Žedan krvi, gladan mesa: Atila bič Božji, strah i trepet jednog vremena

Bila je to vesela noć. Zvezde su se rojile na tamnom nebu koje najavljuje rano proleće. Mart 453. Veliki hunski vođa Atila, upravo se oženio ostrogotskom princezom Ildiko. Celo veče pio je i šenlučio, a onda je svoju novu ženu odveo u bračne odaje. Priče kazivaju da je imao mnogo žena i da se, pored njih, odlučio za harizmatičnu Ildiko. A ona je, kažu priče i poneki istoričar, imala druge planove.

Svadba je trajala, slavilo se i pilo, čak i previše. Prva bračna noć trebalo je da pokaže Atilu u pravom muževnom svetlu. Međutim, veliki vođa umesto na bojnom polju, umro je u postelji iste večeri kad se i oženio. Sledeće jutro, nađeno je njegovo beživotno telo pored kog je stajala uplašena (ili možda ne?) mlada.

Legenda kaže da se Ildiko zaklela da će osvetiti hiljade njenih sunardonika koje je Atila ubio. Ako se i osvetila, Ildiko su ubili Atilini vojnici.  Smtra se da je navodna verzija nasilnog kraja velikog hunskog vođe bila inspiracija za scenu ubistva u knjizi “Pesma leda i vatre: Oluja mačeva” pisca R.R. Martina. Verovatnija verzija Atiline smrti je da je umro od previše alkohola od čega mu je pukla arterija, što je dovelo do gušenja u krvi. Kako god da je bilo, veliki hunski vođa završio je život neslavno, u postelji. Vojnici su, u znak žaljenja za vođom, ošišali kose i posekli lica.

Za ovo truplo se 2014. verovalo da je Atila

Telo mu je spaljeno po starom hunskom običaju, a zatim stavljeno u tri kovčega – bakarni, srebrni i zlatni, zajedno sa mnogo opljačkanog blaga i spušteno u reku Tisu. Reka je odnela Atilino telo u nepoznatom pravcu. U ovom delu Vojvodine gde protiče reka Tisa vole da kažu da je baš tu zakopan čuveni vojskovođa. Naravno, to su samo legende i neosnovana nagađanja. S druge strane, istu priču pričaju i Nišlije, da je Atila došao u banju Krupcu i da se baš tu oženio sa Ildiko gde je i preminuo, pa su mu telo spustili u Nišavu. U više navrata bilo je pokušaja da se otkrije njegov grob, ali je do sada sve ostalo samo na pokušajima.

Ko je bio Atila?

Atila Bič Božji ili Atila Hunski je poznat po tome što je uterao strah u kosti i ubio milione ljudi. Svojim divljačkim metodama ubijanja, pa čak i kanibalizma, od njega je strepelo moćno Rimsko carstvo. Atila je postao vođa Huna 434. godine i vladao je do smrti, 453. godine. Hunsko carstvo se u to vreme prostiralo od današnje Nemačke na zapadu, pa sve do reke Ural na istoku i od Dunava na jugu, do Baltičkog mora na severu.

Atila je ostao upamćen kao simbol surovosti i pohlepe. On je veoma rano shvatio da jedino krutnošću može mnogo da dobije i zbog toga je svojim ljudima dopuštao da prema neprijateljima budu što suroviji, bez griže savesti. Na početku petog veka, Atila je bio taoc Zapadnog rimskog carstva. S druge strane, Huni su dobili rimskog vojskovođu Aecija. Godine provedene u Raveni omogućile su Atili da dobro upozna rimsku kulturu i ponašanje.

Atila je imao gotsko ime, što je umanjenica od gotske reči “ata“, što znači “otac“. Na njegovom dvoru su vladali gotski običaji, a pominje se i u gotskoj narodnoj priči. Zbog svojih pustošenja i surovosti prozvan je flagelum Dei  ili bič Božji. To ime se prvi put spominje kod anonimnog pisca iz devetog veka. Ušao je u priče i legende mnogih naroda. Kao takav, Atila se javlja i u Nibelunzima, kao Etzel, Edi, kao Atli i u narodnoj tradiciji Južnih Slovena kao Atil pasoglavi.

Hunska legenda kaže da je Atila od jednog čobanina dobio na poklon mač boga Marsa. Atila je našao čobanina sa svojim stadom i primetio krvavi trag po travi. Čobanin mu je rekao da pažljivo prati taj trag. Atila je pratio trag i iz trave izvadio bačeni mač, koga je uzdigao visoko. Atila je shvatio da je to predskazanje za njega da bude jedan od velikih svetskih vođa po božjoj volji.

Rođenje i početak vladavine

Veliki Atila je, po izvorima, rođen oko 406. godine. Otac mu se zvao Mundiuh ili Manzak i imao je brata Rugu. Atilin otac bio je vrlo uvažen hunski nomad, koji je čak imao i svoj posed. Poginuo je u lokalnim sukobima sa Vizigotima, dok je Atila bio dete. Kao i svi drugi Huni, i Atila je rano naučio da jaše i da do svog petog rođendana odapinje luk i strelu. Odrastao je u okruženju gde je vladalo sujeverje, pa je i sam mnogo važnosti pridavao proročanstvima. Brat Atilinog oca, Ruas ili Roas, bio je jedan od hunskih poglavara. Posle očeve smrti, Atilin brat od strica, Bleda, preuzeo je vlast nad hunskim plemenskim savezom, ali je brzo po Atilinom povratku iz Ravene prihvatio da vladaju zajedno. Period zajedničke vladavine Atile i Bleda bile su pune svađa i nemira. Bleda je u nekoliko navrata kovao zavere protiv Atile, koje je Atila uspešno osujetio. Kao stariji vladar, Bleda je imao veći ugled među Hunima, nego Atila.

Vrlo brzo, situacija se promenila u korist Atile, koji više nije želeo da deli vlast sa bratom. Atila je ojačao svoj položaj, optužujući Bledu da je otrovao svog oca. Bleda je Atilu izazvao na dvoboj. Obračun se desio 445. godine i Bleda je poginuo, a Atila je preuzeo vlast. Tokom vladavine, Atila je ujedinio sva hunska plemena i narode. Njegova ujedinjena vojska brojala je oko 500.000 ratnika, a bila je naoružana strelama, kopljima, mačevima i noževima.

Za vreme dvovlašća kod Huna bilo je samo manjih incidenata na granici jedinstvenog rimskog carstva kojim je poslednji vladao Teodosije I, da bi se za vreme Atile sukobi preneli i u unutrašnjost carstva. Istočno rimsko carstvo je u to vreme bilo u sukobu sa vandalima koji su osvojili Kartaginu i sa sasanidskim kraljem Jazdergerdom II koji je napao Jermeniju 441. godine. Ovo je omogućilo Atili i Bledi da dođu do Balkanskog poluostrva, koje su napali 441. godine. Hunska vojska je opustošila Margus (Požarevac) i Viminacijum (Kostolac), zauzela Singidunum (Beograd) i Sirmijum (Sremska Mitrovica), pre nego što su se zaustavili. Mir je usledilo 442. godine i za to vreme je Teodosije II, istočnorimski car, pozvao svoju vojsku iz severne Afrike i naredio kovanje velike količine novca da bi mogao da finansira rat protiv Huna. Pošto je obavio pripreme, pomislio je da je u mogućnosti da odbije hunske zahteve.

Atila je na to odgovorio pohodom 443. godine. Huni su opseli Naisus (Niš) sa opsadnim ovnovima i pokretnim kulama, što je bilo novo oružje, a zatim su krenuli duž Nišave i zauzeli Serdiku (Sofija), Filipolj (Plovdiv) i Arkadiopolj. Savladali su rimske snage van Konstantinopolja i zaustavili se zbog nedostatka opsadne opreme. Teodosije II je priznao poraz i poslao dvorskog zvaničnika Anatolija da pregovara o uslovima mira, koji su bili oštriji nego prethodni. Car se složio da plati 6.000 rimskih funti, što je oko 1.963 kilograma zlata, kao kaznu za nepoštovanje sporazuma, godišnji danak je utrostručen i popeo se na 2.100 rimskih funti, što jeoko 687 kilograma zlata.

Sama Atilina vladavina

Posle preuzimanja vlasti, Atila je uspeo za kratko vreme da potčini veliki broj okolnih plemena, među kojima su bila plemena Skira, Turkilinga, Sarmata, Herula, Hazara, i najzad Ostrogote. Time je dodatno učvrstio položaj. Osnovao je moćno kraljevstvo Huna, čije je sedište bilo u Panoniji. Sagradio je velelepnu prestonicu koja se nalazila nedaleko od današnjeg grada Đera u Mađarskoj. Skirski kralj mu se pokorio i dao mu je svoju ćerku za ženu. Prema istorijskim spsima, Atilina žena se zvala Krek i rodila mu je tri sina.

Jedan od prvih Atilinih poteza bio je da raskine savezništvo sa Rimom. Već je duže vreme bio u veoma lošim odnosima sa vizigotskim kraljem Teodorihom, a na sve se nadovezao vandalski kralj Gizerik, koji se Atili obratio za pomoć u borbi protiv Vizigota. Kralj Gizerik je pokušao da privoli Atilu da zajedno zarate protiv vizigotskog kralja Teodoriha. Atila je, u nameri da odvuče Rimljane od saveza sa Vizigotima, poslao svoje izaslanike caru Valentinijanu III, u čije ime je, u to vreme, vladala njegova majka Gala Placidija. Atila je od Rimljana zahtevao da se priključe Hunima, a za uzvrat im je obećao da će očuvati mir prema Zapadnom carstvu.

Godine 447. Atila je krenuo na jug preko Mezije. Rimska vojska predvođena Arnegisklusom ga je srela na reci Vid i bila je poražena, ali je nanela velike gubitke Hunima. Huni nisu više imali prepreka, pa su stigli do Termopila. Sam Konstantinopolj je spasio Konstantin Veliki, koji je obnovio Teodosijeve bedeme, koje je prethodno oštetio zemljotres, a nekim mestima je izgradio nove utvrđene linije ispred starih.

Atila je kao uslov za mir tražio da Rimljani nastave da plaćaju danak i da se povuku sa zemlje koja se protezala oko 480 kilometara od Singidunuma, i oko 160 kilometara južno od Dunava. Pregovori su trajali oko tri godine. Na hunski dvor je 448. godine kao izaslanik vizantijskog cara poslat Prisk. On je više puta svojim diplomatskim akcijama uspeo da razuzda Atilu i da otkloni opasnost od hunskog osvajanja.

 

Prvu diplomatsku misiju je Prisk je preuzeo odmah posle opustošenja Sremske Mitrovice. Putovao je preko Serdike (Sofije) do opustošenog Naisusa, da bi zatim krenuo duž severnih teritorija, preko Tise u Atilinu prestonicu. Prisk je opisao Atilinu prestonicu kao malo selo u kojima je većina kuća izgrađena od drveta, pa i sam Atilin dvor. U gradu su se mogli videti ogromni drveni zidovi napravljeni od dasaka, zatim kompleksi za ishranu hunskih ratnika i na kraju, na sred sela ogromni krug na kome je izgrađeno postolje za hunskog vođu. Prisk je razgovarao sa Atilom u njegovoj odaji gde je upoznao i njegovu ženu, skirskog porekla. Na kraju mu je predao ogromne količine zlata i razne dragocenosti koje je poslao car Teodosije u znak mira.

Vizigotski kralj Teodorih je na vreme osetio opasnost od savezništva Huna i Rimljana, pa je predložio Atili da se, zajedno okrenu protiv Rimljana. Kada je Atila osigurao svoju poziciju ka Vizantiji, koja je bila primorana da kupuje mir sa Hunima, okrenuo se ka Zapadnom rimskom carstvu i Rimljanima. Njegova stalna misao, koja je maltene bila fanatična, je bila da krene sa vojskom na Rim. Ipak, neko vreme mu je pažnja bila fokusirana na provincije sopstvenog carstva.

Pošto su Huni osvojili Galiju krajem 450, to je i vreme razvitka Burgundske kraljevine u oblasti Majnca, sa glavnim gradom Vormsom na Rajni. Kod Burgunda je tada vladao kralj Gunter koji se nalazio pritisnut između otvorenog sukoba njegovih ćerki i Huna. Najznačajnije svedočanstvo ovih događaja je bio starogermanski ep “Pesma o Nibelunzima“.

Napad na Rim

Posle prisajedinjenja Burgunda, Atila izlazi pred zapadnorimskog cara sa jasnim namerama. Atila je od zapadnorimskog cara Valentinijana tražio da mu dozvoli da se oženi njegovom sestrom Honorijom. Sudbina je umešala svoje prste između Atile i Honorije. Honorija je uhvaćena u ljubavnoj vezi sa slugom 449. godine. Posle toga ljubavnik je pogubljen, a Honorija, za koju se verovalo da je trudna, sklonjena je iz javnog života. U naletu besa, Honorija je poslala Atili poruku u kojoj ga je zamolila da postane njen vitez. On je tu poruku protumačio kao bračnu ponudu, a kao miraz je tražio polovinu Zapadnog rimskog carstva. Protiv ove ideje pobunila se Honorijina majka Placidija, rekavši da se njena ćerka nikada neće udati za varvarina. Posle ovog odbijanja, Atila je rešio da napadne Rim.

Jedini čovek koji se tada mogao suprotstaviti Atili bio je zapadnorimski namesniik Flavije Aecije. On je jedno vreme bio taoc na hunskom dvoru i upoznao je hunski način života, njihove običaje i tradiciju. Kada su ga Rimljani vratili na rimski dvor, pokušao je da se dokopa vlasti. Zbog toga je osuđen na doživotnu robiju. Pošto je sve više pretila opasnost od Huna, Gala Placidija, koja je Flavija Aecija strpala u zatvor da bi osigurala presto za sina, sada je bila primorana da ga pusti iz zatvora i imenuje za komandanta rimske vojske.

Onda je kralj Salijskih Franaka umro i izbio je sukob za tron između njegova dva sina, u koji su se upleli i Atila i Aecije, Atila je podržavao starijeg sina, dok je Aecije podržavao mlađeg. Atila je okupio svoje vazale Gepide, Ostrogote, Tirinžane, Alane i Burgunde i otpočeo je pohod na zapad. Godine 451, stigao je do Belgike.

Bitka kod Troa

Flaviju Aeciju je data velika vojska, a on je ponovo postavljen za vrhovnog zapovednika rimskih legionara. Aecije je primio u vojsku Vizigote, Franke, Gale i Burgunde i na jugu formirao jaku vojnu snagu. Posle zauzimanja Orleana, koji je Aecije vrlo brzo vratio, Atila se vraćao kući sa bogatim plenom. Međutim, Aecije je krenuo za njim. Kada je hunska vojska prešla Rajnu, sačekale su ih odmorne trupe Flavija Aecija. U svitanje 20. juna 451. godine na ravnici Katalaunskih polja, sedam i po kilometara od grada Troa, započela je odsudna bitka. U toj bici na jednoj strani su se borili Huni i germanska plemena, među kojima i Ostrogoti, dok su na drugoj strani bili Aecijevi Galo-Rimljani i takođe germanska plemena, između ostalih Vizigoti sa njihovim kraljem Teodorihom I, koji je poginuo sa sinom Torismundom. Huni su zauzeli desnu stranu polja, a Rimljani levu.

Atila je, shvativši da je njegova vojska slaba da bi izvojevala pobedu, krenuo lično na Flavija Aecija koji je bio smešten na brdu odakle je posmatrao bitku. Posle velikih gubitaka, Atila je naredio povlačenje vojske u barake, nedaleko od bojnog polja. Tokom iste noći, Vizigoti su pokušali na prepad da savladaju nespremne Hune, ali su Huni uspeli da na vreme podignu uzbunu i oteraju ih. Idućeg dana, Atila se povukao sa ostatkom vojske. Aecije je slavio svoju veliku pobedu u Rimu. Međutim, Aecije će posle pobede nad Atilom biti žrtva čiste politike. Optužiće ga da je ponovo pripremao prevrat, pa će ga ubiti na ulici 454. godine.

Atila je iskoristio dezorganzaciju Vizigota, pa je preduzeo novi ratni plan da bi ostvario svoju želju da se oženi Honorijom. Prešao je Julijske Alpe i upao u Italiju 452. godine. Opseo je grad Akvileju, blizu Venecije i zidine je tukao katapultima. Kad je grad pao, Atila je nameravao da odatle krene na Rim. Valentinijan je pobeo iz Ravene u Rim, dok je Aecije ostao na bojištu, ali nije imao dovoljno vojske da se odupre. Atila je zauzeo je više gradova, opustošio dolinu Pada i stigao do Mincia gde mu je u susret došao papa sveti Lav I. Samo zahvaljujući papi Lavu I Rim je spašen od razaranja. Epidemije i glad prisilili su Atilu da napusti Italiju.

Atila je nameravao da napadne Konstantinopolj i da ponovo prisili Teodosijevog naslednika Markijana da plaća danak koji je odbio da plaća, dok je Atila bio zauzet ratovanjem na zapadu. Međutim, u tome ga je sprečila smrt.

Surovostima nikad kraja

O Atilinim okrutnostima kud god da se kretao svedočile su reke ljudskih kostiju, kao i stalni zadah smrti koji je dočekivao rimske izaslanike i sprečavao mnoge ljude da godinama kasnije da uđu u grad Naisus, današnji Niš. Slična sudbina zadesila je i druge stanovnike gradova kroz koje je Atila prolazio sa svojom vojskom. Atila i njegova krvožedna vojska silovali su, mučili i ubijali sve koji su im se našli na putu. Žene, muškarci, deca, stariji ljudi, svi bez izuzetaka, nemilosrdno su ubijani.

Napad na Trakiju obeležen je masovnim ubistvima. Pljačkali su crkve i samostane, a sveštenike i devojke su bez milosti sekli ili čerečili. Trakija je bila toliko razorena da više nikada nije bila ista. Prema legendama, Huni su zaranjali vrhove strela u sok od kuvanih embriona, jeli sirovo meso, pili krv žena. Drali su kožu svojih suparnika da bi sebi pravili ogrtače, rezali gornji deo njihovih lobanja praveći tako pehare iz kojih su ispijali njihovu krv, lomili kosti gurajući ljude pod točkove zaprege, a zatim ih bacali psima da ih pojedu i činili još mnogo neopisivih zločina.

Glasine o Atilinim kanibalističkim navikama nisu neutemeljene. Navodno, ovaj nemilosrdni varvarin pojeo je svoje sinove Erpa i Aitila, pošto mu ih je supruga donela servirane pečene, u medu.

Veseli Huni

Ondašnji istoričari su opisali život na dvoru u vreme Atile. Huni su voleli da pevaju, da se vesele, a svako veče su priređivali bogate večere na kojima je bilo svega. Naročito je opisivao Atilinu neodoljivu želju za vinom i Atiline robinje, koje su uvek bile pored njega. Prema pisanim dokazima, Huni su polako prevazilazili fazu varvarskog i počinjali da dobijaju odlike civilizovanog plemena. Tome je sigurno doprineo i Atilin boravak u Rimu, gde je upoznao pravi život naroda visoke rase. Na Atilinom dvoru je boravio i galski lekar Eudoksije, koji je posle pada Galije prešao na hunsku stranu. Takođe, tu je boravio i jedan Rimljanin iz Mezije koji se kasnije oženio varvarkom, a Atila će mu je bio kum.

Atila je priređivao manifestacije na dvoru, bio je obožavalac šamana, a bogatu trpezu su mu ukrašavale robinje iz drugih plemena.

Hunsko carstvo posle Atiline smrti raspalo vrlo brzo. Već 454. godine, Ostrogoti i druga germanska plemena pobunila su se protiv Huna, a Atilini sinovi zavađeni među sobom nisu mogli da se nose sa problemima.

 

 

Inspiracija: virtualnigrad.com

Fotografije: Wikipedia, Pinterest, kafenisanje.rs, definesohbeti.com, povijest.net, magnoliabox.com, warfarehistorynetwork.com, warriors-hall-of-fame.blogspot.rs, history.com

Ostavite komentar

%d bloggers like this: