Smrt Bernarda Bertolučija: Koketiranje sa tabuima, zauvek taoc filmskog zločina (VIDEO)

Znate kad vam je neko inspiracija? Ali onako tiho i neprimetno? Kad shvatite da ste ga bar dva puta, ne lično, ali kroz njegova dela pomenuli u pisanijima? Da, reč je o Bernardu Bertolučiju (Bernanrd Bertolucci) koji je napustio zemaljski svet ovog novembra. Čovek koji je na mene ostavio utisak svojim delima, ogolivši tabu teme. Incest, analni seks, samouništenje, menstruacija, gubljenje nevinosti samo su neke od tema koje se provlače kroz njegove filmove i ruše temelje puritanskog, sramežljivog i društva prepunog stega i normi.

PRIČA O DRUGAČIJOJ LJUBAVI: ŠTA LI TO KRIJE (VAŠA) ŠKRINJA? (VIDEO)

Njega je pratila reputacija jednog od najvećih italijanskih filmskih režisera svoje generacije. Bernarda Bertolučija je pokosio rak u 77. godini. Postao je svetski poznati po filmu „Posednji tango u Parizu“ iz 1972. i to po eksplicitnim seksualnim scenama. U svom prikazu odnosa koji obiluju bolom, bez ljubavi i radosti između sredovečnog Amerikanca, koga je igrao Marlon Brando i mlade Francuskinje koju je glumila Marija Šnajder (Maria Schneider), Bertoluči je prikazao da je „svaki seksualni odnos unapred prepun osuda„.

DA SE PROBUDE STRASTI I VATRE POD ČARŠAFIMA: FILMOVI KOJI ĆE VAM UČINITI DAN ZALJUBLJENIH LEPŠIM (VIDEO)

Petnaest godina kasnije, Bertoluči je trijumfovao sa „Poseldnjim kineskim carem“ iz 1987, koji je osvojio devet Oskara. Prema Bertolučiju, film priča  „poetskim jezikom„. To je tvrdnja koju mnogi njegovi filmovi opravdavaju. Bertoluči je svoju karijeru počeo kao pesnik napisavši zbirku pesama „U potrazi za misterijom“ za koju je i dobio nagradu 1962. godine, kao što je njegov otac dobio pre njega.

Prvi film sa 17 godina

 

Bio je sin Atilija Bertolučija (Attilio Bertolucci), poznatog italijanskog pesnika, i Ninete (Ninette), rođene Đovanardi (Giovanardi), učiteljice. Kao dečak, Bernardo je često pratio svog oca u odlascima po bioskopima u Parmi, gradu u kojem je rođen i odrastao. Bertoluči je počeo da stvara filmove kada mu je bilo 16 godina. Upoznao je pesnika Pjera Paola Pasolinija (Pier Paolo Pasolini) uz pomoć tate, a kada je Pasolini radio na svom prvom filmu „Prosjak“ ( „Accattone„) 1961, Bernardo je angažovan kao pomoćnik producenta.

https://www.youtube.com/watch?v=4ZZX4G_iTNg

Godinu dana kasnije, Bertoluči je režirao svoj prvi film „Strogost“ („La Commare Secca„), zasnovan Paskolinijevoj priči. Film govori o istrazi ubistva prostitutke u Rimu. Ubistvo je posmatrano iz različitih perspektiva, različitih ljudi koji su pričali o događajima tokom njenog poslednjeg dana. Svaki deo filma, snimljen je u drugom stilu. Kao što je režiser i sam priznao, film je „poteko od nekoga ko ranije nije režirao, već je samo odgledao mnogo filmova„.

Francuski – jezik filma

„Pre Revolucije“ („Prima della rivoluzione“) iz 1964. je mnogo ličniji film i bavi se problemima sebičnog, mladog čoveka koji potiče iz srednje klase i koji je podeljen između radikalne politike i konformizma i između strastvene afere sa svojom mladom tetkom i buržoaskog braka. On se odlučuje da bude na „oba fronta„. Film je zasnovan na Stendalovom romanu „Parmski kartuzijanski manastir„. Tehnički je impresivan, a u njemu se vidi Bertolučijeva sposobnost da artikuliše teme, kao što je izdaja očinske figure i povezivanje libida sa politikom, koji je sazreo u njegovom kasnijem radu. Međutim, uvek postoji kod glavnog junaka taj diletantski nastup koji je postao okosnica svakog Bertolučijevog filma.

https://www.youtube.com/watch?v=RtAphYxZibc

To se jasno videlo u filmu „Partner“ iz 1968, koji govori o mladiću koji je bukvalno postao dvostruka ličnost. Inspiraciju je našao u romanu Dostojevskog „Dvojnik„, gde je galvnog junaka smestio u Rim 1968. godine. Glavna rola pripala je Pjeru Klementiju (Pierre Clémenti), koji sve vreme priča na francuskom, dok svi ostali oko njega govore italijanski jezik. Iste godine, Bertoluči je učestvovao na scenariju „Bilo jednom na Divljem Zapadu“ reditelja Sređa Leonea (Sergio Leone).

Inače, Bertoluči je čeo život patio što nije rođen u Francuskoj i smatrao je francuski jezik, jezikom filma.

Igra sa zabranjenim

Bertolučijeva reputacija dostigla je značajan nivo kada je udružio snage sa snimateljem Vitorijem Storarom (Vittorio Storaro), koji je bio glavni kamerman u filmu „Pre revolucije„. „Strategija pauka“ („Strategia del ragno„) iz 1970. je bio prvi od osam filmova koje su snimili zajedno Bertoluči kao reditelj, a Storaro kao direktor fotografije. Film prati mladog čoveka koji se vraća u selo u dolini reke Po, gde su njegovog oca ubili fašisti 1936. godine. Vremenom otkriva da je njegov otac, koga je smatrao herojom, u stvari izdajnik.

Film „Konformista“ („Il conformista„) iz 1970. spaja Bertolučijevu frojdovsku i političku preokupaciju u ironiju predratne Italije. Reditelj je pokušao da prodre u srž fažizma. Glavni junak Marčelo doživljava traumu u ​​detinjstvu kad je pucao na šofera koji je pokušao da ga obljubi. Zapravo, on potiskuje svoju homoseksualnost ugovorenim brakom sa pripadnicom buržoaske klase. Onda, dobija ponudu od fašista da ubije svog bivšeg profesora. U ovom filmu se vidi snažan Bertolučijev stil – složeni kadrovi, bogate, efekte boje, ornamentni dekor, složena igra svetlosti i senki koje daju na jačini.

https://www.youtube.com/watch?v=7rFn2Zn_ETg

Na stub srama zbog „Poslednjeg tanga u Parizu“

Posle objavljivanja filma „Poslednji tango u Parizu“ („Ultimo tango a Parigi„), Bertoluči je došao do suda u Bolonji, jer se smatralo da je napravio pornografski film. Iako je oslobođen optužbi, izgubio je sva građanska prava računajući i pravo glasa na pet godina. Italijanski sud je doneo presudu da se sve kopije filma unište. Naravno, pričalo se pomenutoj sceni analnog seksa i pod kojim i kakvim uslovima je snimana. A film… Pa ako hoćete baš, opisuje onaj pravi put kako se seks pretvara u oružje za samouništenje. Svima će kroz glavu proći scena analnog seksa. Da, ona scena koja nije bila izrežirana, a za koju je Bertoluči znao da će se desiti. I tajio je od Šnajderove. To je zauvek ostao njegov kamen koji vuče i omča koja steže.

https://www.youtube.com/watch?v=Jw3SFWTNxNk

Marija Šnajder je četiri godine pred svoju smrt 2007. obelodanila da ju je to obeležilo za čitav život i da nije mogla da se oporavi, dok je Bertoluči pristajao na Brandove improvizacije koje su, na neki način, odgovarale njemu i njegovom nekonformizmu. Da, loša procena ga je dovela na stub srama, jer je mlada Šnajder bila uistinu „samo dete„, a Beroluči je svoj drndavi i prkosni stav platio nevinošću mlade glumice.

Pošto je film, ipak, postao blokbaster, Bertoluči je uspero da ostvari plan i snimi „1900„. Tim filmom, koji ga je koštao šest miliona dolara i koji je trajao pet sati i 17 minuta, kojim je pokušao da napravi popularno filmsko ostvarenje. U filmu su izražene klasne borbe, uz spajanje stilova američkog popularnog filma i ruskog realizma iz filmova snimljenih tokom tridesetih godina prošlog veka. Kroz film je prožeta i italijanska istorija i to kroz živote Olmoa, koga je igrao Žerar Depardiju (Gérard  Depardieu), seljačkog sina i Alfreda koga i gra Robert De Niro i koji su rođeni na isti dan 27. januara 1901, sve do Dana oslobođenja u Italiji, 25. aprila 1945. Najbolji delovi u filmu jesu u poslednjih 30 minuta.

Incest i nerešena otmica

Film „Luna“ iz 1979. govori o strastvenom odnosu majke i sina. Svetski poznata operska pevačica koju je igrala Džil Klejburg (Jill Claiburgh) stupa u incestnu vezu sa svojim razočaranim tinejdžerom koji traži oca. Tu se spoznaje Bertolučijeva virtuoznost i vidi se u načinu kako maestralno spaja scene kroz opere i duete.

„Tragedija smešnog čoveka“ („La tragedia di un uomo ridicolo„), film iz 1981. je bio Bertolučijev prvi film posle 1964. koji se bavio tadašnjom savremenom Italijom. To je priča o o vlasniku fabrike sira kome je sin kidnapovan. Policija sumnja da je žrtva sama smislila kidnapovanje pošto postoji nedostatak emaptije. Beroluči ovde koketira sa terorizmom i daje drugačiji uvid u isti. Film nije zadovoljio javnost i kritičare, pošto otmica nije rešena.

Devet hiljada kostima za „Poslednjeg kineskog cara“

Prošlo je šest godina pre nego što je Bertoluči snimio sledeći film. U međuvremenu je napisao dva scenarija za američko tržište. Ali, kako nije došlo do toga, otišao je u Kinu da snimi „Poslednjeg kineskog cara“ na engleskom jeziku. To je bio prvi zapadnajčki film koji se gotovo u potpunosti snimao u Kini, uz aktivno učešće zvanične Kine. Film je fascinantna, epska, biografska priča o Puu Jiu , poslednjem kineskom caru ili „Sinu nebesa„, koji prolazi trnovit put kroz maoistički režim i koji opisuje skoro 60 godina kineske istorije.

Zašto je film ispao tako dobar? Pa uloženo je 21.000.000 dolara, od čega je 19.000 ljudi plaćeno dodatno, plaćeno je 9.000 kostima i 2.000 kilograma paste za italinaski deo ekipe. U filmu je značajnu ulogu igrala Storarova fotografija, pogotovu kad je trebalo dočarati Zabranjeni grad.

Sličnost između „Čaja u Sahari“ i „Poslednjeg tanga u Parizu“

Posle dvogodišnjeg boravka u Kini, Bertoluči je završio ono što je nazivao „istočnom trilogijom„, istražujući druge kulture i teme je zaokružio filmsko stavralaštvo o filozofskim temama. Među tim filmovima spadaju „Čaj u Sahari“ („The Sheltering Sky„) iz 1990, sniman u Alžiru, Maroku i Nigeru i „Mali Buda“ („Little Buddha„) iz 1993, sniman u Butanu i Nepalu.

Prvi film je zasnovan na mističnom, metafizičkom poluautobiografskom romanu Pola Boulsa (Paul Bowls). Tu je reč o egocentričnom američkom paru koji putuje da bi našao svrhu njihove veze. Bertoluči je smatrao da „Čaj u Sahari“ ima mnogo zajedničkog sa filmom „Poslednji tango u Parizu„. „Zar prazan stan u „Poslednjem tangu“ nije pustinja i zar pustinja nije prazan stan?„, pitao se reditelj. I pored lepo predstavljenih sušnih pejzaža, sam film obiluje drmatičnim nedostakom vode.

„Mali Buda“ postavlja drevnu priču o Sidarti koga igra Kijanu Rivs (Keanu Reeves) i njegovu potragu za prosvetljenjem, a sve protukano kroz savremenu priču o osmogodišnjem dečaku iz Amerike za koga se smatra da je reinkarnacija poznatog budističkog sveštenika. Film suprotstavlja dva sveta, naglašavajući plavi boju kao boju Sijetla i crvenu i zlatnu boju koje se odnose na orijent, ticao se dece i jeste bio pojednostavljen više nego jednostavan, a na kraju nije pridobio ni dečju, a ni odgovorajauću pažnju odraslih.

Da li je „Ukradena lepota“ zaista ukradena?

A onda se Bertoluči vratio u rodnu grudu, radeći na vrlo intimnom filmu „Ukradena lepota“ („Stealing Beauty„) iz 1996. Film obiluje seksualnom energijom i seksulanim buđenjem američke tinejdžerke u vili u Toskani, koju naseljavaju umetnici i boemi.

Drugi film rađen u domovini je „Opčinjeni“ („Besieged„) iz 1998, sniman u Rimu. Film govori o odnosu između engelskog pijaniste i njegove mlade služavke afričkog porekla. Film je rađen prvobitno za italijansku televiziju i dao je Bertolučiju šansu da ponovo otkrije spontanosti u snimanju, koju je smatrao da je izgubio od šezdesetih godina prošlog veka.

Revolucija duše

Bertoluči je u filmu „Sanjari“ („The Dreamers„) iz 2003. pokušao da oživi duh studentskih demomnstracija u Parizu 1968. godine. Međutim, ti događaji su samo pokrivalica za „trojku“ i jaku seksualnu tenziju. I da, reditelj se lepo pozabavio temom da nema ničeg bez revolucije u sopstvenoj duši.

Prikovan za kolica od 2003. zbog neuspešne operacije diskushernije, Bertoluči nije snimao filmove devet godina. Onda je snimio „Ti i ja“ („Me and You„) 2012. sa vrlo skromnim budžetom i glumačkom ekipom. Film je uglavnom lociran na jednom mestu – tavanu, gde je mladić zatvoren sa svojom polu sestrom.

https://www.youtube.com/watch?v=C3v2VaAsNq4

Bertoluči je nadživoeo drugu suprugu Kler Peplou (Clare Peploe) sa kojom se oženio 1978. Prvi brak sa glumicom Adrijanom Asti (Adriana Asti) koja je glumila glavnu ulogu u filmu „Revolucija“ je okončan razvodom. Nije imao dece.

Samo se nadam da je skupio hrabrosti i malo duše da Mariju Šnajder pogleda u njenu dušu. Da su se ispričali. I da su otišli da nazdrave, bez Marlona Branda.

 

 

Fotografije: Youtube, navva.org, palermotoday.it, filmartgallery.com, mdb.com, theartsdesk.com, pilotonline.com, letterboxd.com, moviemezzanine.com, dharma-documentaries.net, mubi.com, consequenceofsound.net, scmp.com