Bitka na Mačkovom kamenu: Pirova pobeda austrougarske vojske (VIDEO)

„Vojnici, mi smo ovde došli da ginemo za Otadžbinu. Komandiri ispred svojih vodova i četa, komandanti ispred svojih bataljona, a ja ću ispred svih. Za mnom! U juriš! Za slobodu i Otadžbinu!“ 

komandant Dušan Purić

 

Borbe na Mačkovom kamenu, koje su se dogodile u septembru 1914. zabeležene su u vojnoj istoriji kao jedne od najkrvavijih u Velikom ratu. Pošto je reč o porazu srpske vojske, bitka je ostala u senci velikih pobeda na Ceru i Kolubari. Bitka na Mačkovom kamenu ima veliki značaj, pošto je sprečila austrougarsku vojsku da za tri dana, po Poćorekovom planiranju zauzme Jagodnju i Sokolske planine. Umesto tri, borbe su trajale 13 dana. Neprijatelj na kraju izmoren i desetkovan.

Posle poraza na Ceru, koji je za austougarsku vojsku bio težak moralni udarac, neprijateljska komanda se odlučila se za novu ofanzivu protiv Srbije. Već početkom septembra 1914. započeta je ofanziva poznata kao „Bitka na Drini„. Kulminacija bitke na Drini bio je Mačkov kamen na planini Jagodnji iznad Krupnja.

MUKE DAJU JUNAKE: CERSKA BITKA IZNEDRILA NAJMLAĐEG KAPLARA NA SVETU

Princ Đorđe poveo vojnike u boj

Ne znam koliko je poznato, ali u bitkama u Prvom svetskom ratu, rame u rame sa ostalim vojnicima, učestvovao je i princ Đorđe Karađorđević, prvi sin kralja Petra I Karađorđevića i kneginje Zorke Petović. U pratnji šest odabranih vojnika i Mike Alasa stalno je menjao bojna polja štabove i dužnosti. Na početku rata bio je u okolini Niša, da bi se onda našao na Drini, gde se vodila velika bitka za odbranu Srbije. U septembru 1914, našao se na Mačkovom kamenu.

UMESTO SVEĆA, CVEĆA I VENACA: SEĆANJE NA VELIKU KOLUBARSKU BITKU KOJA JE UŠLA U ANALE RATOVANJA

Na Mačkovom kamenu, princ Đorđe je bio heroj. Za razliku od mlađeg brata Aleksandra, koji borbu nije okusio, Đorđe je, kao što sam i navela, stajao rame uz rame sa srpskim vojnicima.

Ratni dopisnik pariskog „Žurnala„, Anri Barbi je o događajima iz septembra 1914. godine napisao:

„Stigavši u zoru iz Valjeva, princ Đorđe je na konju obišao front bitke privučen žestinom borbe na Mačkovom kamenu i oko te pozicije. Iznenada je, sa brda sa kojeg je osmatrao i gde se zaustavio, video kako se srpske linije povijaju. Neprijatelj je već stigao gotovo do visine artiljerijskih baterija. Situacija je izgledala beznadežno. Za to vreme, rezervni bataljon se nije pomerao, a bio je sakriven u nekom prevoju terena. Princ Đorđe nije oklevao. Podbovši konja, jurnuo je u galopu i stigao ispred tog bataljona.

– Šta radite vi ovde? – podviknuo je on.

– Mi smo u rezervi.

– Švabe samo što nam ne uzmu topove, a vi ovde sedite prekrštenih ruku!

– Nemamo naređenje.

– Gde vam je zapovednik?

– Ubijen je!

– Za mnom. Ja ću vam biti zapovednik!

Vojnici su oklevali da krenu za nepoznatim majorom. Da bi ih osokolio, izvukao je sablju iz korica i povikao:

– Vojnici! Ja sam princ Đorđe, sin vašeg kralja! Za mnom!

Njegov bataljon utopio se u odsudni juriš srpske vojske. Mačkov kamen bio je nadohvat ruke. Uz podršku artiljerije, austrougarski vojnici napuštaju rovove i povlače se ka Drini. Bitka je dobijena. U poslednjem času, tik pred trijumf, jedno zrno pogađa i baca iz sedla princa Đorđa. Srećom, zrno koje je prošlo kroz slabinu zaobišlo je kičmeni stub, ne oštećujući mu nijedan vitalni organ. Vojnici su ranjenog princa na ukrštenim puškama izneli sa bojišta. Automobilom je prebačen u bolnicu„.

Princa Đorđa je u bolnici posetio poznati ruski novinar Vsevolod Svjatkovski. Nekoliko nedelja posle ove posete, princu je stigao specijalan telegram sledeće sadržine:

„Najiskrenije vam čestitamo na pokazanom junaštvu u nedavnoj pobedi slavne srpske vojske„, stajalo je u telegramu. Potpisnik je bio car Nikolaj II Romanov.

Princ Đorđe dobio je priznanje i od otadžbine. Bila je to Karađorđeva zvezda sa mačevima trećeg reda. Ovo odlikovanje nije se dodeljivalo komandantima, već samo vojnicima i oficirima. Princ se našao među 118 najhrabrijih vojnika sa ovim odličjem. Za zasluge, unapređen je u čin potpukovnika.

Veliki Dušan Purić

I tu ću se nadovezati na priču o Dušanu Puriću. Iako je bio veliki junak, po njemu ni jedan ulica ne nosi ime, a kamoli škola ili trg. Da, postoji spomen ploča na Voždovcu koju je dobio 2003. godine. Bistu je dobio 2010. u Užicu.

Dušan Purić je rođen je 1873. godine u Ivanjici u trgovačkoj porodici. Posle završenog šestog razreda gimnazije, upisao je Vojnu akademiju, koju je u 24. klasi završio 1894. godine. Tada je dobio čin artiljerijskog potporučnika.

Završio je Višu vojnu akademiju, a usavršavao se i u Francuskoj. Po povratku iz inostranstva postavljen je za pomoćnika načelnika štaba Drinske divizije u Valjevu. Bio je komandant 17. kombinovanog i Šestog pešadijskog puka.

Prvi svetski rat 1914. godine zatekao je Dušana Purića na šarganskim položajima gde je komandovao Četvrtim pukom „Stevan Nemanja“ u sastavu Užičke vojske. Tu je sprečavao da neprijatelj prodre dublje na teritoriju Srbije iz pravca Višegrada prema Mokroj gori i Kremni.

Kad je počela bitka na Mačkovom kamenu, komandant Purić je dobio naređenje Vrhovne komande da stigne do Mačkovog kamena, napadne neprijatelja i spreči njegovo prodiranje. Četvrti puk Drinske divizije koji je tada ušao u sastav Dunavske divizije, naređenje je „besprekorno izvršio„, stoji zapisano.

Posle napornog marša i popune puka u Valjevu, Dušan Purić je stigao na Mačkov kamen u najtežim trenucima. Videvši pakao bitke i nepovoljan položaj u kome se našla srpska vosjka, nije oklevao ni trenutak. Tog 22. septembra 1914. godine Dušan Purić izdao je oficirima Četvrtog puka istorijsku zapovest koja stoji na početku ovog teksta.

To je bilo vođstvo u smrt. Časnu smrt. Hrabri komandant je poginuo tog dana među prvima na Mačkovom kamenu, u najžešćem sudaru prsa u prsa rame uz rame sa svojim borcima.

Bitku je preživelo samo 1000 vojnika i oficira puka „Stevan Nemanja„, a Austrougarska je na kraju dobila Pirovu pobedu.

Pogibija hrabrog Dušana Purića teško je pala srpskim vojnicima. Stoji zabeleženo je da vojnici nisu hteli da kosti svog komandanta ostave na  Mačkovom kamenu. Oni su ga tako nosili u sanduku četiri dana i četiri noći, iz borbe u borbu, ne želeći da ga ostave. Tek četvrtog dana stigla je naredba komandanta Prve armije, generala Petra Bojovića, da se telo ne nosi iz bitke u bitku, pa je Dušan Purić je sahranjen u porti valjevske crkve.

Posthumno je unapređen u čin pukovnika zbog „uspešnog komandovanja i pokazane hrabrosti u odbrani otadžbine„.

Priča o običnom čoveku u velikim bitkama

Zasluge skoro uvek pripadnu komandantima. Zato je ovo priča i o običnom čoveku, učesniku Prvog svetskog rata. Vojnik Živojin Marjanović se borio na Mačkovom kamenu. Živojin je učestvovao u Balkanskim ratovima i pamtio je krvave bitke sa Bugarima. A onda je dobio poziv da se priključi srpskoj vojsci u Prvom svetskom ratu. Iako je mogao da odloži ratovanje, pošto mu rane još nisu zacelile, Živojin je odlučio da krene u novu bitku. Poziv za mobilizaciju dobio je i njegov brat Jovan. Tada se znalo nije moglo da jedan sin ide u rat, a drugi da sedi kod kuće.

Braća Marjanović su bila zajedno dok nisu stigli u Srem, gde su ih razdvojili. Živojin je raspoređen u Prvu četu drugog bataljona devetog puka Dunavske divizije, a Jovan u Treću armiju.

Srpski i austrougarski vojnici su se borili na području od pet ari. Četiri dana su bili bez sna, hrane, ali ko je tad mogao da misli o snu i hrani dok traju žestoke borbe?

Živojin Marjanović je poginuo nekoliko dana pošto su borbe na Mačkovom kamenu počele. On je bio ranjen i nije mogao da se kreće. Njegov drug hteo je da ga spasi i izvuče iz bitke, stavio ga je na leđa i pokušao da ga donese do prvog skrovišta. Međutim, Živojin je dobio metak u leđa. Svi vojnici sahranjeni su u zajedničkoj grobnici na Mačkovom kamenu.

Živojinova supruga ostala je sama sa dvoje male dece. Nije se preudala. Do kraja života čuvala je uspomenu na njihovog oca.

Najkrvavije borbe

Vratimo se na treunatk na ovu veliku bitku. Stručnjaci kažu da nii pre ni kasnije u Prvom svetskom ratu nije poginulo toliko ljudi za kratko vreme, u svega nekoliko dana. U očajničkim bornbama prsa u prsa, gde su kosti pucale i lomile se lobanje, Mačkov kamen je čas bio u rukama Austrougara, čas u rukama srpske vojske.

Austrougari su borbe na Mačkovom kamenu opisali kao najkrvavije borbe „u celom poodu na Srbiju„. Poćorek je u svom dnevniku zapisao da ga je štab 16. korpusa 21 septembra 1914. izvestio da jačina borbi na Mačkovom kamenu „prevazilazi sve dosadašnje borbe„. U dnevniku koju je vodila 6. armija stoji da je borba na Mačkovom kamenu bila „najžešća i najogorčenija od svih dosadašnjih„, kao i da su se „Srbi branili sa naročitom žilavošću i preduzimali su još žešće napade„.

O jačini tih borbi najbolje govore ljudske žrtve sa obe strane. Od 19. do 22. septembra u rvanju i klanju, od metaka bajoneta i bombi, pored vojnika izginuo je veliki broj elitnih oficira.

U borbama na Mačkovom kamenu dnevno je oko 1.150 srpskih vojnika izbacivano iz stroja. Austrougari su trpeli dvostruko veće gubitke u bezuspešnim pokušajima da slome odbranu.

Nikada ni pre ni kasnije u Velikom ratu nije poginulo toliko ljudi za tako kratko vreme. Srpska vojska je imala 11.490 vojnika i oficira izbačenih iz stroja – mrtvih, ranjenih i nestalih. Poginulo je više od 118 oficira, od toga 17 komandanata bataljona i pet komandanata pukova. Austrougarski gubici bili su još veći. Procenjuju se na više od 30.000 izbačenih iz stroja.

Srpski narod nije dozvolio da kosti izginulih ratnika ostanu razbacane na poprištu bitke. Spomen kosturnica na Mačkovom kamenu završena je 1931. godine, a spomen crkva Vaznesenja Gospodnjeg u Krupnju podignuta 1932. godine. Na oba mesta nalaze se mošti boraca, a u kripti crkve izložene su fotografije sa bojnog polja i venci. U kripti je i spomenik majoru Svetislavu Markoviću koji je poveo vojnike u samoubilački juriš na austrijsku vojsku.

 

Inspiracija – loznica.rs, telegraf.rs, dnevno.rs, novosti.rs

Fotografije: Wikipedia, crkvamackovkamen.rs, vestinet.rs, telegraf.rs