Sloboda je uvek i isključivo sloboda za onoga koji misli drugačije: Roza Lukseburg je i dalje među nama!

„Dugo vremena je lik Roze Luksemburg bio razapet između istoka i zapada. Obe ideologije su od njenih ideja uzimale samo ono što im je odgovaralo. Sada se situacija menja i pitanje glasi: šta predstavlja ta žena za našu sadašnjost i budućnost? Za mene je ona odličan primer političke etike. Danas su mito i korupcija sasvim uobičajene pojave na političkoj sceni. Roza Luksemburg se svim svojim bićem borila protiv kriminala i danas je vrlo teško pronaći jednu takvu osobu“

Frederik Hetman, autor jedne od najlepših biografija o Rozi Luksemburg.

Roza Luksemburg ili Crvena Roza je bila perjanica demokratskog socijalizma u Evropi. Trudila se da spreči izbijanje Prvog svetskog rata. Karl Libkneht i Roza Luksemburg su bili najvažniji predstavnici internacionalističke i antimilitarističke tendencije u predratnoj Socijaldemokratskoj partiji Nemačke (SPD). Kada je SPD odlučila da podrži nemačku ratnu politiku, Roza Luksemburg i Karl Libkneht su bili isključeni iz partije. Podržala je Rusku revoluciju 1917. godine, ali je, kao revolucionarna demokratkinja, zadržala određenu distancu i oštro kritikovala diktatorsku politiku boljševika.

Rani život isprepletan predsudama i antisemitizmom

Roza Luksemburg je rođena kao Rozalija Luksemburg marta 1870. ili 1871. u Zamošću, blizu Lublina, u jevrejskoj porodici. Izvori se ne slažu kada je reč o godini njenog rođenja. U svojoj biografiji na Ciriškom univerzitetu je navela 1871. kao godinu rođenja, ali na njenoj maturskoj diplomi stoji da je 1887. imala 17 godina. U tom slučaju bi bila rođena 1870. Bila je peto dete u porodici  Eliasa Luksemburga, trgovca drvnom građomi njegove supruge Linee. Roza je imala poremećaj u rastu i bila je fizički hendikepirana celog života.

Roza Luksemburg je pripadala diskriminisanoj i proganjanoj manjini. Bila je Jevrejka i mada nije bila religiozna, nije mogla da izbegne sudbinu mnogih žrtava antisemitizma. Živela je u periodu opterećenom predrasudama prema svemu što je radila. Doktorirala je u vreme kada je mali broj žena mogao da stekne akademsko obrazovanje. Bila je jedna od retkih žena koje su aktivno učestvovale u političkom životu. Predrasude prema ženama, a posebno prema onima sa istaknutom javnom ulogom, bile su rasprostranjene u celom društvu, pa i u levičarskim partijama. Iako je dobila nemačko državljanstvo, njeni politički protivnici su je uvek smatrali strancem, Poljakinjom i Jevrejkom.

Kad se sa porodicom preselila u Varšavu, Roza je tamo pohađala žensku gimnaziju, od 1880. godine. Čak je i u tim ranim godinama je bila član poljske levičarske partije, takozvanog Proletarijata. Proletarijat je osnovan 1882, 20 godina pre ruskih radničkih partija, i počeo je sa organizovanjem generalnih štrajkova. Zbog toga je četvoro vođa partije ubijeno, a patrija se raspala. Neki od članova su nastavili da se tajno sastaju. Roza se pridružila jednoj od ovih grupa.

Roza je 1887. položila maturu, a od 1889. godine je studirala na Ciriškom univerzitetu, zajedno sa drugim socijalistima poput Anatolija Lunačarskog i Lea Jošigesa. Studirala je filosofiju, istoriju, politiku, ekonomiju i matematiku. Specijalistički predmeti su joj bili nauka o upravljanju državom, srednji vek i ekonomske i berzanske krize.

Kada su 1890. ukinuti Bizmarkovi zakoni protiv socijaldemokratije, Socijaldemokratska partija Nemačke je po zakonu mogla da osvoji mandate u Parlamentu. Ali, uprkos svojim prorevolucionarnim izjašnjavanjima, članovi parlamenta iz socijalističkih redova su se više bavili grabežom – od parlamentarnih prava do materijalnog bogatstva.

Roza Luksemburg se, s druge strane držala svojih revolucionarnih marksističkih principa. Godine 1893. zajedno sa Leom Jošigesom i Julijanom Marčlevskim , je osnovala novine Sprava Robotnica kao suprotnost nacionalističkim politikama Poljske socijalističke partije. Roza je verovala da do nezavisne Poljske može doći samo kroz revolucije u Nemačkoj, Austriji i Rusiji. Istrajavala je na ideji da borbu treba voditi protiv samog kapitalizma, a ne za nezavisnu Poljsku. Luksemburgova je odbijala pravo na samoopredeljenje država u socijalizmu, što je kasnije dovelo do problema sa Lenjinom.

Sa Leom Jošigesom je bila saosnivač Socijaldemokratske partije Kraljevine Poljske (SDKP), od koje je kasnije nastala Socijaldemokratska partija Kraljevine Poljske i Litvanije (SDKPiL) spajanjem sa litvanskom socijaldemokratskom organizacijom. Uprkos tome što je veći deo svog života kao odrasla osoba živela u Nemačkoj, Roza Luksemburg je ostala glavni teoretičar poljskih socijaldemokrata, i vodila je partiju sa Jošigesom, njenim glavnim organizatorom.

Revolucija u krvi

Roza Luksemburg je stekla nemačko državljanstvo 1898. udajom za Gustava Libeka. Tada se preselila se u Berlin. Postala je aktivna u levom krilu Socijaldemokratske partije Nemačke (SPD), gde je povukla oštru granicu između svoje frakcije i Revizionističke teorije Eduarda Bernštajna, napadajući ga u brošuri pod naslovom „Socijalna reforma ili revolucija?„. Njene govorničke sposobnosti su je ubrzo dovele do toga da bude glavna govornica partije. Suprotstavila se parlamentarnom partijskom kursu SPD-a, uoči sve evidentnijeg rata. Insistirala je da se glavne razlike između kapitala i radničke klase mogu prevazići jedino, ako bi proletarijat preuzeo vlast. Želela je da revizionisti napuste SPD. Ovo se nije dogodilo, ali barem je rukovodstvo partije Karla Kauckog ostavilo marksizam u programu, iako je njegov glavni cilj bio da se poveća broj poslaničkih mesta u parlamentu.

Od 1900, Roza Luksemburg je isticala svoje stavove o tekućim ekonomskim i socijalnim problemima u raznim novinskim člancima širom Evrope. Njeni napadi na nemački militarizam i imperijalizam su postali jači kako je rat bio bliži, i trudila se da ubedi SPD da skrene u suprotnom pravcu. Luksemburgova je želela da organizuje generalni štrajk da bi pospešila radničku solidarnost i sprečila rat, ali je partijsko rukovodstvo ovo odbilo i 1910. godine se razišla sa Kauckim. Između 1904. i 1906, njen rad je tri puta prekidan boravkom u zatvoru zbog političkih aktivnosti.

Borba protiv rata

Ona je razvila spontanost i organizaciju pod uticajem talasa masovnih štrajkova širom Evrope, a pogotovo Ruske revolucije 1905. Za razliku od socijaldemokratske ortodoksnosti Druge internacionale, ona je smatrala organizaciju proizvodom borbi radničkih klasa.

„Socijalna demokratija je prosto otelovljenje klasne borbe modernog proletarijata, borbe koja je rukovođena sviješću sopstvenih istorijskih posledica. Mase su u realnosti sopstvene vođe, dijalektički stvarajući sopstveni proces razvoja. Što više socijalna demokratija raste, postaje jača, više će prosvetljenje mase radnika preuzeti svoje sudbine, vođstvo nad svojim pokretom, i odlučnost pravca u sopstvene ruke. I sveukupni pokret socijalne demokratije je samo svesni napredak zaštite pokreta klase proletarijata, što u rečima Komunističkog manifesta predstavlja svaki pojedinačni momenat borbe stalnih interesa za oslobođenje i parcijalnih grupnih interesa radne snage protiv interesa pokreta kao celine, tako da su unutar socijalne demokratije njeni lideri moćniji, uticajniji, i jasnije i svesnije čine sebe samo glasom volje i stremljenja prosvetljenih masa, običnim agentima objektivnih zakona klasnog pokreta„.

Ipak, Luksemburgova je nastavila sa političkim aktivnostima. Godine 1907. je učestvovala u petom partijskom danu Ruskih socijaldemokrata u Londonu, gde je srela Lenjina. Na Drugom međunarodnom socijalističkom kongresu u Štutgartu je predložila rezoluciju koja je prihvaćena, a koja je tražila ujedinjenje svih evropskih radničkih partija u pokušaju da se zaustavi rat.

U to vreme, Roza Luksemburg je počela da predaje marksizam i ekonomiju u trening centru SPD-a u Berlinu. Jedan od njenih studenata je bio potonji vođa SPD-a, i prvi predsednik Vajmarske Republike, Fridrih Ebert.

Aktivizam Roze Luksemburg je povezan sa razvojem međunarodnog radničkog pokreta, kao i sa borbama između različitih tendencija u tom pokretu i njegovim raspadom. Posle isključenja iz SPD, učestvovala je u osnivanju Spartakističke lige, marksističke revolucionarne grupe od koje je kasnije nastala Komunistička partija Nemačke, 1919.

I zatvor kao redovna pojava

Roza je 1912. učestvovala na kongresu evropskih socijalista u Parizu. Sa francuskim socijalistom, Žanom Žureom je dogovorila da bi u slučaju izbijanja rata sve evropske radničke partije trebale da organizuju generalni štrajk. Pošto je rat bio bliži, ona je organizovala demonstracije u Frankfurtu, pozivajući na prigovor savesti za vojnu službu, i odbijanje izvršavanja naređenja. Zbog ovoga je optužena za „izazivanje neposlušnosti vlastima, zakonu i redu“ i osuđena na godinu dana zatvora. Nije odmah upućena na odsluženje kazne, pa je mogla da učestvuje na sastanku socijalističke kancelarije u julu. Nju je veoma  pogodila činjenica da je u radničkim partijama nacionalizam bio jači od klasne svesti.

Roza Luksemburg se odlučno borila protiv rata i diktature, uvek insistirajući na vezi između političke slobode i socijalne jednakosti. Mnogi savremeni politički pokreti, iz celog sveta, svoju snagu crpe iz njenih promišljanja i aktivizma.

„Radničke klase u svakoj zemlji uče da se bore u toku svojih samih borbi… Socijalna demokratija.. je samo napredna straža proletarijata, mali deo ukupnih radničkih masa; krv njihove krvi, i meso njihovog mesa. Socijalna demokratija traži i iznalazi načine, i pojedine parole, radničke borbe samo u toku razvoje ove borbe, i dobija smernice za napredovanje kroz samu ovu borbu.“

Spontanošću uvek posreduje organizacija, upravo kao što organizacijom mora da posreduje spontanost. Ništa ne bi bilo pogrešnije nego tvrditi da se Roza Luksemburg zalagala za apstraktni spontanizam.

Krajem jula 1914, Austrougarska je objavila rat Srbiji, i tako je otpočeo Prvi svetski rat. Već 3. avgusta, Nemačko carstvo je objavilo rat Rusiji. Sledećeg dana je u Rajhstagu jednoglasno odlučeno da se rat finansira emitovanjem ratnih obveznica. Svi predstavnici SPD-a su glasali za ovaj zakon, a partija je takođe pristala na primirje sa vladom, obećavši da će se suzdržavati od štrajkova tokom rata. Za Luksemburgovu je ovo bila lična katastrofa, zbog koje je čak htela i da se ubije. Revizionizam, protiv koga se borila od 1899, je pobedio, i rat je počeo.

Stvaranje Internacionale

Sa Karlom Libknehtom i drugima poput Klare Cetkin i Francom Mehringom, Roza Luksemburg je avgusta 1914. stvorila grupu Internacionalu. Od nje je nastala Spartakistička liga, januara, 1916. Objavili su brojne ilegalne pamflete sa potpisom Spartak po tračkom gladijatoru koji je pokušao da oslobodi robove u Rimu. Roza Luksemburg je uzela ime Junius, po Luciju Juniju Brutu, za koga se smatra da je osnovao Rimsku republiku.

Grupa je se žestoko borila protiv Vilhelma II, zalažući se za generalni štrajk. Zbog toga je 28. juna 1916, Roza Luksemburg osuđena na dve i po godine u zatvoru. Za vreme boravka u zatvoru, bila je dvaput premeštana. Prvi put u Poznanj, a zatim u Vroclav. U ovom periodu je napisala više članaka pod imenom Junius, koje su njeni prijatelji prokrijumčarili iz zatvora i ilegalno odštampali. Među njima je bio i članak „Ruska revolucija“. Ovaj članak je kritikovao boljševike, i upozorio da postoji opasnost da se diktatura razvije iz boljševičke vlasti. Nastavila je da poziva na Diktaturu proletarijata po boljševičkom modelu. U ovom kontekstu je napisala svoju čuvenu rečenicu: „Sloboda je uvek i isključivo za one koji misle drugačije“. Objavila je još jednu publikacija, juna 1916. „Kriza socijaldemokratije„.

Kada su SAD ušle u rat 1917, Spartakistička liga se pridružila Nezavisnoj socijaldemokratskoj partiji Nemačke (USPD), takođe grupi anti ratnih bivših članova SPD-a, koju je osnovao Karl Kaucki. Novembra 1918. USPD je došla do vlasti, kao vodeća partija nove republike zajedno sa SPD-om, posle abdikacije kajzera. Ovo se dogodilo posle Nemačke revolucije koji je počeo u Kilu,  novembra 1918, kada je 40.000 mornara preuzelo luku u znak protesta zbog odluke Nemačke pomorske komande da se stupi u borbe sa Britanskom mornaricom, uprkos činjenici da je bilo jasno da je rat izgubljen. Do 8. novembra, radnički i vojnički saveti su zauzeli veći deo zapadne Nemačke, postavljajući temelje za takozvani Republički savet, stvoren po sistemu Sovjeta iz ruskih revolucija 1905. i 1917.

Kritika Oktobarske revolucije

U članku objavljenom neposredno pre Oktobarske revolucije, Luksemburgova je okarakterisala rusku Februarsku revoluciju 1917. kao revoluciju proletarijata, i rekla je da je proletarijat demonstracijom svoje moći naterao u pokret liberalnu buržoaziju. Zadatak ruskog proletarijata je sada bio da okonča imperijalistički rat, kao i da se bori protiv imperijalističke buržoazije. Imperijalistički rat je učinio Rusiju zrelom za socijalističku revoluciju. Stoga je „nemački proletarijat takođe … stavljen pred pitanje časti, i vrlo suštinsko pitanje„.

Njen oštar kriticizam Oktobarske revolucije i boljševika je unekoliko umanjen kako je objasnila greške revolucije i boljševika: „Potpunim neuspehom međunarodnog proletarijata„. Uprkos svoj kritici, boljševicima u prilog ide činjenica da su se uopšte usudili da izvrše revoluciju.

„U ovoj erupciji socijalnih podela u samom središtu buržoaskog društva, u ovom međunarodnom produbljavanju i rastu klasnog antagonizma leži istorijska zasluga boljševizma, i sa ovim podvigom – kao i uvek u velikim istorijskim povezanostima – pojedinačni propusti i greške boljševika nestaju bez traga“.

Posle Oktobarske revolucije, revolucija je izbila i u Nemačkoj, u novembru 1918, Roza Luksemburg je odmah počela da agituje za socijalnu revoluciju:

„Ukidanje vladavine kapitala, ostvarivanje socijalističkog društvenog reda – ovo, i ništa manje, je istorijska tema trenutne revolucije. Ovo je veliki poduhvat, i neće biti ispunjen za tren oka prostim izdavanjem nekoliko dekreta. Samo kroz svesnu akciju radničkih masa u gradu i selu, ovo se može ostvariti, samo kroz najvišu intelektualnu zrelost ljudi i neiscrpni idealizam se ovaj cilj može sprovesti kroz sve oluje bezbedno do luke“.

Luksemburgova je puštena iz zatvora u Vroclavu u novembra, a i Libkneht je takođe bio oslobođen, i reorganizovao je Spartakističku ligu. Oni su sada zajedno izdavali novine „Crvena zastava“. U jednom od svojih prvih članaka, Luksemburgova je zahtevala amnestiju za sve političke zatvorenike, i ukidanje smrtne kazne.

Ustanak i smrt

Aktivno je učestvovala u neuspešnoj revoluciji u Nemačkoj 1918/19. Ustanak su ugušili ostaci monarhističke armije i desničarske protofašističke paravojne formacije, Frajkorps, koje je poslala Vlada.

Evo što se dešavalo. Ujedinjeni front se raspao krajem decembra 1918, kada je USPD napustila koaliciju u znak protesta zbog onoga šta su oni smatrali kompromisima SPD-a sa kapitalističkim statusom kvo. Januara 1919, Spartakistička liga je zajedno sa drugim socijalističkim i komunističkim grupama, uključujući Internacionalu komunista Nemačke, IKD, osnovala Komunističku partiju Nemačke (KPD), nadasve po inicijativi Karla Libknehta i Roze Luksemburg. Luksemburgova je podržavala učešće KPD-a u narodnoj ustavotvornoj skupštini, koja je osnovala Vajmarsku Republiku, ali je bila nadglasana.

U januaru je drugi revolucionarni talas prošao Nemačkom, a neki od vođa KPD, uključujući Rozu Luksemburg, nisu želeli da ga podrže predvidevši njegov loš kraj. Kao odgovor, socijaldemokratski vođa, Fridrih Ebert je angažovao nacionalističku miliciju da suzbije ustanak. Rozu Luksemburg i Karla Libknehta su pripadnici frajkora uhvatili u Berlinu, 15. januara 1919. i ubili ih istog dana. Luksemburgova je isprebijana na smrt kundacima puške i bačena u obližnju reku, a Libkneht je upucan u potiljak, a zatim ostavljen kao nepoznata osoba u obližnjoj mrtvačnici. Stotine članova KPD-a su na sličan način ubijeni i saveti su uništeni.

 

Poslednje poznate reči Roze Luksemburg, napisane na dan kad je ubijena, su bile o njenoj veri u mase, i u neizbežnost revolucije:

„Vođstvo je zakazalo. Pa ipak, vođstvo može i mora ponovo biti kreirano iz masa, i od masa. Mase su odlučujući element, one su kamen na kojem će biti izgrađena konačna pobeda revolucije. Mase su bile na visini; one se razvile ovaj „poraz“ u jedan od istorijskih poraza koji su ponos i snaga internacionalnog socijalizma. I to je razlog zašto će buduća pobeda procvetati iz ovog “poraza”. “Red vlada u Berlinu”!”Vi glupi lakeji! “Vaš “red” je izgrađen na pesku. Sutra će se već revolucija „dići uz buku“ i objaviti uz fanfare, vašem teroru: Ja sam bila, ja jesam, ja ću biti!“

Grob Roze Luksemburg se nalazi na groblju Centraelfridof Fridrsfelde u Berlinu.

Vlada Istočne Nemačke je imenovala Roza-Luksemburg-plac i stanicu podzemnog metroa na njemu, u istorijskom centru Mite u Berlinu, po njoj. Narodno pozorište se nalazi na Roza-Luksemburg-placu. Ovo ime je ostalo nepromenjeno i posle ujedinjenja Nemačke.

 

Inspiracija – Wikipedia, dw.com, 6yka.com

Fotografije forum.artinvestment.ru, garyholmes76.wordpress.com, rosalux.rs, ubahn.co