Ticanova buna: Vrdničke muke pokušao da reši Tican, aminovao mitropolit

Ticanova buna je bila buna sremskih seljaka, tačnije kmetova na rumskom spahiluku grofa Pejačevića i iločkom spahiluku grofa Odeskalkija. Desila se u aprilu 1807. godine. Buna je počela 3. aprila pod vođstvom Teodora Avramovića Ticana. U pobuni je učestvovalo 15.000 seljaka iz 45 sela. Ticanova buna je izbila kao posledica nezadovoljstva zbog regulacije zemljišta i velikog povećanja feudalnih dažbina.

Rodoljublje pokrenuto Prvim srpskim ustankom

Verovatno je povod za ovakvu jednu pobunu bio uticaj Prvog srpskog ustanka koji je probudio rodoljubiva osećanja i želju za borborm protiv ropstva, a to su, sem u Srbiji, osetili i oni koji su se nalazili pod Habzburgovcima. Samopouzdanje i volja su rasli sa ustaničkim pobedama kod Ivankovca 1805, na Deligradu i Mišaru 1806. godine, a posebno posle osvajanja Beogradske tvrđave, krajem 1806. i početkom 1807. godine. Uticaj borbe lako je došao do Srba u Sremu, koji su podigli bunu protiv okrutnog tlačenja plemstva. To plemstvo su krivili za svoju tešku sirotinju.

Najveći deo tadašnjeg Srema držali kneževi Odeskalki, potomci ratobornog pape Inoćentija XI iz 17. veka, kojima se car Leopold I odužio što su ga politički podržavali, davši papinom sinovcu Liviju da povoljno kupi sremsko vojvodstvo davši mu titulu kneza Svetog rimskog carstva. Kneževi Odeskalki pripadali su retkom evropskom plemstvu koji su imali važna prava i mogli drugima da daju plemstvo. Njihovo vlastelinstvo protezalo se na 35 sremačkih naselja, sa Irigom i Ilokom, kao najvećim, i stajalo je izvan ugarskih kraljevskih zakona, predstavljajući pravi feud.

Grb porodice Odeskalki

Iako se govorilo da “od Zemuna do Iloka kneževi Odeskalki hodaju po svojoj zemlji“, oni su uglavnom živeli u Rimu i svoje veliko vojvodstvo doživljavali kao pustahiju bez zakona. Krajem 18. veka zabeleženo je da im imanje godišnje donosi “samo 30.000 forinti, zato što ga je (knez) dao pod zakup“. Rimska vlastela posećivala je vlastelinstvo jednom godišnje, kada su dolazili u lov, pregledali poslovne knjige i sa novcem odlazili nazad u Rim, poveravajući sudbinu svojih podanika potkupljivim upraviteljima, kakav je bio baron Marko Aleksandar Pejačević.

Siromašno, ugnjetavano stanovništvo trpelo je užasnu toruru. Pored redovnih nameta, život im je bio otežan dodatnim dažbinama i mukotrpnim radom. O bedi svedoče crkveni podaci koji su domove taošnjeg stanovništva poredili sa mračnim, životinjskim jazbinama.

Srbin iz Vojvodine

Bez obzira što su im prirodni resursi bili na dohvat ruke poput fruškogorskih šuma, seljaci su bili primorani da od gospodara kupuju ogrev, usluge njegovih vodeničara plaćali su skupo, a morali su da mu ustupaju i dobar deo prihoda sa sopstvene zemlje. Pobuna bila logična posledica ovakvih prilika i počela je 3. aprila 1807. godine, na rumskom spahiluku velikog župana sremskog, grofa Karla Pejačevića.

Nezadovoljni ustanici

Vrdnička crkva

Ustanak je pokrenuo seoski knez Teodor Avramović, u selu kod Rume Vognju. On je pozvao seljake iz Buđanovaca, Brestača, Subotišta, Dobrinaca, Sibača, Petrovca, Bešenova i drugih mesta da “odmah sutra pošlju u Voganj izaslanike i druge ljude pod oružjem, da se dogovore šta da se uradi pa da se njihovo stanje popravi“. Zapretio je onima koji bi od seoskog kneza ili sveštenika sakrili njegove poruke, ili šta dojavili “u spahiluk“, da će im čitave porodice “metnuti pod sablju“. Tako se na posedima grofa Pejačevića i kneza Odeskalkija, razvio pokret protiv velike nemaštine i gotovo svakodnevnog nasilja, a sve potsatkuto Karađorđevim ustanicima.

Pobunjenici su ubrzo odlučili da središte pobune prebace na Frušku goru, u selo Vrdnik, jer se Voganj nalazilo u preglednoj i lako dostupnoj ravnici. Avramović je sakupio vojsku od nekoliko hiljada naoružanih ljudi, što je za tadašnje prilike bila sila dostojna poštovanja, i potpisivao se kao “knez cele armade naše“, “četobaša“, “starešina insurekcije” i “komandant voganjski“. Odmah je stavio do znanja da njihova borba nije protiv cara, već samo protiv spahija i njihovog kuluka. U noći između 6. i 7. aprila 1807. godine njegovi ljudi su, na putu od Krušedola prema Irigu, oteli vlastelinskog direktora Antala Felkiša i njegovog sina i odveli ih u šumu, dok je provizor nekako uspeo da im pobegne.

Mitropolit Stefan Stratimirović

Kako su ustanički napadi vremenom postajali sve smeliji i opasniji, vojne vlasti Monarhije zamolile su mitropolita Stefana Stratimirovića za pomoć. Pošto je već pomagao Karađorđev ustanak u Srbiji, osnovao Karlovačku gimnaziju, i aktivno učestvovao u borbi protiv kuge, pristao je da založi svoj ugled u smirivanje pobune. Već 7. aprila naložio je sveštenicima da ustanike savetuju da nije pametno izazivati cara u opasnim i nepredvidivim političkim okolnostima. Ukoliko pobunjenici polože oružje, bečka vlada je obećala da će se mnogo pažljivije odnositi prema njima i da će uticati na vlasteline da im olakšaju užasan položaj.

Sremski Karlovci

Mitropolit je otputovao na pregovore u samo sedište pobune, manastir Ravanicu u selu Vrdnik. Pobunjena četa nekadašnjeg graničara Teodora Avramovića Ticana, rodom iz sela Jazak, zadržala je mitopolitovu pratnju. Mitropolit im je rekao da je došao da čuje žalbe i da im posavetuje što pametniji dogovor sa vlastima. Zato je mitropolit Stratimirović tražio da se u manastir pošalju stariji, iskusniji ljudi na pregovore, pa se Tican usprotivio, ali je i posle negog vremena “legao na rudu“.

Stratimirović je na pregovorima obećao da će se kod vojnih vlasti zauzeti da ne diraju seljake, da se osnuje posebna komisija za njihove žalbe i, na kraju, da se donese odluka po kojoj im se na korišćenje ostavlja već zauzeta zemlja, a sve to ukoliko odmah ostave oružje i odu kućama. Izgledalo je da je mitropolit uspeo u mirotvornoj misiji. Pobunjenici su mu poverovali i bez velikih kazni umolili nekadašnje gospodare za oproštaj, izbegavši tako delovanje carskih trupa.

Jedino je harambaša Tican nastavio borbu, napustio Vrdnik i otišao dublje na posed kneževa Odeskalkija. Tu je, posle žestoke bitke sa tri čete pešaka i jednim husarskim odredom, uhvaćen i zatvoren u Irigu. Vrlo brzo je uspeo da razvali rešetke na prozoru i pobegne, ali je ponovo zarobljen u Grabovcima na Savi, odakle je pokušao da se prebaci u Srbiju. Život je okončao pred streljačkim vodom, krajem 1810. godine.

Osveta mitorpolita Stratimirovića

Ovde se nije završila priča o buni za koju je najvišu cenu, pored nepomirljivog Ticana, platio upravo Vrdnik. Vraćajući se iz manastira, na mestu zvanom Dudara, mitropolit Stratimirović je opet naišao na stražu. Kada su primetili arhiepiskopske kočije, pobunjenici su pucnjima pokušali da obaveste svoje starešine u Ravanici da je visoki gost otputovao dalje prema Karlovcima i tako, nehotice, izazvali višedecenijsku nesreću. Verovatno zbog premora i napete atmosfere na mučnim pregovorima, mitropolit je bio ubeđen da su stražari pucali na njega, pa je naredio kočijašu da brže potera konje, ne želeći da čuje nikakvo objašnjenje incident koji to čak nije ni bio.

Lukjan Mušicki

Da bi se potpuno razumela kazna koja je potom pogodila staro sremačko mesto, potrebno je poznavati tešku narav mitropolita Stratimirovića, koji je upravljao Karlovačkom mitropolijom. Njegovu nezodnu narav osetili su i Vuk Karadžić i Dositej Obradović, kao nosioci novih ideja koje nisu prijale uhu crkvenog poglavara, ali i krotki Lukijan Mušicki, koji je utočište od karlovačkih pritisaka našao u zabačenom manastiru Šišatovcu. Kao potomak ugledne porodice Stratimirović, kojoj je još car Karlo VI podario plemićku titulu, uvređeni prvosveštenik vrlo dobro je znao kako da odbrani povređenu čast. Po dolasku u Karlovce, isključio je iz crkvene zajednice čitav Vrdnik.

Posledice ovakve žestoke mere bile su veoma ozbiljne, i to ne samo u očekivanom, verskom ili moralnom smislu. Crkva je, početkom 19. veka, bila glavni nosilac kulturnog života habzburških Srba, predstavljala ih je pred državnim vlastima, štitila njihova prava, osnivala i vodila škole i bolnice, sklapala i razvodila brakove, vršila povremene popise i redovne evidencije rođenih i umrlih. Ljuti mitropolit je naredio da nijedno svešteno lice ne sme nogom da kroči u Vrdnik, a kamoli da obavi neki verski obred ili administrativnu dužnost.

Anatamisao čitavo selo

Vrdnik

Kako su godine prolazile, selo je postalo potpuno odsečeno od ostatka civilizovanog sveta, pa je napuštalo i njegove običaje. Nekrštena deca nisu išla u školu, brakovi nisu sklapani, niti pokojnici sahranjivani, kuće su postajale zapuštene i oronule, jer bačeno prokletstvo povlačilo je i određene ekonomske posledice. Duhovni život Vrdnika pao je na najniži mogući nivo, o čemu je ubedljivo svedočio opustošeni hram, bez ikakvih bogoslužbenih predmeta, sa srušenim tornjem, oltarom bez časne trpeze i zaraslom portom, bez ikakve ograde. Naglim prekidom uticaja obrazovanih ljudi iz Novog Sada i Sremskih Karlovaca ponovo su oživeli stari, primitivni strahovi i sujeverja od davnina. Čim bi palo veče, meštani su se zavlačili u trošne domove, štiteći se raznim bajalicama protiv zla koje bi mogli da im nanesu vampiri i vukodlaci.

Zabeleženo je da su, tokom decenija izopštenja, u Vrdniku učestali susreti meštana sa nečastivim stvorenjima, što se smatralo kao posledica nedostatka crkvenih molitvi i arhijerejskih blagoslova. Vrdnički vampiri i vukodlaci nisu bili niko drugi do grupa razbojnika koji su navlačili zastrašujuće maske i namerno izazivali paniku, ne bi li lakše došli do plena.

Vrdnik je ostao izopšten skoro 30 godina. Četiri godine pre smrti, 1832. godine, ostareli mitropolit najzad se smilovao vrdničkoj nesreći i u selo poslao Vasilija Stojadinovića, dotadašnjeg bukovačkog paroha. Prema zabeleškama njegove ćerke, Milice Stojadinović Srpkinje, čak ni tada Stratimirović nije zaboravio sva poniženja koje su mu priredili tvrdoglavi ustanici. Šaljući Stojadinovića u Vrdnik, hladno mu je rekao: “Idi pa gledaj da to selo načiniš pravim Hristovim stadom, čemu ću se i ja kao arhipastir radovati, premda mene to selo nikada videti neće, ni moga blagoslova dobiti“.

 

Inspiracija: Politikin zabavnik

 

Fotografije: Wikipedia, mojnovisad.com, vrdnickakula.rs, politikin-zabavnik.co.rs, staresrpskeslike.com

Ostavite komentar

%d bloggers like this: