Godišnjica velike odbrane jednog grada: Vreme kada je Beograd (opet) bio grobnica

Priču o braniocima Beogarada u Prvom svetskom ratu mogla bih da počnem kao bajku, sa onim „Jednom, ne tako davno, grad na ušću dveju reka branili su naočiti momci, sve junak do junaka“. Mogu. Neću. Ipak ću je početi kao običnu priču za novine.

Ne tako davno, Beograd su branili junaci. Uvek su ga branili junaci. Nije to bilo ništa drugačije ni pre sto godina, kada su većoj i jačoj austougarskoj vojsci na megdan izašli srpski branitelji. U sećanje na njih i na vek njihove odbrane, vratiću vas u oktobar 1915. kada nije bilo vremena za strah. Beograd su te jeseni branili i žene i deca. Mlado i staro. Nisu ga odbranili. I to je jedina tragedija. Ostalo je sve ušlo u legendu. I oni su otišli u legendu. Sa cvećem iz beogradskih cvećara na sebi, jer su znali kakva im je sudbina.

Starešine odbrane Beograda bili su, prema zapisanim rečima Svete Milutinovića, novinara, a potom i dobrovoljca u Sremskom odredu: „komandant odbrane general Mihailo Živković – Gvozdeni, sa štabom na Torlaku, načelnik štaba Milutn D. Lazarević, generalštabni pukovnik, komandant kombinovanog odreda pukovnik Tufegdžić, komandant odseka Milisav Lešjanin, pukovnik, komandant Grada (tvrđave) potpukovnik M. Momčilović, komandant Deseteog pešdijskog kadrovskog puka, komandant Ada: Zanoge i Male Ade kod Savskog gvozdenog mosta,  Čukarice i brodaraca bio je major Milan Radojević. Komanda nad četnicima – dobrovoljcima bila je poverena iskusnim četovođama – Ignjatu Kirhneru i Tasi Dolniću. 

Junaci sa beogradskih reka

Milan Radojević, major je osnovao prvu Srpsku rečnu flotilu. O njemu se ne zna mnogo. Tada, srpska strana imala je nekoliko čamaca sa gvozednim veslima, dva motorna čamca „Pobeda“ i „Sveti Đorđe“ koji je imao i mitraljez, malu parnu lađu „Timok“ sa revolverskim topom na kljunu, parobrod „Jadar“ sagrađen tog leta sa dva mitrajeza koji je služio je za postavljanje mina i nekoliko šlepera sa zemljom i peskom koji su poslužili kada se zauzimala Ada Ciganlija, da ne bude žrtava. Srpska flotila je od 5. do 8. oktobra bila vrlo uspešna u ratovanju sa moćnim neprijateljem. Najvažniji zadatak je bio  prebacivanje municije i dobrovoljaca na Adu.

Od Ostružnice do Vinče, Beograd je tuklo 400 topova. Branilo ga je 75. Za dva dana na Beograd je palo više od 100.000 granata. Bogoslav Vojnović Pelikan, slikar, koji je 1915. bio đak – narednik u odbrani Beograda zabeležio je:

„Veliki broj kuća koje gore niko i ne gasi. Neprijatelj namerno tuče baš zapaljene kuće, verujući da im stanovnici prilaze radi gašenja. Cela je varoš mrtvačnica. Sve su ulice prepune leševa. Niko ih ne može skloniti, jer je varoš stalno pod vatrom topova“.

Major Milan Radojević je zabeležio sledeće:

„Duž sredine Ade, vri kao u kotlu puščana i mitraljeska vatra. Artiljerija tuče neprestano, delovi ljudskog mesa padaju svuda po polju. Oko podne čuli su se jaki krici sa Male ade, posle čega je nastupila tišina. Kada je ispucala poslednji metak, posada je završila borbu nožem u prsa„.

Zapovednik čamca „Pobeda“ i možda najveći junak na reci bio je Turčin Šefket Halilović. On je zarobljen kod Kumanova. Lečio se u Beogradu. Kad je nastupio Prvi svetski rat, hteo je da bude od koristi Srbima. Pre bitke za Beograd otišao je u Mekedoniju kod svoje porodice da im saopšti vest da se ženi devojkom sa Vračara. Vratio se neposredno pred početak žestokih borbi, komandovao je svojom „Pobedom„. Poginuo je 7. oktobra 1915, u toku najžešće bitke za glavni grad.

Neprijatelj se na Adu Ciganliju iskrcao 6. oktobra. Bila je to 59. austrougarska divizija kojom je komandovao Luka Šnjarić, po nacionalnosti Hrvat. Oni dolaze do Kalemegdana. Tada nastupaju bitke za svaku ulicu u glavnom gradu. Sremski dobrovoljački odred je branio potez od Čukarice do Železničkog mosta, junački i do poslednjeg čoveka.

Majora Milana Radojevića istorija je zaboravila, jer posle rata zbog svojih stavova proglašavan antijugoslovenom.

Omiljeni „Nemac“ svojih vojnika

Zvao se Kirhner. Ignjat Kirhner. Rodio se 1877. u Rumi, u srpskoj porodici, ali ga je odgajio očuh od koga je preuzeo prezime. Vojnu školu je učio u Beču, a službovao je u Vinkovcima, gde je naučio srpski jezik. Dezertirao je iz austrougarske vojske i prešao je u srpske redove 1914. Ukazom kralja Petra I je primljen u srpsku vojsku. Prema jednoj priči, ubio je oficira koji je loše pričao o Srbima i zato je prešao na srpsku stranu. Prema drugoj priči, manje verovatnoj, on je prvi proneo vest srpskoj strani da se Austrougarska sprema da objavi rat Srbiji. Navodno je tad preplivao Savu kod Beograda, u leto 1914.

Kirhner je prvo u ratu bio dobrovoljac. Četnik. Sa Sremskim dobrovoljačkim odredom je učestvovao u zauzimanju austrougarske karaule na levoj obali Save 1914. Tom prilikom Kirhner je ranjen u desnu nogu. Nije otišao da se leči. Tokom odbrane Beograda,  pre ravno 100 godina, Kirhner je komandovao Sremskim dobrovoljačkim odredom. Vojnici su ga voleli. Ignjat Kirhner je učestvovao u velikom jurišu maojora Gavriloviča 7. oktobra 1915. i tad je ponovo ranjen u istu nogu.

Kao i svi oni koji su preživeli odbranu Beograda, i Kihner je evakuisan iz Beograda. Lečili su ga u Nišu, a onda je prebačen na Krf. Kako to biva, neplanirano i kad sudbina udesi, o njemu se brinula bolničarka Bosiljka Čajkanović. Da, da, reč je o sestri, u to vreme, rezervnog kapetana Veselina Čajkanovića, koji je postao čuveni srpski etnolog i istoričar religije, a kasnije i akademik. Ljubav se prosto desi. Desila se i Ignjatu i Bosi. A on je sve vreme nosio oko pasa zastavu Sremskog dobrovoljačkog odreda.

Posle boravka na Krfu, otišao je za francuski Tuluz. Tamo su uspeli da ga oporave. Međutim, od posledica ranjavanja je ostao invalid, sa desnom nogom kraćom za šest centimetara. U dalekoj Francuskoj je završio Elektrotehnički fakultet. Posle rata, u Vojsci Kraljevine SHS i Jugoslavije, je bio na visokim položajima u Vojnotehničkoj i inžinjerijskoj službi Ministarstva vojske i mornarice. Oženio se svojom Bosom. Bio je i predsednik Društva branilaca Beograda 1914 – 1915. godine.

Penzionisan je uoči Drugog svetskog rata. Tako je tražio. Odbio je nemačku ponudu da bude deo okupacione vlade. Poginuo je u savezničkom bombardovanju Beograda 17. aprila 1944.

Branioci Beograda iz – Srema

Popis dobrovoljaca dešavao  se u kafani „Zlatni top„, u ulici Kralja Aleksandra početkom Prvog svetskog rata. Od maloletnih dobrovoljaca iz Banata i Srema, koji su se dograbili Srbije, Savez dobrovoljaca je formirao dva odreda. Bili su to Banatski i Sremski. Jedan deo činili su dobrovoljci iz Austrougarske koji su došli na proslavu Kosovske bitke, juna 1914, pa su usled okolnosti ostali u Srbiji. Drugu grupu, veću po brojnosti, oformili su Srbi iz Srema, koji su se sa srpskom vojskom povlačili i tako došli do Srbije, septembra 1914.

Prvo je Sremski odred bio sa svega 30 boraca. Borio se na Adi Ciganliji. Branili su Beograd pod komandom tadašnjeg majora Svetomira Đukića, koji je bio osnivač srpskog Olimpijskog kluba, daleke 1910. Sremski odred je postao priznata jedinica u Srpskoj vojsci 1. juna 1915. godine. Tada su dobili i svoju zastavu. Posle majora Đukića, Odredom je komandovao četnički vojvoda Petković, koji je smenjen zbog grešaka u komandovanju. Komandu preuzima poručnik Kirhner. Tada, ovi momci počinju da ispisuju svoja imena u istoriji odbrane Beograda.

Krajem septembra 1915. Sremski odred dobija pojačanje. U njegove redove dolaze mladići koji su u Skoplju polagali ispit za prijem u podoficirsku školu, ali su obijeni, jer su bili višak. Dolazi i 250 mladića iz Šumadije kao i još dobrovoljaca iz Austrougarske. Deo odreda čine i beogradska deca. Sremski odred postaje polubataljon.

Oni su branili Beograd tog septembra i oktobra pre 100 godina. Upoređivali su ih sa Drugim pešadijskim gvozdenim pukom „Knjaz Mihailo“. U jurišu koji je komandovao major Gavrilović, svi oficiri Sremskog dobrovoljačkog odreda, sem poručnika Kezića, su teško ranjeni. Najveći broj ovih momaka dao je život te jeseni za Beograd. Okićeni cvećem iz cvećara padali su pokošeni. Rat je preživelo oko 50 boraca ovog odreda.

Zastava nestala bez traga

Smatra se da je zastava Sremskog dobrovoljačkog odreda bila jedna od najstarijih. Navodno, bila je to jedna od Karađorđevih zastava iz Prvog  srpskog ustanka. Oni su je dobili onomad kad su postali deo Srpske vojske. To je, po priči, bila srpska trobojka na kojoj je ušiven komad tamnog platna sa grbom Kraljevine Srbije iz 1882. Poručnik Kirhner je uspeo da je sačuva do kraja rata. Posle rata, zastava se nalazila u Savezu dobrovoljaca.

Pošto su Nemci okupirali Beograd 1941, onda su i zabranili i rad Saveza. Dom dobrovoljaca u Molerovoj ulici je bio zatvoren i, do kraja rata, pod stražom nemačke vojske. Savez dobrovoljaca je posle oslobođenja Beograda 1944. dobio privremenu dozvolu za rad. Dokumentacija je bila sačuvana. Tačku na sve stavlja ondašnji ministar unutrašnjih poslova Aleksandar Ranković. On je 1947. godine zabranio rad Saveza dobrovoljaca. Njihova imovina je konfiskovana, a kartoteka i arhiva su uništene. Tada netragom nestaje zastava Sremskog dobrovoljačkog odreda.

Od junaka, preko pilota pionira i bogataša do prognanog neprijatelja 

Još jedan Nemac rodom, Đorđe Roš imao je tu čast da bude deo odbrane Beogarda. Rođen je 1896. u Beogradu, kao najmlađi sin „domaćeg“ Nemca i Slovenke Antonije. Bio je đak šestog razreda Realne gimnazije i kao dobrovoljac učestvovao u Drugom balkanskom ratu. Bio je i pitomac Vojne akademije. Bio je komandir žandarmerijske čete i pokazao je šta zna tokom odbrane Beograda 1915. godine. Bio je teško je ranjen u jurišu prilikom odbrane glavnog grada.  U Vojnoj bolnici biva zarobljen, a kasnije i razmenjen.

Đorđe Roš je oduvek voleo avijaciju i letenje. Tu svoju strast je zadovoljio na Solunskom frontu gde je postao vojni pilot. Smatra se jednim od pionira srpskog civilnog, sportskog i vojnog vazduhoplovstva. Posle Prvog svetskog rata biva unapređen u čin kapetana. Vojnu službu, ipak, napušta i sa bratom Dušanom odlazi na lečenje i studije u inostranstvo.

Braća Roš su bili vlasnici trgovačke firme i predstavnici nemačke teške industrije u ondašnjoj Jugoslaviji. Firma je snabdevala Jugoslovensku kraljevsku vojsku vojnom opremom iz Nemačke. Imali su nekoliko afera, a najpoznatija je ona oko uvoza tenkova i aviona 1935. Tada su braća Roš bili u zatvoru pod optužbom da su oštetili državnu kasu. Oslobodio ih je knez Pavle.

Rošovi posedovali kuću u Katićevoj i zgradu u Birčaninovoj. Na popisu imovine bi mogla da se doda i vila na Hvaru. U zgradi u Birčaninovoj stanovale su mnoge poznate ličnosti tog vremena kao što su Paja Jovanović, slikar i njegova supruga Muni, Rajko Mitić, fudbaler, dr Nikola Čobeljić, akademik, Vladimir Rolović, ambasador, Milutin Morača, general, Desa Pavlović‐Trevisan, dopisnica „Tajmsa“ („Times“) iz Beograda.

Ljubav čini čuda, pa je tako i rođena Norvežanka Osta promenila ime u – Ljubica kada se udala za Đorđa Roša 1924. Roš je bio i počasni konzul Kraljevine Norveške u Beogradu.

Roš je povodom 15. godišnjice odbrane Beograda objavio memoare i u njima se prvi put našao govor majora Dragutina Gavrilovića. Pošto je bio imućan, Roš je finansirao obnovu manastira Gračanica, od 1935. do 1939. godine.

Poznavao je i četničkog vojvodu Kostu Pećanca. Posle rata bilo je to i saradnja i posao. Smatra se da je novac koji su Nemci obećali Kosti Pećancu da se Četnici ne protive pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu isplaćivan kroz račun firme braće Roš. Đorđe Roš je optužen da je za vreme Drugog svetskog rata bio u kontaktu sa dr Karlom Krausom, šefom Gestapoa za Srbiju i špijunkama Rut Mičel i Verom Pešić, „balkanskom Mata Hari“.

Đorđe Roš je pobegao sa porodicom u Nemačku 1944. Bio je na listi za likvidaciju po kratkom postupku. Živeo je godinama blizu Štutgarta. U njegovoj kući bilo je mnogo predmeta iz Srbije. Čuvao je zastavu iz Prvog srpskog ustanka, uniformu i sablju kralja Aleksandra Karađorđevića, nekoliko slika Paje Jovanovića, i još mnogo vrednih eksponata i knjiga. Čak je mnogo naših ljudi poslao u svet.

Đorđe Roš se predao Hilandaru i veri 1961. Krenuo je u obnovu manastira i 1965. nastanio se u Nea Rodi, blizu Hilandara. Sa princom Tomislavom Karađorđevićem skupljao je novac za obnovu manastira. Delimično su obnovili manastir, i izgradili savremenu hilandarsku biblioteku.

I tako je svoj život 1977. okončao i Đorđe Roš, na putu za Hilandar. Sahranjen je u manastirskoj porti i tako je postao jedini svetovni čovek sahranjen na tlu Hilandara. Rošove ćerke dale su čačanskom Narodnom muzeju 30 predmeta vezanih za odbranu Beograda 1915.

Teška vremena rađaju heroje

U Dušanovoj ulici broj 4, baš u vreme kada su bombe zasipale Beograd, živele su Vuka Jovanović, njena jedanaestogodišnja ćerka Jelena i sestra Jelena – Lela Milutinović, glumica Narodnog pozortišta i supruga pozorišnog barda Dobrice Milutinovića. Nisu htele da napuste „grobnicu“ u koju se Beograd tih jesenjih dana pretvorio. Njih tri su zajedno, sa još tri žene organizovale previjalište u susednoj zgradi, na adresi Dušanova 6. One su i lečile, ali i donosile vojnike do previjališta. Same, na skinutim vratima su nosile ranjenike. Vuka je previjala i majora Dragutina Gavrilovića pre nego što je prebačen u čačansku bolnicu posle čuvenog juriša 7. oktobra 1915.

Posle prve jedanestodnevne okupacije Beograda, pre skoro 101 godine, austougarska vojska se povlačila iz grada. Tada je Vuka sama zarobila i razoružala 15 austrougarskih vojnika. Našla ih je, prestavljene. Hrabra kakva je bila, uspela je da im konfiskuje oružje i povela ih je kući. Tako ih je spasila od srpskih i austrougarskih granata. Poslužila ih je slatkim i vodom. Kada su oslobodioci ušli u Beograd, Vuka je „zarobljenike“ predala Komandi grada. Dobila je čestitke od srpske strane, a zarobljenici su joj zahvaljivali što im je spasila živote.

Tokom trajanja rata, Vuka Jovanović je okupljala žene i decu sa Dorćola. Skupljala je izbeglice i siromašne iz Beograda. Posle rata udala se za Živka Popadića, blagajnika Direkcije tramvaja i osvetljenja. Mnogi su je se sećali dugo posle rata i pričali su o njenoj hrabrosti.

Nevine žrtve napada na Beograd

Dušan Vujić (14), sin opštinskog delovođe, Svetislav Đurđević (14), učiteljski sin i Jovan Stanić (12), sin kapetana srpske vojske slučajno su se našli u srpskom rovu tokom odbrane grada. Bili su učenici Prve gimnazije. Nosili su braći preobuku. A braća bila su u rovu. Branili su Beograd. I baš tad kad su oni stigli sa preobukom, počela je opasna artiljerijska vatra. Mališani su čekali proboj srpske vojske. Rečeno im je da ne mrdaju odatle. Do proboja nikad nije došlo. Svi su pobijeni. Sem dečaka. Neprijatelji su nesrećnike našli pored snaduka sa municijom. To im je bilo dovoljno. Odveli su ih i bez ikavih pitanja, bez reči streljali. Fotografiju sa puščanim cevima uperenim deci u glave pronašao je potporučnik Vojinović Pelikan kod zarobljenog narednika Bluma koji je i potvrdio ovu priču. Užasna fotografija, trenutak pred smaknuće dece. Ej, dece! Njihova izebzumljena lica. I kraj.

Da li treba da napišem da se tih oktobarskih dana Beograd pretvarao u grobnicu. Ne? Ne. Potporučnik Vojinović je zabeležio slučaj sa ugla Njegoševe i kralja Milutina kod Treće beogradske gimnazije:

„Oko tri časa popodne naišao je jedan sprovod sa nešto sveta. Baš kada je sprovod naišao začulo se u vazduhu šištanje, kao da leti nekoliko aviona. Podigli smo glave, pogledali u nebo i izgubili smo se… Nekakav neodređen osećaj ščepa nas. Neodređen zato jer čovek ne biva često udaran granatom da bi se na to navikao. Tresak, zadah šedita i sumpora, osećaj da vas nešto podiže sa zemlje i opet vraća natrag. Kad je sve to prošlo, na ulici je bio strašan prizor: mrtvačka kola razlupana, bez krova; između točkova ležao je mrtvac, jedan stariji čovek, presečen napola. Konji, netaknuti, drhtali su u pokidanim kajišima, dok je njihov kočijaš, sav raskomadan, ležao po njima. Pratnja nije mogla produžiti dalje, a žandarmi su na rukama odneli mrtvace do starog groblja i na brzu ruku ukopali ih na početku ulice. Tih dana na starome groblju kod Markove crkve bilo je puno otvorenih grobova i izbačenih kostiju. Kad u groblje padne veća granata ona potpuno otvori grob i kosti izbaci napolje… Posle toga primera Beograđani su svoje umrle i poginule sahranjivali gde su stigli. Po avlijama, po poljima, na utrini.“

Strahovite borbe trajale su do 11. oktobra. Beograd je, smatra se, branilo oko 16.000 vojnika. Nemci su zapisali da je reč o 20.000, ali to je malo verovatno. Pošto je neprijatelj shvatio da odnosi pobedu, nemački zapovednik Mekenzen, naredio je – pokupiti mrtve branioce Beograda i sahraniti ih u jedan grob na Košutnjaku. Odata im je najviša ratna počast. Podignut je spomenik na kome na nemačkom i srpskom jeziku piše: „Ovde leže srpski junaci…“

Usledio je rastanak. Rastanak junaka sa Beogradom.

„U ovoj noći čudno pada kiša, kao da nebo plače nad jednim uzvišenim mrtvacem, koji je pre nekoliko časova pustio svoj poslednji ropac. Tako je Beograd izgledao noćas gledan sa naših položaja; mrtav i miran. Nigde svetlosti. Kiša je pogasila požare koji su već dogorevali na Dunavskom keju. Iako smo dobili smenu, ipak nismo odlazili s položaja; hteli smo da se nagledamo našeg Beograda makar i u tami, jer možda je to poslednja naša noć sa dragim Beogradom, a prva od noći robovanja koja se spuštala nad njim. Zbogom Beograde! Počivaj mirno u svojoj tami, jer sutra, sutra i za tvoju decu nastaje jedna tama, neizvesnost, boj za bojem, izgnanstvo, a zatim potucanje po tuđini… Zbogom Beograde! Kad mine ova noć, sutra, mi ćemo ti s našeg položaja poslati nekoliko plotuna; to će biti naša počasna paljba nad tvojim grobom Beograde! To će biti plotun tuge, ali će se iz njega izviti i usklik vere da će Beograd vaskrsnuti, da on mora vaskrsnuti!“

I tako… Beograd je vaskrsao. Opet. I opet. Bio je jednom pre sto godina jedan ratni Beograd. Bila je jedna grobnica. Izdržao je to, junački. Kao i sve što je izdržao pre i posle, taj gordi, lepi, večni grad.

Vojnici, junaci, hvala! Beograđani, hvala!

P.S. Maršal Franš D’Epere je Beograd 1924. godine odlikovao francuskom Legijom časti zbog junaštva njenih branilaca i stanovništva u Prvom svetskom ratu. Na svetu samo pet gradova može da se podiči ovakvim odlikovanjem.

Inspiracija – „Poslednji branioci Beograda“, bastabalkana.com, politikin-zabavnik.co.rs, intermagazin.rs, novosti.rs

Fotografije: Wikipedia, zvonce.spc.rs, hilandar.info, srpskoblago.rs, politikin-zabavnik.co.rs, loznickenovosti.com, bestfromserbia.com,tt-group.net, heroesofserbia.com