Tišina za puške i ponos: Danas je dan kada je Nemačka kapitulirala u Prvom svetskom ratu

Kad je razredna kod mog deteta pre tri godine predstavljala školski kalendar za predstojeću godinu, rekla je da se 11. novembra ne radi. Sećam se da je nevešto pokušala da objasni da je dan neradan, jer se slavilo „nešto„. Na to sam se ja oglasila.

• Slavimo Dan primirja u Prvom svetskom ratu – rekla sam.
  
• E da, da, to! – podržala me je Unina bivša razredna, starija gospođa.

Jasno je meni, ne znaju ljudi šta se tog dana desilo, jer decenijama unazad ili nismo ništa slavili u novembru, ili smo slavili Dan republike. Odjednom, pojavi se 11. novembar i svi ostadoše zbunjeni. Jedva da se znalo šta se dešavalo od 1914. do 1918. Te godine smo, u par lekcija, vešto preskočili. Dobro je, pa nas danas na svakom koraku podsećaju na postojanje poslednjih junaka u nas.

Bilo je to 1918. na današnji dan u vagonu kod Pariza. Kompijenj. Nemačka je potpisala kapitulaciju. Prva napadnuta Srbija je i dalje vodila bitke i posle kapitulacije. Onda se sve podredilo ideji o stvaranju zajedničke države sa Hrvatima i Slovencima. Mnogi istoričari danas kažu da je Srbija odbacila svoje žrtve u Velikom ratu zbog stvaranja zajednice sa onima sa kojima je do juče ratovala. Poznato je, naime, da su aktvni učesnci rata bili i Hrvati, ali sa one druge, nemačke strane.

Onaj koji je poslednji dao život u Velikom ratu na Zapadu je kanadski redov Džordž Lorens Prajs, koga je nemački snajperista usmrtio dva minuta pre opšte obustave vatre. Srbi su ginuli i posle 11. novembra. Mađarska je vodila rat i posle 11. novembra, pokušavajući da okupira Vojvodinu i Baranju. Srpski juriš od Solunskog fronta do Beograda se nastavio, jer su narodna veća sa bivših austrougarskih teritorija pozivala u pomoć. Koliko je Srba poginulo u Prvom svetskom ratu ni danas se ne zna. Zna se samo da smo izgubili trećinu stanovništva. Svakog drugog radno sposbnog muškarca. Dovoljno je da odete na Zejtinlik u Solunu i da vidite da je najviše žrtava upravo imala Srbija. Osam hiljada grobova.

Razočaranja u zemlje sa kojima smo hteli savez počela su odmah po primirju. Bivši austrougarski domobrani u Hrvatskoj organizovali su paravojne straže i zahtevali su samostalnu državu na teritorijama zapadno od Drine, pod kontrolom Zagreba. Srpske žrtve pale u vremenu  primirja ostale su u zaboravljene. Razočaranje prvi su pokazali srpski vojnici, ali su i sklonjeni. Među njima je bio i vojvoda Živojin Mišić.

Tadašnji politički vrh Srbije je ocenio da treba podneti određene žrtve zarad stvaranja zajedničke države. Tako je i bilo. Zaćutali smo, oćutali i pristali na „ono što je najbolje za nas„. Da li je bilo najbolje? Plašim se da sada istorija pokazuje drugu priču. Ostatak nje znate. Mnogi istoričari  danas traže dobar odgovor na to pitanje.

Danas mi imamo mnogo dobrih razloga da obeležavamo Dan primirja. Prvi smo napadnuti, bili smo saveznici i pobednici, a srpsko stanvništvo je pretrpelo neviđene zločine, pa opet smo dali i mnogo ljudstva za konačnu pobedu. U svetu se ovaj dan naziva Danom sećanja.

Možda se neki od vas pitaju kakav je ovo znak kojim se obeležava ovaj dan? To je cvet feniks. Ili Natalijina ramonda. Ugrožena biljka u Srbiji. Raste samo na Balkanu i to u Makedoniji, severnoj Grčkoj i Srbiji, na Suvoj planini. Ujedno, to je i motiv trake Albanske spomenice. Nosi se u nedelji koja predhodi prazniku i na dan praznika.

Srećan vam Dan primirja!

Fotografje: Youtube, belami.rs, srbijadanas.com, ucionicaistorije.wordpress.com, velikirat.com, Nataša Ilić