Tamna strana srpskog turizma: Ljubičevske konjičke igre – događaj bez najave (VIDEO)

Srbija je zemlja bez ideja, što se turizma tiče. Zemlja koja ima manifestacije, prirodne lepote, preukusnu hranu, ljubazne domaćine na svakom koraku, ali… Ali nema novca, ideje, a ni volje da neke stvari promeni. I tako svi se vrtimo u začaranom krugu već decenijama. U redu, nemamo more, ali šta sad? Imamo reke, jezera, planine, sela, banje… I? Ništa. Jer, oni koji treba da ispromovišu neku manifetaciju (novinari, blogeri, vlogeri, ljudi iz sveta marketinga…) ne dobiju nikave informacije, ne vide ni delić onoga što bi trebalo i sve se završi za nekoliko sati beskorisnog obilaska. Na kraju je sve to u novinama, na radiju, internetu ili televiziji kao poluvest, a „glavna vest“ postaje sporedna stvar – to što negde na nekom srpskom događaju učestvuje odavno prevaziđena muzička grupa iz zemlje koja više ne postoji.

Da probam da razjasnim. Mnogi se danas bave turizmom u Srbiji, a ne znaju. A mnogi znaju, ali nemaju sredstva. Ako nije Beograd, Novi Sad, „Egzit“ ili „Guča„, ostali gradovi kao da ne postoje, ostale manifestacije su na margini. Verovatno bi o ovome što pišem mogla da se razvije pozamašna studija i planiram da se pozabavim temom, međutim, sad želim da vam prenesem sopstveno iskustvo kada sam pre dva dana bila na promociji Ljubičevskih konjičkih igara u Požarevcu i ergeli „Ljubičevo„.

Dezorganizacija je naš glavni brend

Poziv za posetu ergeli „Ljubičevo“ i Požarevcu stiže na moju mejl adresu 30. avgusta. Polazak je sutradan. Tamo je organizovan prijem, poseta etno kompleksu „Tulba„, konferencija i ručak. Rok za prijavu je bio 29. avgust. U redu. Zovem da pitam da li još ima fore da se prijavim. Ima, naravno, sve je u redu. Kapiram, bio je to nečiji propust. Dolazim nešto pre vremena, tamo se polako okupljaju predstavnici medija. O tome ko su ti predstavnici ću možda u nekom od sledećih postova.

Požarevac je mali, lep grad između reka Morave, Mlave i Dunava. Medije dočekuje predsednik opštine u zgradi Načelstva, uz prigodan kulturno umetnički program hora „Barili“ i osveženje. Međutim, to je prijem. Tu ne dobismo nikakvu informaciju.

Usledila je poseta etno komplesu „Tulba„. Na tom prostoru „dočaran“ je Požarevački mir iz 1718. kada je Osmansko carstvo posle izgubljenih teritorija Banata i severne Srbije prestalo da bude pretnja za Evropu. Moj „teren“, istorijom vladam vrlo dobro. 🙂 Realno, retko ko iz grupe je mogao da se pohvali ikakvim znanjem o Požarevačkom miru. Zato je ovo bila dobra prilika da se nešro čuje. Zemlje potpisnice onomad su bile Austrougarska i Mletačka Republika sa jedne strane i Osmansko carstvo sa druge, dok su posredovali Holandija i Velika Britanija. E sad, od etno kompleksa smo samo videli pomenuti šator sa postavkom Požarevačkog mira, a navodno tu se služe i specijaliteti požarevačkog kraja. Evo, da vam pravo kažem, ne znam, nismo niti šta probali, niti videli. Mogu ja da vam pomenem da se tu u okolini pravi pita od koprive i da je to samo jedan od specijaliteta ovog kraja, ali ja to nisam čula od Požarevljana, već kad sam pre dva meseca bila na Dunavu. Jedino što moram da pohvalim Gordana Bojkovića, v.d. direktora Muzeja u Požarevcu koji je ispričao priču o Požarevačkom miru.

Hvalimo se nečim što nije za pohvalu

Pošto počinju Ljubičevske konjičke igre, došli smo do hipodroma. Hipodrom koji nije renoviran od kad je otvoren, a tome ima, evo, pola veka. Ne znam da l’ se time hvale ili žale. Super. Šta ima na hipodromu? Ništa. Samo radnici koji žure da sve završe do danas, kada počinju Igre. Šta sam videla? Ništa. Kakvu informaciju dobih? Nikakvu. Što je bilo bitno da vidimo hipodrom? Zbog Igara, naravno, ali i valjda da se pohvale kako nešto rade. Super. ‘Ajmo dalje.

Ljubičevo. Najstarija ergela u Srbiji, iz 1853. Podigao ju je knez Miloš Obrenović. Ravnica. Konji. Konji koji su navikli na ljude i vole ljude. Divno ih je gledati. Nije dugo trajalo novinarsko maženje konja, već smo ušli u prostoriju gde su izložene replike kočija i trofeji. Na konferenciji smo saznali da će cela manifestacija da traje ovaj vikend, da će nastupiti požarevački rok bendovi, tamburice, kulturno umetnička društva, pozorište iz Sombora, da su Požarevljani obnovili simfonijski orkestar „Gvardija“ i da će i on nastupiti… A kao jagodica na šlagu na torti, koncert će imati niko drugi do – pazi sad – tananana, dame i gospodo – „Bijelo dugme„! Ko? „Bijelo dugme„! Zašto, pobogu? Eto, oni sad doživljavaju treći pubertet, petu mladost, šta li, pa rešili da sviraju kao da to nisu dovoljno radili od 1974. do 1990. Goran Bregović, ako ja umem dobro da računam, ima 65 + godina i nije zanimljiv nikome. Penzija, bre! I sad prvi put čujem da on i dalje svira! Da vas pitam – kome je danas zanimljiva rokenrol (?!?!?) grupa „Bijelo dugme„? Al’ iskreno! Daleko od toga da ja imam nešto protiv njih i njihove karijere, ali budimo realni! „Bijelo dugme“ je sviralo kad je sviralo, bili su popularni, ali sad… Izanđani su, bajati, pregaženi. Na sve to, opštinari Goranu Bregoviću dodeljuju orden viteza Ljubičevskih konjičkih igara! Evo, nemam reči. Meni to liči da je nekom ponestalo para. Toliko.

Taman pomisliš sad ćeš da čuješ, možda i vidiš nešto, neki domaći požarevački ručak, kad ono… Tri astala poređana jedan za drugim. Na njima i piće, i hrana, i pribor. Malo panirane, smrznute ribe iz supermarketa, malo roštilja, pite razne, krompir salata, pasulj prebranac, salata… Piva, vina, rakije, crni i žuti sok… Pa ko šta dograbi. Da se sedne – nema. Ko je seo na klupu – super. Ko nije, neka stoji. Tako je  i bilo.

Gde sam bila? Nigde. Šta sam radila? Ništa.

I dobro. Pošto smo pojeli, obišli smo štalu sa konjima. Tu se naš obilazak završio. Potrpaše nas u autobus i poslaše kući. Da me pitate kakve sam utiske ponela, moj odgovor bi bio, pa skoro nikakve. A zašto? Jer sam došla da bih izreklamirala neki događaj, htela sam da vidim i čujem nešto, a od svega sam dobila samo šture, suvoparne i dosadne informacije. Ne, nije ovo vezano samo za Požarevac. Većina mesta ne zna šta da radi kad ima neki događaj i treba da ga prezentuje novinarima. Potpuno sam sigurna da bi novinare u Požarevcu mnogo više zanimala boemska ulica koju imaju. Najzad, tu će biti stecište druženja (sem hipodroma) tokom ovih Ljubičevskih igara.

Smatram da nije veliki ulog predstavnicima medija napraviti ugođaj, predstaviti specijalitete, napraviti ljudski ručak u nekom restoranu (sigurna sam da bi većina ugostitelja pristala na reklamu), ponuditi im jahanje konja, možda muziku i druženje… Pre toga da obiđu Viminacijum, manastir Sestroljin koji je najstariji manastir na ovom području, da se ispriča priča o zgradi Načelstva, da se obiđe galerija Milene Pavlović Barili… Da se ode do Čačalice. Da se možda novinari i pozvani oprobaju u nečemu što prati Ljubičevske konjičke igre. Ovako, ja ne videh ništa, a ne osetih ni „festivalsku  čar„, pa makar to ličalo na vašar. A trebalo je. Posle se čudimo što stranci prave video od lepota naše zemlje zbog kog nas je „sramota“. Da li nas je sramota?

Ja hoću baš ovakvu turu po Srbiji, ili nekom srpskom gradu, selu, mestu, iako nisam stranac. Dobro, može i bez vizualnih efekata, to ću sama već urediti u svojoj glavi 😉

Možda je sve moglo da prođe da su manje para dali nekoj drugoj muzičkoj grupi koja je, svakako, popularnija od „Bijelog dugmeta„. Da su dali koji evro više kad su već potegli autobus sa novinarima, da im se organizuje poštena tura, ali ne dva dana pred Ljubičevske igre, već nedelju ili dve ranije, sve bi imalo mnogo više smisla.  Ovo su samo moje ideje i predlozi.

Srbija nema more, ali nema ni ideje

Znam, svima treba novca. Svima. I za sve. Ali hajde prvo da se poradi na idejama. Na osmišljavanju. Pa se stave činjenice na papir, pa se vidi koliko to novca traži, da li je održiva ideja, mogu li da se nađu sponzori, pa ako se može nešto učiniti, onda se poradi na reklamama, ali pre svega internet reklamama. Tek onda dolazi realizcija, i novinari, i priče, i sve. Može, verujte. Naravno treba mnogo rada, truda i volje. Samo znam da ovo i ovako nije dobro.

Da, ovaj tekst bi trebalo da vas pozove na Ljubičevske konjičke igre. Nadam se da ćete se lepo provesti. Ja ću vam o Požarevcu i Ljubičevskim igrama pisati kad sve budem lepo obišla i doživela.

Fotografije: Nataša Ilić, Pixabay.com, dragstor.com, pribojska-banja.rs, androidvodic.com, travel.rs