Porobljeni narod je njega čekao: Crni Đorđe je bio lak na oružju, sa ženama, nemilosrdni, pravdoljubivi depresivac

Lako je meni biti veliki sa našom iskusnom vojskom i ogromnim sredstvima, ali daleko na jugu, na Balkanu, postoji jedan vojskovođa, iznikao iz prostog seljačkog naroda, koji je okupivši oko sebe svoje čobane, uspeo bez oružja i samo trešnjevim topovima, da potrese temelje svemoćnog Osmanlijskog carstva i da tako oslobodi svoj porobljeni narod. To je Crni Đorđe i njemu pripada slava najvećeg vojskovođe!

                                                                                                                         Napoleon Bonaparta

Bile su to burne godine. Godine preživljavanja i opstanka u Srbiji. U narednim redovima, baviću se životom jednog junaka. Neće biti bitaka i slave, već nešto što ne znate o njemu. Ovo je manje poznata priča o voždu Karađorđu.

Izgledom Karađorđe jeste bio visok i stasit, ali je imao i oborena ramena, nosio je razbarušenu kosu i imao je piskav glas, pogotovu kad se naljuti. Ne zna se kad je rođen Đorđe Petrović, potonji junak Karađorđe. Neki pišu 1752. drugi 1762. Burno vreme, nije se vodilo računa, a nije ni moglo. Jedva su se preživela deca pamtila kad su rođena. Uglavnom su se datumi rođenja pamtili po praznicima. Njegova majka Marica pričala je da je njen prvenac došao na svet pre prvih petlova, što bi značilo oko jedan sat po ponoći.

Tako je i Karađorđev datum rođenja ostao upamćen. Rođen je negde oko Đurđica. Dugo se verovalo da je mesto njegovog rođenja Viševac, u opštini Rača. Međutim, do potvrde da je vožd rođen u obližnjem Petrovcu u istoj opštini došli su novinari RTS-a pre 14 godina vodeći se istorijskim činjenicama. Istoričari pričaju da je Karađorđeva porodica često menjala mesto boravka. Zato je teško bilo doći do mesta rođenja Karađorđa, čiji je otac Petar Jovanović, kao vrlo siromašan čovek, tumarao od mesta do mesta.

U Petrovcu se zna tačno gde se to desilo. Na tom mestu je jedan pokojni seljanin zasadio tri bora i postavio kamen, u nameri da tu podigne hram ili manastir. Ali bila su teška i komunistička vremena za te stvari. Vremenom, borići nestali a kamena odavno nema. Na uzvišici Ostrikovac iznad Potoka, nalazi se mesto Karađorđevog rođenja. O tome čak svedoče i predanja.

Marice, rodila si Gospodara

Po jednom, Marica je rodila Karađorđa u polju, izvan kuće, po drugom je sakrila novorođenče u šuplju kladu, a po trećem u rakljastu bukvu, da ga Turci ne bi našli. Navodno, Marica je osetila u Viševcu trudove, pa je došla na Ostrikovac u Petrovac i tu rodila Karađorđa, koga je kasnije prenela u Viševac, gde su živeli. Ostrikovac je od Viševca udaljen nepun sat hoda.

U 19. veku se pričalo da baš kad je Karađorđeva majka Marica trebalo da rodi, došao Turčin na konak. Marica je zato izašla u polje i rodila dete pred kućom, u voću. Turčin pošto je čuo bebin plač izađe napolje i, videvši šta se desilo, reče:

• Marice, ti rodi dete?
• Eto, aga! – odgovori ona. Čim se dete rodilo, Marica je videla među detetovim plećima mesec da sija. To je video i Turčin.
• Marice! Ti nisi rodila sina, nego Gospodara! – reče Turčin, izvadi 20 para i dariva dete.

Karađorđevi otac i majka, Petar i Marica su živeli u Viševcu, bez bliskih rođaka, neki kažu sa leve, neki sa desne strane reke Rače, u brdu Gradištu, na mestu zvanom Dubočar. Marica, nije slučajno otišla u Petrovac. Tada su u Petrovcu živeli rođaci Karađorđevog dede Jovana. Oni su poticali od Mitra, Jovanovog rođenog brata. Zvali su ih još i Klimentašima, po krsnoj slavi Svetom Klimentu (27. jul/9. avgust), koju su Karađorđevići slavili do 1890. godine, što je u ono vreme bio znak srodstva.

Karađorđev otac Petar se u Mramorcu oženio Maricom. Život Karađorđevih roditelja se u prvo vreme odvijao u trouglu Viševac – Mramorac – Petrovac, sve na po sat hoda udaljeno. Porodica je iz Petrovca je prešla da živi u Žabare.

Iz Crne Gore u Šumadiju

Karađorđe, prema nekim tvrdnjama, vodi poreklo od crnogorskog plemena Kuča. Prema toj priči, Karađorđevi preci su živeli u selu Doljanima. Česti turski upadi i maltretiranja prisilili su Kuče iz Doljana da napuste svoja ognjišta i krenu u potragu za mirnijim životom. Ne zna se kako je Karađorđeva porodica došla do Srbije. Zna se da se jedno vreme zadržala u plemenu Vasojevićima. Ni tu se nisu dugo ostali, iako im je prijalo. Karađorđev deda Jovan se sa sinovima Petrom i Markom preselio u Biosku, u užički kraj. Pošto im je otac umro, tražeći plodniji i mirniji kraj, sinovi su prešli u Šumadiju. Karađorđev otac se naselio u Viševcu, a Marko u selu Mramorcu.

Karađorđev otac, Petar zvani Mrkša, kažu neki istorijski spisi, bio je nemiran i nepokoran čovek. Zna se da je u mladosti bio hajduk. Bio je visok, mršav čovek, surovog izraza lica. Navodno, bio je i lenjivac, a o svemu je brinula žena mu Marica. Pripovedanje kazuje da je voleo jedino lov i pčelarstvo. S druge, majčine strane, Karađorđe je vodio poreklo od kneza Petra Živkovića. Karađorđeva majka Marica je bila njegova ćerka. Marica je bila pametna, vredna, razborita i odvažna Šumadinka, rodom iz sela Masloševa. Bila je muškarača, ali i lepa, nije se plašila posla, dobra domaćica i majka. Krasili su je snažna volja, smeli postupci. Znala je da se posluži i oružjem. Konja je tako dobro jahala, da su je Šumadinci prozvali „Marica Katana„.

Na oca prek, na majku vredan

Kuća i pokućstvo su bili na Marici, dok je Petar lutao i hajdukovao. Ubio je nekog Turčina, pa je morao je da napusti svoj dom i Viševac. Pokušao je da nađe sklonište kod brata Marka, ali ni Marko nije hteo da se izlaže opasnosti. Petar se zato nastanio neko vreme u ataru sela Žabare. Živeo je sa porodicom od onoga što je Marica zarađivala po kućama imućnih seljaka. Kako sam nije mogao da plaća harač, to je selo za njega plaćalo dve godine. Kad im je dojadilo, žabarski kmet Radivoje Stanković srušio je Petrovu kuću i prisilio ga da napusti Žabare.

Nekako baš u to vreme, novom agi preko je bila potrebna kmetovska radna snaga. Unajmio je Petra za čuvara pčelinjaka. Tako se Petar Mrkša i njegova porodica nastaniše u Zagorici, čiji su stanovnici bili slični Petru. Retko se ko mogao naći među njima da nije ubio Turčina. Tu se  Petar Mrkša zadržao sedam ili osam godina.

Hajduk ostaje hajduk. U vreme priprema za Austrougarsko-turski rat od 1788. do 1791. godine, Petar je došao do austrijskih oficira koji su prešli u Srbiju da uhode Turke i pripremaju narod za rat. Za ovu vezu sa Austrougarima saznao je turski špijun Vukoje iz Masloševa. Kad je Petar organizovao sastanak austrijskih oficira i hajduka u napuštenoj vodenici, Vukoje je javio Turcima, koji su ih opkolili. Austrougari su se predali, a Petar i hajduci su izginuli braneći se. Turci su austrougarske vojnike povešali.

U stalnom seljakanju, stalnoj nemaštini i siromaštvu Karađorđe je proveo detinjstvo. To je dosta uticalo na njegov karakter, pa je tako postao krut, hrabar, izdržljiv i pun samopouzdanja. Naučio je da trpi hladnoću, glad i vrućinu. U 12. godini, Karađorđe je krenuo da radi i pomagao je majci. Služio je i čuvao stoku bogatih seljaka.

Posle prvog ubistva sve ide lakše

Prvog Turčina je Karađorđe ubio kao vrlo mlad, kada je čuvao stoku u selu Zagorici. Tu je dojahao neki Turčin sa četiri psa koji je maltretirao stoku i ubio svinju. Nije stao, već se pomamio i zapucao po svinjama. Kad je to video, Đorđe je u zasedi sačekao obesnog Turčina i ubio ga.

Posle pogibije Petra Mrkše, njegovu porodicu, ženu Maricu i decu primio je knez Nikola Jovanović. Knez Nikola je bio blage naravi. Ovaj čin je pravdao sažaljenjem prema deci. Tad se i Karađorđe upoznao sa kneževom ćerkom Jelenom. Visoka, vitka i lepa lako je privukla Karađorđevu pažnju.

Knez Nikola uočio je ovo simpatisanje. Nije se nimalo zabrinuo, jer mu se Karađorđe dopadao. Po tadašnjim običajima, mladić i devojka su retko mogli da razmene koju reč, sem u kolu. Karađorđe je sve češće dolazio i drugovao sa kneževim sinovima i uvek u igri i kolu bio uz Jelenu.

Karađorđeva majka Marica se preudala za starijeg čoveka Petronija. S njim se vratila na napušteno imanje u Zagoricu. Njen novi muž je bio vredan čovek. Zavoleo je Maricu i njenu decu. Potrudio se da im omogući mir i ponovo podigne propalo imanje. Nedugo po ovim ovim događajima, knez Nikola i njegovi sinovi su pobijeni kao hajduci. Karađorđe je rešio da se ženi. Jelenu je zaprosio na potoku, dok je prala suđe. Venčao se na Mesne poklade 1786. godine (ili 1796.) u gorovičkoj crkvi.

Bez milosti prema najbližima

Posle ženidbe, Karađorđe je želeo da bude miran, da se posveti kući i porodici, ali mu Turci to nisu dozvolili. Stalno su napadali njegovu kuću i od majke i žene tražili hranu, piće i pun krevet. Hroničari su zabeležili da Deli-musa, poznati nasilnik u Karađorđevoj kući nije stigao da pojede prženu cicvaru i popije rakiju, kad se pojavio Karađorđe koji mu je „poslužio večeru“ u grudi. Neposredno pre toga, Turčin je tražio da Jelena podeli postelju sa njim. Neki istoričari tvde da se ovo desilo baš prve bračne noći.

Zbog ovog ubistva, ali i drugih ubistava Turaka, Karađorđe je morao da beži sa porodicom u Srem 1787. godine. To bekstvo se vezuje za ubistvo njegovog očuha Petronija. O ovome je pisao i veliki nemački istoričar Leopold Ranke. U mnogim portalima sam se susrela sa tvrdnjama da je Karađorđe ubio svog oca prilikom bekstva, a čak su mi i pričali priču da njegov otac Petar nije njegov otac. Elem, priča je sledeća. Karađorđev otac jeste Petar i ubijen je kako sam vam već opisala, a ovde je reč o Karađorđevom očuhu Petroniju, takođe Petru. Šta se desilo? Bežeći od turske odmazde, Karađorđe je krenuo sa porodicom i grupom seljana prema Savi, da bi prebegli u Austrougrasku. Negde uz put, očuh Petar se pobunio, uplašen od odlaska u nepoznato. Nagovarao je ljude da se vrate u selo, iako je to značilo sigurnu smrt za njegovog posinka. Kada nikog nije uspeo da ubedi, sam je krenuo nazad, preteći da će Turke dovesti do zbega. Majka Marica je tada rekla sinu: „Đorđe, aram ti mleko moje koje si ti podojio iz ove sise, ako onoga psa ne ubiješ. Ubite ga da ne javlja Turcima za nas. Bolje da on jedan pogine, no 30 duša da padne u ropstvo„. Đorđe je nanišanio, opalio iz puške i pogodio očuha u leđa. Jedan od momaka ga je dotukao. Očuh nije bio jedini član porodice koga je Karađorđe ubio. Mesto gde je Karađorđe ubio svog očuha, navodno je u ataru sela Stojnika u jaruzi Leskovcu.

Ovu priču koja sledi sam čula kada sam posetila Orašac i Topolu 2010. godine. Dve godine pošto je počeo Prvi srpski ustanak 1806. jedna žena iz Topole se požalila Karađorđu kako je njegov brat Marinko silovao njenu ćerku. Karađorđu se smrklo pred očima. Došao je kući, pretukao brata i obesio ga iznad kućnog praga. Potom je sestrama danima branio da Marinka skinu i sahrane. Inače, vodičkinja koja mi je ovo ispričala vodi poreklo od Karađorđevog brata Marinka i preziva se  – Marinković.

Izdajstvo najveći greh

Kad je prebegao u Austrougarsku, Karađorđe je boravio u manastiru Krušedol i tu je sticao prve vojne veštine u austrougarskoj vojsci. Kad se vratio u Šumadiju povezao se sa lokalnim hajducima i svima koji više nisu mogli da izdrže tursku vlast i dahije. Bio je i vešt trgovac, a zaradio je dosta novca trgujući svinjama.

Odluka o podizanju ustanka donesena je u Marićevića jaruzi, na imanju Teodosija Marićevića, koga je Karađorđe ubio nekoliko meseci kasnije. Karađorđe nije bio prvi izbor za vođu ustanka. Nekoliko ustanika je ponudu odbilo, dok izbor nije pao na Karađorđa. Karađorđe je rekao da bolje da ga ne biraju, jer je previše prek i da može da srlja u nemoguće. Ustanici su na to odgovorili da im baš takav vođa i treba. Karađorđe se posebno zakleo da će neće imati ni zrnca milosti za izdajnike. Postoji priča da se ustanici nisu okupili u Marićevića jaruzi, već petnaestak kilometara dalje, ali ja o tome još nemam pouzdane podatke.

Karađorđe je bio izuzetno vešt vojni strateg, pa je uspevao da dobije i one malo verovatne bitke. U borbi je bio neustrašiv i nije znao za strah. Nikada se nije pokolebao. Neke od strategija koje je primenjivao su bile strategije iz perioda Nemanjića, koje su ostale sačuvane u manastirima. Ono što je obećao za izdajnike, to je i ispunio. Svako ko se malo kolebao ili nije želeo da se bori protiv Turaka, a takvih je bilo, je bio pogubljen. Prema Srbima izdajnicima je bio naročito nemilosrdan. Priče o njegovim podvizima nadaleko su se čule, pa se na evropskim dvorovima o njemu pričalo sa divljenjem.

Zameralo mu se da je loš diplomata, mada neki današnji istoričari to osporavaju. Ustanici nisu imali podršku drugih sila. Tek ponekad je novac i oružje stizalo iz Rusije, ali i oni su imali Napoleona za vratom. Oružje su ustanici morali da kupuju iz Austrije sopstvenim novcem.

U sukobima sa protivnicima Karađorđe je bio odlučan i nemilosrdan, što je prvi osetio knez Teodosije Marićević. Teodosije se na početku ustanka pominjao kao jedan od mogućih vođa, ali je on odbio da na sebe preuzme tu ulogu, jer se plašio da će ustanak brzo propasti. Posle prvih pobeda, Teodosije se pokajao. Na skupovima je dovodio u pitanje voždove odluke, želeći da preuzme njegovo mesto. Sukob je kulminirao na skupštini knezova i vojvoda. Teodosije je potegao pušku, ali je Krađorđe bio brži.

Istoričari navode da je vožd često batinama rešavao nesuglasice sa protivnicima i vojvodama koje bi se kukavički ponele u bici. Tešku Karađorđevu ruku osetile su vojvode Luka Lazarević i Mladen Milovanović. Pop Luka, zapovednik Loznice, poneo se kao kukavica u jednoj bici i dozvolio Turcima da duboko prodru u zapadnu Srbiju. Kada je Karađorđe pobedio Turke, istukao je Luku toliko da je jedva ostao živ. Nešto kasnije, od batina je stradao kasniji predsednik ustaničke vlade, Mladen Milovanović. Zbog njegove svađe sa drugim vojvodama, pali su srpski položaji na Čegru 1809. godine. Vojvoda Stevan Sinđelić opalio je u skladište municije kada su turski vojnici krenuli na utvrđenje. Glave stotina palih srpskih junaka Turci su sazidali u Ćele-kulu u Nišu. Kada je vojvoda Mladen izašao pred Karađorđa, ovaj je toliko pobesneo da ga je pretukao i potom pucao u njega dok je ležao na zemlji. Mladen je preživeo, ali je ostao impotentan što mu je još teže palo, jer je voleo žene i bio okružen brojnim mladim Srpkinjama i Turkinjama.

Ljubavni život velikog vožda

Karađorđe, iako strog i prgav, obožavao je žene. Voleo je svoju Jelenu, a kad bi mu se dopala druga, umeo je da joj se približi. Samo se uvek trudio da to dobro sakrije, pogotovu od svojih drugova. Prvu takvu vezu, Karađorđe je ostvario u sremskom selu Progaru prilikom bekstva iz Frajkora. U ovom selu je upoznao mladu ženu kod koje je uvek mogao da se skloni. Veza je bila kratkotrajna, ali vrlo prisna.

Poslednja Karađorđeva ljubavna afera desila 1803. godine. Reč je o hajdučici Mariji iz Brusnice, koja je bila zaljubljena u Karađorđa. Nju su roditelji udali za starijeg čoveka, trgovca Miloja iz Brusnice. Uvek dobro odevena, u selu i na saborima je skrenula pažnju na sebe svojom lepotom. Za neobičnu ženu čuo je i čuveni nasilnik Salih-aga „rudnički bik„, rođeni brat janičarskog dahije Kučuk-Alije. Hteo je sve što je lepo i dobro da je njegovo. Tako je poslao svoga momka Mehmeda Bumbara da mu dovede Mariju. Marija je primila Turčina i dok se on gostio, ubila ga sekirom. Uzela mu je oružje, obukla Milojevo odelo i pobegla u šumu. Miloja su Turci uhvatili, odvedli ga na Rudnik i obezglavili ga. Pošto nijedna hajdučka četa nije htela da primi ženu u svoje redove, Marija je sama hajdukovala. Tako se i srela sa Karađorđem. Rodila se ljubav, a Marija je postala član Karađorđevih hajduka. Kretala se prerušena u muškarca i uvek pod oružjem. Za druge je bila Marinko. Kada je za ovu vezu saznala Karađorđeva žena Jelena, poverila se gorepomenutom vojvodi Mladenu Milovanoviću. Tada su njih dvoje skovali plan da Mariju ubiju. Taj zadatak je Mladen poverio Pavlu Cukiću, koji je Mariju ubio u šumi. Naravno, sve se to krilo od Karađorđa. Pevač Dejan Cukić je u jednoj TV emisji još davne 2007. ispričao da Cukići nose prezime po njihovoj čukunbabi Cuki i da je Pavle Cukić Mariju iz Brusnice ubio u šumi sela Rogače. Ovo je jedna verzija priče. Druga kaže da je u Karađorđevom konaku u Beogradu često boravio neki Mirjan. Ubrzo se otrilo da Mirjan nije Mirjan, već Mirjana i da joj je došla glave upravo Karđorđeva Jelena uz pomoć Pavla Cukića. Tako je zapisao i Vuk Stefanović Karadžić. Inače, istorija kaže da je posle propasti Prvog srpskog ustanka Karađorđe pao u veliku depresiju. O tome, u nekom narednom blogu.

I za kraj jedna zanimljivost – Karađorđe je krstio sina prvenca Miloša Obrenovića, i dao mu ime Petar, po svom ocu. Petar Obrenović je umro, dok je kao dete od pet godina, sa majkom Ljubicom boravio u zbegovima po planinama, bežeći od Turaka. Grob dečaka se nalazi u manastiru Nikolje, u Ovčarsko kablarskoj klisuri kod Čačka.

Fotografije: Wikipedia, mapio.net, panoramio.com, royalfamily.org, staresrpskeslike.com, Luka Vuletić, daliznate.com, rs.geoview.info, lična arhiva