Krvava bajka: Lebac sutra nemojte poslati

Knjigovođa Jakov Medina, uhapšen 18, a streljan 20. oktobra, kratko je napisao: “Lebac sutra nemojte poslati”. U kratkoj rečenici sadržana je sva tragika života u nevremenu. “Lebac” je oduvek simbol života, osnovna hrana i život za sirotinju, jer tada u ratnom vihoru se brinulo o svakom komadiću hrane i ništa se nije bacalo.

Šta se desilo u Kragujevcu, u Šumaricama tog 21. oktobra 1941? Jedan od najvećih masakra u Srbiji, ako ne i najveći tokom Drugog svetskog rata. Ono što je dovelo do toga je i danas predmet rasprava i neslaganja. Ipak, vratiću se na istoriju i ono što je do danas poznato.

Ono što je dovelo do streljanja u Šumaricama je događaj koji se dogodio 16. oktobra 1941, na putu između Kragujevca i Gornjeg Milanovca, kod sela Ljuljaci. Tu je napadnut nemački Treći bataljon 749. pešadijskog puka. Postoje tri verzije ovog događaja. Po jednoj, bataljon su napali partizani, po drugoj četnici, a po trećoj i jedni i drugi, pošto su 13. oktobra kragujevački partizanski i gružanski četnički odred potpisali sporazum koji je glasio: “Zajednička borba protiv Nemaca, zajednička opsada Kragujevca, zajednička mobilizacija, zajednički apel za sakupljanje hrane, ali magacini posebno, ispitivanje svih nedela i kažnjavanje krivaca“.

Jedan Nemac – 100 Srba

Pre napada kod Ljuljaka, 10. oktobra, glavnokomandujući general nemačkih snaga u Srbiji Franc Beme doneo je naredbu koja glasi da će za svakog ubijenog nemačkog vojnika ili “folksdojčera” (muškarca, ženu ili dete) biti streljano 100, a za ranjenog 50 zarobljenika ili talaca. Kod Ljuljaka je ubijeno devet, a ranjeno 27 nemačkih vojnika, od kojih je jedan kasnije umro od zadobijenih rana.

Šta napisati posle ovoga? Kragujevac i okolina bili su žrtvovani, spremni za odmazdu. Major Paul Kenig, najviši nemački oficir u Kragujevcu, dobio je naredbu da učini ovo gore napisano. Dva dana posle sukoba kod Ljuljaka, 18. oktobra uveče, u Kragujevcu su počela prva hapšenja.

Prvo su hapšeni Jevreji i komunisti

Prvi su uhapšeni kragujevački Jevreji, komunisti, nacionalisti i njihove porodice. Postojao je tačan spisak hapšenih koji je Predstojništvo gradske policije dobilo tog dana iz Beograda, a na kom je bilo između 60 i 70 imena. Na spisku se našlo i ime mlade Milice Panić – Veljković, tek udate za kragujevačkog komunistu Kazimira Veljkovića. Ona još nije bila zavedena pod tim imenom u kragujevačkoj evidenciji. U Kragujevcu je živela i Milica Veljković, pedesetosmogodišnja udovica generala Veljkovića. Uhapšena je i streljana 20. oktobra uveče.

Zbir tokom tih prvigh dana bio je 53 zatvorenika i oko 275 talaca uhvaćenih pre i tokom pohoda na Gornji Milanovac i oko 70 imena sa spiska iz Beograda. Bilo je jasno da broj ljudi za streljanje nije ni blizu onom koji je naredba predviđala. Uveče 18. oktobra, komandant Fon Bišofshauzen predložio je Kenigu da nemački bataljoni počnu da hapse u selima Grošnica, Mečkovac, Beloševac, Maršić, Korman, Botunje, Gornje i Donje Komarice. Broj streljanih po selima oko Kragujevca 19. oktobra 1941. nije moguće utvrditi. U izveštajima majora Keniga stoji da je tog dana streljano 427 ljudi, Fon Bišofshauzen je zapisao da je bilo 422, dok u spomen – muzeju “21. oktobar” u Kragujevcu stoji da je streljano 415, a da je 21 preživeo.

Spiskovi učenika na uvid

Još 17. oktobra, Predstojništvo gradske policije uputilo je direktorima škola naredbu da dostave spiskove učenika koji su položili šesti i sedmi razred, a nisu se upisali u naredni, onih koji su upisali naredni razred, ali se još nisu pojavili na predavanjima i onih koji su na početku školske godine dolazili na predavanja, a onda prestali da se pojavljuju. Iz Prve muške gimnazije izvedena su po dva odeljenja sedmog i osmog razreda, a iz jednog odeljenja petog razreda izabrani su krupniji učenici i priključeni su starijima. Šesnaestogodišnji Jovan Veljković, sin greškom streljane Milice, bio je među uhapšenim gimnazijalcima. Odveden je u topovske šupe i spasen, tako što ga je, pukom srećom, nemački vojnik izvukao iz kolone za streljanje.

Iz Druge muške gimnazije izvedeni su u dvorište svi učenici, a onda su odvajani stariji od 16 godina. U Učiteljskoj školi u rano jutro još nije bilo đaka, ali su Nemci izveli dva profesora i dva poslužitelja. Direktor Učiteljske škole Miloje Pavlović uhapšen je kod kuće, baš kad je polazio na posao. Direktor Druge muške gimnazije, Lazar Pantelić, imao je overen “ausvajs” sa kojim je krenuo u Beograd, u Ministarstvo prosvete. Primetivši da se nešto čudno dešava u gradu, odlučio je da sevrati u školu. Streljan je 21. oktobra.

Teško ispuniti kvotu od 2.300 streljanih

I pored svega preduzetog, kvota od 2.300 streljanih nije bila laka da se ispuni. Major Kenig je 19. oktobra uveče doneo naređenje da se zabrani izlaz iz Kragujevca. Naravno, ulazak u grad je bio dozvoljen, jer je mnogo ljudi iz okolnih sela dolazilo u grad na posao. Sledećeg jutra, u ponedeljak 20. oktobra, oko 650 radnika koji su radili na regulaciji toka Lepenice, odvedeno je u topovske šupe.

Nemci bukvalno nisu birali. Hapsili su ljude u Kragujevcu pod izgovorom da se to rade zbog obavezne zamene ličnih dokumenata. Ljudi su hvatani iz kuća, sa ulica, pijace, iz kafana…Neki su, plašeći se eventualnih kazni, sami odlazili u topovske šupe iako nisu uhapšeni. Do popodneva 20. oktobra, tri od četiri topovske šupe bile su dupke pune. Četvrta je služila za smeštaj drva i uglja. Mnogi uhapšeni ostali su napolju, jer unutra više nije bilo mesta. Oko 18 sati 20. oktobra znalo se čemu tolika hapšenja. Na Stanovljanskom polju i u Centralnoj radionici čuli su se prvi rafali. Streljani su ljudi sa spiska iz Beograda, zatvorenici i taoci iz Gornjeg Milanovca. U knjizi “Ime i broj” Staniše Brkića, streljanje na Stanovljanskom polju preživelo je osam ljudi. Do skoro se verovalo da u Centralnoj radionici nije preživeo niko, međutim, nova istraživanja pokazuju da je jedan čovek uspeo da preživi.

Ljotićevsko hapšenje

Marisav Petrović

Oni koji su nisu uhapšeni tokom prvog naleta nemačke racije, nisu dugo čekali. Već 20. oktobra po gradu su ih kupile ljotićevske patrole Petog dobrovoljačkog odreda. Jedan čovek ostao je zapisan u istoriji grada. Po zlu. Čak i danas, mnogi znaju ko je Marisav Petrović. Bio je ljotićevac i predvodnik Petog dobrovoljačkog odreda. Upao je 20. oktobra u zgradu opštine dok su Nemci još hapsili. Pohapsio je službenike i za gradonačelnika, sekretara opštine i predstojnika policije postavio je svoje ljude. Tada su i ljotićevci počeli da hapse.

U zgradi opštine zatekao se i poznati kragujevački advokat Dragoljub Milovanović Bena. Njegov sin Raul je već bio u topovskim šupama. Bena Milovanović je bio iz istog sela kao i Marisav Petrović i došao je da interveniše ne samo za svog sina, već i za druge Kragujevčane. “Bena, i ti mi dolija!“, bile su reči kojima ga je Marisav poslao u topovske šupe. Dragoljub i Raul Milovanović streljani su 21. oktobra.

Osvetoljubivost Marisava Petrovića

Marisav Petrović i njegovi ljudi imali su zadatak da pohapse kragujevačke Rome. U topovskim šupama su njih razmenjivali za svoje pristalice. Kasnije je, posle rata, bilo pokušaja da se od Marisava Petrovića napravi tragična istorijska figura i pričalo se da je on bio čovek koji je, navodno, mnoge spasao od streljanja.

Ništa nije urodilo plodom, jer je u Kragujevcu bilo mnogo onih koji su se sećali, ne samo njegove surovosti, nego i lične osvetoljubivosti. Direktor Učiteljske škole, Miloje Pavlović je zbog svojih godina, a imao ih je 53, bio na spisku onih koje su Nemci planirali da oslobode. Izveden je iz topovskih šupa, a onda je naišao Marisav Petrović i zbog ličnih razloga, vratio ga je nazad. Miloje Pavlović streljan je u pretposlednjoj grupi izvedenoj pred streljački vod.

O ovom događaju postoje bar tri svedočanstva za koja se zna od 1945. godine i koja je zabeležila Državna komisija za utvrđivanje zločina okupatora. Brojni istorijski izvori govore da su ljotićevci izdvajali ljude iz kolona za streljanje i da su ih tako spasili. Međutim, to nije bio slučaj sa Marisavom Petrovićem i njegovim ljotićevcima. O tome svedoči i knjiga “Poruke streljanog grada“, Branislava Božovića gde piše: “Među njima je bio veliki broj Cigana s kojima su postupali kao sa robljem. Naročito su njih velikodušno ustupali Nemcima, dajući ih u znatno većem broju od onih koje su u zamenu dobijali od Nemaca“.

Beskrajne rafalne paljbe

Bilo je sedam časova ujutru. Bio je 21. oktobar 1941. Rafalne paljbe nisu prestajale do 14 časova. Za mesta streljanja odabrane su doline Sušičkog i Erdoglijskog potoka u Šumaricama. Doline su izabrane jer je iz njih bilo teško pobeći. Za svaki slučaj, na padinama potoka postavljeni su mitraljezi. Uhapšeni su izvođeni u grupama i streljani jedni za drugima.

Jedan od osnivača Kragujevačkog partizanskog odreda, Svetozar Toza Dragović, bio je u jednoj od grupa. Dok su ih sprovodili do streljačkog voda, povikao je: “Bežite!“. Ljudi su se rastrčali, nastala je tarapana i unakrsna vatra. Tad je poginulo i nekoliko nemačkih vojnika, međutim, nekoliko ljudi uspelo je da pobegne. Toza Dragović nije bio među njima.

Ispunjena kvota

A onda je sve utihnulo. Kvota od 2.300 streljanih, prema proceni majora Keniga, bila je ispunjena. U topovskim šupama ostalo je još oko 350 ljudi. Njih 200 ljotićevci su odveli u školu “Kralj Petar”, a u danima koji su usledili ovi ljudi su ukopavali mrtve. Ostali su pušteni kućama. Među njima je bio i tadašnji gimnazijalac, a kasnije čuveni glumac Milosav Mija Aleksić.

Zanimljiva je priča kakvo je vreme bilo na dan streljanja u Šumaricama. Jedni izvori kažu da je dan je bio sunčan i topao, dok drugi tvrde da je padala kiša. Treći izvori, spajaju ova dva. Priča se da je osvanulo vedro jutro, ali da se po podne, kada je streljanje završeno, tako smračilo i da je pala jaka kiša. U Šumadiji postoji verovanje da kiša pada na sahranama onih kojima je bilo žao što umiru.

Ukopavanje je trajalo danima

Sahranjivanje streljanih je trajalo danima. Ukopavanjem su rukovodile ljotićevske snage, a sve su nadgledale nemačke snage. Prema nekim svedočanstvima, dolazilo je i do sukoba između talaca koji su radili na ukopavanju i ljotićevaca, koji su tražili od njih da sa leševa skidaju vrednosti. Obeležavanje grobova i pristup članovima porodica streljanih bio je zabranjen.

Žene niko nije mogao da spreči. Majke supruge, sestre streljanih su tokom noći, uspevale su da se provuku do Šumarica, tražeći tamo svoje mrtve. Zahvaljujući njima, pronađena su četvorica muškaraca, koji su uspeli da prežive rafalnu paljbu. Postoje svedočanstava o desetinama slučajeva u kojima su porodice uspele da nađu svoje pokojnike, odnesu tela i sahrane ih u porodičnim grobnicama.

Ne zna se tačan broj humki

Mnoge žene, iako nikada nisu uspele da pronađu svoje, dolazile su samo da bi donele hranu ukopavačima. Tačan broj humki i pojedinačnih grobova u Šumaricama nije moguće precizno utvrditi.

Postoji svedočenje o 30 velikih humki i ćetiri do pet manjih grobova, dok izveštaj komisije oformljene posle rata ima broj od 31. humki i “nekoliko pojedinačnih grobova”. Prvi javni pomen žrtvama streljanja, nemačke vlasti odobrile su 4. aprila 1942. Tada je presija okupacionih vlasti je popustila, pa su Kragujevčani mogli da odlaze u Šumarice, na grobove svojih streljanih. Na treću godišnjicu streljanja 21. oktobra 1944. Kragujevac je oslobođen. Prvo opelo u Šumaricama održano je sutradan.

Poruke streljanih

Ako se budemo vratili na razloge i uzroke uvek će tu postojati različta mišljenja. Međutim ono što je činjenica i što je ne popravljivo jesu ljudi. U dokumentaciji Spomen-muzeja “21. oktobar” sačuvane su 42 poruke streljanih, ispisivane na komadićima papira, na poleđini fotografija ili dokumenata koje su uhapšeni imali pri ruci.

Poruke streljanih govore o onom najvažnijem – tog 21. oktobra 1941. pobijeni su ljudi. Svaka poruka govori o svakodnevnom životu, ljubavi brigama do gimnazijskih simpatija. Božidar Milinković, majstor, napisao je na poleđini radničke knjižice: “Mila Ružice, oprosti mi sve na poslednjem času. Evo ti 850 dinara, tvoj Boža“.

Radnik Lazar Petrović ostavio je na poleđini stare dopisnice poruku: “Draga Lelo, Seko i Bato, kucnuo je zadnji čas, oprostite svom tati. Ljubi vas sve Lazar. Htedoh se slikati s tobom Lelo, ali ti odgodi. Žao mi je“.

Otac i sin Nikola i Aleksandar Simić streljani su zajedno. Nikola, inženjer, u svojoj poruci kaže: “Ja i Aca odlazimo zajedno. Ljubi vas otac, živite u slozi“.

Aleksandar, osamnaestogodišnji gimnazijalac piše: “Pozdravlja vas sve Aca. Pozdravite moju drugaricu Danicu“.

Gimnazijalac Pavle Ivanović, streljan 20. oktobra, pisao je ocu, ne znajući da je on već u topovskim šupama i da će biti streljan samo dan nakon njega: “Tata, ja i Miša smo u topovskim šupama. Donesi nam ručak, neki džemper i neki ćilim. Donesi nam u teglici pekmez. Paja. Tata idi kod direktora ako vredi“. Poruku ocu ostavio je i učenik Ljubiša Jovanović, takođe ne znajući da mu je otac na istom mestu gde i on. Streljani su obojica, istog dana.

Bez lebca tog dana

A onda sve, cela suština i tragedija našla se u jednoj, naizgled, običnoj poruci. U rečenici sažeto je sve, sav besmisao ubijanja i ratovanja. Knjigovođa Jakov Medina, uhapšen 18, a streljan 20. oktobra, kratko je napisao: “Lebac sutra nemojte poslati“. U kratkoj rečenici sadržana je sva tragika života u nevremenu. “Lebac” je oduvek simbol života, osnovna hrana i život za sirotinju, jer tada u ratnom vihoru se brinulo o svakom komadiću hrane i ništa se nije bacalo.

Broj streljanih u Kragujevcu je predmet sporenja, kao i kad je reč o drugim stradalnicima u drugim ratrovima. Broj ubijenih koji se najčešće spominje je oko 2.800 ljudi. Komunisti su taj broj povećali na 7.000 što je razumljivo, s obzirom na sve.

Sporan broj žrtava

U izveštajima majora Keniga stoji broj od 2.300. Na dan streljanja, paroh stare crkve Dragoslav Veličković je zapisao: “Na današnji dan Nemci su streljali oko 7.000 građana Kragujevca“. U listu “Borba” od 15. novembra 1941. izašao je tekst koji je nosio naslov “Hitlerovci i Nedićevci poubijali 5000 ljudi i žena u Kragujevcu“. Kod četnika broj streljanih išao je od 5.000 i 12.000, a najčešće pominje 6.000 ubijenih.

U julu 1947. godine, pred Savezničkim vojnim sudom broj pet u Nirnbergu, svedok Živojin Jovanović rekao je da je u Kragujevcu streljano 7.000 ljudi. To je zaključio na osnovu broja crnih barjaka na kućama u Kragujevcu i broja panaija donetih u crkvu. S druge strane, Savezničkom vojnom sudu dostavljeni su i izveštaji Zemaljske komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača. Oni govore o 2.324 streljanih. Od tog broja za 1.706 postoje originalne prijave članova porodica.

Žrtve – deca

Uz preuveličani broj od 7.000 streljanih, pominju se i 300 đaka kragujevačke gimnazije i 15 dece od osam do 11 godina. Arhiv spomen-muzeja “21. oktobar” govori o 40 dece (37 u Kragujevcu i troje u selima) uzrasta od 11 do 15 godina i 261 mladić srednjoškolskog uzrasta (rođeni od 1922. do 1925. godine), a bili su učenici Prve i Druge gimnazije, Učiteljske, Građanske, Vojno-tehničke i Zanatlijske škole, ali i radnici i zemljoradnici koji su mučki ubijeni. Na sve to treba dodati i još 16 momaka starijih od 19 godina koji su još bili učenici. Među 40 streljane dece sigurno su bili i mali Romi, čistači cipela. Nije moguće utvrditi koliko je bilo streljanih Roma, jer su imali ista imena i prezimena kao sugrađani srpske nacionalnosti.

Prema, do sada prikupljenim podacima, u Kragujevcu i okolnim selima streljana je 2.381 osoba, 2.355 muškaraca i 26 žena. Podaci o streljanima prikupljaju se i sad, pa se dešava da neka imena budu sklonjena sa spiska, a nova pridodata.

Zahvaljujući istoričarima spomen-muzeja “21. oktobar”, podaci o streljanima u Šumaricama dostupni su javnosti. Građa kojom muzej raspolaže i koja se i dalje prikuplja, menja i dopunjava, neće dozvoliti da se iko od streljanih u Šumaricama ne zaboravi.

Neka im je večna slava!

Inspiracija – vreme.com/Jovana Gligorijević

Fotografije: vreme.com, blic.rs, kurir.rs, alo.rs, bastabalkana.com, dnevno.rs, infokg.rs, vestinet.rs, zlocininadsrbima.com, pogledi.rs

Ostavite komentar

%d bloggers like this: