Prijateljstvo za večnost: Bez poslednje želje za slikara i veleposednika

„Na mojem salašu sagradio sam jednu crkvu ukrašenu umetničkim radom mojeg dobrog prijatelja, akademskog srpskog slikara, Uroša Predića. Moja je želja, te prema ovoj naređujem, da se na mojem salašu u mojoj kosturnici uzidanoj u samoj crkvi sahranim. Kako je moj prijatelj Uroš Predić još za svog života izrazio želju da bude u toj crkvi i On sahranjen, to molim Maticu Srpsku da izvrši moju želju, a i želju Uroša Predića, koga će o trošku zadužbine preneti u moju crkvu odande gde se bude rastavio od života… Zabranjujem za sva vremena, da se u mojoj crkvi uzidanoj kosturnici osim mene i mojeg prijatelja Uroša Predića još neko sahrani.“

Bila je topla, letnja noć 1926, tek što se mrak nadvio nad Bačkom i Banatom. Cvrčci su svoju pesmu pevali, tamo gde su svirci, koji trenutak pre, završili muziciranje, za gazdu. Gazda k’o gazda oprašta mu se sve – i pesma više, i groš manje. Nikad manje, reći će svirci umornih, škriputavih glasova, gestikulišući žuljavim prstima. Dug je put do kuće prašnjavim, paorskim drumom.

Bogdan Dunđerski, vojvođanski veleposednik  i Uroš Predić, akademski slikar, dugogodišnji drugari i iskreni prijatelji, sedeli su u dvorištu belog dvorca i ispijali po još jednu čašu vina. Belog, koje se pravi od grožđa sa Bisernog ostrva, nedaleko od imanja Dunđerskog.

Između dva toka Tise: Uprljani sjaj Bisernog ostrva i gorak zakonski ukus krokana

Ispred njih je bazen sa vodom. Mesec ih je diskretno obasjavao dok su prijatelji, vidno raspoloženi, pričali o nekim svojim muškim stvarima.  Začu se, najednom, ženska graja i iz dvorca pohitaše dame, njih desetak. U trku, kao ždrebice prođoše kroz velika, bela, salonska vrata, niz stepenice, pa pravo u dvorište gde su sedeli Predić i Dunđerski. Ogrnute samo u čaršafe, oslobodiše ih se pred bazenom.

Njihova mlada tela obasja mesečina, a one tako putene, nage, bez srama od muških pogleda, uđoše u vodu. U to, dvojica prijatelja zanemeše. Zastaše u po vina i u po rečenice. Devojke zaplivaše i zakikotaše se. Kapljice im se zarojiše po nagim ramenima. Grudi su im podrhtavale dok su se smejale. Smeh zameniše pozivima dvojici prijatelja. Njihovu „važnu priču„, omela je ženska lepota.

• Vidiš li ti ovo, Uroše?
• Vidim, Bogdane.
• Pa, šta ćemo?
• Ništa Bogdane. Uživaj samo. Uživaj.

Ubrzo, ovakve zabave postaše redovne kod imućnog Bogdana Dunđerskog, a dvojica prijatelja su letnje noći kratili družeći se sa lepim ženama koje su samo posmatrali u bazenu.

Ovo je priča koja se i danas može čuti u vojvođanskoj ravnici. I ja sam je čula jednog leta. Verovatno jedna od mnogobrojnih legendi vezanih za porodicu Dunđerski, ponajviše za Bogdana.

Ipak, ovaj blog je posvećen prijateljstvu. Iskrenom, velikom, koga je jedan rat smestio u večnost. Mir nisu dočekali, a u smrti su se, verovatno, našli. Bar ja želim da jesu.

Ko su junaci – musketari moje priče?

Pre nego što ispričam priču o prijateljstvu, samo ću kratko predstaviti prva dva „musketara„.

Bogdan Dunđerski, rođen 1862. u Srbobranu u tadašnjoj Ugarskoj. Bio je poznati vojvođanski veleposednik i poslanik u mađarskom parlamentu gde se borio za srpsku stvar sve dok se Vojvodina 1918. nije pripojila Srbiji. Bio je, kažu znalci, veliki gazda i veliki boem, ali bez naslednika. Nikad se nije ženio. Rođak lepe Lenke Dunđerski u koju je pesnik Laza Kostić bio zaljubljen.

Njegov beli dvorac, danas poznat kao „Fantast„, sagrađen je u inat kralju Aleksandru I Karađorđeviću. Imanje je prepisao je Matici srpskoj, ali burne, ratne godine i potonja komunistička vlast su umalo uništili sve šta je stvorio. Nisu dirali jedino konje koje je Bogdan obožavao, a koji su u prvo vreme našli „zaštitu“ (a neki od njih i kraj) na drugom mestu.

Bogdan je umro 1943. Srećom, nije dočekao da vidi kako nova vlast krade i uništava sve ono što je stvorio. Pokradena imovina nikad nije vraćena, a dvorac je danas hotel.

Tihi slikar

Uroš Predić je rođen 1856. u Orlovatu, u Austrougarskoj. Bio je srpski akademski slikar realizma. Studirao je Umetničku akademiju u Beču. Živeo je i stvarao u rodnom Orlovatu, Novom Sadu, Bečeju i Beogradu. Osnivač je društva „Lada„, bio je član Srpske kraljevske akademije, jedan je od osnivača Udruženja likovnih umetnika u Beogradu i njihov predsednik. Njegova najpoznatija dela su „Kosovka devojka„, „Hercegovački begunci„, „Na sudencu„, „Vesela braća„, „Siroče“ i portreti Mihajla Pupina, Jovana Cvijića, Đorđa Vajferta, Stevana Mokranjca…

Oslikavao je više ikonostasa, među kojima su ikonostasi crkve Preobraženja u Pančevu, crkve Svetog Đorđa u Bečeju, crkve u Orlovatu i u Njegoševoj kapeli na Lovćenu, koja je kasnije srušena… Mnogo puta je radio bez naknade. Nikad se nije ženio. Umro je 1953. u Beogradu.

Veliki naučnik

Treći „musketar“ u ovoj priči je Mihajlo Pupin, ali se njihovim prijateljstvom neću mnogo baviti. Ipak, priča je vredna pomena.

Pupin se nije susreo sa Dunđerskim, ali je išao u školu sa Predićem i delio ljubav prema Srbiji sa ovom dvojicom.

U vreme dok je Predić negovao bolesnu majku i živeo od slikanja posle školovanja u Beču, Pupin je otkupio dve njegove slike – „Siroče“ i „Hrecegovački begunci“ i poklonio ih Narodnom muzeju. Pupin je svog prijatelja zvao da dođe u Ameriku kod njega, obećavao mu bolje uslove za rad i život. Predić ga je, u jednom od pisama, odbio.

Ikonostas ih spojio

Uroš Predić i Bogdan Dunđerski su se upoznali pošto je Uroš stigao u Bečej da oslikava ikonostas u crkvi Svetog Đorđa 1889.

Divni Bečej: Grad kome Tisa uliva život

Prva samostalna izložba u Beogradu godinu dana ranije vinula ga je međ’ zvezde, kao i pariska izložba na kojoj je učestvovao samo je doprinela njegovom uspehu, pa je zasluženo dobio „na tenderu“ da radi ikonostas.

Do vrlo otresitog i moćnog veleposednika su ga dovele četkice i boje. Reč po preč, njih dvojica počinju drugovanje. Kako to obično biva, senzibiliteti se vrlo lako pronađu, pa tako i slikarev i veleposednikov. Počinju da dele priče, tajne i život.

Uz vino, reči nađu put do srca, a njih dvojica delili su veliku ljubav prema Srbiji. Nije džabe rečeno da su velika prijateljstva odveć male ljubavi.

Predić oslikao kapelu

Pošto Vojvodina postaje deo Srbije posle Velikog rata, Bogdanovo srce se tek za kratko smiruje. Agrarnom reformom 1919. država mu oduzima dobar deo poseda, 2.600 jutara zemlje, što veleposednika baca u očaj. Jedino je družbovao sa Predićem.

Tada gradi kapelu Svetog Đorđa na svom imanju, 14 klometara udaljenom od Bečeja, gde upravo upošljava Predića ne samo da oslikava kapelu, već i da angažuje arhitekte i graditelje. Predić, sem ikonostasa, stvara ikonu Bogordice sa Hristom dajući Bogorodici lik Bogdanove velike ljubavi, Mare Dinjaški.

Dvojica prijatelja su stvarno bili jedno drugom sve. I u dobru i u zlu. Zauvek.

Veliko prijateljstvo trebalo je da se nastavi i u večnosti: planirali su da budu sahranjeni zajedno, u pomenutoj kapeli. Na žalost, tu danas počiva samo Dunđerski. Predić je sahranjen u rodnom Orlovatu.

Likove Dunđerskog i Predića u crkvi izradio je u bareljefu Đorđe Jovanović.

Ni jedna želja nije ispunjena

Kao što sam već napisala, u inat kralju, sa kojim je Dunđerski vodio verbalni rat, 1923. veleposednik gradi velelepni dvorac nalik onima u Francuskoj. Kralj i Dunđerski se nisu slagali na ekonomskom planu.

Predić se i tad brinuo za prijatelja i njegove finansije, pa su mu i pisma bila u tom tonu. Ipak, brizi nije bilo mesta. Bogdan je znao šta radi. Dvorac je zagospodario Vojvodinom.

Kažu, kad se popnete na vrh „Fantasta„, svuda dokle vam pogled dopire, sve je to nekad bila Bogdanova zemlja. Danas su ostale samo ove bajkovite reči.

Drugi svetski rat rasturio je mnoge porodice i rasparčao prijateljstva. Ni Bogdanovo i Uroševo nije opstalo. Starost, ali i novi stari vladari Vojvodine – Mađari ponovo su okupirali ravnicu. Bogdan je ponovo bio onaj koji se nešto pitao i samim tim je bio svrstan u red „narodnih neprijatelja„.

Uroš je živeo u Beogradu kako je znao i umeo. Dunđerski je tokom rata i umro. Pokušaj da Predić i Dunđerski razmene bar pisane reči nije uspeo. Cenzurisali su im sve, pa i drugarstvo.

Jedino što je Predić mogao da uradi jeste da zamoli Mošu Pijade, visokog državnog i partijskog činovnika posle Drugog svetskog rata, jeste da ne uništavaju dvorac više (nova vlast je ložila parket i dvorac koristila kao tor za ovce, a bila je tu smeštena telefonska centrala) i da od kapele ne prave električnu centralu. Molba je uslišena.

Nijedna želja Bogdana Dunđerskog nije ispunjena. Imanje nije pripalo Matici srpskoj, deca ne uče poljoprivredu na njegovoj zemlji, ni Uroš Predić ne počiva pored svog prijatelja u kapeli Svetog Đorđa. Još samo konji, potomci Bogdanovih šampionskih grla, protrče zemljom.

Verujem da mi se sada smeškaju što ih ovako, u blogu, pominjem. I nazivam musketarima. U to ime, nazdravljam im jednom „Tiskom perlom“ sa Bisernog ostrva. Baš kao što su i oni činili onomad, dok su posmatrali lepe dame u bazenu pored dvorca.

Ovaj tekst je nastao u okviru akcije #MusketariBlogIzazov koju su pokrenuli Viasat History i mts TV

Fotografije: Nebojša Vučinić, Wikipedia, gay-serbia.com, portalmladi.com, turisttrade.com,serbianforum.org, rtv.rs