Vranjska tuga i „slučajnost“ umešali prste: Kad od nesrećne ljubavi nastane pesma (VIDEO)

Vranjska sreća uvek je krila tugu. Nikad to nije bila prava sreća, ali je tuga uvek bila prava. Smeh koji krije cepanje duše. Dert. Kažu da se u igri i pesmi krije duša jednog naroda.

Vranjski melos prepoznatljiv po meraku i sevdahu, čini svakako posebno poglavlje u istorijskoj baštini muzičke kulture ovog grada. Tople i setne melodije starogradskih vranjskih pesama u svakoj svojoj noti i stihu pevaju o istinitim događajima i ličnostima. Pa setite se samo one priče o Dimitriju i pesmi „Dimitrijo, sine Mitre„. Ako vas zanima, pročitajte ovde.

Tužna ljubavna iz Vranja

Da slučajnosti baš i ne postoje onakve kakve ih mi zamišljamo, dokaz je priča koja sledi. Opet ću ispričati jednu tužnu, ljubavnu. Iz Vranja, naravno. Ona je bila Jelena Stamenković, a on Milan Tasić. Živeli su u Vranju u drugoj polovini 19. veka. Po ovom imenima ih svakako ne znate, ali ako vam napišem Belo Lenče i Mile Pile, možda će vam biti jasnije.

Zbog njihove ljubavi nastala je, prema nekima, najlepša pesma iz Vranja „Otvori mi, Belo Lenče„. Ja se sa ovom tvrdnjom ne bih složila, međutim, dopuštam da svako misli drugačije. Jelena Stamenković je bila lepa, otmena i zgodna devojka iz familije Čelopeci, rođena u Gornjoj čaršiji oko 1877, u blizini kafane „Belo jagnje„. Dobila je nadimak Lena ili Lenče zbog bele puti.

Današnji Vranajnci znaju za Mileta Pileta, pogotovu stanovnici nekadašnje Pogačarske mahale. Za njih je Mile „onaj što ima pesmu“ ili još bolje „tatko na Persu„, jer je njegova ćerka Persida živela u istoj mahali.

Sudbina, loša sreća il’ zvezde im nisu dale da se spoje

Niko danas pouzdano ne zna kada je Mile Pile rođen. Majka govorila da je došao na svet „one godine kada su zvezde padale„. Ako je po gledačima u zvezede i nebo, ni jedna od njih nije bila srećna za ovog momka. Rano je ostao bez oca koji je stradao pri povratku iz Srpsko-bugarskog rata 1885, a kao najstariji od petoro dece majka ga je, kao mezimca, prozvala Mile Pile. Brigu o Miletu je preuzeo njegov deda sa očeve strane, da bi olakšao udovici svog sina. Tako je Milan odrastao i stasavao u bogatoj kući i pod dedinim nadzorom i vaspitanjem.

Porodica Tasić je bila bogata i tranzicija posle oslobođenja od Turaka nije uticala na ovu vranjsku familiju. Njihov imetak se sastojao od plodnih njiva na obodima grada gde su radili nadničari. Njive je upravo Mile često obilazio. Jelenu je ugledao kad je došao na konju u Gornju čaršiju da obiđe imanje. Bila je, kako kaže, „ubavo devojče„. Između Lenke i Mileta su se vrlo brzo pojavile varnice, pošto su se upoznali u dvorištu Koste i Agnije Stamenković. Miletu se Lenka mnogo dopala.

Ni Lena nije bila ravnodušna, pa je između njih ubrzo planula iskrena, mladalačka ljubav. O tome je pisao profesor Momčilo Zlatanović u knjizi „Narodno pesništvo južne Srbije„:

„Mile Pile je, jašući konja belca, prolazio pored Jelenine kuće u Gornjoj čaršiji i odlazio da obiđe svoje imanje. Nju, čuvenu ne toliko po svojoj lepoti, koliko po svojoj belini, viđao je na kapidžiku. Tako su se upoznali i počeli sve češće da razgovaraju. Otac i mati opominjali su kćer i zabranjivali joj da izlazi često na sokak. Međutim, za ljubav je ubrzo saznalo celo Vranje i oboje su stavljeni u pesmu„.

Ljubavni par je bio različitog društvenog staleža. Mile bogat, Lenče siromašna. Kada su Jelenini roditelji čuli pesmu i zadirkivanja, usprotivili su se ovoj ljubavi. Da ne bi „pukla bruka“ i čaršija još više odzvanjala od tračeva, Jeleni su zabranili da se viđa sa Miletom. Nisu ni znali da je ta „bruka“ toliko daleko otišla, da je bukavlno postala večna. Nesrećna devojka je bila pod stalnom prismotrom, tako da Mile nije mogao da je vidi ni iz daleka. Kad god bi prošao, nailazio samo na zatvorenu kapiju i sklopljene kapke na prozorima. Pošto je, kao i većina žena u to vreme, Lenka bila nepismena, Mile nije mogao ni pismo da joj doturi.

Ljubav došla do pesme

A Vranjanci k’o Vranjanci, sve su lepo uobličili i Mileta i njegovu patnju „turili i u pesmu„. Prvo je nastala kao obično zadirkivanje, pa se pročula „po vranjanske kafane i sokaci„.

„Otvori mi, Belo Lenče,
vratanca, džanum portanca,
da ti ljubim, Belo Lenče,
ustanca – rujna, rumena.
Da ti ljubim, Belo Lenče,
ustanca – rujna, rumena.

Ne mogu ti, Mile Pile,
da stanam, da ti otvaram.
Legnala mi stara majka
na fustan, ludo, na fustan,
pa ne mogu, Mile Pile,
da stanam, da ti otvaram.“

Vrag je odneo šalu kad je došla do Jeleninih roditelja. I dalje. Pesma je nadaleko postala poznata i uveliko je počela da se peva po kafanama. Ali, trebalo je čupati se iz situacije. Lenkini roditelji su požurili da ćerku što pre udaju. Udali su je za Kostu Stošića, tramvajskog radnika. Venčanje i svadba, beleže ondašnji hroničari, održani su početkom februara 1898. godine. Lena je imala 21 godinu. Do 1903. bračni par je živeo u Vranju, a onda su se, da im pesma ne bi rasturila brak, preselili u Beograd. Lenka je sa svojim mužem dobila šestoro dece. Poginula je 6. aprila 1941, tokom bombardovanja Beograda.

Osveta za ljubav

Sudbina je htela da se posle godinu i po dana Mile oženi izvesnom Ljubicom, lepom, plavookom devojkom iz bogate i poznate goločevske porodice. Sa njom je dobio devetoro dece. Ljubica je bila najlepše obučena žena u Vranju. Imala je sve, ali joj je pesma o njenom mužu i Lenčetu veoma smetala i rušila bračnu idilu.

Milan Tasić je preživeo Prvi svetski rat i izašao je sa oficirskim činom. Kada je čuo da je Lenče stradala u Aprilskom bombardovanju, odmah se, kao major, pridružio kraljevoj vojsci. Svedoci su pričali da se čitavog rata svetio Nemcima za smrt svoje jedine ljubavi.

Miletova jedinica je neprestano sarađivala sa partizanima. Pružio je utočište mnogim borcima kada je rasformiran Kukavički partizanski odred i dozvolio im je da se opet pridruže, kada se odred ponovo okupio posle skoro godinu dana. Komandovao je združenom četničko-partizanskom jedinicom 1944. u jednoj bici u blizini Bujanovca, kada su naneti veliki gubici nemačkoj diviziji, koja se povlačila iz Grčke i kada je uništen oklopni voz. Svedoci navode da je tada rekao: „Ovo vi je za moje Lenče!„. Onda je, kroz suze, zapevao svoju pesmu, koju su u horu pevali i njegovi saborci. I Lenče je čula, nema sumnje…

Ljubomora razarala brak

Profesor Zlatanović je napisao da je Mile bio veoma pažljiv suprug i vodio je Ljubicu na zabave i veselja. Ona bi, čim bi čula pesmu „Otvori mi, belo Lenče„, postala ljutita i ljubomorna, pa su zabave napuštali istog trena. Nije prestala da mu prebacuje ni u starosti.

Lenče je, kaže svet, želela da bar svog sina oženi Miletovom ćerkom. Jednoga dana, na vrata porodice Tasić u Vranju zakucao je najstariji Lenkin i Kostin sin Mihailo Stošić, mladi inžinjer, da bi zaprosio njihovu ćerku Persidu. Mladi Stošić imao je samo jednu manu – bio je sin belog Lenčeta. Kada je za to saznala, Ljubica je poludela od besa.

• Šta?! Ja sas Belo Lenče kao s priju da se ljubim? Nikad! – rekla je Ljubica.

„Jelena je u Beogradu umrla, ali je za njom ostala ljubavna pesma, koja je dolazila do izražaja tek kad truba zasvira, a kolovođa polako, meraklijski, nogu pred nogu, povede kolo i zapeva pesmu„, stoji zapisano.

Lenče odvelo Mileta

Ni 20 godina posle smrti belog Lenčeta, Ljubica nije mogla da oprosti mužu mladalačku ljubav. Sve do novembra 1960. godine, kada je Ljubica ispričala svoj san ćerki Persidi.

 – Sa našeg Pileta ne valja. Tatko će ti umre. Sanjala sam noćas da dođe belo Lenče i odvede mi ga – tužno je izgovorila Ljubica. Zaista, sledeće noći Mile je umro. Uverena da ga je stvarno odvela Lenče, Ljubica nije htela da ode na sahranu.

Postoji priča da se na dan njegove sahrane čula upravo pesma o njegovoj ljubavi sa belo Lenče. Po jednima, pesma se čula iz jedne vranjske kafane, a po profesoru Zlatanoviću stoji sledeće: „Naime, kada je kovčeg sa pokojnikom trebalo da uđe na glavnu portu Šapranačkog groblja, naišli su svatovi sa muzikom. Odjekivala je pesma „Ovori mi, belo Lenče, vratanca“. Svi su zastali i počeli da plaču„.

I posle, slučajnosti postoje…

 

∼ Posvećeno mojoj mami ∼

 

 

 

Inspiracija – „Narodno pesništvo južne Srbije“, prof. Momčilo Zlatanović, Zoran S. Nikolić/vranjenet.rs, kodkicosa.com, novosti.rs, telegraf.rs, bastabalkana.com

Fotografije: Pinterest, Facebook, opanak.net, rts.rs, vranjenet.rs, vranje.org.rs, aleksandramasadzoljic.wordpress.com