Krvavi događaj na Čukur česmi: Mali Sava kao simbol srpskog bunta protiv ropstva

Dorćol, ta „raskrsnica četiri puta“ krije mnoge tajne. Na žalost, malo je toga ostalo sačuvano i mnoge su priče ostale neispričane, ali ova kojoj ću posvetiti naredne redove priča se i pamti samo zato, jer spada u „noviju“ istoriju. Upamćena je kao dokaz srpskog revolta protiv turskog ropstva i ugnjetavanja. Vratiću vas u Beograd pre 154 godine. Na Dorćol. Vreme vladavine kneza Mihaila.

Incident koji pokreće lavinu

Da bih vam dočarala ono što želim, treba da znate da su u drugoj polovini 19. veka u Beogradu postojale dve policije – turska i srpska i granica između turskog i srpskog dela grada. Ta granica protezala se od Dunava, Vidin, Stambol, Varoš kapije do Save i Sava kapije. Ipak, nije to bila najjasnija podela, jer se stanovništvo mešalo. Srbi su i dalje, u svoj zemlji, teško živeli. Naravno, onaj Hatišerif iz 1830. i 1833. nije se baš poštovao sa turske strane. Još dugo posle Hatišerifa Srbi će se boriti za prava, slobode i ono što je najvažnije – svoju državu. Srpska i turska policija u Beogradu imale su svoj sedišta jedna preko puta druge. To će biti bitno u tekstu ispod, videćete i zašto. Srpska policija je dobijala pomoć od žandarmerijske čete, a turska od turskog vojnog granizona koji je bio smešten na Kalemegdanskoj tvrđavi. Vladali su tad veoma zategnuti odnosi između dveju strana. A onda desilo se nešto što će potpuno uzdrmati Balkan. Srbiju. I Beograd.

Znate li gde se nalazi Čukur česma? Da, to je ona česma, to jest, sada je spomen obeležje u Dobračinoj ulici. Podseća na događaj od 15. juna 1862. godine. Skulptura sa dečakom koji leži, pored kojeg stoji krčag. Dobračina ulica broj 31. Čukur na turskom jeziku znači „duboka„. Bio je taj 15. jun topao dan. Dečak je došao da natoči vodu. Za krupne stvari uvek je malo dovoljno.  Ipak, ako smrt deteta nije dovoljno krupna stvar, ja ne znam onda šta je dovoljno veliko da pokrene rat.

Krčag vode – krv koja pokreće ustanak

Dečak Sava Petković krenuo je to popodne da uzme vodu baš sa Čukur česme. Mali šegrt, budući sarač iz sela iz okoline Kuršumlije došao je do sela Jajinci nadomak Beograda, ne bi li izučio za sarača. Odsedao je kod svog rođaka, a radio je kod bakalina Alekse Nikolića (ponegde i Popovića). Sava nije dočekao da bude to za šta se učio. Jer je u njemu proradio prkos, kažu neki, dok drugi tvrde da je upravo njegova žrtva bila dovoljna da podigne beogradski svet da usatne protiv zaostale turske vlasti u beogradskom pašaluku.

Bilo je, kažu, kasno popodne, između četiri i šest sati. Red za vodu u današnjoj Dobračinoj ulici, inače ondašnjem turskom delu grada, postao je veliki. Voda je slabo tekla. Došli su tu i turski vojnici. Prema jednoj priči, u opštem metežu, Sava je slučajno oborio krčag jednog turskog vojnika. Prema verziji koju je dao Karl Perol, italijanski gostioničar i službenik italijanskog konzulata u Beogradu, Turci su od Save tražili da im da da piju vode iz njegovog krčaga. Prema trećoj priči, Turci su sklonili Savin krčag ispod mlaza vode i podmetnuli svoj. Dete je reagovalo, pobunilo se. Jedna priča kaže da su ga Turci udarili krčagom u glavu, dok druga, manje vereovatna, kaže da su ga ranili bajonetom. Savu je, prema jednoj verziji, onako povređenog odveo do bakalina Alekse Sima Nešić, prevodilac i zastupnik kod Turaka, a prema drugo, dete je izdahnulo baš tu pored same česme. Pošto nema nikakvih istorijskih podataka o Savi kasnije, smatra se da je podlegao povredama.

Navodno, prema tvrdnjama Italijana Perola, Sima Nešić je bio na nekoj svadbi u blizini i  dotrčao je čim je čuo za metež koji je nastao. Nešić je tu i ubijen, kao i žandarm Đorđe Nišlija. Prema drugoj priči, Nešića i Nišliju je tu poslao upravitelj beogradske policije. Priveli su Turčina osumnjičenog za napad na dečaka. Dok su ga vodili do srpske policijske stanice, Turčin se otrgao i krenuo da beži ka turskoj policijskoj stanici koja je bila preko puta. Sima Nešić i Nišlija su potrčali za odbeglim Turčinom, ali su zaustavljeni, jer su turski policajci zapucali sa prozora policijske stanice. Sima i Đorđe su poginuli. Danas, po Simi Nešiću Simina ulica u Beogradu nosi ime.

Tu sukob nije završen, već su se Srbi pobunili. Usledio je pravi rat na ulicama Beograda. Đoka Vlajković, po kome Vlajkovićeva ulica nosi ime, nekadašnji artiljerijski kapetan se posebno isticao u podsticanju Srba na bunt i u njihovom naoružanju. Do uveče, veliki sukobi su se dešavali na današnjem Studentskom trgu, a tadašnjoj Velikoj pijaci. U borbama se pokazao sin Vuka Karadžića, Dimitrije. Srbi su u borbama srušili Varoš i Sava kapiju, ali ne i Stambol kapiju koja je bila na danšnjem prostoru Narodnog muzeja i Narodnog pozorišta.

Dan kasnije, predsednik srpske Vlade Ilija Garašanin se trudio da okonča sukobe i tražio da se sa Turcima potpiše primirje. To su tražili strani konzuli u Beogradu, posebno britanski, koji su uvek držali tursku stranu i optuživali Srbe za sve sukobe. Turci su u pomoć pozvali četu sa Kalemegdana. Garašanin je uspeo da ubedi Turke da odustanu od maltretiranja srpskog življa i da pošalju nazad četu na Kalemegdan. Turska četa je tražila zaštitu, pa su im Srbi poslali pratnju – žandarmerijsku patrolu sa Ivkom Prokićem na čelu. Kako su dopratili svoje turske kolege, tako su Turci sa tvrđave zapucali na srpske žandarme. U sukobu je poginuo Ivko Prokić. Sahranjen je sutradan na groblju koje se nalazilo na današnjem Tašmajdanu. Najzad, primirje je sklopljeno i potpisali su ga Ilija Garašanin i Ašir paša.

Dva dana kasnije, situacija u Beogradu je delovala mirno. Hiljadu i po Srba je bilo na položajima. S druge strane, ni Turci nisu napustili položaje, njih oko 4.000 sa više od 200 topova. Srpska strana je rešila da sahrani svoje poginule. Opelo je održano u Sabornoj crkvi i povorka je odatle krenula preko današnjeg Studnetskog trga do Tašmajdana.  Stigavši do Studentskog trga i današnje Kolarčeve zadužbine, Turci su nastavili sa bombardovanjem. Ljudi su se razbežali ostavivši sanduke sa mrtvima. Bombardovanje nije obustavljeno do sutradan. U Beogradu je tad poginulo od 20 do 50 ljudi, a dvadesetak je ranjeno. Porušeno je ili spaljeno oko 20 kuća, dok je njih između 350 i 400 oštećeno.

Knez Mihailo je bio spreman na rat sa Turcima. Mobilisao je 15.000 vojnika. Svi strani konzuli, sem austrijskog vicekonzula poreklom sa ovih prostora, izvesnog Vasića, su potpisali izjavu gde se Ašir paša okrivljuje za kršenje sporazuma. Ašir paša je smenjen, a na njegovo mesto je poslat Ahmet Vefik, specijalni komesar.

Kako to bično biva kod nas, Srbija nije bila spremna za novi rat. Zakazana je mirovna konferencija za 22. jun u blizini Istanbula. Srpski predstavnici nisu prisustvovali, jer je Srbija bila vazalna država. Interese Srbije su zastupale Rusija i Francuska, ali se baš i nisu proslavile, ako i uvek kroz istoriju. One su tražile su da se skloni turska vojska sa Kalemegdana. Austrija i Velika Britanija su držale tursku stranu. Sve se na kraju svelo na obećanje da nema više bombardovanja, na rušenje pojedinih turskih utvrđenja i na evakuaciju muslimanskog življa van tvrđava. Sve je do čega su u sporazumu došle Rusija i Francuska bilo je na štetu Srba. Zalaganja za srpsku stranu nije bilo. Francuski i ruski predstavnici su ubeđivali srpske vlasti da se više nije moglo dobiti. Ipak, knez Mihailo nije imao kud, nego da pihvati ovakvu odluku. Vandredno stanje je ukinuto i srpska vojska je raspuštena.

Posledice događaja kod Čukur česme

Sve što se dešavalo samo je ukzaivalo da su Turcima u Srbiji dani odbrojani. Stambol kapija je srušena 1866. Godinu dana kasnije, Turci su napustili četiri tvrđave u Srbiji, pa i beograsku. Samo je turski barjak ostao da se vijori pored srpskog. Najzad, on je skinut i bačen u blato 1876. kada je Srbija započela rat protiv Osmanlija. Gradovi oslobođeni turske vlasti od 1862. do 1867. nalaze se uklesani na spomeniku knezu Mihailu u Beogradu. Ključevi Beograda su iz turskih ruku predati knezu Mihailu 18. aprila 1867.

 

Sava Petković dobio je spomenik 1931. Spomenik mu je zaveštao trgovac duvanom Toma Vanđel. Spomenik je radio Simeon Roksandić. Model je bio Vlastimir Kepa Petković, kasnije telefonista Radio Beograda i fudbaler BSK. U vreme kada je spomenik rađen, Kepa je odgovarao po godinama, a verovatno i građom malom Savi.

Novija istorija pamti da su huligani u maju 2010. ukrali bronzanu Savinu statuu i prodali vlasniku divljeg otpada u Krnjači. Lopovi su dolijali, a vraćeni su i delovi skulpture. Spomenik je ponovo postavljen godinu dana kasnije. Inače, 15. jun je dan policije u Srbiji i svake godine baš na Čukur česmi se polažu venci.

 

Fotografije: Wikipedia, koreni.rs, beogradskonasledje.rs, srbinside.blog.rs, srpskoblago.rs, virtuelnimuzejdunava.rs, srbin.info, 3dsvet.rs,  beogradudevetnaestomveku.wordpress.com, buki81.wordpress.com, presstiz.rs