„Stara dama“ srpskog novinarstva: Istorija na stranicama „Politike“

UVOD

Možda bi ovaj tekst o „Politici“ trebalo da počnem sa stanjem u srpskom novinarstvu. Plašim se da, ipak, nemam dobru percepciju, jer već duže vreme ne radim ni u kakvom ozbiljnom mediju (ozbiljan medij u Srbiji? Da li me zezate?). Ono što znam je da posla nema, da su plate i honorari za one koji su imali tu „sreću“ da se negde udenu izuzetno niski i da se sa tim jedva preživljava, da sve to kasni, a da slobode govora nema. Sedam godina sam provela u „Politici“. Ni na kraj pameti nikom nije bilo da me zaposli. Dobro, moguće je i da se ja nisam dobro pokazala. Ali ako nisam dobra, to se kaže. Ukaže i kaže. I tom nekom se zahvali na saradnji. Jedan kolega je 13 i po godina čekao na zaposlenje. Dobio ga je, ali 13 i po godina! „Politika“ je jedna vrlo zatvorena kuća. Zatvorena za novitete, za vreme koje neumitno dolazi. Svakako, „Politika“ i dalje ima najbolje analitičare, pogotovu spoljnopolitičke. Ali kao i svaki medij, primi određene klince da rade i oni godinama čame u beogradskoj rubrici. Povremeno zasijaju, neko ima tu sreću da ostane. I, ono što je na žalost surova činjenica je što oni koji prođu „Politiku“ na samom početku bavljenja novinarstvom, stilom pisanja se retko gde uklapaju. Ono što je dobro što „Politika“ i danas ipak drži do nekog renomea i što na njenim stranicama nećete naći dnevni izveštaj sa „Farme“ ili iz „Velikog brata“ i forsiranje anonimusa sa modernim, zvučnim zanimanjima. 

Dobrodržeća dama – svedok istorije 20. veka

„Politika“ je jedna stara, ali dobrodržeća dama. Možda previše prikačena svojim nitima tradicije, koja pokušava da balansira sa novitetima. Iako su njenim novinarima s početka 21. veka strani bili i kompjuteri i kolor štampa. Promene su se u „Politici“ i na „Politici“ teško prihvatale. Ipak, vreme ne pita. Zato, skidam kapu za vreme. I za damu koja je dobar deo istorije, mučne istorije 20. veka zabeležila na svojim stranicama.

Dnevni list „Politika“ je institucija. Ona rečenica da je „najstariji dnevni list na Balkanu“ je već dovoljno izrabljena. Iznedrila je generacije odličnih novinara i urednika. Nekada, klinci su prva slova uporavo sricala iz „Politike“. Danas već ne znam kakva je situacija… I ne viđam tako često da se čita po prevozu ili parku. Tu i tamo neki dekica je kupi i nosi u kesi ili pod miškom. Danas „Politika“ puni 112 godina.

„Politika“ je preko glave preturila svakojake vladare, svakojake ljude i države. Preturila je ratove. Videla je sve to. „Politika“ nije izlazila u nekoliko navrata. Za vreme Prvog svetskog rata nije izlazila od 23. septembra 1915. do 1. septembra 1919. Za vreme štrajka beogradskih grafičkih radnika u junu 1920, kada je obustavljeno izlaženje svih dnevnih listova, dva meseca. Nije izlazila ni tokom okupacije za vreme Drugog svetskog rata, od 6. aprila 1941. do 28. oktobra 1944.

I posle svega, „Politika“ je okupljala redakcije, izranjala iz pepela i opet postojala. Osvrnuću se na kratko na same početke ovog dnevnog lista. Početkom 20. veka u Srbiji je na vlasti je bio kralj Aleksandar Obrenović. Ovaj vladar ostao je upamćen po tome što su za vreme njegove vladavine izvršena četiri državna udara, promenjena tri ustava i sastavljeno 13 vlada. Sve u svemu, reč je bila o apsolutisti pored kog nije moglo da se javno i slobodno misli i to izgovara, a kamoli napiše nešto. Ubijen je u Majskom prevratu 29. maja 1903. Na mesto vladara dolazi kralj Petar I Karađorđević. On donosi novu misao, novu energiju. Kralj Petar je pre dolaska na vlast bio u emigraciji, gde je usvojio savremene ideje. Tako se Srbija okreće drugačijem razmišljanju. Dolazi do sve većeg tehnološkog napretka. I tako je došao red na „Politiku“.

Osnivač „Politike“ bio je Vladislav Ribnikar. Bio je poreklom Slovenac, od oca Franje, lekara i majke Milice, Srpkinje. Otac Franja je morao da napusti Sloveniju, jer nije hteo da završi teološki fakultet što je, pak, bila želja njegovog oca, već se okrenuo medicini, pa je svoju sreću našao u Srbiji. Rođen je 1. novembra 1871. u Trsteniku. Nižu gimnaziju završio je u Jagodini, a višu u Beogradu. Tu je, na Filozofskom fakultetu, studirao književnost. Za vreme studija sarađivao je u mnogim listovima. Dodatno obrazovanje stekao je u Parizu, na Sorboni i u Berlinu. Tamo je i počeo da se bavi izdavaštvom. Dok je boravio u Berlinu, bio je dopisnik jednog pariskog lista. Posle Majskog prevrata dolazi u Srbiju i osniva „Politiku“. Nekad su u zaglavlju lista stajala imena Ribnikara. Danas toga nema.

Za „Politiku“ su pisali najugledniji i najobrazovaniji ljudi tog vremena. „Politikin“ tim nisu činili samo novinari, već sveobuhvatna srpska elita tog vremena pisci, pesnici, slikari, intelektualci.

Novine su prvi put izašle 12. januara 1904. po starom kalendaru (julijanski kalendar je bio zvanični kalendar u Srbiji sve do 1919.), ili 25. januara, po novom. Štamparija Dimitrija Dimitrijevića u kojoj je odštampan taj prvi broj nalazila se u Gračaničkoj ulici. Već posle četvrtog broja, štampanje je moralo da se preseli u štampariju Petra Jockovića u Brankovoj ulici.

Svoj 200. broj, „Politika“ štampa u svojoj štampariji koja je bila u ulici Kralja Milana broj 18. Zbog problema sa slovima i zbog štampe koja je u Srbiji u to vreme bila prilično nerazvijena, radilo se primitivno, pa su novine često kasnile. O tim prvim danima štampanja „Politike“ zabeleženo je nekoliko zanimljivosti.

Milojko Ivanović, grafički radnik, koji je učestvovao u stvaranju prvog broja, ovako je govorio o tom danu:
„Bio sam učenik četvrte godine u tadašnjoj štampariji Dimitrijevića. Jednog dana sakupili su nas i rekli: podignite sanduke, spremite garamond, cicero, materijal, došao je novi posao, slagaćemo novi dnevni list Politiku.” Seća se da je prva vest koju je složio bila sa rusko-japanskog fronta. O tome kako se radio prvi broj svedočio je  i Milan Sibnikić, takođe grafički radnik:
„Sećam se, meter je bio Kosta Sekulić. Politika je tada imala četiri strane, a nas slovoslagača bilo je osam. Zaboravio sam im imena, osim jednome, koga smo zvali Lepi Jova. Svi smo bili mladi, osim Koste. Broj smo obično završavali oko pola dvanaest. Radno vreme je bilo osam i po časova.” Prvobitne dimenzije novina bile su  veće od današnjih. Prvobitni logo se tokom decenija nekoliko puta trapavo menjao. I to su počeci stare dame. Pisala je „Politika“ o svemu što je u to vreme bilo važno.

Novi ljudi u „staroj dami“

„Politika“ je prošla svu istoriju 20. veka i uplovila u 21. tražeći nove ljude. Među njima našla sam se i ja. Redakcija u Makedonskoj 29 mirisala je na prašinu i na pisaće mašine. Bila sam najmlađa u toj grupi novinara. Kao što napisah, slabo je volela da se menja. Kolor štampa je bila jedva prihvaćena. Novotarije poput novih rubrika su se slabo probijale. Sve sam prste unakazila lupajući o pisaću mašinu. 🙂 Pisalo se na šlajfnama. Žutim, sa „Politikinim“ logom. Bila sam prvi novinar koji je izveštavao sa „Egzita“. Koliko mi je samo trebalo vremena da uredništvu objasnim koliko je bitno biti tamo i imati novinara koji zna o čemu piše! A da ne govorim o tome koliko  glavni urednici nisu imali pojma ko im od „klinaca“ radi na rubrikama… To sam jedino u „Politici“ videla.

 

Najlepši deo za mene bila je „Politikina“ dokumentacija i arhiva gde su se čuvale sve stare novine. Divno, bogato mesto do kog se dolazilo kroz hodnike i podzemne prolaze koji mirišu na štampu. Ali, „Politika“ su i ljudi. Ne znam kako je bilo ranije, ali „Politika“ danas ima tek ponekog dobrog novinara i tek ponekog pravog učitelja. Današnji urednici, plašim se, nemaju previše vremena za nove generacije. Tu ubrajam i svoju generaciju. Oni koji pišu za „Politiku“ ne smeju da išta kažu premijeru. Zvučna imena koja pišu za „Politiku“ i dalje prave greške. Zvučna imena ne uče generacije. Mladi novinari se ne zapošljavaju, već teraju. Ne da im se šansa. Prednost je uvek bila na strani „vezista“. „Politika“ tako danas ima novinare koji ne rade, a primaju platu. Honorarci provode godine, decenije pišući, a niko da im nešto kaže.

A tek sloboda govora? Sloboda govora? Nije, izgleda, problem bio samo u Aleksandru Obrenoviću. I danas imamo nove Aleksandre. Fale nam novi Apisi. I neke nove, sveže i pametne snage. I sada rizikujem da mi obore blog i da me optuže za huškanje. Ai ne huškam, niti pozivam na linč. Samo ne mislim da je stanje u novinarstvu i zemlji divno, krasno i lepo. Već očajno. Očajno.

Promene se i dalje slabo prihvataju  u toj „staroj dami“. Tradicija ne mora da znači i uštogljenost. Internet nije bauk. Shvatiće to i „stara dama„. Ako shvate i oni koji je vode.

Srećan rođendan, „Politiko“!

 

Informacije za tekst prikupljene iz „Politikine“ arhive

Fotografije: lična arhiva, Facebook, printscreen, skyscrapercity.com, Wikipedia, politika.rs