Prvi hrišćanin ili samo proračunati paganin: Burni život Nišlije Konstantina Velikog

Konstanin Veliki ili Flavije Valerije Aurelije Konstantin za mnoge istoričare ostao je prvi veliki hrišćanin. Za one koji sa mnogo više činjenica pristupaju poslu je jedna istorijska ličnost koja teško da je ikad bila hrišćanin, bar ne u meri za koju oni prvi tvrde da jeste. Kako god bilo, mnogo nepoznanica i dalje okružuje život ovog rimskog cara rođenog u Medijani, blizini današnjeg Niša, a nekadašnjeg rimskog Naisa. Prva nepoznanica je, nesumnjivo, njegova godina rođenja. Ne zna se da li je rođen 27. februara 271, 272, 273. ili 274. godine. Bio je sin rimskog oficira Konstancija Hlora i obične žene, ćerke čoveka iz plebsa, Jelene. Po jednima, ona je bila ćerka krčmara, a po drugima je bila služavka i koja je bila vrlo sposobna i pametna i koja je postala svetica zajedno sa sinom.

Konstatinova porodica poticala je sa Balkanskog poluostrva, iz podunavske provincije Dakije. Otac mu je, kao što sam navela nosio epitet Hlor, što je značilo zeleni, to jest bledi. Očigledno je tako izgledao, pa otuda i epitet. Konstantinova majka Jelena je, prema nekim istorijskim tvrdnjma, našla i iskopala Hristov krst.

Konstantinovi roditelji nisu bili u zakonskom braku i nekoliko godina posle njegovog rođenja su se rastali. Konstancije Hlor je ušao u brak primeren svom staležu sa Teodorom, pastorkom Avgusta Maksimijana. Sa njom je imao još šestoro dece – trojicu sinova i tri ćerke.

Ne postoje adekvatni podaci o Konstantinovom detinjstvu i odrastanju. Zanimljivo je da se Konstantinova majka je bila vrlo važna ličnost u dečakovom životu, za koju istoričari tvrde da je bila sposobna žena. Smatraju čak i da je Jelena imala uticaj na njegovo kasnije hrišćanstvo. Odlično je odigrala ulogu prve žene u Carstvu.

Dioklecijanov taoc

Konstantin je proveo nekoliko godina kod cara Dioklecijana na dvoru, gde je učio latinski, grčki i filozofiju. Prema istorijskim podacima, on je na tom dvoru držan kao taoc u zamenu za očevo vladanje, a bio je ugledan dvoranin. Da se osvrnem malo na religijsko stanje u Rimskom carstvu. Dioklecijan nije godinama ništa preduzimao da spreči širenje hrišćanstva. Pripadao je tradicionalnoj rimskoj religiji. Pošto je bio pobožan car, zabranio je incestoidne brakove i druge loše radnje koje bi mogle da uvrede bogove. Hrišćanska crkva zahtevala je poslušnost i vernost svojih poklonika i funkcionisala kao država u državi. Rimski velikodostojnici nisu mogli da privole ovu bučnu manjinu da se uzdrži od izjava da je tradicionalna rimska religija lažna i idolopoklonička.

Konstantin je bio u sastavu raznih tribunata. Vodio je pohode protiv varvara na Dunavu 296. godine, pod Dioklecijanovim zapovedništvom ratovao protiv Persijanaca u Siriji 297, a u Mesopotamiji je ratovao pod Galerijevom palicom 298. i 299. godine. Do kraja 305. postao je tribun prvog reda. Boraveći na Dioklecijanovom dvoru, smatra se da se susretao sa hrišćanima. Pretpostavlja se da je bio svedok najvećeg i najsurovijeg Dioklecijanovog progona hrišćana u Rimskom carstvu od 303. do 305. godine, iza kog je stajao Galerije. Crkve i spisi su uništavani, hrišćani lišavani službenih položaja i slobode, a sveštenici zatvarani u tamnice i ubijani. Konstantin je shvatio da mu se ne piše dobro ako ostane na Galerijevom dvoru, gde je držan kao pravi taoc. Konstantin Hlor je zatražio da mu puste sina i početkom leta 305. godine je Konstantin ipak pobegao iz zarobljeništva.

Konstantin je sa ocem je otišao u Britaniju, pa onda i u Eborakum, gde je bilo veliko vojno uporište. U vojnom logoru u Jorku, 25. jula 306. godine, Konstancije Hlor je iznenada umro, a po njegovoj smrti vojska je, ne časeći ni časa, njegovog sina Konstantina proglasila za avgusta. Tako je počela Konstantinova politička i državnička karijera. Iako je u početku bio ljut, Galerije je blagonaklono gledao na Konstantina. Bez obzira što je bio tek četvrti po važosti u carstvu, Konstantin je zadržao sigurnu vlast nad teritorijama svog oca, a to su bile Galija, Britanija i Hispanija.

Jedan od prvih Konstantinovih poteza bio je da, suprotno svojim nedovoljnim ovlašćenjima, povuče sve mere protiv hrišćana i vrati im njihova prava i imovinu. Iako se odmah na početku vlade pokazao kao zaštitnik hrišćana, Konstantin je na novcu, koji je kovao u kovnicama na svojoj teritoriji Trir, London i Arl slavio paganske bogove.

Hrist u snoviđenju

Međutim, godine koje su dolazile bile su prožete sukobima i građanskim ratom. Iz svega je Konstantin izašao kao pobednik. Tu postoje bajkovite verzije jednog događaja koji se desio 312. godine. Naime, pred bitku kod Milvijskog mosta gde je ratovao protiv svog protivnika Maksencija, Konstantinu su ukazalo snoviđenje, a po nekima je čuo glas u snu koji mu je rekao da na štitove vojnika stavi slovo H sa vertikalnom crtom zakrivljenom pri vrhu, tako da formira hristoram.

Prema drugoj verziji, Konstantin je na nebu iznad sunca, ugledao svetlosni krst gde je pisalo “Ovim pobeđuj” (τουτο νικα). Onda ga je posetio Hrist u snu i savetovao ga da napravi znak koji je video na nebu. Sutradan, Konstantin je naredio da se iskuje vojni labarum sa vencem na vrhu u kome se nalazila spojena grčka slova H i R, kao Hristov monogram. Navodno, posle ovog događaja, car je odlučio da se okrene jednom bogu. Prema trećoj priči, Konstantin je video kako se noću na nebu formira krst od zvezda.

Maksencije

Pobeda je izvojevana, a glava Konstantinovog protivnika Maksencija, koji se udavio u Tibru, nošena je ulicama Rima. Postoji legenda koja kaže da je Konstantin posle bitke u Niš poslao kovčeg sa tajnovitim sadržajem. Smatra se  da je u njemu bio mač sa sečivom iskovanim od koplja kojim je Hrist proboden na krstu.

Kao neko ko je bio sklon hrišćanstvu, uništavao je paganske hramove. Posle proglašenja hrišćanstva za službenu religiju Rimskog carstva, usledile su pljačke paganskih hramova, Apolonovog propročišta u Maloj Aziji, helenskih hramova na Atosu, Afroditinog hrama u Jerusalimu… Konstantin se nije zadržao na tome, već je otimao od nehrišćana, mučio paganske sveštenike do smrti, naredio je razapinjanje vračara i gatara, pa čak i grčkih filozofa. I pored svega navednog, Konstantin nije potpuno prešao u hrišćanstvo. On se nije krstio.

Milvijski most

U sledećih 12 godina posle bitke kod Milvijskog mosta Konstantin je vladao Zapadom, dok je Istok pripao njegovom savezniku Liciniju, koji se oženio Konstantinovom sestrom Konstancijom. Posle njihovog obračuna, 324. godine, a potom i Licinijevog pogubljenja 325, Konstantin je postao jedini vladar velike imperije i uspešno ju je vodio do smrti 337. godine.

Tokom leta i jeseni 313. godine, svi upravnici provincija u Maloj Aziji i na Istoku dobili su zvanično obaveštenje od Licinija o novom statusu hrišćana. Ovaj sastanak u Milanu poslužio je kao osnov za predanje o Milanskom ediktu kojim je Konstantin, navodno, hrišćanima dao slobodu veroispovesti, a hrišćanstvo učinio ravnopravnim sa ostalim religijama u Carstvu. Posle ustoličenja 11. maja 330. Konstantin Carigrad proglašava novim Rimom i postaje Konstantinopolj sve do 29. maja 1453.

Veliki vojskovođa sa lošim porodičnim životom

Spomenik kod Niša

Porodični život Konstantina Velikog je poprilično turbulentan. Iz veze sa Minervinom je imao sina Krispa rođenog 305. godine. Drugi brak je sklopio sa Faustom, kćerkom avgusta Maksimijana 307. godine. Imao je šestoro dece. Godine 326. došlo je do veoma dramatičnih događaja, okončanih porodičnom tragedijom. Konstantinov sin Krisp i careva druga supruga Fausta su se upustili u aferu. Prema nekim izvorima, Fausta je bacila oko na Krispa, koji je već bio poznat kao odličan ratnik. Pošto Krisp nije željeno odgovorio na njene strasti, ona se okrenula protiv njega i optužila ga za napastvovanje. Besni Konstantin, naredio je da njegov sin bude pogubljen, što je i učinjeno u Puli 326. godine. Ni Fausta nije prošla bolje. Navodno su je te godine uhvatili u preljubi sa glasnikom. Konstantin je naredio evnustima da je udave u vrelom kupatilu, što su i učinili.

13. apostol

Konstantin Veliki razboleo se tokom priprema za rat protiv persijskog vladara Šapura II. U početku, bolest nije bila vidljiva, jer je Konstantin i dalje bio jak i izdržljiv, a planirao je i da  se krsti u reci Jordan. Za vreme Uskrsa 337. godine tegobe nisu bile prisutne i u to vreme je bio u Carigradu. Posle Uskrsa je došlo do pogoršanja Konstantinovog zdravstvenog stanja. Mislio je da može da se izleči pomoću toplih kupki, ali se to nije desilo. Kada je shvatio ozbiljnost bolesti i postao svestan da mu se bliži kraj, tražio je da ga nauče osnovama hrišćanstva. Bilo je to u crkvi Svetih mučenika u Helenopolju, a nekadašnjem Drepanumu. Grad je poneo ime po Konstantinovoj majci Jeleni, koja je umrla koju godinu pre sina. Onda je trebalo bolesnog cara prebaciti u Carigrad, ali je on sam shvatio da nije u stanju da stigne do odredišta. Dospeo je do vile Ahirona na domak Nikomedije i tu je kršten.

Konstantinovo krštenje na samrti je bilo predmet velike pažnje. Pošto se oprostio od vojnih činovnika, Konstantin Veliki je preminuo poslednjeg dana Duhova, 22. maja 337. godine, negde oko podneva. Usledila je žalost njegovih gardista, čula su se zapomaganja vojnika, došlo je i do scena masovne histerije koja su ponekad bila sastavni deo smrti velikih istorijskih ličnosti.  Treba pomenuti da su posebn tugovali germanski vojnici, pripadnici njegove telesne garde, čiji je odnos prema Konstantinu bio stvar lične odanosti i velikog uvažavanja. Za njih je jedino bilo važno što je preminuli car bio veliki vojskovođa i što se o njima očinski starao.

Nikejski sabor i car Konstantin

Konstantinovo telo je prvo položeno u zlatni kovčeg ukrašen purpurom. Vojnici su carevo telo preneli u Konstantinopolj i izložili na jednoj visokoj platformi u glavnoj dvorani carskog dvora. Kovčeg su čuvale i baklje smeštene u zlatna ležišta. Vojnici su tražili da se pogrebne počasti odlože do dolaska jednog od Konstantinovih sinova. Vojska nije htela da prizna nikog za nasledika sem nekog od Konstantinovih sinova. Od sinova preminulog cara, u Carigrad je došao srednji Konstancije, pa je sahrana mogla da bude obavljena. Mora se naglasiti da se i sam Konstantin postarao da sve brižljivo pripremi za taj čin. Dok se gradila crkva Svetih apostola u Carigradu, Konstantin je sebi pripremio grobnicu. U znak sećanja na Hristove apostole, car je podigao veoma visok hram koji je unutra do tavanice bio obložen oplatom od višebojnog mermera. Tavanica je presvučena zlatom. Krov je bio prekriven bronzanim pločicama, prekriven pozlatom i zaslepljivao je svakog. Trebalo je da carev sarkofag stoji u mauzoleju, tačno između dva niza od po šest nadgrobnih ploča posvećenih apostolima. Na taj način bi Konstantin bio 13. apostol.

Hrišćanin, a paganski bog

Konstantinova sahrana bila je veličanstven događaj i odvijala se upravo onako kako je on isplanirao. Na čelu pogrebne povorke išao je carev srednji sin Konstancije, a pratio ga je odred vojnika pod punom ratnom opremom. Za njima je sledilo telo u zlatnom kovčegu okruženo kopljanicima i teško naoružanom pešadijom, za kojima se gurala masa naroda. U carstvu čija je hristijanizacija tek započeta, Konstantin je uvršten među paganske bogove.

Na istoku je Konstantin Veliki je proglašen za sveca i praznuje se 21. maja, odnosno 3. juna. Za razliku od istočne, zapadna crkva, nije ga uvrstila među svece. U Vizantiji je kasnije postojao svojevrstan običaj da se mnogi carevi koji su sedali na presto Konstantina Velikog pozdrave kao “Novi Konstantin”. Deset vizantijskih careva nosilo je njegovo ime.

Terme u Triru koje je sagradio Konstantin Veliki

Mada su mu dugo vremena posle njegove smrti, hrišćanski istoričari nadenuli počasnu titulu “Veliki”, Konstantin je tu titulu zaslužio samo zbog vojnih dostignuća i pobeda.

 

Fotografije: Wikipedia, telegraf.rs

 

 

 

2 thoughts on “Prvi hrišćanin ili samo proračunati paganin: Burni život Nišlije Konstantina Velikog

  1. Svi samo pricaju Konstantin Veliki pa opet K veliki a skoro niko nije znao skoro nista o njegovom zivotu.Ovom pricom mnogo toga je razjasnjeno i veoma sam zahvalan autoru ovog teksta.

Ostavite komentar

%d bloggers like this: