Silvan, zmaj ili srpski silvan je rasa pasa sa našeg podneblja o kojoj se ili ne zna ili malo zna. Navodno je jedna od najstarijih rasa u regionu koja verovatno vodi poreklo od antičke persijske rase i vremenom se koristio kao pastirski pas, lični čuvar, čuvar imanja, lovac i ratni pas. Rasa nije priznata u Kinološkom savezu Srbije.
Ovi psi su, prema nekim tvrdnjama, podsećali na današnje šarplanince, samo što im je krzno bilo crno ili trobojno. Šarplaninska rasa vodi poreklo od silvana. Silvan kod nas nosi ime još i šumadinac. U Makedoniji je poznat kao karaman, a u Grčkoj je drakontas. Na osnovu pisanih propisa iz 13. veka o pravilima odgajanja ovog psa, koja su prenošena hiljadama godina ranije, vidi se da je zmaj duže gajen od njegovih srodnika iz obližnjih zemalja. Smatra se da oni koji nešto više zanju o ovim psima dobro poznaju srspku istoriju. Ali pošto na našim prostorima istorija i narodne priče idu zajedno onda su i ove kuce usko povezane sa našim pričama i legendama.
Davna legenda priča da ova rasa pasa i dalje postoji i da se gaje u najstrožijoj tajnosti. Narod na ovim prostorima se vrlo plaši ako se objavi priča o njima. Navodno, to su vrlo neustrašivi psi, veliki, bez mane i straha.
Srpsko verovanje kaziva da je čovek nastao od vuka. Da se ne bi svađali vuci i ljudi, bogovi su ljudima darivali pse. Srbi veruju da je taj čuvar upravo silvan, jer je pre dolaska hrišćanstva, on bio vuk zaštitnik Šumskog boga u staroj slovenskoj mitologiji.
Reč „pas“ se kod nas nije upotrebljavala, a kad jeste odnosila se na džukelu. Dok su Nemanjići vladali, u Srbiji se osnovan viteški red, Red zmaja.
Nije silvan bio samo privilegija viteza i vladara, bio je on pas srpskih pastira i seljaka. Samo vladari i članovi viteskih redova su imali tu privilegiju da ih odgajaju i oblikuju.
Ako silvani danas i postoje njihova naravj je dosta ublažena jer je samo tako mogao „međ’ svet„.
Srpski silvan je vekovima korišćen kao čuvar krupne stoke, čuvar imanja, neka vrsta telohranitelja, veliki lovac i borbeni pas i uživao je veliko poštovanje zato što je nezavisan, veoma inteligentan i rezervisan pas koji razvija jaku vezu samo sa jednom osobom i njenom imovinom.
Ima veoma izražen zaštitnički instikt, ali i lovački i ubilački.
Zbog svoje inteligencije i neopisive hrabrosti, on je postao vrlo bitno „oružje“ srpskih ratnika, simbol i pratilac viteškog bratstva poznatog po imenu Red zmaja. Samo su vladari i članovi viteških redova imali pravo da ih gaje i vaspitavaju.
Ovaj pas je poznat po tome što kad bi ušao u sukob, konačan ishod mora biti smrt. Njegova ili njegovog protivnika.
Takođe je poznat i kao „tihi ratnik“ i „nemi zaštitnik“ koji retko laje, pa je zbog toga često korišćen u skoro svim vojnim sukobima na Balkanu. Poznato je da je srpska istorija bila veoma burna, pa je veliki broj ovih srpskih zmajeva izginuo na bojistima.
Međutim, pravi pomor ovih pasa se desio posle Kosovske bitke, jer su Turci pse smatrali za nečiste životinje i šejtanove (đavolove) pomoćnike.
U toku Prvog i Drugog svetskog rata ponovo su se dešavala masovna ubijanja pasa koji su čuvali imanja svojih gospodara, pa je ova i ovako retka rasa, skoro nestala.
Svest naroda o njihovim psima je i dalje opstala, ali pasa je malo.
Priča kaže da postoji pisani dokument koji se odnosi na silvane, poznat pod imenom „Zakonik rase“ koji je pisao sam car Dušan.
Ne zna se da li je taj dokument bio jedan od pratećih elemenata „Dušanovog zakonika“ ili je bio zasebno pisano štivo, ali taj spis je prvi ikada zabeleženi zapis o jednoj rasi pasa.
Citat iz Dušanovog zakonika vezan za zmajeve kaže:
„Svima onima koji zmajeve drže, ovaj zakonik neke se u um postavi i dovjeka poštuje, jer zmajevi su uz nas od davnina, od prije nego što smo slovo imali, pa ih valja poštovati i čuvati, jer su od Boga. Kao što nas bez zmajeva ne bi bilo, tako nas bez zmajeva neće ni biti“.
Priča o ovim psima je mešavina istorije i legendi. Danas se svilani pominju u trilogiji o Milošu Obiliću, domaćeg pisca Aleksandra Tešića. Nije poznato šta je od svega ovoga tačno, ali postoji verovanje da ova rasa i dalje postoji. Otud i ove slike u postu, iz grupe koja se bavi promovisanjem silvana. Ove pse čuvaju Zmajari. Oni ne žele da se rasa širi među običnim ljudima, jer po njihovom mišljenju, običan smrtnik to ne zaslušuje zato što je napustio i odbacio svoju tradiciju, običaje i identitet. Dovoljno, zar ne?
Slike u tekstu su ilustracija
Fotografije: Fejsbuk stranica Pas srpskih vitezova – Silvan , magacinportal.org