Sudar istoka i zapada: Niš – gospodar vremena, meraka i – bureka! (VIDEO)

Ne, ovaj tekst nikako ne bih mogla da počnem sa onim „Niš je grad na obali Nišave sa dugom i burnom istorijom, brojnim istorijskim lokalitetima i besprekornim prirodnim lepotama u okolini grada, gde su se onomad susretali istok i zapad„. Jes, cvrc. Mislim, nije da tu nema istine. Ima i te kako.

Ipak, moja blogerska etika mi nalaže da se posvetim i nekim drugim aspektima grada na obali Nišave.

Ako se negde spojio istok izapad, to će pre biti u Nišu, nego u mom rodnom Beogradu koga volim. Ne, obožavam. Ipak Beograd, za razliku od Niša, ima više zapadnog nego istočnog, iako ni istok ne zamire u Beogradu tako lako.

Nedavno sam od japanske pevačice Kanon Mizuno dobila potvrdu da mi ovde više potsećamo na mediteranski tip naroda, kao što su Turci. Pa jeste, uvek smo lako upijali ponašanja i navike osvajača, a neke nismo promenili ni do dana današnjeg, iako Turaka odavno nema da nam „mrse konce„.

Prvi burek napravljen u Nišu

No, ovo nije blog o osvajačima i našem mentalitetu (mada možda jeste o našoj letargiji). Ovo je blog o mom doživljaju Niša. Za trenutak, osvrnuću se na legende.

Žao mi je što niko od Nišlija, sem pisca Miloša Petkovića koji mi je jednom na Sajmu knjiga u Beogradu ispričao legendu o vili Naisi, nije ispričao te divne, bajkovite priče. Žao mi je i to što nisam znala gde je napravljne prvi burek. U Nišu, naravno. Naime, priča kaže da je prvi burek napravio majstor pekarskog zanata, Mehmet Oglu davne 1498. godine, baš u Nišu. Tu se čuva originalni recept. Inače, da znate ako vas put nanese u Niš, ne tražite burek na grame, već na četvrtine.

Znate šta? U Nišu, kao i na jugu, uostalom, sve je prenaglašeno. Sve se jače vidi, čuje, oseća, miriše. Ljudi su glasni, osećanja kao da je neko pustio sa lanca da vršljaju, tragedije takođe, svuda je drama, vika, buka, haos i – drama. Takvi su ljudi. Takva je muzika. Takav je život.

Naglašeno kao jarka crvena kad se prospe po beloj površini, život je poput južnjačke svite, sve je jako poput rakije i istinito poput smrti. Sredine nema.

E da. Nišlije brzo pričaju. Za nas sa severa, vrlo brzo. I verujte, ako dolazite sa severa ili, ne daj Bože iz Vojvodine, nećete ih razumeti kad nešto zbrndljaju. A to vrlo često, nesvesno, rade.

Prenaglašenost kao takva

Ono što se odmah uoči je – temperament. Ljudi su puni reči, glasni, uz obaveznu gestikulaciju rukama. Temperamentni, ali ljubazni, veseli. Imali bi štošta da kažu i objasne, uz obavezno „kuku i lele„. A realno, nit’ je kuku, nit’ je lele. Samo brzo pričaju i drama je, po niški. Nišlije to vole tako i, što pre shvatite, to će vam lakše biti.

U stvari, na jugu je sve lakše uz dobru klopu i piće. U ovoj avanturi pomogli su mi divni ljudi. Jedan posebni Ivan i jedan blagi Milanče.

U jednoj šetnji bi mi žao što Kazandžijsko sokače nije sačuvalo duh boemske četvrti gde bismo mi, željni meraka, mogli da opustimo i srce i dušu.

Umesto meraka, boemska četvrt samo liči na boemsku četvrt. Sve ostalo su kafići, popriličan urbani haos, spomenik Kalči i Stevanu Sremcu koji sede za kafanskim stolom i piju, a iza njih, umesto kafane, „fino“ se udenula prodavnica bele tehnike. Evo, obojca se, sa sve gazda Zamfirom, Zonom, strina Dokom i Manetom, prevrću u grobu!

Elem, ne znam da li znate, ali prava priča o Zoni Zamfirovoj nije se odigrala u Nišu, već u Prištini. Stevan Sremac je jedno od svojih najboljih dela napisao na osnovu istinitog događaja iz Prištine krajem 19. veka. Priču je Sremac čuo od Branislava Nušića, koji je 1895. bio srpski konzul u Prištini.

Onda je Sremac celu priču smestio u Niš i tako je Zone postala nišlijska, umesto prištinska. O ovoj priči, pisaću u jednom od narednih blogova.

Pravo mesto za iće i piće

Što se jela i pića tiče, nemojte da brinete. Došli ste u prestonicu ožederavanja i oblokavanja. Objašnjeno mi je da je čuveni leskovački roštilj, zapravo, niški i da je iz Niša sve krenulo, samo su Leskovčani „pokupili kajmak„. Na skoro svakom mestu skara, nemojte da brinete da ćete ostati gladni. I ako čujete da je neki lokal izgoreo – to je sve zbog sakre, drugog obrazloženja – nema.

Preporuka koju mi je dala drugarica Marija, rođena Nišlijka, kad sam prvi put došla u Niš, bila je da probam goveđe repove. Iako sam se snebivala i u glavi zamišljala neke dlakave repine, ono što mi je posluženo je pravi delikates i specijalitet ovog kraja.

U niškom okrugu se ne pravi kajmak, ali zato ima jakog, slanog, kravljeg sira koji odlično ide uz rakiju. I tu sam vam odgovorila na pitanje šta se u Nišu pije, iako imaju i lokalno pivo. A ja, gde god da sam, pijem lokalna piva i vina.

U redu, ako pitate za padeže i za izgovore pojedinih reči, to ne mogu u tekstu da vam dočaram.

Umalo se jednom ne zagrcnuh u gradskom prevozu kad sam se vraćala iz Niške Banje. Jednom je Ivanova drugarica Tamara izgovorila: „Prevedi joj na beogradski!“ i drugi put sam imala „problem“ u sred pekare sa akcentovanjem pogačica. Nije bilo ništa strašno, samo sam se suzdržavala da ne prasnem u smeh i time izblamiram Ivana, a prodavačice ostavim u čudu.

To nije za prepričavanje, jer bolje je da čujete.

Da znate, Nišlije ovo mrze i nikada nemojte ovako da se upoznajete sa njima:

Ćele kula čuva junačku prošlost

Pošto znate koliko volim istoriju, rešila sam da vidim Ćele kulu. Samoinicijativno. Da nije bilo grupe turista iza mene i Ivana, ne bih čula ni priču, ni ništa, samo bih se besomučno slikala sa lobanjama i to bi bilo to.

• 

• 

• 

• 

• 

Zato molim turističke radnike Niša da obrate malo pažnju, jer ima ljudi koji bi želeli da čuju nešto o ovom jedinstvenom spomeniku i ne tako zanemarljivoj istoriji niškog kraja. Karta za ulazak je 200 dinara.

Jednom prilikom, bilo je oko 16 časova ušla sam u tvrđavu i – nikog nije bilo u onoj prostoriji gde sede radnici Turističke organizacije. Htela sam da čujem nešto o istoriji o znamenitostima tvrđave. Džaba. Nisu radili.

• 

• 

• 

• 

• 

Pa dobro, možda nije bila sezona, ali opet… Ušla sam i sama bauljala po natpisima šta je šta. Dobro, ne baš sama, ali je činjenica da nisam dobila ono što sam želela. Da saznam nešto o Niškoj tvrđavi.

Prelepa priroda na Čegru i u okolini

Obišla sam i Čegar. I Latinsku crkvu. I manastir Svetog Jovana gde su se onomad ustanici 1809. pričestili i zajedno sa Stevanom Sinđelićem krenuli u bitku za sve ili ništa. Čegar je divno mesto, sa divnom prirodom, samo bez pratećeg sadržaja koji bi upotpunio boravak.

Na primer, neki ugostiteljski objekat ili neki zanimljiv sadržaj poput mini festivala koji bi, kao glavnu „manifestaciju“, imao takmičenje u najvećem brku Srbije, na primer. Ovo je Ivanova ideja, ali ne tako loša. 🙂 Čak ima i smisla.

I mogli bi da sklone metlu sa spomenika, ako je već ostave.

Manastir skriven u šumi

Do manastira Svetog Jovana se pešači, jer je u šumi i pravo je osveženje ako želite da pobegnete od haosa, a nama iz Beograda je to bežanje neophodno, ponekad. Mada bi mogli ono đubre što videh usput da pokupe, ali mentalitet je čudo! U manastiru se čuva ikona Svetog Jovana za koju narod tvrdi da leči.

Smatra se da je na ovom mestu postojala crkva još iz vremena cara Konstantina. Prema načinu gradnje, potiče iz 11. veka. Pominje se u turskim izvorima iz 1498, 1516. i 1564. Sadašnja crkva je iz 1835. godine.

Latinska crkva kao da čuva strateški položaj, ali sem babe ispred, koja nas je upozorila na stršljenove unutar crkve, ne videsmo ništa. Čak je i tabla sa natpisom bila bleda. Inače, crkva je podignuta u 11. veku i dobila je ime po Dubrovčanima, trgovcima i zato je „latinska“.

• 

• 

• 

Niška banja sa toplom vodom i – pikavcima

Погледајте ову објаву у апликацији Instagram

Објава коју дели Nataša Ilić (@rokselana) дана 18. Јул 2019. у 2:09 PDT

Najveći šok za mene je bila – Niška Banja. Jeste ona opevana u pesmi, mesto za uživanje i za boeme. Međutim… Kad sam bila u martu, to je bilo obično šetalište, sa neka dva hotela od kojih je jedan solidan, bar na prvi pogled, a onaj drugi je već upitan. Prodavci suvenira, kafić ili dva, brza hrana i dva do tri restorana. I, ništa.

• 

• 

• 

• 

Malo dalje, izgoreli hotel „Partizan“ koji je ruglo celog kraja. Vode nema. Slapova nigde, niti će ih biti, očigledno, jer je sve puno pikavaca i korova.

Obrela sam se i sad, tokom leta, u Niškoj Banji. Situacija, za nijansu drugačija, ali ta nijansa mnogo znači. To je topla voda. Topla voda ide kroz kanale i pravo je uživanje sedeti i brčkati noge. Ali… Nema ljudi. Doduše, bila sam noću, ali to nije opravdanje.

Činjenica, nema ni onih koji bi osmislili neka dešavanja tu, jer potrebno je samo malo mašte. Verovatno i novca, koga nikad nema, jer je uvek sve preče od turizma. Dovoljni su mini koncerti ili slična dešavanja koja ne bi previše remetila one koji su došli tu da se leče, možda neki stolovi u toj toploj vodi gde bi se natenane pijuckalo piće, animacije za decu i mlade… Nije teško.

• 

• 

Ali nema ničeg, tako da nema ni ljudi. A ja sam bila oduševljena toplom vodom i kanalima. I pitam se kad će biti prepoznat kapacitet ove banje da bi turisti došli? Drage Nišlije, nije potrebna Beograđanka da vam o tome priča i piše, zar ne? Ovo se, pre svega, odnosi na turističke čelnike ovog grada.

Voda u Niškoj Banji leči bolesti lokomotornog aparata i respiratornih organa, nervne bolesti i nesanicu, opštu zamorenost, posledice povreda mišića i zglobova, zatim povećani krvni pritisak, oboljenja želuca i creva na nervnoj bazi, poremećaje žlezda sa unutrašnjim lučenjem, poremećaj metabolizma, ginekološka oboljenja.

Voda je veoma pogodna za lečenje reumatizma, astme i srčana oboljenja kao što su postinfarktno stanje ili nervoza srca, a nije dobra za tubrekulozu, tumore, akutne zarazne bolesti, teža oboljenja srca, bubrega, nervnog sistema.

Kako je nastala pesma „Niška banja“?

A znate li vi kako je nastala pesma „Niška banja„? Pesmu je napisao Dušan Cvetković ili, kako su ga Nišlije zvale, čika Duca. Dramaturg i glumac, rođen one godine kad i Tito, 1892, imao je tu čast da upozna Stevana Sremca. Napisao je čak 57 komada za pozorište.

Međutim, u arhivama Narodnog pozorišta nema nijednog njegovog dela. Ukupno je snimio 43 ploče narodne i starogradske muzike, a bio je i operski pevač.

Upravo je čika Duca tekstopisac i kompozitor „Niške banje„. Pesma je bila deo banjskog programa 1921. godine.

Tekst pesme je dosta izmenjen, a čika Duci se nije dopala izmenjena verzija, jer je „vulgarizovana“. Evo da čujete:

https://www.youtube.com/watch?v=9E1khd55VnQ

Pa ipak, Olivera Katarina je to finije otpevala u filmu „Skuljači perja„:

Ja ne bih bila ja, kad devojke iz zapadne Srbije ne bih zamolila da samo za mene odigraju „Vranjsku svitu„ gde ćete vrlo jasno prepoznati melodije „Niške banje„:

Ali, o čika Duci drugom prilikom. Pređimo sad na istoriju, znam da je volite. 🙂

Kako je Niš dobio ime

Niš su, kako predanja kažu osnovali Kelti u trećem veku pre nove ere, a ime je dobio po reci Nišavi (Naissa) koju su Kelti zvali „Vilina reka“ ili „Navissos„. Navodno, prema legendi, grad su sagradile keltske vile. Po jednoj od njih, Naisi, Niš je dobio ime.

Druga priča kaziva da je Niš dobio ime po kraljeviću Niši ili Nizi. Ne zna se da li je bio Rimljanin, Vizantinac, Got ili Sloven. Niša ili Niza se odmah zaljubio u mesto sa desne strane reke i tu odlučio da se nastani sa svojom svitom. Legenda kaže da je kraljević donosio kamenje sa humske čuke i tako sagradio tvrđavu.

Treća legenda slična je drugoj. „Bili su brat i sestra. Bratu je bilo ime Niša, a sestri Vida. Njihova je očevina bila sva zemlja od Morave do Dunava. Njih dvoje podele svoju očevinu: Niša uzme Nišavu i Pomoravlje, a Vida uzme zemlju do Dunava. Niša na Nišavi, između Gorice i Vinika, ozida grad Niš, a Vida na Dunavu – Vidin. Ali se brat i sestra zavade oko toga gde da bude granica između njihove dve države. Da ne bi došlo do svađe, dogovore se ovako: da svako od njih dvoje, od svoga grada ka gradu onoga drugoga, gradi železni put, i istim putem pođu u određeni dan i čas; pa gde se sretnu, tu da bude granica njihovim državama.

Tako ugovore, ali tako ne satvore. Brat Niša, mesto gvožđa uzme kamen, i kamenom patoše put od svoga grada Niša do Gramade, a sestra Vida ne učini ni tako, nego potkuje konje gvožđem, pa onda na konjima dojezdi na Gramadu. Moglo je i oko toga biti reči ali oni vide da ni jedno nije uradilo po ugovoru, pa jedno drugo otrpe.

I tako na Gramadi učine granicu svojim državama; i za znak od granice natrpaju od kamenja veliku gramadu, da im to bude međa državama do veka. Ta gramada od kamenja stojala je sve do 1876. a tada naša vojska, prešavši preko granice kneževine Srbije, rasturi i tu gramadu„.

Svaki osvajač je davao svoju verziju imena gradu, ali su sva ona dosta slična. Rimski Niš je bio Naissus, vizantijski Ναισσός, slovenski Niš, turski Niş, nemački Nissa. Niš je treći po veličini grad u Srbiji.

Grčka kolonija

Naisos je bio i grčka kolonija. Niš je jedno od mesta za koje se pretpostavlja da je bila grčka mitološka Nisa, naseljena nimfama. Tu je Dionis odrastao i po njoj je dobio ime.

U vreme Rimskog carstva, grad je nosio ime Naissus, što je romanizovani naziv grčkog imena Naissos. Rimljani su osvajili Niš za vreme Dardanijskih ratova, u prvom veku pre nove ere. Grad je bio strateška raskrsnica, vojni i trgovinski centar u provinciji Gornja Mezija. U drugom veku nove ere, Niš je bio poznat grad i Ptolomej ga pominje u svojoj „Geografiji“ kao jedan od četiri najveća grada Dardanije.

Velika bitka kod Niša

U septembru 268. godine, rimska vojska predvođena carom Galijenom i dvojicom budućih careva, glavnim komandantom Markom Aurelijem Klaudijem i komandantom konjice Aurelijanom, vodila je bitku sa Gotima kod Niša. To je bio najkrvaviji okršaj trećeg veka, poznat pod imenom bitka kod Naisusa. Tom prilikom stradalo je između 30.000 i 50.000 Gota. Tako je Zapadno rimsko carstvo opstalo još dva veka.

U Nišu je 272. rođen budući car Konstantin Veliki. On je u rodnom gradu sagradio je carsku vilu Medijanu, koja je danas važno arheološko nalazište, koje danas, uglavnom, ne radi. Mozaički podovi čuvaju su u muzeju na Medijani.

Kad je car Dioklecijan 284. odvojio Dardaniju od Gornje Mezije i učinio je zasebnom oblašću, grad Niš je postao glavni grad ove rimske provincije.

Meta napada i varvara

Hrišćanstvo je neminovno stizalo u Niš. Bazilika iz četvrtog veka u Nišu je jedan od najstarijih hrišćanskih spomenika na svetu. Niš je često zbog svog položaja, a i bogtastva bio meta mnogih naroda.

Iako je car Julijan Apostata ojačao zidove oko Niša da bi ga učinio neosvojivim, Niš je ipak padao u ruke raznih osvajača, pritom spaljivan i razaran. Prvo ga je osvojio Atila Bič Božji. Tom prilikom su Huni masakrirali stanovništvo. Godinama posle hunskog masakra, obala reke je bila prekrivena kostima.

Godine 448. Prisk, vizantijski činovnik i istoričar je opisao Niš kao napušteni grad sa nekoliko bolesnih ljudi koji leže po crkvama i obalama reke, gde im društvo prave kosti. Grad, tek što je malo obnovljen, ponovo su srušili varvari 480. godine.

Kasnije je vizantijski car Justinijan I pokušao da obnovi Niš, ali grad nikada nije zablistao starim sjajem. Tokom šestog i sedmog veka, slovenska plemena su osam puta pokušala da zauzmu Niš. U poslednjem napadu, 615. godine, osvajači su zauzeli grad i većina romanskog stanovništva je napustila mesto dotadašnjeg življenja, samo je ostalo nešto Vlaha.

Iz ruke u ruku, iz rata u rat

U devetom veku bugarski car Simeon je vladao Nišem. Vizantija je zauzela grad za vreme vladavine Vasilija II. Čak su i Ugari 1072. došli do Niša, ali vizantijska vlast nije lako dala grad.

Sredinom 12. veka, vizantijski car Manojlo I Komnin je Niš koristio kao bazu za ratove sa Mađarima i dodatno ga utvrdio. U njemu se Manojlo dva puta sastao sa raškim velikim županom Stefanom Nemanjom. Za vreme vladavine Andronika I, Niš je osvojio ugarski kralj Bela III, da bi ga 1185. osvojio Stefan Nemanja.

Veliki župan Stafan Nemanja je u julu 1189. u Nišu dočekao cara Fridriha Barbarosu, kad je krenuo ka Svetoj zemlji, tokom Trećeg krstaškog rata, predlažući mu zajednički napad na Vizantiju.

Međutim, grad je 1190. ponovo pao u vizantijske ruke, posle poraza Stefana Nemanje u bici na Moravi. Niš je opet postao srpski tek 1331. godine, posle pobede nad Bugarima kod Velbužda ili Ćustendila.

Osmanski Niš

Osmanlije su osvojie Niš 1386. godine, pošto su porazile vojsku kneza Lazara u bici kod Pločnika. Niš je postao ponovo srpski 1443, a despot Đurađ Branković je odlučio da ga je preda Đorđu Mrnjavčeviću. Hrišćanska vojska, predvođena ugarskim vojskovođom Janošem Hunjadijem zajedno sa srpskom despotom Đurađ Brankovićem, pobedila je Turke i potisnula ih do Sofije u Dugoj vojni. Važna bitka odigrala se kod Niša, koji je ostao slobodan grad nepunih godinu dana posle toga.

Niš je ponovo pao pod osmansku vlast 1448. godine i ostao deo Osmanskog carstva narednih 245 godina. U ovom periodu, Niš je bio jedno od sedišta turske vojne i civilne vlasti.

Niška tvrđava, koja je sagrađena za vreme Osmanlija, smatra se jednom od najlepših i najbolje sačuvanih građevina takve vrste na Balkanu. Staro utvrđenje je izgrađeno u prvim decenijama 18. veka, tačnije od 1719. do 1723. Podignuto je na mestu tvrđava iz rimskog, vizantijskih i srednjovekovnog perioda.

Tvrđava ima višeugaonu osnovu, osam terasa i četiri masivnih kapija. Sa spoljne strane, tvrđava je bila opasana širokim šančevima, od kojih je severni i danas sačuvan.

Pored masivnih zidina, dobro očuvane su i južna Stambol kapija i severna Beogradska kapija, dok su severna Vidin kapija i jugoistočna Jagodin kapija delimično očuvane.

Austrougraska vojska je okupirala Niš 1737. godine. Turci su predali grad bez borbe, ali su se iste godine, takođe bez borbe, vratili u Niš.

Tokom Prvog srpskog ustanka ustanička vojska se našla pred Nišem tek 1809. godine, idući ka Kosovu. Karađorđe je predlagao da se na Niš krene celom vojskom, ali su ostale vojskovođe zahtevale da se Niš napadne sa četiri fronta. Tako je i bilo.

Bitka na Čegru obeležila Prvi srpski ustanak

Погледајте ову објаву у апликацији Instagram

Fali mi samo Sinđelić 💕 Godišnjica bitke na Čegru #čegar #potomkinjajunaka

Објава коју дели Nataša Ilić (@rokselana) дана 31. Мај 2019. у 1:22 PDT

Bitka na Čegru vodila se ceo dan sa nadmoćnijom turskom vojskom. Presudni čin imao je vojvoda Sinđelić kada je video da nema kud i da Turci nadiru. On je pucao u barutanu i razneo oko 3.000 Srba i mnogo više Turaka.

Posle bitke na Čegru, izgrađena je kula na putu za Carigrad, krajem leta 1809. godine. Kula je napravljnena po nalogu Huršid paše, tadašnjeg niškog zapovednika. Od glava srpskih vojnika poginulih na Čegru, podignuta je kula, po čemu je jedinstvena u svetu.

U Ćele kulu su uzidane 952 lobanje srpskih vojnika kao opomena srpskom narodu. Kulu čuva kapela podignuta 1892. U kuli je danas 58 lobanja.

Tokom Srpsko-turskog rata, borbe za oslobođenje Niša vodile su se od kraja decembra 1877. do sredine januara 1878. I opet, dok sam pisala ovaj tekst, viđam da novinari Niš nazivaju kasabom (i to novinari iz južnih krajeva), a on to nikad nije bio, čak i kad su Turci „vedrili i oblačili“ ovim prostorima.

Malo srpski, malo bugarski

Na Berlinskom kongresu 1878. Niš je ušao u sastav Srbije. U to vreme u gradu je često zasedala skupština. Prvo zasedanje Narodne skupštine Srbije desilo se u zgradi osnovne škole iza Saborne crkve, novembra 1878. godine. Niš je 1884. godine spojen prugom sa Beogradom, i dalje sa Evropom.

Pred početak Prvog svetskog rata 1914. godine, u Niš su prešle Vlada i Narodna skupština, a grad postaje ratna prestonica kraljevine Srbije. Iste godine, u decembru u Narodnoj skupštini je na zasedanju doneta Niška deklaracija o ujedinjenju Srba, Hrvata i Slovenaca.

Oktobra 1915. Niš su okupirali Bugari. Oslobodlie su ga snage Prve srpske armije, na čelu sa vojvodom Petrom Bojovićem, u oktobru 1918. godine. O tome sam pisala ovde.

Prvi logor u Jugoslaviji u – Nišu

U Drugom svetskom ratu, okupacija Niša je trajala od 1941. do 1944. godine. Na početku okupacije, u Nišu je otvoren prvi nacistički koncentracioni logor u Jugoslaviji, iz koga je oko 12.000 logoraša odvedeno i streljano na Bubnju. U februaru 1942. bilo je masovno bekstvo iz logora, događaj poznat pod nazivom „Proboj logora na Crvenom krstu„. Tom prilikom je pobeglo oko stotinak ljudi.

O ovom događaju snimljen je film „Lager Niš“ 1987. godine, u režiji Miomira Stamenkovića. Niš je oslobođen od nemačkih okupatora 14. oktobra 1944. Na Bubnju, koji je danas izletište, stoje tri pesnice – muška, ženska i dečja u znak otpora i borbe za slobodu.

Na kraju, Nišlije ne zamerite na kritikama. Dobronamerne su, jer imate šta da pokažete i čime da se ponosite. Samo čuvajte grad i radite na njemu. I turisti su očas posla tu, ne samo zbog Nišvila (Nišville).

Inspiracija – nebojsaozimic.wordpress.com, niskevesti.rs, visitnis.com, 021.rs, nezavisne.com, nedeljnik.rs/Dejan Stojiljković

Fotografije & video: Nataša Ilić/lična arhiva/Faceboook, Nataša Ilić/Instagram, Wikipedia, kurir.rs, juznevesti.com, aska.rs, gramha.net, business.facebook.com/niskimerak, niskevesti.rs