kameja od oniksa, pravo remek delo minijaturne umetnosti, sa likom Svetog Nikole. U nekoliko navrata je pokušana identifikacija ktitora DNK analizom kostiju, ali bez uspeha.

 

 

Inspiracija – Wikipedia, „Dinastije i vladari južnoslovenskih naroda“, novosti.rs, .srpskaistorija.com srbin.info, Facebook stranica Meet the Serbs 

Fotografije: Wikipedia, Facebook, Nataša Ilić, carsa.rs, nadolucografyasi.com, logicno.com, waytomonte.com, srpskiglas.com.au