Tvorac psihoanalize u zagrljaju kokaina: Dok se Sigmund Frojd bavio ljudskom psihom, Marta je praštala i volela

• Svaki put kad si u meni, ja zamišljam drugog muškarca… Tako i doživim zadovoljstvo – rekla je Marta Frojd svom suprugu tihim i smirenim glasom.

On ju je gledao netremice. Bilo je ovo priznanje koje je porazilo Frojda i najverovatnije ga dovelo do one čuvene rečenice „Veliko pitanje na koje nikada nije odgovoreno i na koje ni ja nisam bio kadar da odgovorim, uprkos tridesetogodišnjem istraživanju ženske psihe glasi: „Šta žena hoće?“„. Posle 11 godina braka, više nikada nije imao seks sa svojom ženom.

Dovoljan je bio samo pogled

Marta i Sigi, kako su Frojda nazivali najbliži, upoznali su se sasvim slučajno, kad je Marta, u pratnji svoje majke, sestre i brata došla u posetu trećoj supruzi Jakoba Frojda. Tada je Sigmund Marti uputio jedan, vrlo značajan, prodoran pogled. Simpatije su rođene.

Frojd nije gubio vreme. Narednih dana je devojci napiso pismo Marti u kome je tražio dozvolu da joj se obraća sa „ti„. „Ja ne znam šta pogled i ponašanje jedne devojke dozvoljava ili zabranjuje. Ograničiću se, dakle, na predlog da se, u našem poslednjem susretu, onoj koju obožavam, obratim sa „ti“ i hteo bih da budem siguran u intimnost koja će, možda dugo, morati da ostane tajna„, pisao je onomad Sigmund Frojd svojoj izabranici. Njih dvoje su se tajno viđali. Sastanci su im bili romantični, uz strepnje, jer su znali da rade „nešto loše„. Mnogo su pričali. Jedini erotski doživljaj koji je bio dozvoljen tajnim ljubavnicima je trenutak kada je Marta nežno i ženstveno podigla čarapu pred očima uzbuđenog Frojda.

Ljubomora i kokain

Marta i Sigmund su se verili i bili su vereni četiri godine. Takva su bila pravila patrijarhalnog društva početkom 20. veka. Strasti je trebalo smirivati i bile su rezervisane za prvu bračnu noć. Do tad, Frojd je svoje ljubavne frustracije oslobađao pisanjem pisama svojoj verenici. Često je u njima bio grub i ljubomoran.

Marti je prebacivao prisnost sa rođakom Fricom. U vremenu kad je istraživao dejstvo kokaina, Frojd je i svojoj verenici poslao nekoliko kesica, koje bi trebalo da joj „daju snagu, a obrazima ružičastu boju„. Tad je čak i pretio da će spaliti sve svoje naučne radove. Tu nije bio kraj Frojdovom cinizmu.

U Parizu, pre venčanja sa Martom, na jednom prijemu kod profesora Šaroka, uputio je sledeću rečenicu njegovoj ćerki: „Da nisam veren i da zaista volim male ljubavne avanture, mislim da bih pokušao da iskoristim priliku…„. Marta je, naravno, bila ljuta, pa na neka pisma nije odgovarala. Opraštala mu je uvrede pod dejstvom kokaina, ali mu je na najavu flerta odgovarala tako što se povlačila, da bi on mogao da koristi nova poznanstva i uživa u pariskom životu.

Običajni brak za ateistu

Kada se oženio Martom 1886, posvetio se privatnoj praksi neurologa. Frojd je znao da pored sebe ima pravu ženu sa kojom je stvorio zavisnički odnos. Trudio se da zaradi novac za početak braka, dežurao je tri puta nedeljno u Institutu za pedijatriju i otvario je malu ordinaciju. U početku je tu dolazilo malo pacijenata, a honorari su bili bedni.

Marta i Frojd su se venčali u Vandbeku, uz verski obred, bez obzira što je Frojd bio zagriženi ateista, kako bi njihov brak bio priznat u Austriji. Marta je ispoštovala verenički status i ostala nevina, dok je Sigmund, prema pričama Marije Bonaparte, njihove prijateljice, tokom dugog celibata imao bar jedan seksualni odnos.

Frustrirajući problem sa ejakulacijom

Stan u kome je bila smeštena doktorova ordinacija, bio je skromno sređen, ali sa ukusom. U njemu je Marta postepeno učila kako da vodi domaćinstvo. Za osam godina braka rodila je šestoro dece – Matildu, Žana, Olivera, Anu, Martina i Sofiju, koja je rano umrla. Iako je Marta trudnoće podnosila dobro, čak je bila i srećna, Frojd je, ipak, pokazao emancipovanost, tražeći od bliskog prijatelja Vilhelma Filisa da pronađe novu metodu kontracepcije, jer je on osetio pravu odvratnost prema najstarijem načinu prevencije neželjene trudnoće – koitusu interuptusu (ejakulacija van vagine), kome je pripisao neurozu.

Marta i Frojd nisu živeli sami u kući. Sa njima je živela Martina mlađa sestra Mina. Mina i Frojd su provodili mnogo vremena zajedno. Obilazili su švajcarske planine i italijanske spomenike, dok je Marta bila trudna, rađala i brinula se o deci. Od kada se Mina poverila Jungu i ispričala pojedinosti svoje veze sa Frojdom, glasine o Frojdovoj vezi sa svastikom nisu prestajale. Za Sigmunda, ta mlada i živahna intelektualka je bila „divlje strastvena„, kao i on.

Verna svastika

Jednom je rekao da je Mina bila njegova „najintimnija poverenica„. Pisma koja su pisali Mina i Frojd, a koja su nastala u trenucima kada on nije imao seksualne odnose sa Martom, čudnim sticajem okolnosti su nestala. Ali, Marta je prihvatila Minu, kao što je smatrala da ona i deca treba da ostanu van Sigmundovih odnosa sa pacijentkinjama. Taj stav je zauzela posle jednog bolnog iskustva.

Naime, kad je Lu Salome 1920. posetila Frojdove, sa svojom reputacijom nekomformističke dame raskalašnog ponašanja sa brojnim ljubavnicima, kod Frojdovih su se i dalje nosile dugačke haljine. Martu je zbunjivalo i vrlo prisno Frojdovo prijateljstvo sa pripadnicima istog pola, kao i naklonost njihove ćerke Ane prema ženama. Martino požrtvovanje išlo je toliko daleko da je na Sigmundovu četkicu stavljala pastu, pripremala mu je uveče odeću koju bi on nosio sledećeg dana, pakovala mu i maramice koje je on koristio u vellikim količinama.

Nauka ili pornografija?

Frojd svakako nije bio „svetac„, ali je Marta, kako piše njegov najpoznatiji biograf Ernest Džouns, njegova voljena žena, bila njemu najbolja prijateljica i podstrek u poslu. U 59. godini piše da je seksualnu slobodu, koju je preporučivao drugima, vrlo malo upražnjavao.

„Da ne znam sa koliko ozbiljnosti moj muž prilazi svom radu, priznajem da bih bila ubeđena da je psihoanaliza jedan oblik pornografije“ poverila se Marta Frojd jednom svom bliskom prijatelju.

Marta je bila konzervativna, racionalna, plemenita, religiozna i odana žena, Njena majka je smatrala da ju je Frojd obmanuo, a da toga nije bila ni svesna.

Velika ljubav i zavisnički odnos

Iako različitih karaktera, ljubav Sigmunda i Marte je bila jaka. Marta se posvetila deci, a Frojd je danonoćno radio na svojim slučajevima. Marta je, kako tvrde neki Frojdovi biografi, bila strastvena žena, tvrdila je da ljubav treba da bude ekstremna ili da je uopšte nema. S druge strane, Frojd je bio ljubomoran, isključiv, uveren da su žene ograničene svojim polom. Ipak, Marta je bila uz njega kada mu je bilo najpotrebnije. Svog supruga je, navodno, izvukla i iz moguće kokainske zavisnosti dok je eksperimentisao, ne znajući da kokain može da izazove zavisnost.

Nedeljama posle muževljeve smrti, Marta je dane i noći provodila u svojoj sobi. Frojd je umro od raka grla u 83. godini u Londonu, bežeći od nacista. Čak ni Mina nije izlazila iz svoje sobe, krhka i bolesna. „Moj život je sada izgubio svaki smisao i sav sadržaj„, pisala je Marta Ludvigu Binsvageru. Umrla je u 90. godini, dozivajući ćerku Sofiju, koju je najviše volela.

Majčin ljubimac

Da se vratim na čoveka o kome pišem. Začetnik psihoanalize, čovek koji je snovima dao posebnu ulogu, a seksualnu prirodu čoveka stavio u prvi plan, Sigismund Šlomo Frojd rođen je 1856. u mestu Frajberg koji je danas Pršibor, u Moravskoj, današnjoj Češkoj, a nekad u sastavu Austrougarske. Frojd je bio prvo dete Jakoba i Amelije Frojd.

Kada su Frojdu bile četiri godine porodica mu se preselila sa roditeljima u Beč, jer očev posao nije bio isplativ. U Beču je živeo do njegove okupacije 1938. Dok je bio mali, roditelji su primetili da je Sigmund vrlo bistro dete i zbog toga je uživao poseban status u porodici.

Kada je imao dve godine, rodio mu se brat prema kome je osećao intenzivnu ljubomoru. Upravo to osećanje Sigmund je povezao sa Edipovim kompleksom, smatrajući da njegovo neadekvatno razrešenje vodi u neurozu. Vezanost za majku je imala snažan uticaj i na njegove kasnije odnose sa ljudima – sa suprugom Martom je imao zavisnički odnos, što sam već napisala, a slično je bilo i sa prijateljima i učenicima.

Bio je majčin ljubimac. Imao je sopstvenu sobu i uljanu lampu, dok su ostala deca u porodici koristila sveće. Jednom prilikom je napisao: „Čovek koji je bespogovorno bio majčin ljubimac, ceo život zadržava osećanje da je osvajač, osećanje uverenosti u uspeh koje često dovodi do pravog uspeha„. Sigmund je imao dva polubrata i šestoro mlađe braće i sestara.

Umesto generala – psihoanalitičar

Kao dete je maštao o tome da postane general ili ministar, ali poštoje bio Jevrejin, nije mu bilo dopušteno da se bavi bilo kojim drugim zanimanjem osim medicine i prava. To ga nije sprečavalo da nauči da govori francuski, engleski, italijanski i španski jezik i da se posveti proučavanju Ničea, Hegela, Šekspira i Kanta.

Iako je prvo želeo da postane advokat, Frojd je odlučio da 1873. godine upiše medicinu na Bečkom univerzitetu. Tu je upoznao sestrinu prijateljicu Martu Bernis, sa kojom se kasnije i oženio. Posle nekoliko godina, promenio je svoje ime Sigismund Šlomo Frojd u Sigmund Frojd. O njegovoj mladosti se ne zna previše, jer je u dva navrata uništavao dokumenta na osnovu kojih bi se saznalo mnogo više. Dokumenta koji su nastala kasnije, čuvana su u Frojdovoj arhivi, koja je bila dostupna samo njegovom ličnom biografu Ernestu Džonsu i nekolicini psihoanalitičara koji su mu bili bliski.

Kada je 1881. godine dobio diplomu, prihvatio je radno mesto u Institutu za cerebralnu anatomiju, gde se bavio istraživanjem upoređujući mozgove odraslih ljudi i fetusa. Nekoliko godina kasnije, ispitivao je i delovanje kokaina, gde otkriva njegova analgetska svojstva i isprobava ga na sebi. Godina 1885. je bila značajna za Frojdovu karijeru. Četiri meseca u Parizu je radio sa jednim od najpoznatijih neurologa tog vremena Žanom Šarkoom, koji je istraživao uzroke i terapiju histerije putem hipnoze.

Nastanak poznatih termina

Frojd je svoju teoriju zasnovao na posmatranjima svojih pacijenta, kao i na samoanalizi. Njegove teorije i tretmani pacijenata bile su kontroverzne, dok su mu ideje često obrađivane u raznim delima, kako stručnim tako i laičkim.

Njegovi psihoanalitički termini, kao što su id, ego, libido, neuroze i Edipov kompleks su deo svakodnevne današnje korenspondencije kako u govoru, tako i na društvenim mrežama.

Frojd je osnivač psihoanalize. Psihoanaliza je teorija ličnosti koja ističe uticaj nesvesnog ponašanja, seksualne i agresivne nagone i trajne efekte iskustava iz ranog detinjstva na kasniji razvoj ličnosti. Vrlo je teško da zamislimo koliko su radikalno Frojd i njegova teorija izgledali njegovim savremenicima. I dan danas Frojd provocira svojim idejama, a njegovo nasleđe nastavlja da utiče na psihologiju, književnost, filozofiju i umetnost.

Sve počinje i završava se sa – kokainom

Posle studija medicine, Frojd se dokazao kao izuzetan istraživač fiziologije. Bio je jedan od prvih istraživača nove droge koja je imala svojstva anestetika, kao i mogućnost da utiče na promenu raspoloženja. Reč je, naravno, o kokainu koji je više puta pomenut u tekstu.  

Jedan od najvećih branilaca i pristalica korišćenja kokaina u medicinske svrhe, ali i njegov konzument, bio je upravo Frojd.

Naime, pre skoro 140 godina, kokain je bio najnoviji čudesni lek. Smatralo se da leči sve – od zavisnosti od morfijuma, preko depresije, nervoze, letargije, umora, preko stomačnih problema do astme i tuberkuloze.

Frojd je počeo da se bavi proučavanjem efekata ove droge još 1884. godine i u svojim kliničkim beleškama jasno je isticao da najviše voli da eksperimentiše sam na sebi. Pošto je patio od aritmije i blokada disajnih puteva, to mu je bio dovoljan izgovor da uživa ogromne količine droge.

Ipak, Frojd nije prvi pisao o kokainu. Do 1880. godine brojne farmaceutske kompanije su proizvodile koncentrat – kokain-hidrohlorid, a mnogi lekari su izveštavali o dejstvu novog „leka“ na njihove pacijente.

Istraživanja su objavljivana u veoma čitanom stručnom časopisu „Tharapeutic Gazette„, koji je štampao Park-Dejvis, najveći proizvođač kokaina u to vreme.

Zamena jedne droge drugom bio je uobičajen način lečenja zavisnosti u 19. veku. Ovakve medicinske igre su često izvođene i eksperimenti na „novim zavisnicima“ su bili uvek dobrodošli.

Kokainski zamorčići i hipnoza

Frojd je isprobao kokain na svom najboljem prijatelju Ernstu fon Flajšl -Marksovu, inače zavisniku od morfijuma. Marksov je bio odličan psiholog. Međutim, povredio se tokom seciranja jednog leša, zbog čega se borio sa hroničnim bolom, koji ga je i doveo do zavisnosti od morfijuma.

Frojd je bliskog prijatelja pretvorio u zamorče i kokainskog zavisnika, zahvaljujući naporima da mu „pomogne„. Flajšl-Marksov je umro sedam godina kasnije, u svojoj 45. godini.

Ovaj događaj nije uticao na Frojda da ne koristi kokain, već je nastavio još više da ga kuje u zvezde i konzumira kako bi olakšao fizički bol i mentalne probleme. Voleo je da pod dejstvom kokaina govori o iskustvima i uspomenama za koje je smatrao da su zaključani u njegovoj podsvesti.

Početnu ideju za stvaranje psihoanalize Frojd je dobio od svog starijeg kolege Jozefa Brojera, kao što sam napisala. Radeći na slučaju žene koja je patila od histerije, došao je na ideju da iza ovog poremećaja zapravo stoje uzroci koji se kriju u domenu seksualnosti.

Ta tako teška reč „samoubistvo“: Jebala vas „tuga do neba“! (VIDEO)

Frojd je svoju teoriju zasnovao na posmatranjima svojih pacijenta, kao i na samoanalizi. Brojer se koristio hipnozom kao tehnikom lečenja, što je usvojio i Frojd, ali je uskoro razvio sopstvenu „tehniku slobodnih asocijacija„, kako bi pomogao pacijentima da otkriju zaboravljena sećanja. Oni bi spontano iskazivali svoje necenzurisane misli i osećanja. Iz tih „slobodnih asocijacija“ otkrivale bi se davno zaboravljene uspomene. Brojer i Frojd su objavili knjigu „Studije histerije„, u kojoj su opisali studije slučaja. Knjiga je bila prava prekretnica. Njeno objavljivanje 1895. godine bilo je značajno, jer se tad prvi put pojavio termin psihoanaliza. I u teoriji i u praksi.

Snovi i histerije

Sigmund Frojd je 1897. bio predložen za profesora na Bečkom univerzitetu, ali je taj predlog odbilo Ministarstvo prosvete. Frojd je nastavio je sa svojom privatnom psihoterapeutskom praksom i postajao je sve poznatiji u bečkim profesionalnim i laičkim krugovima. Njegovu klijentelu činili su obrazovaniji i imućniji ljudi.

Frojd je 1900. objavio knjigu „Tumačenje snova„. Frojdova teorija je da snovi simbolički reflektuju nesvesne želje. „Tumačenje snova je kraljevski put ka spoznaji nesvesnih aktivnosti mozga„, govorio je. Sigmind Frojd je 1904. objavio delo koje će postati njegova najpopularnija knjiga, a to je „Psihopatologija svakodnevnog života„, gde opisuje kako se nesvesna osećanja i želje često reflektuju u lapsusima ili greškama.

Onda su usledile knjige „Psihopatologija svakodnevnog života“ i „Tri eseja o seksualnosti“ gde je izneo ideju da se deca rađaju sa seksualnim potrebama, a njihovi roditelji su početni seksualni objekti, posle čega je proglašen ludakom. U delu „Fragment jedne analize histerije“ analizira traumatsku funkciju seksualnosti u histeriji, kao i ulogu homoseksualnosti.

Kako je teorija jačala i stasavala, Frojd je pridobijao mnoge istomišljenike i sledbenike. Posle njegove smrti, mnogi psiholozi, poznatiji kao „neofrojdijanci“ su izučavali i revidirali njegovu teoriju. Sa svojim sledbenicima osnovao je „Međunarodno udruženje psihoanalitičara„. Tokom sledećih 30 godina, Frojd je objavio mnoge knjige, članke i predavanja. 

Frojdov pesimizam, koji je prikazao u delu „Nelagodnost u kulturi“ iz 1930, bio je odraz destrukcije koju je video svuda oko sebe.

Lapsusi i greške su podsvest

Frojd je video ličnost i ponašanje kao rezultat stalnog uzajamnog uticaja između suprotstavljenih psiholoških sila. Te psihološke sile deluju na tri nivoa svesti – svesno, podsvesno i nesvesno. Frojd je verovao da nesvesno takođe može biti otkriveno u nehotičnim radnjama, kao što su nesreće, greške, pojedini događaji ili zaboravljanje i jezički lapsusi koji se često zajednički nazivaju „Frojdijanske omaške„. Za Frojda, naizgled slučajne ili nenamerne radnje nisu uopšte slučajne, već su određene nesvesnim motivima. Pa da odgonetnemo šta je ono što često koristimo u rečniku.

Id – potpuno nesvesna, iracionalna komponenta ličnosti koja traži neposredno zadovoljavanje nagona i želja kojom vlada princip zadovoljstva.
Ego – delimično svestan, ego predstavlja organizovanu, racionalnu dimenziju ličnosti koja planira (Frojd, 1933). Kao posrednik između idovih nagonskih zahteva i ograničenja spoljašnjeg sveta, ego funkcioniše na principu realnosti.
Superego – kao unutrašnja reprezentacija roditeljskih i društvenih vrednosti, superego ocenjuje prihvatljivost ponašanja i misli, onda ih odobrava i osuđuje. Jednostavno, vaš superego predstavlja vašu savest.
Edipov kompleks – u Frojdovoj teoriji, detetova nesvesna sekusalna želja prema roditelju suprotnog pola koju prate neprijateljska osećanja prema roditelju istog pola.
Libido – u Frojdovoj teoriji, psihološka i emocionalna energija povezna sa ispoljavanjem seksualnosti; seksualni nagon.

Prema Frojdu, ljudi napreduju kroz pet psihoseksualnih faza razvoja. Definisao ih je oko fizioloških pojava, kao što je instinkt za sisanjem (rana oralna faza), izbijanje zuba (kasna oralna faza), postizanje kontrole mišića (analna faza). Frojdovo odojče je u potpunosti id. Temelji odrasle ličnosti grade se tokom prvih pet godina života, a dete napreduje kroz oralnu, analnu i falusnu fazu. 

Kritike i nedostatak dokaza

Frojdova teorija je doživela i dosta kritika, gde mu se, između ostalog, zamera i preterano pesimistički pogled na ljudsku prirodu, izraženo seksističko stanovište prema ženama i nedostatak dokaza za tvrdnje. Kao jedan od glavnih nedostataka se navodi i prilično iskrivljeni uzorak, jer je Frojd svoje zaključke donosio na osnovu svojih pacijenata, kao i na sopstvenom. Ako je Frojd rekao da je „ljubav samo jedna lepša reč za nagon„, koliko je to zapravo pesimistički, zavisi od čoveka do čoveka.

Određeni autori koji su se bavili Frojdovom biografijom smatraju da su ga upravo njegove lične karakteristike dovele do ovako velikih dostignuća. Ernest Džons je, na primer, smatrao da je Frojdova najsnažnija pokretačka snaga njegova strasna ljubav prema istini.

Problemi koji se rešavaju pričom

Želju za samoposmatranjem Frojdu je pobudio nemački lekar Vilhelm Flis. Detaljna analiza sopstvenih snova, kojom Frojd počinje da se bavi početkom prošlog veka, prema nekim autorima smatra se trenutkom rođenja psihoanalize.

Na Frojdovo viđenje duševnih poremećaja, tačnije na ideje na kojima počivaju ova dva modaliteta, uticao je i francuski psiholog Džon Martin Šarko. On je verovao da se mentalni poremećaji mogu izlečiti pričom, a ne samo lekovima. Tu metodu je Frojd koristio sa svojim pacijentima. Ona je utrla put savremenoj psihoterapiji kakvu danas poznajemo.

Pesimizam i konflikt života i smrti

Pesimističko viđenje ljudske prirode i konflikt Erosa i Tanatosa, spadaju u takozvane mračne delove Frojdove psihoanalize. Od 1912. se bavio pitanjem oca, pojmovima nagona života (eros) i nagona smrti (tanatos), principa realnosti i principa zadovoljstva. Širu sliku toga možemo da nađemo u vremeunu kad je teorija nastala, a to je između Prvog i Drugog svetskog rata, kad je položaj Jevreja u Beču bio izuzetno težak. Tih godina Frojd je radio na svom delu „Ego i Superego„, koje najpreciznije opisuje destruktivnu stranu ljudske prirode.

Frojdova deterministička i negativistička viđenja ljudske prirode su sasvim sigurno povezana sa teškim životnim uslovima u kojima je živeo i stvarao. Kao šlag na torti došli su rat i položaj Jevreja.

Ana Frojd, jedna od Frojdovih ćerki, koja će i sama će kasnije postati značajan teoretičar psihoanalize i dečji psiholog, bila je lezbejka.

Pedantan i predan poslu

Iako su savremenici govorili da je bio preterano organizovan i pedantan, da je svaki dan sređivao bradu i brkove kod istog berberina, svake subote se kartao sa istim društvom i da posle 11 godina braka više nije upražnjavao seks, Frojd je uvažavao izuzetan ugled u Beču u ono vreme. Danonoćno je radio na svojim slučajevima, dok se supruga brinula o deci.

Frojd je upozoravao pacijentkinje da je psihoanaliza erotski odnos i da analitičar i pacijent zajedno treba da prođu kroz ljubavna osećanja koja postoje između njih. Iako je uživao potpunu poslovnu satisfakciju, poslednje dve decenije njegovog života bile su ispunjene mnogim tragedijama.

Teške godine

Prvi svetski rat se odrazio su se veoma loše na njega, posebno zato što su mu dva sina bila u vojsci. Jedna od Frojdovih ćerki, Sofija, je 1920. umrla od gripa, u 26. godini. Početkom dvadesetih godina 20. veka dobio je rak vilice, zbog čega je više od 30 puta operisan.

U maju 1933. godine Frojdove knjige su spaljivane sa ostalim knjigama u Berlinu, pošto je Adolf Hitler preuzeo vlast u Nemačkoj. Pet godina kasnije, nacisti su preuzeli kontrolu nad Austrijom. Iako mu je život bio u opasnosti, tek posle privođenja njegove najmlađe ćerke Ane u policiju, gde ju je ispitivao Gestapo, Frojd se odlučio da sa porodicom napusti Beč.

Frojdovi muzeji u Beču i Londonu

Pod velikim pritiskom, Frojd je 1938. preselio svoju porodicu u Veliku Britaniju. Frojdove sestre nisu uspele da se sklone. Njih četiri su kasnije umrle u nacističkim koncentracionim logorima. Manje od godinu dana kasnije, rak se Frojdu vratio. Umro je u Londonu, 23. septembra 1939, u 83. godini.

Sigmund Frojd je deda slikara Lusijena Frojda, komediografa i pisca Klementea Frojda, pradeda novinarke Eme Frojd i modnih dizajnera Bel Frojd i Metjua Frojda.

Od Frojdovih kuča u Londonu i Beču su napravljeni muzeji. Tamo se mogu videti kožna putne torbe sa inicijalima S.F, najpoznatiji kauč na svetu na kome su se dešavale seanse, vitrine pune egipatskih, rimskih i starogrčkih slika, i još mnogo toga.

Inspiracija – Facebook stranica „Širom zatvorenih očiju“, dnevni list „Politika“, nezavisne.com/Aida Tipura

Fotografije: Wikipedia, Pinterest, diepresse.com, brewminate.com, freudwasaneurologist.com, talesfromtheloublog.wordpress.com, dailymaverick.co.za, bookofdaystales.com, nytimes.com, lithub.com, freudquotes.blogspot.com, fineartamerica.com, openculture.com, biography.com, cityrugs.com, thecut.com, the-philosophy.com, allthatsinteresting.com