Jubilej velike pobede: Da li je pre 300 godina sneg uplašio Osmanlije?

Verujem da je većina vas koja je prolazila Kalemegdanom ponekad zastala i zapitala se čije je ono turbe što stoji na sred parka u blizini Pobedika. Mnogi su i prilazili, virili kroz prozorčiće. To je turbe, za one koji ne znaju, Damad Ali pašino, koji je bio veliki vezir Osmaske imperije u 18. veku. On je 1716. godine, prema jednoj priči, ranjen u bici kod Petrovaradina i od posledica ranjavanja je umro. Turbe je zapravo grob. Postoje neslaganja kada je turbe podignuto. Na sajtu Beogradske tvrđave stoji godina 1784, dok sam ja pronašla druge podatke koji stoje nekoliko pasusa niže. U ovom turbetu sahranjeni su zapovednici beogrdske tvrđave Selim paša i Hasan paša. Beograd danas ima dva sačuvana turbeta. Jedno je ovo na Kalemegdanu koje je 2003. obnovila Republika Turska, a drugo je Šejh Mustafino turbe u Višnjićevoj ulici.

Damad Ali pašino turbe na Kalemegdanu

Opet ću vas vratiti u prošlost. Ovog puta 300 godina unazad, i probaću da vam predstavim lik i delo Damad Ali paše, kao i veliku bitku kod Petrovaradina.  Zašto baš Damad Ali paša? Zato što o njemu ne možete mnogo da nađete, dok o Eugenu Savojskom ću imati mnogo razloga da pišem u narednim mesecima i mnogo je više napisano. Elem, na prostoru od Vezirca do Petrovaradina, na današnji dan pre 300 godina, desila se jedna od odlučujućih bitaka tokom Austrijsko-turskog rata koji je trajao od 1716. do 1718. godine. Austrijska vojska brojala je oko 76.000 ljudi i bila je vođena Eugenom Savojskim. Austrija je porazila je dvostruko brojniju osmansku vojsku koja je imala oko 120.000 ljudi i koju je vodio veliki vezir Damad Ali paša.

Ko je Damad Ali paša?

Ahmed III
Ahmed III

Damad Ali-paša bio je veliki vezir u službi sultana Ahmeda III. Rođen je 1667. godine kod Iznika, to jest Nikeje u Turskoj. Otac mu je bio pomoćnik velikog vezira. Damad Ali paša je 1703. godine dobio visoki čin silahdara, a 1708. je postao vezir. Već naredne godine je postavljen za pomoćnika zapovednika vojske, posle čega je 1713. postao veliki vezir. Istakao se 1715. godine u borbama na Peloponezu, gde je povratio veliki broj gradova od Mlečana i dobio naziv “Osvajač Moreje“.

Eugen Savojski

Nepunih 20 godina posle pobede kod Sente, princ Eugen Savojski je u proleće 1716. godine opet bio na čelu vojske u borbi protiv Osmanlija. Princ Eugen je početkom jula sa vojskom od 65.000 duša stigao u Futog, gde mu je bilo sedište. Tu mu se priključio princ Aleksandar od Vitemberga, pa je na kraju vojska imala 76.000 vojnika. Do tad se princ Eugen već dovoljno proslavio, pa mu nije bilo teško da u austrijsku vojsku privuče brojne dobrovoljce i strane ratnike. Na strani Austrije ratovali su Francuzi, Iraci, Škoti, Nemci, Holanđani, Italijani, Španaci i Mađari. Kažu da je pod austrijskom zastavom i komandnom palicom Eugena Savojskog ratovalo više prinčeva sa evrospkih dvorova.

Bitka podno Gibraltara na Dunavu

Krajem jula 1716. godine, osmanska vojska predvođena velikim vezirom Damad Ali pašom, prešla je Savu i krenula ka Petrovaradinu, gde se nalazilo glavno austrijsko utvrđenje. Osmanska vojska brojala je oko 120.000 vojnika, janičara, spahija, Tatara, kao i savezničkih, mađarskih trupa. Tvrđava na Petrovaradinu je za vreme austijske vladavine pretvorena u jedno od najmoćnijih i najmodernijih utvrđenja tog doba. Nazivali su je Gibraltar na Dunavu. Uloga tvrđave je bila jasna – da spreči tursko prodiranje na sever. Osmanlije su 1694. pokušale da osvoje tvrđavu, ali nisu uspele. Petrovaradin je bio neka vrsta savršene tvrđave. To se najbolje videlo po veličini i po mnogo kula koje je imala, po podzemnim prolazima, zgardama i kapijama. Tvrđava se prostirala na 112 hektara i imala je pet zasebnih utvrđenja, a koja su činila jednu celinu. Sa levom obalom Dunava, tvrđava je bila povezana sa dva mosta.

Početkom avgusta 1716. sukobile su se austrijske izvidnice sa turskom konjicom. Grof Palfi je predvodio oko 2.000 konjanika koji su se obračunaloise sa 15.000 turskih vojnika. Grof se povukao u tvrđavu koju je branilo 8.000 ratnika. Posle četiri sata borbi, Osmanlije su se okuražile. Tek koji dan kasnije, osmanska vojska je opkolila i napala Petrovaradin. Čak 30.000 janičara počelo je da kopa rovove od Studenog dola prema tvrđavi, da bi minirali odbrambene zidove. Rovovi su dan pre bitke, 4. avgusta došli na 40 koraka od carskog logora. Turska artiljerija, sa 40 topova bila je na današnjem groblju na Trandžamentu, dok je ostatak artiljerije bio na Mišeluku. Turska konjica bila je smeštena u Studenom dolu, a Tatari na Vezircu i Karagaču. Osmanlije su krenule da bombarduju tvrđavu.

Plan je bio da se austrijska vojska, smeštena na bačkoj strani prebaci u tvrđavu, u dva pojasa rovova izgrađenih dve decenije ranije. Ovi rovovi se zovu retranšmani, pa je ceo kraj kasnije dobio naziv Trandžament. Austrijske trupe su prebacivane sa novosadske strane tokom noći. U to je nastupilo nevreme koje je pokidalo lance na pontonu i umalo osujetilo planove. To je Osmanlijama stvorilo privid da se Austrijanci povlače. Bila je to kobna greška. Eugen Savojski nije hteo da dozvoli Turcima da skroz opkole tvrđavu.

Sneg u avgustu?

Već je 5. avgusta rano ujutro, nešto pre sedam sati, Eugen Savojski je napao turske položaje koji su bili između padina Fruške gore, u blizini Sremskih Karlovaca, pa do same Petrovaradinske tvrđave. Na Vezircu je bio postavljen šator velikog vezira iz kog je on komandovao bitkom. Prema jednoj priči, noć pred bitku bila je toliko jaka oluja, da je čak i sneg pao, što je stvorilo paniku u turskim redovima. Međutim, meteorološka istraživanja kazuju da ipak nije bilo reči o snegu, iako su vremenske prilike te godine bile vrlo nepovoljne. Leta su 1715. i 1716. bila izuzetno hladna, zime oštre, pa su mnogi iz severnih krajeva bežali na jug. Moguće je da je Turcima inje zaličalo na sneg.

Druga priča kaže da je Eugen Savojski noć pred bitku sanjao Bogorodicu koja mu je predvidela pozitivan ishod bitke. Navodno, zbog toga je kod mesta borbe, na kupoli crkve Blažene Device Marije, koja je danas crkva Snežne Gospe na Tekijama kod Petrovaradina, postavljen krst iznad polumeseca, kao simbol pobede hrišćana nad muslimanima. U crkvi se nalazi ikona Bogorodice, koju je poklonio princ Eugen. Princ je posle izvojevane pobede od pape dobio osvećeni mač i šlem sa natpisom “Izbavljaču hrišćanstva“. Na mestu crkve je u srednjem veku postojala kapelica, koju su porušili Turci u 16. veku. Oni su tu podigli drvenu džamiju sa minaretom i malu tekiju (odmorište) koju su opsluživala dva derviša. Pošto su Turci 1687. godine proterani, petrovaradinski fratri su džamiju pretvorili u hrišćansku kapelu. Sadašnja crkva podignuta je 1881. godine.

Tekije s kraja 18. veka
Tekije s kraja 18. veka

Ishodu bitke je doprinelo vešto komandovanje Eugena Savojskog. Iako je imao gotovo dvostruko manje vojnika od Osmanlija, princ Eugen je uspeo da brzim, vrlo osmišljenim i pribranim komandovanjem obezbedi odlučujuću prednost. Levo krilo pod komandom Aleksandra Vitenberškog prvo je udarilo na tursko desno krilo. Tu su se Turci pokazali veštiji, što je stvorilo paniku kod Austrijanaca. Onda su Austrijanci napali centar, pa su Osmanlije uspele da pruže otpor, odbrane se i uzvrate kontranapadom. Janičari to nisu izdržali. Desnim krilom austrijska konjica je zaustavila spahije i skroz ih deklasirala. Tatarski konjanici su se, u to, okrenuli i pobegli. Eugen Savojski je uspeo da zaustavi turski udar i da levim krilom usmeri napad na mesto gde su se nalazili položaji velikog vezira. To brdo je nazvano Vezirac.

Crkva Snežne Gospe na Tekijama
Crkva Snežne Gospe na Tekijama

Austrijske snage su paralelno udarale i sa desne strane. Tako su Osmanlije počele da gube konce i da se osipaju brojčano. Konjica, koja je trebalo da pomogne janičarima, napustila je bitku. Onda je Damad Ali paša sa svojom vojskom sam krenuo u okršaj. Pogođen je metkom i ubrzo je preminuo u crkvi Svetog Nikole u Sremskim Karlovcima. Postoji nekoliko verzija smrti Damad Ali paše. Naime, on je pred bitku poslao je pismo Eugenu Savojvkom u kome je napisao: “Nema nikakve sumnje da će krv koja će poteći na obe strane, pasti kao kletva na vas, vašu decu, decu vaše dece sve do sudnjeg dana“. Jedna verzija kaže da je ušao u borbu i tako poginuo, druga da ga je pogodio metak dok je posmatrao sukob i treća da se sam ubio, jer je znao da ga posle poraza čeka kazna.

Već u toku pre podneva ,do 11 stai, bitka je bila završena. Turska vojska se, u panici, povlačila. Austrijanci su osvojili neprijateljski logor i 160 neprijateljskih topova. Bilo je potrebno 500 vojnika da iz turskog kampa odnesu plen. Princ Eugen je iz šatora velikog vezira poslao izveštaj o pobedi caru Karlu VI.

Misteriozni grob Damad Ali paše

Damad ali pašino turbe, 1915.
Damad ali pašino turbe, 1915.

Damad Ali paša je sahranjen u Beogradu, na groblju tadašnje džamije Sulejmana Veličanstvenog u Gornjem gradu. Zbog nečitkog natpisa, smatralo se da je tu sahranjen Hadži Mustafa Šinigić, poznatiji kao “Srpska majka“, čije ime i danas nosi jedna ulica na Zvezdari, a koga su ubili janičari početkom 19. veka. Međutim, kada je za vreme Prvog svetskog rata bomba udarila u turbe, srušivši kupolu. Prilikom restauracije, osvanuo je natpis “Trud Hadži Mustafa paše opravi se turbe šehid Ali paše” i tako je otkriveno ko tu zapravo leži.

Turbe nije sagrađeno odmah, već 1741. ili 1742. odine. Sagradio ga je Mustafa aga o svom trošku, dok je bio defterdar u Beogradu. Posle 1930. godine, otvoren je grob Ali paše. Pri vrhu je nađen nadgrobni spomenik slomljen na tri dela.
Tekst kod grobnice je jasno ukazivalo da turbe pripada Damad Ali paši, da je podignuto između avgusta 1716. i 1717, da je dva puta opustošeno i da je ovaj nadgrobni kamen obnovljen 1818. ili 1819,  najverovatnije po nalogu Marašli Ali paše.

Spomenik i toponimi u sećnje na bitku

Prema austrijskim i turskim izvorima, u bici je poginulo oko 2.212 austrijskih vojnika, a ranjeno je 2.358. Žrtve sa osmanske strane se procenjuju od šest do 30.000 . Posle ove bitke Turci, za sva vremena, potisnuti južno od Save i Dunava.

716_1

Spomen na ovu veličanstvenu pobedu čuvaju nazivi predela na kojima se bitka vodila. To su Alibegovac, Tatarsko brdo, Puckaroš, Zanoš, Karagač i Trandžament. 

Vezirac
Vezirac

Na Vezircu je 1902. godine podignut spomenik u sećanje na ovu bitku. Spomenik je posle Drugog svetskog rata bio zapušten sve do 2006. godine kada je prostor oko njega uređen.

 

 

Fotografije: Nataša Ilić Instagram, Wikipedia, Youtube, Flickr, eugenchocolate.com, tomasminisworld.blogspot.com, hagibal.blogspot.com, barracudapetrovaradin.blogspot.com, robertkucho.blogspot.com, gastrotube.net, politikin-zabavnik.co.rs

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

4 thoughts on “Jubilej velike pobede: Da li je pre 300 godina sneg uplašio Osmanlije?

  1. Nataša, šerovala sam ovaj tekst. 🙂 Zbog današnjeg dana, zbog toga što smo odrasli uz legende o turskom blagu koje se krije iza crkve na Tekijama, zbog Zanoša, Puckaroša… Tvrđave. Hvala na ovoj bitnoj priči!

Ostavite komentar

%d bloggers like this: