Pucnji u kralja: Kako je srpski vladar izbegao smrt u WC-u i metak prve žene atentatorke u Srbiji?

Kralj Milan Obrenović bio je vrlo kontroverzan vladar.  Pod njegovom vladarskom palicom Kneževina Srbija je posle Berlinskog kongresa 1878. dobila nezavisnost, a pripojeni su joj Niški, Pirotski, Toplički i Vranjski okrug. Srbija je tad vodila jednu proaustrougarsku politiku i bila je vrlo saglasna da Austrougarska okupira Bosnu i Hrecegovinu. Tad je počela da se gradi pruga u Srbji, pošto su Srbija i Austrougarska zaključile trgovački ugovor. Zaključena je bila i Tajna konvencija, u kojoj stoji da Srbija i Austrougarska postaju prijateljske zemlje, s tim da Austrougarska nije želela da trpi bilo kakva spletkarenja na tlu Srbije. Za vreme kralja Milana Obrenovića, Srbija je marta 1882. postala kraljevina. U to vreme se osnivaju i prve političke stranke, a kralju Milanu su glavni protivnici, osim Karađorđevića bili i Radikali.

Kao osoba, kralj Milan je bio vrlo plahovit, sujetan, strastven, apsolutista nepripremljen za visoki položaj. Buran privatni život ga je često ometao u vođenju zemlje. Naime, za one koji ne znaju kralj Milan bio je veliki kockar i čovek koji je imao bezbroj ljubavnica, poput svog strica kneza Miloša Obrenovića. Pošto se danas navršava 162. godine od rođenja ovog srpskog vladara, želim da vas podestim na dva događaja iz njegovog života. Jedan je pokušaj atentata, a za drugi se misli da je pokušaj atentata. Iako je na kralja Milana bilo još pokušaja atentata, ja ću sada pomenuti samo ova dva.

Smederevski nameštaj

Još dok je Milan Obrenović bio knez desilo se nešto vrlo neobično, što je moglo da budućeg kralja ozbiljno zabrine i da ga trgne, bar što se politike tiče. O postupcima u privatnom životu neću sad, zvučalo bi kao da nešto morališem, a niti morališem niti želim da to tako zvuči. Ovo što opisati je događaj za koji se ne može tačno utvrditi da li je pokušaj atentata ili puka slučajnost.

Zapravo, knez Milan je 6. oktobra 1871. je otišao u toalet u Smederevu. Ne može se tačno utvrditi da li je knez bio u kući Cvetka Vidakovića ili kod vlasnika hotela „Laf“ Raše Zdravkovića. To je, zapravo, bio poljski WC i stajao je van kuće. Kralj je u WC otišao naoružan, pošto je samo četiri meseca pre preživeo atentat upamćen u istoriji kao „Terazijska bomba„. O tome ću drugom prilikom. Knez je ušao u WC, seo na ondašnju šolju napravljenu od drveta i krenuo da obavlja veliku nuždu. Daske su pod težinom gojaznog kneza Milana popustile i on je upao u fekalije. Tačnije, u septičku jamu, koja se nalazila ispod. Oružje koje je poneo je upotrebio da bi dozvao pomoć. Opalio je iz pištolja dok se davio u fekalijama. Bukvalno! Njegovi podanici su mislili da je knez izvršio samoubistvo.  Ubrzo su ga izvukli iz septičke jame.

Prema nekim istoričarima, ovo je slučajnost. S druge strane, u knjizi „Smederevo u 19. veku“ Leontija Pavlovića stoji  da su nepoznati atentatori prestrugali potporne daske WC-a, a pod premazali vodenim rastvorom azotne kiseline. Daske su na prvi pogled izgledale cele, ali su popustile pod težinom. Pisac je ove podatke uzeo iz jedne izgubljene arhive Istorijskog instituta, tako da se njihova verodostojnost ne može proveriti. 

Ilkin atentat

Jelena Marković. Ili, Jelena Ilka Marković. O njoj sam prvi put pročitala u „Politikinom zabavniku“ u tekstu u kome je bilo reči o njenom pokušaju atentata na kralja Milana. Ona je prva žena atentator u Srbiji, bez obzira što njen pokušaj nije uspeo.

Jelena je rođena 1845. u Šopronju, u Ugarskoj kao Jelena Bajić. Preko svoja dva muža je bila politički, kulturno i društveno aktivna. Oba njena muža su bili vrlo važne političke osobe u ondašnjoj Srbiji i velike patriote.

Ne zna se mnogo o ovoj, po svemu, posebnoj ženi. Negde se predpostavlja da su Jelena i njena sestra imale dobro vaspitanje i odgoj. Pošto im je umrla majka 1859. otac ih šalje u Novi Sad kod tetke. Starija sestra Lujza se prva udala za novosadskog inženjera i profesora Gavrila Vitkovića. Onda i Ilka upoznaje tetkinog lekara dr Jovana Andrejevića. Udaje se za njega sa 17 godina i postaje Jelena Ilka Andrejević.

Dr Jovan Andrejević je bio vrlo cenjen i obrazovan čovek. Udajom za njega, Ilka počinje da se ozbiljno zanima za politiku i kulturu.  Tako Ilka ulazi u društvo uticajnih, visokoobrazovanih novosadskih Srba i srpskih patriota koji su pripadali građanskoj liberalno-demokratskoj struji.  Ilka je usvojila stavove svog muža, a upravo politički angažman i politički stavovi su obeležili njen život. Međutim, dr Andrejević umire 1864. godine od tuberkuloze i Ilka postaje udovica u 19. godini. Ilka je vrlo teško podnela muževljevu smrt.

Tri godine kasnije, Ilka dolazi u Beograd. Ilka je bila smeštena kod svoje sestre Lujze. Lujza je od 1870. bila učiteljica pevanja u Višoj ženskoj školi  i na tom mestu je bila do Ilkinog atentata, kada je dobila otkaz. U domu njene sestre su se organizovala okupljanja gde su i žene imale neku vrstu društvenog života. Žene u Srbiji u to vreme su dobile pravo da se obrazuju. Kod Ilikine sestre žene su mogle slobodno i ravnopravno da se druže i diskutuju sa muškarcima. Valjda kapirate da je to u vrlo zatvorenom i patrijahalnom društvu u Srbiji tog vremena bilo veoma teško, gotovo nemoguće (ni danas nije mnogo bolje, 150 godina kasnije).

U takvom okruženju građanske intelektualne klase u čijim se redovima raspravljalo o novim političkim idejama kao što su socijalizam, anarhizam i feminizam, Ilka upoznaje Jevrema Markovića za kog se ubrzo udala i postala Jelena Ilka Marković. Brak je sklopljen 1867. u novosadskoj Sabornoj crkvi. Njihov brak je trajao 11 godina, do Jevremove smrti i, kako su tvrdili ljudi tog vremena, bio je vrlo skladan. Upravo će ta veza obeležiti Ilkin život i njen kasniji čin. Jevrem Marković bio je oficir srpske vojske, ali posle ženidbe sa Ilkom, uz pomoć njenog miraza, daje ostavku u vojnoj službi i počinje karijeru trgovca i političara. Kao trgovac nije imao uspeha, pa se zato preorjentisao na politiku.

Jevrem je politički podržavao svog brata Svetozara Markovića, poznatog po svojoj socijalističkoj ideji. Braća su sa grupom socijalista i vojvođanskih Narodnjaka učestvolavala u organizaciji ustanka u Bosni i Hercegovini i pripremi ustanka u Srbiji. Jevrem je sa svojom vojskom aktivno i uspešno učestvovao u oslobađanju Pirota i Niša. Posle oslobođenja Pirota, Jevrem je pozvan u Niš, gde je primio orden od kralja Milana. Kralj Milan se u to vreme plašio Jevrema, pošto je znao da se Jevrem ne slaže sa njegovom politikom i nevoljno ga je odlikovao. Vojni uspeh Jevrema Markovića, kojim se toliko ponosila Ilka, izazvao je zavist i netrpeljivost komandanata Protića i Beli Markovića koji su počeli da šire abrove protiv Jevrema.

Za vreme Drugog srpsko-turskog rata, 25. oktobra 1877. godine, kod Kragujevca je izbila buna jednog bataljona narodne vojske koji je odbio da ratuje, poznatija kao Topolska buna. Knez Milan je reagovao. Pobunjenicima je sudio posebni vojni sud i vlast se trudila da po svaku cenu otkrije vezu pobunjenika i pristalica Karađorđevića. Tako se među optuženima našao i Jevrem Marković koji je doveden u vezu sa pobunom. Ni istraga ni vojni sud nisu mogli da dokažu da je Jevrem Marković imao bilo kakve veze sa pobunom. Ilka je bila teško pogođena Jevremovim hapšenjem i učinila je sve što je bilo u njenoj moći da proba da izdejstvuje pomilovanje za supruga. Između ostalog, lično je napisala molbu kralju Milanu. Jevrem Marković je streljan zbog izdaje u Aranđelovcu 31. maja 1878. godine, zajedno sa još sedmoricom ljudi, pored česme sa mineralnom vodom.

Od tog trenutka, život Jelene Ilke Marković se skroz menja. Kao udovica od 33 godine, bez dece i penzije, potrošenog miraza, postaje od ponosne supruge uglednog političara i uspešnog vojnika, siromašna udovica izdajnika. Ilka se povlači skrhana bolom, ali ne pronalazi mir. Ilka se zavetovala na Jevremovom grobu da će ubiti kralja Milana. Sahranila ga je u Jagodini, kako dolikuje.

Jelena Ilka Marković, kako kaže u istrazi, dolazi u Beograd u jesen 1882. godine. Za skromu svotu novca našla je stan u kući preko puta Saborne crkve. Živela je vrlo skromno, a preživljavala je dajući časove stranih jezika đacima.

Jelena je imala detaljan plan za atentat. Sve to pokazuje da je potpuno svesno i racionalno postupala i do poslednjeg detalja osmislila šta i kako treba da napravi. Tog jutra, 11. oktobra 1882. je saznala da će kralj Milan doći u Sabornu crkvu. Iz njenog opisa stiče se utisak da je ona pribrano i promišljeno postupala, da je odmah uzela revolver i stavila ga oko pasa, pa je pogledala da li se vidi. Kad je bila uverena da se revolver ne vidi, izašla je iz kuće.

Ilka Marković ušla je u Sabornu crkvu oko deset sati pre podne 11. oktobra 1882. na glavni ulaz, jer je sporedni bio zatvoren.  Tog dana joj je bio rođendan. Ona je bila u crnini. Oko podneva, crkva je bila puna ljudi koji su došli da vide kralja i kraljicu. Počela je služba, Ilka je otkočila pištolj i sa razdaljine od 12 koraka uperila u potiljak kralja Milana i opalila.

Metak koji je Ilka ispalila nije pogodio kralja Milana, ali je ranio je Mariju, udovicu Đoke Milankovića iz Loznice. Ilka je prvo savladana, razoružana, pa odvedena u kuću preko puta crkve. Kada se narod razišao, odvedena je u policiju. List „Novi beogradski dnevnik“ 12. oktobra 1882. dao je detaljan opis atentata i događaja posle atentata. Opisna je panika i ljudi koji su svaladavali Ilku. Kuršum je sačuvan, a kralj Milan je naredio da se optoči dragim kamenjem i koristio ga je kao iglu za kravatu.

Prvu izjavu Ilka je dala policajcu i od njega je saznala da je kralj Milan nepovređen što ju je vrlo pogodilo. Koliko je poznato, Ilka nije imala iskustva u rukovanju pištoljem, a na suđenju je izjavila da je samo jednom vežbala pucajući na mačku koja je krala hranu.

Ilkin pokušaj atentata na kralja Milana bio je događaj koji je uzbudio javnost. Ljudi nisu mogli da veruju da je žena pucala na kralja. Politička javnost Srbije je na pokušaj atentata reagovala u skladu sa stranačkim opredeljenjem, a reakcije su bile podeljene. Jedni su prikazivali Ilku kao opasnu, politički obrazovanu ženu koja je imala političke ciljeve, a drugi da je nesrećnica koja nije znala šta radi. Radikalna stranka se posle atentata trudila da pažnju usmeri na Ilkine ženske emocije i da je predstavi kao ženu koja u svom bolu ne vlada sobom. To su radili da bi se zaštitili od kralja Milana koji je smatrao da je pokušaj atentata deo Radikalne zavere i hteo je to da iskoristiti u političke svrhe.

Zajedno sa Ilkom optužena je i Lenka Knićanin, udovica pukovnika Antonija Knićanina, koji je bio venčani kum Jevrema Markovića. Preduzeta je detaljna istraga. Kralj Milan je atentat nameravao da iskoristi da bis e obračunao sa Radikalima. Istraga je bila vrlo surova, trajala je mesecima i završila se sa nerazjašnjenom smrću Lenke Knićanin. Ilka je tvrdila da nije imala pomoćnika, a jedino što je Lenka Knićanin priznala bilo je da je znala da će Ilka da uradi što je naumila – da zvršiti atentat. Lenka je bila zatvorena u beogradskoj tvrđavi i po naređenju kralja Milana čuvali su je vojnici, a ne žandari. Lenka je izjavila da je muče, da joj ne daju da jede i da pije i da žele da umre. Lenka Knićanin je nađena mrtva u svojoj ćeliji 26. februara 1883. godine, dva meseca pre suđenja. Vojnik koji je čuvao Lenku poginuo je nekoliko dana kasnije, tako što ga je slučajno upucao drug iz čete, a lekarska komisija koja je radila obdukciju nikada nije službeno objavila izveštaj, jer je jedan od lekara, Lazar Paču, rekao da je Lenka ubijena. Javnosti je rečeno da je izvršila samoubistvo.

Istraga u slučaju Jelene Ilke Marković je vođena pola godine, a 12. aprila 1883. godine je počelo suđenje koje je trajalo tri sata. Ilka Marković je za vreme suđenja bila dostojanstvena i pribrana. Na pitanja je odgovarala kratko i jasno, bez mnogo objašnjena i bez emocija. Ilka je priznala krivicu, ali ne i kajanje. Na pitanje da li se kaje za to šta je uradila, odgovorila je da jedino žali što nije pogodila kralja. Osuđena je na smrt streljanjem, ali je ubrzo pomilovana na 20 godina zatvora.

Nije prošlo mnogo, a Ilka Marković je 29. maja 1883, u 38. godini nađena mrtva u svojoj ćeliji u požarevačkom zatvoru. Službeni nalaz je bio: samoubistvo usled davljenja peškirom. Zatvorski lekar je napisao „da je Ilka nasilnom smrću ubijena i da se nije sama ubila„. Kako je tačno umrla ne zna se, ali je ondašnja javnost verovala da je ubijena.

Savakako, Ilka zaslužuje poseban tekst tako da ću o njoj pisati u nekom narednom blog postu.