Zona sumraka srpskog turizma: Kikindske ludaje nisu za svakog

Već neko vreme pomišljam da su turistički radnici u Srbiji samo amaterska gomila ljudi skupljenih na jednom mestu zbog plate i socijalne zaštite, bez elementarnog znanja o turizmu. Ne, znanje nije škola. Znanje nije zvanje. Znanje je kad znaš šta da radiš sa turistima, domaćim ili stranim, kad znaš kakve informacije treba da uputiš običnom čoveku, a šta da pokažeš predstavnicima medija ili onlajn zajednice. Ono što ja videh na poslednjih nekoliko putovanja i predstavljanja je gore od najgoreg amaterizma. Da tako nešto organizuje neki „Mile trans“ iz  Udruženja penzonera iz Svrljiga još bih mogla da razumem. Međutim, s obzirom da putovanja na koja ja idem organizuju gradske opštine i turističke organizacije gradova u Srbiji, polako počinjem da shvatam da niko u ovoj zemlji ne zna šta da radi sa ovom granom privrede.

Ovim tekstom rizikujem da opet budem etiketirana da sam došla da jedem i pijem ili da moj tekst bude iskorišćen za raskusuravanje sa neistomišljenicima. Nikako da svi ti, oni i ovi, shvate da rade za istu stvar – za zemlju u kojoj žive, da bude bolja i da uz malo truda i malo novca može mnogo da se uradi. Ništa nije delotvornije od dobre reklame i ništa bolje od zadovoljnog turiste. Ovo je, na žalost, još jedan primer kako se turizam i predstavljanje jednog događaja ne radi.

Ludaje za ludaje? Ili – ko je ovde lud?

Svi znate za „Dane ludaje“ u Kikindi? Manifestacija koja duže od 30 godina okuplja proizvođače bundeve i đakonija od bundeve. Za sve ove godine, nikad nisam bila u Kikindi. Baš zato, htela sam da vidim ovaj grad baš u vreme kad je njihova manifestacija. I? Znate šta? Informacije ne dobih. Niti šta znam o gradu, niti šta znam o „Danima ludaje„. Sve što o tome budem pisala u redovima ispod, da znate da sam pročitala na internetu ili na zidovima Narodnog muzeja.

Kako je sve počelo? Pozivom, ovog puta, na vreme. Stvarno sam jedva čekala da budem u Kikindi i da čujem nešto o gradu, vidim nešto probam nešto od bundeve i neki recept prenesem na svom blogu… Džabe sam se nadala.  U subotnje jutro predstavnici medija susreli su se na mestu okupljanja sa penzionerima. U trenutku sam pomislila da je neko zakazao u isto vreme na istom mestu polazak penzionera na izlet u nepoznato. Međutim, ubrzo sam shvatila da to baš i nije tako. U autobusu na sprat put Kikinde, sem penzosa, krenuli su i predstavnici medija. Pogrešno. Ali, kapiram. Malo para, malo mogućnosti, hajde da uprostimo i sve ih đuture povedemo. Tako najviše gube oni koji treba da dobiju.

E sad, ko su ti predstavnici medija? Sem pojedinaca za koje znam da to jesu, ovo sve su ili bili raznorazni skupljači kesa i grebatori za hranu ili – penzioneri! Novinari penzoneri! Da, oni koji su završili novinarsku karijeru i koji bi trebalo da se prepuste čarima penzionerskog života! Još jedan dokaz koliko se ne vodi računa o tome ko se vodi na putovanja i da se spiskovi novinara ne ažuriraju. Dragi PR-ovi raznih turističkih organizacija raznih mesta i gradova, prvo se krene od toga. Uz malu pomoć Turističke organizacije Srbije vrlo lako se dođe do željenih ljudi iz sveta medija. Ali, lenjost je čudo! Slučajno, nemojte prstom da mrdnete!

U autobusu je počelo kao neko razvrstavanje ko je ko. Oni i mi. Mi i oni. Malo su se vodiči zbunili, pa je prvo bilo da ostajemo u autobusu kad stignemo u grad, a ubrzo je usledilo da ne ostajemo. Kad smo se, najzad, našli u Kikindi, sačekale su nas dve ženske osobe. Jedna devojka sa bundevicom na glavi i druga, nešto iskusnija predstavnica Turističke organizacije. Spremile su za medije pantljike sa oznakama PRESS, ali u opštem metežu i bez spiska nisu znale ko je iz medija, a ko je „baba posetilac„, pa su pantljike podelili i babama i pantljika je ponestalo za medije 🙂 Realno nam pantljike i nisu bile potrebne, ali ‘ajde sad.

Uvedoše nas pod okrilje zgrade u kojoj je smešten Narodni muzej i nekadšanja sudnica. Dok ovo pišem, konsultujem bratski Google i telefon, jer ne želim da vam prenesem pogrešnu informaciju, kad već ne dobih pravu iz prve ruke. U dvorištu muzeja stoji replika mamuta Kike čiji je skelet pronađen 4. septembra 1996. Stajali smo tu neko vreme. Na kraju sam shvatila da smo tu došli da bi se pojedinci olakšali. Onda nas je predstavnica Turističke organizacije uputila na banatski fruštuk. Gde je fruštuk? Pa tu, ispred. Iskreno, očekivala sam da je fruštuk  negde… Okej, tu ću stati. Ispred su bile tezge sa đakonijama i velika gužva. Predastavnice Turističke organizacije su nas odvele do kikindske galerije, pustile unutra i – ništa. Niti nam je ko šta rekao, niti nam se ko obratio, ma ništa! Da me čovek pita šta sam tu radila, ne bih znala da mu odgovorim. Onda su predstavnice Turističke organizacije Kikinda otišle da dočekaju medije iz Novog Sada, a nas su pustile da se razjurimo po Kikindi do određenog vremena kad bi trebalo autobus da nas povede u galeriju „Terra„. Doooobrooo. Sad sledi epizoda „Gomila novinara kao guske u magli tumaraju Kikindom„. Verujem da vam je mučno ovo da čitate. Možete misliti kako je meni bilo, a znam da nešto posle toga treba da pišem. Atmosfera u tom trenutku na tezgama zvuči ovako: „‘Ajmo žene, gaće ovde gaće, žene, četiri para 200 dinara, ‘ajmo gaće ovde!„. Dovoljno?

Savet broj 1: Fruštuk ste mogli da organizujete i u zgradi opštine, bez da pustite da novinari bezglavo tumaraju Kikindom.

Osveženje u galeriji „Terra“ i priča o suvači

Ovde dolazimo do lepšeg dela ove posete. Ovo što su nam Kikinđani pokazali i što ću da opišem u narednim redovima je stvarno nesvakidašnje. I tu sledi pohvala, jer ovim delom mogu nekog čitaoca i da privučem da dođe u Kikindu. Galerija „Terra“ pri fabrici „Toza Marković“ je stvarno zanimljiv doživljaj čak i za mene koja se u umetnost ne razumem. Pri galeriji „Terra“ svake godine od 1. do 31. jula se održava simpozijum gde učestvuje šest vajara iz celog sveta. Simpozijum se organizuje od 1982. godine i svaki vajar je dužan da tokom boravka ostavi jednu veliku i šest malih skulptura. Svaki umetnik ima pravo jednom u životu da bude na simpozijumu. Ove godine je bio Igor Antić iz Francuske,  sin čuvenog pesnika Mike Antića. Da ja sad ne bih mnogo pisala, evo nešto slika, pa uživajte:

Ipak, mene je, sem muzeja, oduševila suvača. Znate li šta je suvača? To je mlin koji melje „na suvo„, a pokretali su ga konji. Nekad je suvaču pokretalo najmanje jedan, a najviše šest pari konja koje su na rad terali goniči. Ova kikindska suvača potiče iz 1899. godine.

• Nekad je u Kikindi i okolini bila 51 suvača. Gradile su se na periferiji grada, jer su proizvodile škriputav zvuk koji je smetao ljudima. Za jedan sat jedan par konja mogao je da samelje 100 kilograma žita. Ova suvača je radila do 1941, a 1945. je nacionalizovana. Pod zaštitom države je od 1966. godine. Pre Drugog svetskog rata pripadala je Nemcu Krimeru – objasnila nam je Slavica Gajić, etnolog dodavši da je suvača nekad, sem žita, mlela i kukuruz, cimet, biber i papriku. Posle suvače, koja je stvarno bila jedno neobično iskustvo za mene, našli smo se u restoranu nacionalne kuhinje modernog enterijera „Rajska oaza„.

Pre toga, u autobusu nam je predstavnica TO Kikinde podelila bonove (!!!) za ručak, da bih ih, pošto su nas postavili da sednemo, i uzela. Ako neko ukapira ovu logiku neka mi javi, pošto meni to shvatanje ne ide. Elem, taman kad sam mislila da ću malo da predahnem od kritike, ne lezi vraže! Sve pohvale za ručak iako smo možda očekivali nešto od bundeve (samo još jedan dokaz da ne treba da očekujem!). Novinarima su, iskusno, dali dva pića po glavi 🙂 I dok sam pokušavala da malo saberem misli, eto gospođe iz TO Kikinda koja je počela da nas požuruje „jer moramo da stignemo na proglašenje pobednika„. Kapiram, ona ima zadatak  i satnicu i treba to da ispuni. Kao u igrici. Što bolji skor imaš, to je nagrada veća. A tebe ko šiša bedni predstavniku medija…

Savet broj 2: Ne bi vam bilo loše da ste, kojim slučajem, uspeli da organizujete neko kušanje specijaliteta od bundeve, to bi bio pravi pogodak!

Istorija Kikinde „u prolazu“

Vreme za proglašenje pobednika sam iskoristila za posetu muzeju. Prvo se nađoh u prostoriji za praistoriju. Nekoliko ljudskih i dečjih skeleta, predmeti iz kuća, nakit. Verovanje u zagrobni život, po načinu sahranjivanja. Više arheoloških nalazišta govore da su ljudi ove prostore naseljavali još u vreme mlađeg kamenog doba, 5.000 godina pre nove ere. Kikinda se prvi put pominje na početku 15. veka kao Nagykeken i Echehidat. Tada je označavalo jedno ili više manjih naselja srpskih i mađarskih feudalaca. Ime „Kikinda“ vezuje se za obližnju humku Kinđa, tursku reč za večernju molitvu „ikindija„, mađarski naziv za biljku „kökény“, staroslovenski toponim „kik“, prezime znamenite porodice Kenđelac i glalgol kunđuriti se. Od 1747. i posle austrougarsko – turskih ratova, kako se granica pomerala, Srbi su masovno naseljavali Banat. Navodno 1751. prvi je u Kikindu stigao kapetan Kristifor Kenđelac. Na mestu današnje pravoslavne crkve Svetog Nikole prvi je zabo zastavu  i rekao: „Ovde ostajemo„. Od tada počinje istorija savremene Kikinde.

Već 1753. Kikinda je dobila poštu i miliciju. Onda je Marija Terezija 12. novembra 1774. izdala Velikokikindski dištrikt u kome Kikinda postaje varoš. Stanovnici su se uglavnom bavili zemljoradnjom i stočarstvom, a Marija Terezija tuda naseljava i Nemce. Banat je 1779. pripao Ugarskoj. Već 1767. je ukinuta dvojna monarhija. Velika buna izbila je 1848. kada je student Đorđe Radak obavestio Kikinđane šta se dešava u Evropi, Novom Sadu i Kralovcima. Nije bilo teško dignuti narod na pobunu koji je odmah uleteo u zgradu kurije i oslobodio zatvorenike. Pljačkalo se na sve strane. Pobunu je ugušila kaznena ekspedicija Kiš Ernea. Ubrzo su krivci osuđeni na smrt vešanjem. Srbi su se borili protiv mađarskih ustanika na strani Beča. Stvoreno je 1849. Vojvodstvo Srbije i Tamiški Banat, ali Srbi nisu dobili nacionalna i autonomna prava. Kroz Kikindu prvi put prolazi i železnica 1857. što ubrzava razvoj ovog dela Banata. Počinje da radi mlinska industrija i najveći parni mlin u Evropi – Damfil. Banatska žita bila su najtraženija i najskuplja u Evropi. Velika ciglana Mihaela Bona osnovana je 1864. Kikinda postaje zvanično grad 1892, a prvi gradonačelnik bio je Rista Telečki. Grad počinje da se uređuje, postavlja se žuta kocka, gradi se kanalizacija i Gradska kuća, gimnazija, pijaca. Tada se na ulicama Kikinde prvi put video bicikl. Telefon postaje normalna pojava.

Tokom Prvog svetskog rata, Kikinđani su se borili na strani austrougarske vojske, a dobrovoljci su težili da budu u srpskoj vojsci. Učestvovali su u proboju Solunskog fonta. Zato je posle Prvog svetskog rata doneta odluka o pripajanju Banata, Bačke i Baranje Kraljevini Srbiji. U periodu posle Prvog svetskog rata, Kikinda beleži osetan privredni pad. Tokom Drugog svetskog rata izginuo je kikindski odred partizana, a 9. januara 1942. streljano je 30 rodoljuba iz Kikinde i okoline zbog ubistva tri nemačka čuvara. Ovaj događaj je poznat kao „Krvavi januar„. Tokom iste godine, pohapšeni su svi Jevreji i deportovani su u logore na Sajmištu i u Jajincima.

Divna Kika – pravi kikindski superstar

A onda, novija istorija Kikinđanima otkrije Kiku, ženskog mamuta koje je svoje stalno „prebivalište“ našla posle 500.000 godina. Kika je pronađena u pogonu fabrike „Toza Mraković„. Pošto su obavljene detaljne analize, došlo se do zaključka da je Kikin skelet 90 odsto sačuvan. Nedostaju stopala sa prednjih nogu i lopatica, što je verovatno posledica grabljivica i lešinara koje su joj raznele leš. Kika je, prema predpostavkama, bila vođa krda, jer je u to davno vreme, među mamutima, vladao matrijarhat. Kika je doživela 64 godine i imala je bolesne kosti. Najverovatnije je upala u močvaru iz koje nije mogla da se izvuče, postala je lak plen i tako je uginula. Krdo ju je, kada je uvidelo da joj nikako ne može pomoći, a to je bilo posle nekoliko dana, napustilo. Zato Kika je danas prava atrakcija Kikinde. U okviru posete muzeju, može se pogledati i 3D film o Kiki.

Da vas sad vratim u stvarnost, vreme sadašnje. Prema planu i programu, trebalo je da posle proglašenja najteže i najduže bundve posetimo pravoslavnu crkvu. Ne, to se nije desilo. Kako i zašto, na to pitanje nemam odgovor. Crkva posvećena Svetom Nikoli podignuta je na mestu male crkve, pletare 1769. Ikonostas je radio Jakov Orfelin 1773. I to je to što o crkvi znam, uz pomoć Google-a.

O samom događaju „Dani ludaje“ ne znam mnogo, sem onoga što znaju svi: da je naziv „ludaja“ tipičan za Kikindu, da se manifestacija održava od 1985. i da postoji običaj da Lala stane na bundevu i tako vidi celu Kikindu. Rekord po težini odnela je jedna ludaja od 507 kilograma 2014. godine.

Na posletku…

Na posletku, što bi rekao Balašević, nas nekolicina predstavnika medija rešila je da da se opusti u lokalnom kafiću. Pronađosmo jedan fin lokal sa super muzikom uživo, pod okriljem kikindskog pozorišta. Nije sve to dugo trajalo, a već smo se našli na putu za Beograd. Ispratiše nas predstavnice Turističke organizacije, skoro bez pozdrava. Razumem. Teško je voditi grupu. I padne vam kamen sa srca kad grupa ode. Ipak, smatram da nije teško imati malo volje i ljubavi prema poslu, pa naučiti neke stvari. Dozovite se pameti. Ovako više ne ide. Turizam nam je opasno zaglibio u zonu sumraka.

I ne, nije mi cilj da vas grdim, da se žalim i da zakeram. Cilj mi je da budete bolji. Plašim se da je vama sve drugo cilj, samo ne da budete bolji. Možete da se ljutite do sutra, ali pre pet godina kad sam posećivala ovakva mesta, predstavnici raznih Turističkih organizacija su znali šta da mi pokažu i kako da me zainteresuju. Pa, pre samo godinu i osam meseci, tokom putovanja vezanih za događaj „Planinske priče“ sam imala odličnu temu i odličan odnos prema novinarima i predstavnicima onlajn zajednice kojima treba prezentovati nešto, pa makar to bio i izvikani Zlatibor.

Ne, nemojte da mi priču prebacujete na ovu ili onu vlast i režim. Postoji samo jedno: ili hoćete da radite ili nećete. Ovo što ste mi do sad pokazali je ili da nećete ili da ne znate da radite. Ako je samo neznanje problem, nije staršno. Ali kao je lenjost, tu vam ne mogu pomoći. Uzmite se u pamet! Što pre, to bolje po vas. Ili, ako već ne možete, nemojte ništa organizovati. Verujte mi. Ovako se samo brukate.

 

Fotografije: Twitter, breathakingserbia.wordpress.com, Wkipedia, Facebook, Nataša Ilić & Nebojša Vučinić