Kraj ponosa: Junaci koji se nikad nisu predali

„Sve na svetu je u paru. U našim mislima mi smo dvoje, dobri i zli. Svojim očima vidimo dvoje, ono što je lepo, i ono što je ružno. Imamo desnu ruku koja udara i čini zlo, i levu koja je bliže srcu, punu dobrote. Jedna noga može nas voditi lošim putem, a druga dobrim. Dakle, sve na svetu je u paru.“

Bik Koji Sedi

Bik Koji Sedi, veliki poglavica indijanskog plemena Sijuksa ugledao je svet između 1830. i 1835. godine u plemenskoj zajednici Hank-Papa. Kružile su priče o njemu baš po zpadadu Divljem. Dođuše, neke su i bile istinite. Postojale su priče da je najbolji vođa i ratnik koga su Sijuksi ikada imali, dok si mu drugi oštro kritikovali versku zaslepljenost i fanatizam. Oni ekstremni su milslili da je prorok. Bledoliki su čak išli dalje, pa su se služili lažima da bi ocrnili Bika Koji Sedi. Svejedno, niko nije mogao da mu porekne hrabrost, mudrost i ljubav prema indijanskom narodu. Istina je da su crveni ratnici uveku svome vođi gledali heroja i junaka nad junacima.

Zlato kao problem

Bio je jednom jedan ugovor potpisan u Laramiju 1868. godine, poništen 2007. između bledolikih i Indijanaca. On je garantovao je Indijancima da će Crne planine u Južnoj Dakoti biti njihovi dokle god bude trave na pašnjacima. Međutim, 30. jula 1874. godine u Frenč Kriku na Crnim planinama pronađeno je zlato. I eto problema.

Sa svih strana nagrnuli su lovci na zlato, a američka vlada nije ništa preduzela da ovu najezdu spreči, iako ju je ugovor na to obavezivao. Indijanci su morali da se bore da bi odbranili i sačuvali svoju zemlju. Plemena Sijuksa i Čejena ujedinila su se na čelu s Bikom Koji Sedi, Ludim Konjem, Mržnjom i ostalim poglavicama.

Kada je američka vlada čula za to, poslala je svoju misiju da pregovara o kupovini Crnih planina. Bledoliki su nudili Indijancima ili šest miliona dolara u gotovini ili 400.000 dolara godišnje. Ali, Indijanci su znali vrednost ovog zemljišta i tražili su 50 miliona dolara, što je bilo realno. Amerikanci su na sve to poslalli vojsku na čelu sa generalima Krukom, Gibonom i Terijem.

U jedinici generala Terija nalazio se pukovnik Kaster. Bio je mlad, lep i ambiciozan čovek, ali neobično okrutan i samoživ. Poticao je od bogatog zemljoposednika i bio je vaspitan da mrzi Indijance i da ih smatra nižom rasom. Kad je napunio 18 godina, otac ga je upisao u vojnu akademiju Vest Point koju je završio kao poslednji u klasi. Čin je jedva dobio 1861. godine, a u borbu protiv Indijanaca poštao se da bi se na neki način proslavio. Koliko je bio nsiguram, u borbu je vodio jednog novinara, urednika lista „Tribjun“ ne bi li dočarao njegove pobede nad Bikom Koji Sedi i Ludim Konjem.

Kada je puk generala Terija kod ušća reke Big Horn naišao na indijanske tragove, komandant je rekao Kasteru da prate trag. I tako je Kaster krenuo uz Big Horn, pritoku reke Jelouston, maštajući o budućoj slavi i ne pomišljajući da su Indijanci namerno ostavili tragove da bi bledolike namamili u klopku.

Sijuksi i Čejeni ulogorili su se na obalama reke Litl Big Horn, pritoke Big Horna, u podnožju istoimenih planina i čekali. Kasteru, naravno, ni na pamet nije padalo da se pridržava naredbe dobijene od generala Terija. Maredbda je glasila:“Napašćemo sever, jug i centar. Vi ćete, Reno, komandovati severnim napadom, Vi, Bentine, držite centar, a ja ću napasti južnu stranu!“

Pošto je bitka već bila završena, Bik Koji Sedi je rekao:

• Nisam ja ubio Kastera, on je tražio smrt. Jurio je kao ludak i ništa nije mislio!

Tu se pokazalo sve. Kaster je bio ubeđen da Indijanci spavaju, pa je rekao pre napada svojim ljudima: „Svi neprijatelji mirno spavaju i bitka će biti gotova kroz nekoliko minuta„.

Kasterovu nesmotrenost i brzopletost prvi je platio major Reno, koji se našao u klopci. Izgubio je oko 30 ljudi, a ostale je spasao tragičnog krajavan bitke dočeka ishod reagovao kad mu je Kaster po jednom izviđaču poručio da mu treba pojačanje.

Indijanci su se svom snagom bacili na Kastera pošto od Renoa nije bilo ništa. Kapetan Bentin je brzo shvatio šta se događa, odbio je da pođe u napad i zaobilaznim putem stigao je Renoa. Prethodno je generalu Teriju javio da pošalje pojačanje. Kaster je uzalud čekao Renoovu pomoć. Zbog otkazivanja poslušnosti, majoru Renou je kasnije suđeno, ali je oslobođen presudom koju nisu potpisale sve sudije.

Sukob kod Litl Big Horna bio je jedan od najžešćih koji se ikada odigrao između bledolikih i Indijanaca. Indijanci su se srčano suprotstavljali, a Kaster se poneo kao pravi heroj.  Kada su svi njegovi borci izginuli, on je ostao sam među neprijateljima mašući sabljom iznad glave. Sa sabljom u ruci je i poginuo.

Pošto su skinuli odela svim ostalim vojnicima i oficirima, Čejeni i Sijuksi su  se okrenuli vojsci Renoa i Bentina. Neko je zapalio travu i žbunje. Kako je vetar duvao prema Indijancima, požar se ubrzo proširio do mesta odakle su Indijanci spremali odlučni napad. U frcikoja je nastala, bledoliki su iskoristili priliku i utekli.

Igra duhova

Posle bitke kod Litl Big Horna, usledile su krvave odmazde koje su brzo slomile otpor indijanskih plemena. Indijanci su tada potražili utehu u misticizmu i religiji. Nova religija je dobila ime „Igra duhova„, a njen tvorac bio je jedan mladi vrač iz plemena Pajuta kome se prikazalo veliko indijansko božanstvo. Božanstvo mu je poručilo da će se preci Indijanaca vratiti iz večnih lovišta, da će bizoni ponovo trčati po poljima, da će bledoliki uljezi biti isterani. Ali da bi se to dogodilo što pre, Indijanci treba da igraju obredne igre i govore tajanstvene reči.

„Igra duhova“ se brzo raširila i donela novu nadu Indijancima koji su umirali po prljavim nezdravim rezervatima od gladi i raznih bolesti. Plemena su prihvatila novu religiju odustala od svakog otpora. Jenkiji su to ubrzo osetili i da bi ubrzali događaje i što pre ih strpali u rezervate i zabranili su „Igru duhova„. Indijanci, razume se, nisu poslušali i tada je uhapšen najugledniji pristalica religije, Bik Koji Sedi.

U noći 14. decembra 1893. godine, četrdesetak ljudi indijanske policije u službi Amerikanaca, na čelu sa Bikovom Glavom došlo je u Stending Rok blizu Grand Rivera gde je živeo Bik Koji Sedi.

• Tvoji ljudi rade nešto što zakon zabranjuje. Sada su u šumi i igraju zabranjenu „Igru duhova“. Zato moramo da te uhapsimo – rekao mu je Bikova glava.

Bik Koji Sedi nalazio se u svom šatoru sa ženama i sedamnaestogodišnjim sinom, Gavranovom Kandžom. Nije se bunio, samo je rekao:

• Pustite me da se obučem. Hoću da uzmem svoje najlepše odelo.

Tada su žene počele polako da ga oblače i minuti su prolazili. Kad je Bik Koji Sedi bio gotov, „Igra duhova“ je već uveliko bila završena i ratnici su se okupljali ispred šatora svog poglavice. Bik Koji Sedi izišao je napolje okružen policajcima. Napolju je čekalo 160 crvenih ratnika. Gavranova Kandža mu je doviknuo:

• Govorio si da se nikada nećeš predati, a sad te odvode prljavi policajci!
• Ko kaže da sam se predao? – odgovorio je Bik Koji Sedi i zgrabio pušku.

To je bio znak za opštu uzbunu. U metežu koji je nastao poginuo je i slavni poglavica Bik Koji Sedi. Metak jednog policajca pogodio ga je pravo u lice. Dve nedelje kasnije, američki vojnici su kod mesta Ranjeno Koleno poklali mnogo Indijanaca, njihove žene i decu. To je bio jedan od najokrutnijih pokolja u istoriji američkog kontinenta koji je ugušio svaki otpor ponosnih crvenih ratnika. Tako se sa Bikom Koji Sedi završava prava istorija neustrašivog indijanskog naroda.

 

Inspiracija – Politikin zabavnik

 

Fotografije: Wikipedia, Youtube, Pinterest, history.commanataka.org, clickamericana.com, biography.com, fineartamerica.com