Velika borba velikog vezira: Mirio je suprotnosti u sebi, ratovao je sa suprotnostima u stvarnom životu (VIDEO)

• Gospodaru?
• Izvoli Alija…
• Došao sam, dobri moj gospodaru, sebi za ekmek i decu da prehranim… Znate koja je muka…
• Znam, Alija. Priđi. Hoće li ovaj jedan žuti da bude dovoljan? Koliko dece hraniš, Alija?
• Njih 13. dobri gospodaru! Celo selo!
• Ako…

I dok je ustajao i sporo se kretao ka dervišu, kao da ga je nešto vraćalo na divan. Ipak, starac je prišao, drhtavim rukama spustio zlatnik u dervišove žuljevite ruke. Brzinom munje, sečivo se starcu našlo u stomaku. Bol, ali i olakšanje prošli su mu telom. „Neka ti je prosto, Alija… I hvala ti…“. 

Veliki vezir Mehmed paša Sokolović skončao je u sumrak tog oktobarskog dana, 1579. godine. Star, odveć ne bi mu ni da je poživeo, ostalo još mnogo. Ali dok mu je pameti u glavi radio je ono u čemu je najbolji. Da vodi zemlju iz senke. Može se reći da ga je u tom, mnogi istoričari smatraju, pa i Radovan Samardžić, ubila sujeta sultana Murata III. Pred kraj života radio je sa najnižim društvenim slojem, davao im novac, pomagao kako god je mogao. To je i činio i kada je ubijen. Kako knjige kažu, došao mu je ludi derviš Alija da traži novac, paša mu je prišao sa novcem i pošto mu je pružio zlatnik, Alija se poklonio velikom veziru, zabio mu je nož u stomak i snažno povukao. U suton, paša je izdahnuo. Kažu, padala je kiša…

Njegova sahrana je bila jedna od najvećih u Osmanskom carstvu u to doba. Nije ni čudo, ipak je držao celo carstvo na svojim plećima posle smrti Sulejmana Veličanstvenog. Suvereno je vladao nešto više od 14 godina od kad je postao veliki vezir. Na žalost, o velikom veziru srpskog porekla se danas spredaju razne priče i izvrće se istorija, a zapravo se malo zna. No, ne treba kriviti ljude. Oni vole bajke i legende. Pa što ih u tome i ometati? Evo ja hoću, malo. Čisto da znaju da im za ozbiljnu istoriju nije dovoljan roman.

Ko je Mehemd paša?

Probaću da vam ovim tekstom razbijem svaki mit o ovom čoveku. Ne, nije ga Srbija zanimala, kao što se smatra. Možda je on u sebi pokušao da umiri dve sile i da je ta konfuzija pre bila teška za druge, a mnogo manje za njega samog. Sada ga osporavamo i mi, hrišćani i oni, muslimani. Zašto? Što nije dovoljno „naš“ ili „vaš„? Nije ni mogao da bude. Ni „naš„, a ni „vaš„! Mirenje dve sile u sebi je teže nego što iko može i da predpostavi, ali izvinite što vam rušim kulu od peska, on je bio dobar musliman koji je valjano bio posvećen veri i državi kojima je služio. Vratimo se činjenicama.

Iako se izdavao za velikog muslimana, mi ne možemo, a da ne gledamo njega sa one „korenite“ strane to jest, sa strane porekla. Neki će me osporavati, ali to me se ne tiče. On je postao musliman i to je, izgleda, neoborivo. Najzad, evo kako turski klinci uče ko je bio Mehmed Sokolović. Možda ne razumete turski jezik, ali razaznajete vrlo jasna srpska imena, njega – Bajice i njegovog oca Dimitrija:

https://www.youtube.com/watch?v=Rg0rXqCkX8E

Mehmed Sokolović je od odlaska u Stambol, bez dvoumljenja, bio musliman. On je bio ono što bi mi danas označili kao karijerista koji se posvetio islamu i nema tu mnogo priče. Sve je iz svoje porodice preveo u islam, sem majke. Tako se bar priča u Sokolovićima i okolini. I dalje ne postoje spisi koji su nam dostupni, a koji bi nam tačno rekli ko je, zapravo, bio veliki vezir Sokolović.

Freska u manstiru Piva krije tajnu?

Ono što posebno buni mene, kao nekog ko se posvetio liku i delu ovog čoveka, je to da se predpostavlja da freska njegovog lika stoji u manastiru Piva u Plužanima, u Crnoj Gori. Ne zna se da li je to stvarno on ili neko drugi, ali svakako da mora da postoji veoma veliki i važan razlog za tako nešto, da se neki musliman, pa ko god on bio, nađe na fresci.

Manastir kod reke Pive je podignut između 1573. i 1586. i gradio ga je, gle čuda, mitropolit Savatije Sokolović! On, po svemu sudeći, ima veze patrijarhom Makarijem Sokolovićem (negde pročitah da su braća od stričeva), što opet nas udaljava od Mehmeda, jer Mehmed paša nije bio ni u kakvom srodstvu sa patrijarhom Makarijem. Tako stoji u knjizi koju uvek konsultujem, a to je knjiga „Mehmed Sokolović“ od već pomenutog istoričara Radovana Samardžića. Inače, manastir Piva je ikonopisan tek 1604. godine, a vekovi su izbrisali ime sa freske.

Evo kako Turci prave prilog o Pivskom manastiru i pašinoj ulozi u njemu:

Šta je hteo da iskupi obnovom Pećke patrijaršije?

Dolazimo do još jedne činjenice. Iako je teško poverovati da je Sokolović imao veze sa obnovom Pećke patrijaršije, izgleda da je imao. Realno, nit’ je imao razloga, nit’ ičega. U vreme kad se obnavljala patrijaršija, Sokolović nije bio prvi veliki vezir. Za godinu obnavljanja stoji 1557. Ako je tako, u to vreme, prvi veliki vezir je bio Rustem paša Opuković. Mehmed paša je u to vreme bio treći vezir i na položaj prvog velikog vezira došao tek sredinom 1565. Nije isključeno da je imao nekog udela, ali sam naišla na toliko oprečnih mišljenja. Opet, istoričari tvrde da rodbinske veze između ova dva čoveka ne postoje, sem što su delili isto prezime.

Najzad, dolaskom Mehmed paše za velikog vezira, tačnije Selima II na tron Osmanskog carstva, došla su gora vremena po crkve u pravoslavnim zemljama pod turskom vlašću, jer im je zemlja oduzimana. Dotle su samo plaćale obavezan porez. Makarije je, da bi postao patrijarh, morao da plati 12 kilograma zlata!

Svakako, o velikom veziru je dovoljno rečeno u romansiranoj biografiji Iva Andrića „Na Drini ćuprija„, ali istorijske činjenice kazuju nešto drugačiju priču. Ne mogu da ne spomenem čudnu povezanost pisca Andrića sa likom Sokolovića, jer ga je toliko Ivo pominjao u svojim delima, ne jednom. Ja se već duže vreme drugačije interesujem za Sokolovića.

Nije odveden dankom u krvi

Mehemd paša je, što je manje poznato, svojevoljno otišao u Osmansko carstvo iz manastira Mileševa. Odveo ga je Ješildže Mehmed beg koji je čuo za naočitog, visokog i bistrog momka koji uči za monaha. Mehmed je rođen u mestu Sokolovići, kod Rudog, oko 1505. Pravo ime mu je, kaže Radovan Samardžić, bilo Bajica Nenadić.

Nije morao mnogo da ubeđuje radoznalog mladića. Uz dozvolu oca i majke, Bajica se otisnuo put Jedrena u Turskoj, gde su se obučavali mladi paževi i janičari za sultanov dvor.

Sokolović je bio željan novih znanja. Smatra se da je u trenutku dolaska u Osmansko carstvo, u Jedrene imao između 15 i 18 godina. Nije odveden nasilno, niti dankom u krvi.

I zaista, u carstvu je stekao kako znanje, tako i vojne veštine zbog kojih je brzo napredovao. Služio je trojici osmanskih vladara – Sulejmanu Zakonodavcu, Selimu II i Muratu III. Mehmed paša Sokolović je, ako pogledamo kroz prizmu porekla, najveći srpski državnik posle pada srpskog carstva. A opet, on je jedan od najvećih turskih državnika. Osmansku imperiju je vodio kad je bila na vrhuncu i, sudeći po ocenama istoričara, on je to odlično radio.

Veliki graditelj

Sem toga što je bio vrhunski ratnik i diplomata, Mehmed paša je bio i veliki graditelj. Most preko Drine svi znaju, ali Sokolović je gradio džamiju u rodnom selu. U Sokolovićama je sagradio i vodovod koji se danas koristi.

U Sarajevu je izgradio Kozju ćupriju, dok mu se pripisuje i Vezirov most u Podgorici. Na žalost, eto gde je narod upleo prste i ispričao svoju priču. Znate vi li ko je Mahmut paša Bušatlija? Ne, naravno. Za Sokolovića ste već čuli. E, tu je razlika. A most je, nisam ni ja znala do pre dve godine, gradio ipak ovaj za koga ne znate ko je.  U kratkim crtama, živeo je u 18. veku, vodio je pohod na Crnu Goru i spalio je Cetinjski manastir.

Gradnja čuvene ćuprije na Drini poverena je Kodži Mimaru Sinanu, koji je 1529. godine postao glavni arhitekta Osmanskog carstva. Na reci Trebišnjici, kraj Trebinja postoji Arslanagića most. Njega je, kao zadužbinu za svog poginulog sina, u borbi sa Mlečanima izgradio veliki vezir u periodu od 1572. do 1574. godine. A most na Žepi? Da, onaj most što ga i Andrić pominje, ali za ktitora pominje drugog čoveka. Ne, ipak je vezirov. Sokolovićev.

U Beogradu je Mehmed paša Sokolović izgradio karavansaraj, bezistan i hamam koje je Evlija Čelebija u svojim putopisima nazvao „novim hamamom„. Kažu spisi, jedan na Kalemegdanu, drugi u Dušanovoj ulici na Dorćolu, od koga nije ostao ni trag. Na česmi koja je jedina ostala, stoji da je godina izgradnje 1578. Autor ovog teksta smatra da je do izgradnje došlo čak nešto ranije, posle osvajanja Temišvara 1552. i uzima mogućnost da ta tvrdnja nije tačna. Od svega toga, danas je ostala samo česma na Kalemegdanu koja je obnovljena posle 2005. Ratovi su zakopali česmu, pa kad su započeta otkopavanja Kalemegdana 1938. pronađena je i ova znamenitost, u spisima poznata kao „vrelo života„.

Sem građevina u Beogradu, Mehmed je izgradio mali grad u Stambolu koji i danas opstaje. Čak i nosi ime Dorćol! Šta je još gradio u Stambolu pročitajte ovde. Gradio je i po Banatu i svuda dokle je golemo carstvo dosezalo.

Veliki ljudi smetaju svima

Kao što na početku napisah, Mehmed pašu je ubio takozvani ludi derviš Alija, poreklom iz Vučitrna, a njegova smrt se smatra političkom smicalicom Murata III, koji je hteo da se reši vezira. Prvo mu je pobio sinove. Pošto se starac, i pored velike boli, dobro držao i valjano obavljao svoje državničke zadatke, Murat je hteo da ga ukloni, iako to istorija ne može sa da potvrdi i vodi se predpostavkama.

Citiraću na kraju mog kolegu iz lista „Vreme“, Stanka Cerovića: „Ovaj čovjek je jednom sjedio na tronu najvećeg svjetskog carstva. Zaista se može reći, ma koliko to zvučalo prazno, da je bio najmoćniji čovjek na svijetu, a u svome narodu se kroz vjekove provlači nečujno i nevidljivo. I život mu je bio nevjerovatna priča, i posmrtna sudbina mu je jedinstvena„.

Ne znam, evo, još samo da otkrijem šta taje istorijski spisi. A oni su i dalje pod zlatnim ključem Topkapi palate…

Fotografije: Wikipedia, Pinterest, Nataša Ilić – Instagram, carsa.rs, sandzakpress.net